GENOCID S LEVA: NACIFIKOVANJU SRBIJE I DRUGE STRASTI SLUČAJNIH SRBA

povodom dva 27. januara, dugačak tekst o nemcima i shvatanju da su njihovi zločini slučajni; slučajnim srbima, koji veruju da su približno nemci i da zločini koji čine srbi nikada nisu slučajni; toksičnom nasleđu radomira konstantinovića i povezanim akterima i temama koje su važne za bolje razumevanje života u senci autošovinizma


Mog dedu, jednog od malobrojnih predratnih seljaka-komunista u dragačevskom kraju, 1941. godine su u Požezi ubili Nemci – nenaoružanog, blizu pijace. U kući u kojoj mi je rođen otac bila je 1941. godine radio stanica Vrhovnog štaba – opštinski SUBNOR je kasnije postavio spomen ploču. Deda-stric, koji je sam živeo u istom domaćinstvu, ubrzo je postao politički komesar Drgačevskog partizanskog odreda, bista mu se nalazi isperd škole, na ulasku u Guču, i moj gladnjikavi otac je, iako tada još nije bio ni tinejdžer, često morao da beži uz Moravicu, kroz sneg do pojasa – od četnika, Nemaca i Bugara, koji su, po njegovom sećanju, bili najokrutniji od svih Hitlerovih (sa)boraca.

Baka se posle rata neko vreme držala, ali je vremenom „obolela od živaca“. Bio je to mučan život, bez muža prvoborca i dve ćerke. Umrla je na neuropsihijatriji u Užicu. Otac nikada posle rata nije ušao u crkvu. Verujem da bi ustao iz groba da mu se na sahrani pojavio pop. Ni ja nikada nisam postao hrišćanin. Istini za volju, nakratako sam flertovao sa prvoslavljem (Badnje veče ispred Saborne crkve i tako to) pred kraj srednje škole – ali u tim buntovnim i zbrkanim godinama čak je i Latinkina postmoderna miljenica Olga Manojlović bila ljutita zemunska „četnikinja“.

Jedini u Virovu, moji slavu nisu slavili ni pre „onog rata“. Za 52 godine života bio sam ne nekih dvadeset. Mislim da me, pre petnaestak godina, prvi na slavu pozvao Vuk Šećerović, u porodičnu kolevku (i dugogodišnju centralu „Spektre“), dom Jevrema Grujića. Beba i Čeda su već bili otišli kada sam stigao. Ponovo rođeni kao „liberali“, ostavili su gigantski buket crvenih ruža.

Ali – sve u životu ima jedno, često veliko, ali – stradanje ubijenih i muke preživelih iz moje porodice se u svetu novokomponovanih drugosrpskih antifašista ne računaju. Istorija za Konstantinovićeve Srbe – kako one iskorenjene, koji veruju da su se pelcovali protiv „duha palanke“, tako i one neukorenjene, koji valjda imaju urođeni imunitet – počinje 11. jula 1995. godine u brdima oko Srebrenice, „svete zemlje“ našeg autorasizma.

U drugosprskoj nekropolitici, armiranoj sindromom Srebrenice, nema mesta za partizanski leš mog dede i pakao bake Danice. Možda je ona nekako i mogla da bude „žena Virova“ (ili Arilja) – da se na trenutak poslužim savremenim žargonom selektivnog suočavanja, koje zahteva brojanje krvnih zrnaca u leševima nevinih – da su joj muža i sreću ubili četnici. Ali, nisu.

Čudno antiratna, Konstantinovićeva Srbija se, u stvarnosti, ne miri samo sa srpskim zločinima. Oni koje su ovde ubili Nemci i Hrvati se ne računaju. Za naše „približno Nemce“ – da parafraziram naslov filma koji ističe odnos jednog malog naroda prema mnogo moćnijem – ur-Evropljani Adolfa Hitlera i njihovi omiljeni, nedavno „evropeizovani“ balkanski saborci, nisu ubijali kao Nemci i Hrvati već, mukice, kao žrtve ideologije i neobuzdanosti kapitalističkog sistema. Zato, ako vam članove porodice, u strašnom ratu iz koga Druga Srbija bez rezervi računa samo romske i jevrejske žrtve, nisu poklali četnici – „onda ništa“, što bi rekla Nadežda Milenković, spin-doktorka Peščanika, službenog glasnika slučajne Srbije.

Ono što zabrinjava je da važnu ulogu u podupiranju i legitimisanju ovakve revizije naše prošlosti – i posledičnoj, danas politički posebno korisnoj, negativnoj esencijalizacije naše „jedino moguće“, krvožedne budućnosti – odavno igraju različiti nemački akteri, od državanog propagandnog kanala Dojče vele (DW) do onih od kojih bi se nacifikacija Srba najmanje očekivala, crvenskaste Fondacije Roza Luksemburg (LRS), nažalost važne neokolonijalne poluge čije je delovanje u Srbiji čak i antiradničko.

LRS usmerava našu pažnju (i svoj novac) na ambiciozne poduhvate koji u istu ravan stavljaju upotrebu fašizma u Srbiji i Nemačkoj, kao što je višegodišnji projekat „Poseta Starom sajmištu“. U okviru njega je održan i seminar o „kontekstima nastanka fašiz(a)ma“. Vrišteće „a“, koje bode oči i iskače iz zagrade, treba da istakne (pseudo)naučnu osnovu rasističke nekropolitike koja izjednačava „nemačke“ desetine miliona i „srpske“ desetine hiljada.

Domaći akteri ove pervertirane, „postgenocidne“ nacifikacije Srba su dobri Kosnatinovićevi đaci – koji su prihvatili njegovo shvatanje da je „srpski nacizam“ kulturalni i zato mnogo opasniji od nemačkog, udobno smeštenog u kulturalno bezmirisne koordinate Hitlerovog ludila i moći kapitala. Kako tvrdi Latinka Perović, na Zapadu, pa i u Nemačkoj, ne može da se ukoreni „duh palanke“, navodno vrhovno, neuništivo globalno zlo za koje je Konstantinović vezao neuništivi, vanvremenski i neideološki „srpski nacizam“.

U očima građanskih svetitelja i njihove elitne pastve, palanka je senka od koje, kao društvo i zajednica, ne možemo pobeći. Među antipalančanima, koji, u suštini, Srebrenicu vide kao zlo veće i od Aušvica i od 8000 Jasenovaca, ukorenio se snažan otpor poređenju. Čest argument u prilog ovakvog, obično implicitnog ali jasno prepoznatljivog razumevanja, jeste da moramo da se bavimo samo svojim „dvorištem“. Ali, svaka upotreba reči „fašizam“ i „nacizam“ u kontekstu našeg zla već uključuje poređenje – paralelu kojom se zločini koje su počinili Srbi stavljaju u istu ravan sa zločinima koje su u 20. veku počinili Nemci.

Praviti simetriju između srpskog i nemačkog zla, da progovorim jezikom koji Druga Srbija razume, mnogo je veća svinjarija nego izjednačavati nevine bošnjačke i srpske žrtve u Srebrenici i okolinim opštinama.

Ne znam gde se denulo poslovično trnje, ali u zakivanju i Srba i našeg nacionalizma za nacizam nije reč samo o tome da „srpski“ i „nemački“ balvani nisu isti. U Nemačkoj, jednostavno, ne postoji jevrejski ekvivalenta Sandžaka. Nemačka vizija konačnog rešenja nije samo originalna već ona ne toleriše izuzetke – ni „velike“ ni „male“. U Trećem rajhu nije bilo Jevreja vođa stranaka, gradonačelnika, ministara i poslanika. Ekvivalent Rasima Ljajića, Sulejmana Ugljanina ili Muamera Zukorlića bi krajem tridesetih, čak i decenijama posle četrdesetih, u Nemačkoj mogao da postoji samo kao leš. Ipak, očekujem da će Radivoj Cvetićanin, Milivoj Bešlin, Ivan Milenković ili neki drugi zilot Konstantinovićevog Vjeruju pokušati da relativizuje i ovu istinu.

Štaviše, bojim se da su za uspeh nemačke denacifikacije ključne dve povezane činjenice, koje malo ko pominje. Prva, Jevreji su toliko temeljno istrebljeni da više ne postoji dovoljno veliko iskušenje da se najstrašnija istorija ponovi. Druga, posle Drugog svetskog rata nije bilo povrataka izbeglica, niti je bilo pomena vrednog broja Jevreja koji su želeli da se vrate. Kako nas je nedavno podsetio BBC, u Velikoj Britaniji nije malo potomaka Jevreja, koji su uspeli da se spasu, za koje dan danas čak i razmišljanje o poseti kolevci predstavlja traumu i korak na koji se jako teško odlučuju.

Na sreću, niti su Srbi u ratovima devedesetih bili nacisti niti su Bošnjaci bili „Jevreji“, kako nas ubeđuju brojni „nevladini“ ispirači mozgova i preduzetnici sakatog suočavanja. Iako redovno osnaživane u najuticajnijim globalnim medijima, ove navučene paralele gube snagu. Zato ne čudi da se i fokus građanskog revizionizma – kao i nekropolitičke „Devete ofanzive“ u sklopu koje su se naši „približno Nemci“ (i njihovi nemački saveznici) ukopali čak i oko 27. januara – polako pomera na prave Jevreje, sa Srebrenice ka Starom sajmištu.

Balkan je i dalje na zapadnoj agendi i mnogima ovde se čini da, koliko god da su šanse male, vredi probati – i podići „srpsko zlo“ na najviši nivo. Uostalom, ne treba gubiti iz vida da je takozvana Inicijativa mladih za ljudska prava, tada pod komandom „subkomandantea“ Dragana Popovića, već pokušavala, i ovde prva, pre desetak godina, Srebrenicu javno nazvala holokaustom. I ovaj stariji, kao i skorašnji, mnogi sofisticiraniji pokušaji, sasvim su očekivani. Oni nastaju na zavodljivom spoju duha vremena, Konstantinovićeve dogme i trižne logike, i, pri tome, sasvim su u skladu sa svesrpskom ljubavlju prema prejakim rečima i preterivanju.

Šta nova iteracija nacifikacije Srba znači i podrazumeva? Na kakvo samorazumevanje zapadnih centara političke, medijske i naučne moći može da računa?

Uz reč Srebrenica, skoro po automatizmu, ide „najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata“. Srebrenica, u paketu sa Starim sajmištem, lociranim sa siromašne, „neevrospke“ strane bedema „tvrđave Evropa“, objedinjuje dve utvare („Drugosti“) sa kojima Zapad voli da veruje da ništa ne deli – ružni, prljavi i zli Balkan i sopstvenu mračnu prošlost.

Drugi svetski rat, globalna klanica čiji je epicentar i motor bio na Zapadu, u bajci o „kraju istorije“ je, s jedne strane, izmeštena u praistoriju i, s druge, vezana za neke druge ljude, „prošle Evropljane“. To shvatanje čini suštinu, na Zapadu široko prihvaćenog, samorazumevanja o (sopstvenoj) „prošlosti kao Drugom“, fikcije koja danas hrani amneziju i, nadam se samo privremeno i prividno, abolira i moćni Zapad i njegove „najviše vrednosti“. Tako u „postistorijskoj“ konfabulaciji Drugi svetski rat – i sve pre njega, i sve posle, zla koje su Evropljani činili van Zapada, na primer u Keniji, Alžiru i Indokini – postaje slučajna greška, nešto što je, u suštini, nebitno i nereprezentativno, puka zagrada svetle istorije modernog Zapada.

Naša najveća sramota, Srebrenica je vešto umetnuta da poništi i zameni, ne samo Jasenovac, već i Aušvic i sve druge zapadne zločine počinjene pre zapadnocentrične i narcisoidne objave „kraja istorije“. Bojim se da ne vredi gubiti vreme na činjenice i logiku – moć radi ono što moć želi. Zato, dok su nam pre sedamdesetak godina Savom iz Jasenovca stizali leševi, među kojima su najbrojniji bili srpski, danas slučajni Srbi i njihovi zapadni sponzori pokušavaju da rekom koja izvire u EU u Beograd prošvercuju ne samo Jasenovac već i sabrano zapadno zlo.

Beograd je u zavodljivim narativima „naučne“ i medijske istoriografije savremenosti konstruisan kao savršena lokacija za evropski rezervoar zla. Ako iko na Zapadu posumnja, ovde će se uvek naći neko ko će svojim „autentičnim“ glasom insajdera biti spreman i voljan da odagna sumnju. Skoro svakodnevno se mogu čuti upozorenja sledbenika Kosntantinovićevog mračnog proročanstva, nestrpljivih tragača za znacima vremena i neumornih vidioca buđenja neuništivog, genocidnog „srpskog zla“ posle kraće postmiloševićesvke dremke.

Na primer, profesor Filip Ejdus je povodom zabrane održavanje Parade ponosa, 30. septembra 2011. godine tvitovao „Vajmarska Srbija je na kolenima. Na narednim izborima favoriti su crkva i pivnica.“ Ali, umesto ponižene i podeljene crkve i oklevetane srpske pivnice, na izborima 2012. su pobedili Prajd i dobra nemačka pivnica, dizajnirana po denacifikovanom ukusu Angele Merkel.

Istini za volju, u Drugoj Srbiji ima i onih za koje evropski mrak ne stanuje smo u Srbiji i kojima su estetika i elegancija jako važne. Oni ne veruju da su braća Hrvati „evropeizovani“ i da se balkansko zlo može sveti na istočnu, većinski pravoslavnu polovinu takozvanog Zapadnog Balkan: „To što su hrvatski nacisti bili primitivno brutalni u poređenju sa nemačkim nacistima govori o razlici između srednjoevropske i balkanske kulture. Mrtvima je svejedno kako su ubijeni, ali ljudskoj rasi nije. Dok se svi zajedno ne rešimo našeg najvećeg problema - primitivizma - nećemo kao region krenuti napred.”

Priznajem, visokotehnološko ubijanje u gasnim komorama (i kamionima) je mnogo manje musavo od streljanja i klanja kamama. Nažalost, i neuporedivo efikasnije. U primitivnim ratovima na Papui Novoj Gvineji ubijanje prestaje ubrzo pošto padne prve žrtva. Modernim Evropljanim je trebalo nekoliko desetina miliona leševa pre nego što su 1945. godine zaustavili svoju civilizovanu klanicu. Biće da je danas ljude legitimo uokviravati kao primitivne divljake i zveri – kada imaju bele kožu i kada ste, kao, na primer, profesor Rastislav Dinić, tako pitomi i moderni nekim slučajem rođeni među njima.

Turbomoderni i efikasni Nemci su se jedini pitali i u fabrici smrti na zemunskoj obali Save. Lažno, posrbljeno Staro sajmište je potrebno bi se (auto)rasistička fantazija o navodno hroničnom i neizlečivom, genocidnom srpskom zlu urezala u tkivo Beograda. Ovo stratište slučajni Srbi danas nude kao glavni adut, „potvrdu“ i „podsećanje“ da je u našem glavnom gradu pravo „srce tame“ – one navodno najgušće, palančke, koja se opire istoriji i civilizaciji u zapadnocentričnoj jednini.

Zato, nažalost, na levoj obali Save ne treba samo da bude uređen i dostojno obeležen jedan spomen-kompleks teško pojmljivog stradanja. Uz sećanje i podsećanje, drugosrpska nekropolitika pokušava da podmetne i servira nešto što je zlokobno i nedopustivo – svedočanstvo o neuništivim „srpskom nacizmu“ i upečatljivo upozorenje svakome ko ovde dođe da treba što pre da ode, ili bar razmisli u kakvu crnu rupu čovečanstva je stigao. Dominatni narativ o Balkanu i Srbima, „najgorim momcima“, jeste takav i toliko hegemon da će, najverovatnije, mnogi memorijalni kompleks na mestu metastaziranog nemačkog zla „instiktivno“ pripisati nama.

Ne čudi da je i DW dobio mesto u nekropolitičkoj ofanzivi na Beograd, koja je intezivirana na Dan sećanja ne žrtve holokausta. On se obeležava od 2005. godine – i poklopio se sa jednim malo starijim datumom. Srpska pravoslavna crkva 27. januara obeležava dan smrti svog osnivača, ali to je i „crveno slovo“ koje naši neumorni nacifikatori, kao što je Petar Luković, vole da obeleže pominjanjem „simfonije politike krvi i tla i svetosavskog klerofašizma“.

Iza koincidencije kojoj mnogi konstantinovićevci ne mogu da odole – i globalnog povoda nastalog kao proizvod nemačke istorije, koji je iskoristio i „srspki“ DW – smestili su se i duboko ukorenjena briselsko-vašingtonsko-berlinska shvatanja da Srbija nikada ne može biti dovoljno mala, slaba i „nacifikovana“ da bi bila bezopasna. Zato, pored (srebreničkim) genocidom, na Srbiju, slabu ali prejaku i preveliku čak i za svoje dobro, treba udariti i (jevrejskim) holokaustom.

U prigodnom tekstu (nije reč o Savindanu), koji je DW objavio pod naslovom „Zaboravljena stradanja“ i sa podnaslovima „Umesto spomenika – tržni centri“, „Memorijalni kompleks na čekanju“ i „Novo lice fašizma“, novinarka Sanja Klajić je izabrala da nas podseti da „na mestu gde je bila logorska bolnica, SNS je razapeo veliki baner“. Njen glavni sagovornik, Latinkin istoričar Milovan Pisari, rekao je da su „u Srbiji danas jači neki drugi rasizmi – prema Romima i Albancima, a fašistička ideologija prepoznatljiva u dnevnoj politici“. Iako ovde vidi „iskru antisemitizma“, pa i „ponovno otvaranje puta ka tome“, valjda svestan da govori za medij koji u nazivu ima „dojče“, Pisari nas nije smestio u Nemačku 1932. godine već je bio malo milostiviji i našli smo se u Italiji jedanaest godina ranije.

Ipak, ne bih se iznenadio da neko od Pisarijevih drugosrpskih kolega, angažovanih istoričara, uskoro „dokaže“ da je Nedićeva Srbija bila nezavisnija ne samo od NDH i postpetoktobarske Srbije već i od Severne Koreje – i da Dragoljub J. Petrović jedno takvo „otkriće“ stavi na naslovnu stranu svog neobično erotizovanog medija, u kome se na poslednjoj strani svaki dan neko nabija i vrti na Basarinom večno gladnom, crvenom nježniku. Svašta može da iskonstruiše aktivistička nauka, naročito danas, u svom postmodernističkom izdanju.

I novinari imaju važnu ulogu, naročito kada funkcionišu kao „korisni idioti“ – koji mogu biti i fanatstično i sramno malo plaćeni. Ne znam koliko se zarađuje na DW – nadam se bar da ne žive, poput Tamare Skroze, kao „poluprosjaci“ i „belo roblje“, ali kolege su udarnički obaradile „reviziju Drugog svetskog rata“ u Srbiji. Naravno, tu ne misle na reviziju o kojoj govori ovaj tekst.

Našli su vremena i da deluju na društvenim mrežama, nažalost u skladu sa shvatanjem da istorija počinje negde početkom devedesetih – posle obajave kraja istorije. Iako smo odavno postali svedoci haotičnog kraja „kraja istorije“, čini se da je Fukujamina zavodljiva zabluda prošle jeseni ohrabrila Nemanju Rujevića, koji pored DW piše i za Vreme, da meru srpskih političkih neuspeha i inferiornosti ilustruje tvitovima „Broj gradskih četvrti porušenih noću tokom njihove vladavine dok se policija pravila mrtva: SPD: 0 SNS: 1“ i „Glavni koalicioni partneri u poslednje četiri godine: SPD: Angela Merkel SNS: Ivica Dačić“.

Koliko god da je neuviđavno i besmisleno porediti srpske i nemačke stranke, imam empatiju za solipsizam kolege Rujevića. Mogu da uvažim i njegovu slabovidost za nemačku urbanu destrukciju – koja je samo na prostoru Savamale neuporedivo veća od one koju su počinili Vučićevi „fantomi“. Daleko su i 1941. godina i Rujovićev udobni Bon. Ali, ne mogu da shvatim da nova nada Vremena, zvezda „srpskog“ Dojče velea i neumorni Tviter borac ne vidi da je u Srbiji „glavni koalicioni partner“ i SPD-a i Angele Merkel – Aleksandar Vučić, sve u paketu sa Ivicom.

Iako je Rujević sam sebe na Tviteru nazvao „Strani plaćenik“, prilično sam siguran da nije. Koliko god da je plaćen, njegov autoorijentalizam deluje spontano, svakodnevno i banalno – ali to ne znači da je po sebi manje opasan od osvešćenog, malignog autorasizma Petra Lukovića. Oba legitimišu autošovinističke ispade i prihranjuju opake šovinizme u redovima naših komšija.

Resurse na koje se oslanjaju nije teško prepoznati. Sve brojniji domaći preduzetnici i volonteri dekontaminacije su jako slabi na neočekivano poetičnu logiku Mihalja Kertesa, najboljeg Miloševićevog Mađara. U konstantinovićevskim obradama, koje su postale i naučne i aktivističke i svakodnevne i ozbiljne i tabloidne, brojni solisti i hor drugosrpskih „devojčica“ uporno poručuju svima koji žele da slušaju – ako se ja kao Srpkinja bojim Srba, zašto se i vi ne bojite Srba?

Mnogima ovde nije lako da gledaju u neprijatelja u ogledalu, pa vredno konstruišu ili falisfikuju različite lične izuzetnosti, profinjeni dobar ukus i znake koje signaliziraju nepripadanje i sopstvenu iskorenjenost. Uostalom, njihov „sveti Sava“, osnivač građanističke crkve, jeste čovek koji je – kako je istaknuto i u reklami za minucioznu hagiografiju iz pera Radivoja Cvetićanina, kojoj bi, istini za volju, više pristajao naslov „Radomir Beketov. Hronika“ – „progovorio prvo na francuskom, pa na srpskom jeziku“.

Konstantinović, originalni „neukorenjeni“, slučajni Srbin, učinio je da ovde – čak i za mnoge od onih koji nisu ni čuli za njegovu bolno dosadnu, elitističku filosofiju – antifašista i antisrbin postanu sinonimi. Odatle, što je mnogo strašnije, nije dugačak put do shvatanja da su Srbin i nacista sinonimi.

A gde su tu Nemci? Iako se srpski servis Dojče velea pita „Ko je za Srbiju pobedio, četnici ili partizani?“, mislim da ovaj jeftini pokušaj revizionizma u potpunosti maši metu. Možda ne onako kako bi to želela drugosrpska princeza prestolonaslednica Dubravka Stojanović, ali meni se danas čini da su ovde pobedili Nemci. Pitanje koliko je to pobeda „za Srbiju“ može da posluži i kao lakmus test nečije pripadnosti „prvoj“ ili „drugoj“ Srbiji.

Ipak, ostalo je još nekoliko prepreka pre nego što bude moguće proglasiti uspeh „Devete ofanzive“. Drugosrpski optimisti se, s razlogom, hrane shvatanjem, jednim od retkih koje ujedinjuje višestruko rascepljenu zemlju, da je sve nemačko najbolje. Za očekivati je da su „vrh vrhova“ i njihovi lokalni igrači. Uostalom, Nemci su toliko dobro organizovali i izveli originalni genocid da sumnjem da će iko uspeti da dostigne taj najviši od svih „evropskih standarda“.

Znao je za nemačke kvalitete i moj deda Pera – koji nije mario ni za Svetog Savu ni za njegovu crkvu – i pre svog, tada čestog, fatalnog iskustva brojnih srpskih antifašista, žrtava Nemaca. Na njih ovde malo ko pomisli 27. januara kada govori o holokaustu. Njihove sudbine je „Filosofijom palanke“ izbrisao ružni autokolonijalni um Radomira Konstantinovića, palog svetitelja i prosvetitelja sve brojnije slučajne Srbije. Nažlost, ona se – da parfraziram najpoznatiju parolu ovog filosofa kancerogene mržnje prema našim korenima – ne miri sa Srbijom.

Zoran Ćirjaković

DVE SRBIJE 2.0: SA VUČIĆEM ILI IZA AMFILOHIJA

Možda se na martovskim izborima dogodi čudo. Možda opozicija uspe da osvoji Beograd i neočekivano promeša političke karte. Čak i kada je pripitomljena i kastrirana, demokratija je opasna životinja. Mnogo strašnija od gnua, koji je nedavno ušao u našu politiku zahvaljujući tabloidnom fićfiriću sklonom da veruje da je sve što živi u Africi krvoločno.

Demokratija se već nekoliko puta osvetila i bolno „ujela“ one koji su poverovali da su je ukrotili. I mnogo veća čuda su se dešavala od onoga koje priželjkuju Dragan Đilas i rumeni prvi pastir Čubure. Ali, tragedija srpske „građanske“ opozicije je danas u tome što njen usud najbolje ilustruje slogan koji je jedan moj skrupulozni prijatelj istetovirao na svom muževnom telu – „zaštite me od onoga što želim“.

Ne znam gde se zaturilo „srce Srbije“, ali Kosovo je ponovo srce srpske politike. A tu se suočavamo sa činjenicom da je, onog trenutka kada je odlučio da kosovsko pitanje u Srbiji nije demokratsko pitanje – Zapad osudio našu demokratiju, ako ne baš na smrt, onda na dugačku komu. Zato, dok god kosovsko pitanje ne bude rešeno, u Srbiji ne može biti demokratije. Ako Vučićevi miljenici EU u martu izgube biće to znak da je ovde bilo previše demokratije i medijskih sloboda da bi mogli da se smestimo u okvir koji nam je odredio nestrpljivi Zapad.

U velikoj meri zbog senke Kosova, koja je odavno počela sve jasnije i jasnije da se nadvija nad našu zamišljenu briselsku budućnost, Aleksandar Vučić je već izazvao tektonske poremećaje u dve Srbije. Iako je stara podela ostala duboka, a i dalje je izuzetno relevantna, ona je danas u senci dve političke činjenice. Prve, da Srbija ne može „u Evropu“ sa Kosovom – Brisel ne zanima demokratska već samo mala Srbija. Druge, zasnovane na iskustvima zemalja širom sveta na kojima je Zapad učio realpolitiku, da bolne nacionalne rezove možda – naglasak je na ovom možda – mogu da naprave samo dokazani nacionalisti spremni da koriste ne samo čvrstu već, ako zatreba, i čeličnu ruku.

Raspad obe originalne Srbije stvorio je nered u kome mnogima nije lako da lociraju kotve na koje su navikli. Ipak, ne mogu reči da me ne zabavlja činjenica da su danas u istom rovu Milorad Vučelić i Dragan Bujošević, a da nasuprot njih zajedno ratuju vladika Atanasije i Svetlana Lukić. Ko je mogao da zamisli da će se Petar Luković i Miša Vacić ujediniti protiv neprincipijelne koalicije Vesne Pešić i Sande Rašković Ivić?

Mnogi govore o „povratku u devedesete“, ali reč je pre o svojevrsnom povratku u kasne osamdesete – „drugom dolasku“ Svete srpske zemlje u politiku, u kome su ispremetane uloge ključnih snaga iz antibirokratske revolucije. Rolu buntovnika unutar nomenklature preuzeo je mitropolit Amfilohije, ali nam on, umesto Miloševićeve „olako obećane brzine“, danas nudi „olako obećanu sporost“. Ne čuju se ratni pokliči; zahteva se nečinjenje. Daleko je Tirana, u NATO paktu, ali, čak i da ima rime, ne verujem da neko pomišlja da zapeva „Amfilohije rukom mani vidimo se u Prištini“.

Stereotip da se istorija ponavlja kao farsa, potvrđuje činjenica da se Vučić danas nalazi u ulozi Ivana Stambolića. Ali, čini se da neće biti razrešenja u formi neke nove „Osme sednice“ i da nas čekaju mnogo složenije i neizvesnije „godine raspleta“. Ako već moramo da pravimo paralele i sa devedesetim, onda je to prvenstveno sve jasnija, nova, 2.0 verzija podele na dve Srbije. Verujem da ona mnogima deluje zbunjujuće, prvenstveno solipsistima koji su Srbiju posmatrali oslanjajući se na Latinkin autorasistički mozak. Danas dominantnu „Prvu Srbiju“ oličava Vučić, a „Drugu“, ljutitu, podređenu i poniženu, preki Amfilohije Radović.

Istorija je sklona lukavstvima, ali ovaj put je baš bila u elementu. Biti danas za članstvo u EU i ne stati iza najtalentovanijeg Šešeljevog političkog sina je stav koji stoji u raspon između naivnog i maloumnog. Koliko neko treba da bude odvojen od realnosti da bi poverovao da napirlitana metroseksualna mukica Borko Stefanović ili Saša Janković – najveća nesreća od svih personalnih nesreća koje su zadesile demokratske snage u Srbiji tokom prethodne tri decenije, mogu da odreše poslovični kosovski čvor i zatim uvedu Srbiju u EU?

Ne znam da li je Vučić odlučan da ga odveže. Ne znam, čak i ako jeste, da li će u tome istrajati. Nisam siguran ni šta bi, sem realnih šansi za Nobelovu nagradu za mir ili nekog moćnog „faktora X“, moglo da ga motiviše da donese najtežu odluku. Pri tome, u politici se često vremenom pokaže da se neke stvari jednostavno ne mogu rešavati, iako mnogima „jedino rešenje“ deluje ne samo očito već i jako jednostavno.

Ali, bojim se da je Vučić, koliko god bio nejasan, neodlučan i omražen u krugu dvojke, poslednja nada Konstantinovićeve Srbije. Da parafraziram rasističku viziju Borke Pavićević, ako on ne uspe ovim slučajnim Srbima ne gine Afrika, taj „živi pesak“ iz njihovih autokolonijalnih fantazija.

Na žalost mnogih nacionalista, novih „Drugih Srba“, već sama činjenica da naše političke elite nisu u stanju da same promišljaju alternativu članstvu u EU čini da Amfilohijeva Srbija – iako za nju danas radi i dezorijentisana antinacionalistička opozicija – može da ostvari kakvu takvu, možda samo Pirovu pobedu jedino ako se EU sama uruši ili ako se u regionu pojavi neka „neočekivana sila“ i uspostavi održivu „neevropsku“ alternativu.

Mada, bilo bi iznenađenje da Vučić ne bude taj koji će prvi zgrabiti i čvrsto zasesti i na tu „stolicu“. Ona bar ne podrazumeva stvaranje iluzija o demokratiji i „nezavisnim medijima“, a mnogi imaju razloga da veruju da bi tada Kosovo doživelo sudbinu Srbije i izgubilo deo teritorije.

Da se vratimo sa slatkih „građanskih“ i nacionalnih snova na paralele sa devedesetim. Bojim se da je, ipak, glavna sličnost u tome da ni danas nikakava „Treća Srbija“ nije moguća, čak i ako se 4. marta u Beogradu dogodi veliko čudo. Zato, da parafraziram vodeće urbane opinionmjekere i njihove prejake reči – ili „svinjska hunta“ ili „Risto Sotona“. Izaberite stranu.

Zoran Ćirjaković

FERAL I JA

glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu "montipajtonovsku sahranu", koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. nažalost, izbegavajući "ja", skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti

Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije. Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta. Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga.

Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije „loših momaka“ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori. Amerikanci nešto slično zovu „ubistvo ličnosti“ (character assassination) – i dalje postojite, ali vas nema; govorite, ali vaš glas se više ne može čuti. Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo.



Argumenti naših „građanskih“ medijskih ubica – „psujem, pišem, koljem“ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, „najviših evropskih vrednosti“.

Naime, često se gubi iz vida da je u Srbiji, na sreću, lista slučajnih, „drugih“ Srba koji su, želeli to ili ne, značajno profitirali od linča u režimskim medijima tokom devedesetih neuporedivo duža od liste onih koji su stradali. Ali, kada vas u medijima posle 5. oktobra feralovski čereče lažni liberali – tu nema odbrane. Kada vas ikone autokolonijalne „građanske Srbije“ kleveću kao nacistu, neće biti nikoga – ni Soroša ni EU ni NDI ni inih zapadnih vlada, fondova i centara – da vas „zbrine“ i „zaštiti“, kao svojevremeno brojne neprijatelje (i „neprijatelje“) Slobodana Miloševića ili, nedavno, samožive LGBTQI autorasiste po meri homokolonijalnih, kvir vremena, kao što su Majda Puača i Boban Stojanović.

Kao „izdajnik“ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u „nacistu“, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih „nevladinih“ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na „bastilji“ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili. Štaviše, dobro se sećam jedne drugosrpske mukice koja je par meseci posle 5. oktobra morala sama sebe u kolumni u Danasu da proglasi „izadjnikom“. Niko drugi nije hteo a falilo mu je.

U mojim tekstovima u Newsweek-u možda je i bilo moguće naći argumente za tvrdnju da predstavljam živi dokaz da u svakoj generaciji Srba postoji „Vuk Branković“, pa i da sam „pozivao na bombardovanje“, ali nigde u mom dugačkom tekstu o Latinki Perović, objavljenom u tada još neokupiranom, pravom NIN-u, nije bilo argumenata za linč psovačkih kama novinara kome sam bio izložen – započet, naravno, u „građanskom“, toliko uglednom Feral Tribjunu, jako ozbiljnom čak i u svojoj pažljivo doziranoj neozbiljnosti, da su mnogi ovde verovali da zaslužujete sve što vam rade ti jugonostalgični, srpsko-hrvatski medijski koljači.

Valjda u Srbiji ljudi koji su ubedili sebe – i nesrećnog Predraga Lucića – da su liberali veruju da ih to oslobađa obaveze da budu liberalni. Njihov perverzni liberalizam je staljinistički. Trebalo me je, jednostavno, zatrti, kazniti čak i članove porodice koji ne dele moje stavove. Večna komandantkinja jedne „nevladine“ organizacije je povodom tog portreta autorasističke „majke Druge Srbije“ (i priručnog mozga i ideološkog rezervoara ove neumorne haške sluškinje) poslala zahtev uredniku Newsweeka-a da, kao „ekstremni srpski nacionalista“, budem otpušten. (Od aprila 1997. godine bio sam „specijalni dopisnik“ iz regiona, što u prevodu sa pretencioznog novinarskog žargona znači paušalac.)

Mislim da je moje iskustvo „mete“ koja je bila na nišanu ekstremista iz oba tabora prilično retko. Ovde je mnogo češća trajektorija koju su pratili serijski birači meta, podguzne muve koje su se nepogrešivo selile sa „prvog“ na „drugi“ čmar svemoći, ljudi kao što su Svetislav Basara i Nikola Samardžić. Njihov je put od pregrejanih tragača za „izdajnicima“ do neumornih lovaca na palanačke „naciste“, od postjasenovačkog „Nož, žica, Srebrenica“ do Latinkinog „Nož, žica, Srbijica“.

Feralov medijski otrov, koji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić, ponosni medijski batinaš koji predstvalja sliku i priliku samorazumevanja članova paranovinarskog udruženja koje sebe zove „nazavisnim“. Nažalost, nije reč samo o kolumnama. Razorna feralizacija „građanskih“ medija - činjenica da, na primer, ono što može, a često ne bi smelo čak ni u Kuriru, može u Danasu - u Srbiji je prepoznatljiva i u onome čega u njima jedva da ima, izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo, krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika.

Iako prisutan u brojnim medijima, glavno uporište ovakvog antinovinarstva je odavno postao dnevnik Danas, list koji je, uglavnom, bolno dosadan i isprazan – kada nije psovački i koljački, kada njegov glavni egzekutor ne nabija koga stigne na kurac („crveni ban“). Tabloidni glavni urednik em teško kontroliše svoje lešinarske instikte em štancuje bezbroj satiričnih antivučićevskih kolumni nedeljno, što u hiperseksualizovanim natolikim postajama što u lakiranim glasilima koja vešto opslužuju sve strane zakrvljene „čaršije“, pa nema vremena da se ozbiljnije posveti Danasu i zahtevnijim novinarskim formama.

Ne čudi da nesrećna novinarka ovog obilato sponzorisanog paramedija nedavno nije uspela da skrpi čak ni suvisli izveštaj sa otvaranja beogradske Ikee. Teško je u jednom tekstu demonstrirati više novinarskog neznanja i nesposobnosti – i ilustrovati šta sve spada u posao urednika u jednom pravom mediju. Saznali smo tako i da se „vox populi“, intervjuisanje običnih ljudi, u ekstremno elitističkom Danasu svodi na prisluškivanje razgovora onih koji čekaju u redu.

U nekim drugim okolnostima bila bi reč o retkom, dragocenom materijalu. Obično nije lako naći ozbiljniji medij koji je spreman da sebi dozvoli objavljivanje jednog ovako sveobuhvatnog, kondenzovanog skupa udžebeničkih primera lošeg izveštavanja. Ovakvi propusti se, po pravilu, dešavaju samo u izuzetnim okolnostima, uglavnom kada je reč o posebno važnim događajima pred samo zaključivanje lista.

Ali, Danas odavno predstavlja neiscrpni rudnik ovakvih tekstova – u kojim problem nije toliko ni ideološki ni politički ni etički koliko, jednostavno, novinarski. Nažalost, jurodivog skribomana koji se nalazi na čelu ovog lista ni novinarstvo ni sam Danas ne zanimaju. Njegov, čini se, glavni cilj je nespojiv sa uredničkim poslom, mada na putu je da postane „kolumnista Srbije“, tačnije bodljikavi trbuhozborac onog autističnog antivučićevskog jata „građanskih“ političkih idiota koji odbijaju da prihvate implikacije svog „evropejstva“ po svaku cenu i plate cenu svoje salonske igračke-plačke, belolističarske pomame koju je godinama razvijao advokat Srđa Popović, kiseli Dart Vejder „građanske“ Srbije.

Uostalom, prethodni urednik Danasa je smenjen kada je pokušao da suoči autokolonijalnu kliku Druge Srbije sa političkim (i medijskim) konsekvencama notorne konstantinovićevštine, najslađeg greha ovih slučajnih Srba, nepopravljivih autrorasista koji polovinom decembra, na jednom od brojnih „dijaloga“ istomišljenika u CZKD-u, nisu uspeli da se dogovore samo oko jedne stvari – da li su su se uspešno iskorenili, „presekli korenje“ (Branka Arsić) ili su ovde nikli neukorenjeni (Živojin Kara-Pešić).

Kratkoj raspravi je prethodilo jeftino pljuckanje Branke Arsić, profesorke na Univerzitetu Kolumbija, po Dobrici Ćosiću, naslovu njegovog romana i svima koji veruju da koreni mogu biti važni. Ali način na koji je profesorka Arsić govorila o svojoj zamišljenoj iskorenjenosti i neukorenjenosti iznad svega je uverljivo demonstrirao jednu stvar – koliko su njeni koreni ovde jaki i duboki, srpski da srpskiji ne mogu biti, koliko život na Menhetnu nije uspeo da ih rastrese, omekša i raskuva. Sviđalo se to našim autorasistima ili ne, i ovdašnji nacionalizam i njihov selektivni antinacionalizam imaju iste korene. Kada su nadmeni, jadni ili ostrašćeni oni su nadmeni, jadni i ostrašćeni na isti, tako balkanski način.

Ova privilegovana profesorka, koja je nekako uspela da ubedi sebe da je na „margini“ i da „marginalci“ danas o tuđem trošku putuju biznis klasom iz Njujorka da bi učestvovali na promociji jednog beskrajno dosadnog „građanskog“ žitija u CZKD-u, sprema novi prevod „Filosofije palanke“ na engleski. Prethodni, koji je uradio jedan njen slučajno srpski kolega, odbijen je od uglednih američkih izdavača. Bojim se samo da problem nije u prevodu i prevodiocima već u autoru – ali valjda svi ziloti radije krive sebe nego svog boga.

U publici u CZKD-u – u kojoj sam se osećao kao krme u Teheranu, a i činjenica da sam se usudio da postavim pitanje jasno mi je pokazala koliko ima onih koji žale što već nisam i fizički zaklan pa su morali da me „kolju“ zgađenim pogledom – bio je i neumorni promoter konstantinovićevskog bezumlja, Zoran Panović. Ukoliko, kako se očekuje, posle izbora postane glavni urednik Politike, raspolućena Konstantinovićeva Srbija će, pored RTS-a, ponovo preuzeti i najstariji dnevni list na Balkanu – dakle dva medija koja nisu samo oslonac već, mnogo više, potvrda svake stvarne ideološke dominacije u Srbiji.

Ostaje da se nadamo da svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se „Vojka i Savla“, Gorana Kozića ili „Odjeka i reagovanja“ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.

Zoran Ćirjaković

POTRAGA ZA ZVERIMA SRPSKIM I ZVERIMA PROSRPSKIM NA KOSOVU: U ČEMU JE PROBLEM SA GOLIM ČINJENICAMA INSAJDERA, VAJSA I TELEVIZIJE N1?

„U odbranu dobrog novinarstva, pročitajte pre nego što sudite. Fantastičan tekst, nema suda, samo gole činjenice“, piše doktorka Biljana Srbljanović u pohvali teksta „Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“, čiji je autor njen kolega sa fakulteta, objavljenog na portalu Vajs (Vice).

Jedan od nevolja sa svakim novinarstvom, i „dobrim“ i „lošim“, jeste da put do pakla ume da bude popločan „golim činjenicama“. Postoje gole činjenice i gole činjenice, ali u moru golih činjenica naše gole činjenice se jako retko pojavljavuju tek tako. Čak i kada sami tragamo za činjenicama, to su prečesto činjenice koje treba da podrže naš pogled na svet – i opravdaju (strašni) sud koji smo već doneli.

Još je bolje ako izabrane gole činjenice osnažuju pogled na svet ili služe interesima ljudi koji utiču na našu profesionalnu, a time, obično, i ličnu sudbinu. Pri tome verujem da je i kolega doktorke Srbljanović i oni koji su skloni da donesu sud sličan njegovom sasvim iskreni i autonomni. Mnogo je manje tu „plaćenika“ nego što veruju oni koji o njihovom delovanju imaju svoj sud, zasnovan često na podjednako golim činjenicama o tome koliko novca ovde dobijaju zagovornici određenih kosovskih činjenica kao jedinih relevantnih.

Nekako su gole činjenice koje se pojavljuju u našim „slobodnim medijima“ prečesto činjenice koje nam kosovske Srbe uokviravaju kao zverolike parazite koje podržavaju zveroliki srpski i nesrpski fašisti. Gole činjenice koje na portalu Vajs iznosi kolega doktorke Srbljanović učvršćuju sliku da je priča o nealbanskim stanovnicima Kosova u stvari priča o – poslužiću se ovde filosofskim vokabularom profesora Rastislava Dinića – bratstvu „zveri srpskih“ i „zveri prosrspkih“.

Jedan od najsramotnijih trenutaka u karijeri gazdarice Insajdera jeste činjenica da nam je u serijalu o Kosovu tamošnje Srbe uokvirila kao skup korumpiranih siledžija i krvoločnih nasilnika kojima samo što ne ide pena na usta. Uvodni segment, reklamiran i na sajtu i na televiziji B92, kao i veliki deo materijala emitovanog u nastavcima, proizvodi jednu moćnu sliku u glavi mnogih, bez ikakve ironije, moralnih i poštenih građana Srbije – ja s tim ljudima „dole“ nemam ništa.

I nema. Ali, u stvarnosti, koja se nije uklapala u Insajderove uverljivo ilustrovane „gole činjenice“, samo sa onima koje je ljutita „građanska“ pravednica, svesno ili ne, predstavila kao sliku i priliku kosovskih Srba. Suštinska neljudskost kosovskih Srba nije smela da bude važna poruka koju šalje ovaj serijal o Kosovu.

Ipak, smatram da je krivica mnogo više urednička nego samopravedne insajderke jedne grupe povezanih centara moći, novinarke čiji je intelektualni kalup preuzak čak i za mnogo manje ozbiljne zaključke. Sklon sam da verujem da je selebriti autorka bila slučajna autorasistkinja, ali njen gledani serijal je bio taj koji je zauvek „odcepio“ Kosovo iz svesti mnogih finih i humanih građana (ostatka) Srbije.

Da se vratim na tekst mladog kolege umne doktorke Srbljanović, koja je javno zahtevala da se u medijima pominje kao doktorka a ne gospođa. Nažalost, problem na N1 su bila i novinarska pitanja i neiskrenost gospodina Gujona. Štaviše, verujem da je tu jedan od glavnih problema kadrovska i uređivačka politika televizije N1. Krenuću izokola, pošto ne raspolažem svim „golim činjenicama“.

Za početak, nisam jedini koga zbunjuje gola činjenica da na ovoj antirežimskoj televiziji nema nekih od naših najboljih televizijskih intervjuerki i domaćica gledanih „pričaonica“ – Ljubice Gojgić, Antonele Rihe i Olje Bečković, koja sada mora da se muči u lažnom NIN-u i bori sa magazinskom formom koja joj nikako ne ide. Bojim se da ova gola kadrovska činjenica ima veze ne toliko (ili ne samo) sa gazdama ove televizije koliko sa njenim metroseksualnim urednikom Jugoslavom Ćosićem, medijskim preduzetnikom koji je televizijska lica ovog kanala birao po kriterijumuima – ko je manje talentovan od mene i ko će mi biti poslušan.

Zgodni novinari i novinarke kanala N1 „boluju“ od fatalnog nedostatka ili talenta za intervjuisanje ili novinarskog instikta ili „X faktora“, važnog sastojka svake uspešne karijere na malim ekranim. Ima i nemalo onih kojima, uz iskustvo, nedostaju sva tri poželjna činioca. Nažalost, Srbija ima pedestak puta manje stanovnika od Amerike i ovde nije lako naći televizijska lica koje će biti i lepa i zgodna i pametna i hrabra i televizična i dobri novinari.

Doktorka Srbljanović ne skriva prezir prema „Šnalici“, kako podrugljivo naziva Ljubicu Gojgić, koja ne odaje utisak slučajne Srpkinje po meri autokolonijalne Druge Srbije, ali verujem da bi naša najbolja televizijska novinarka bila u stanju i da nam otkrije ono što o gospodinu Gujonu ne znamo, a trebalo bi da znamo, i da nas natera da razmišljamo zašto o nealbanskim građanima Kosova evropski „fašisti“ brinu mnogo više od srpskih „liberala“.

Mladi kolega doktorke Srbljanović piše na Vajsu: „Pitanje Kosova je izuzetno osetljivo i jako emotivno pitanje za građane Srbije. Javnost zaslužuje da zna motive Gujonovog humanitarnog rada... Takođe, on nije jedina osoba sa vezama sa ekstremnom evropskom desnicom koja pod pričom o ’humantarnom radu’ deluje na Kosovu. Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja koje situaciju na Kosovu posmatra u okvirima ’borbe protiv islama’?”

Pošto nas doktorka Srbljanović poziva da sudimo, ja ću izneti svoj sud o pročitanom – i golim činjenicama i upustvu za njihovo razumevanje i čitanje, koje je njen miljenik izneo na kraju „fantastičnog teksta“.

Vajsov autor nas tera da razmišljamo u kategorijama ili/ili („Da li Gujon samo želi da pomogne ljudima u teškoj situaciji ili je to samo posledica šireg političkog angažovanja...) i problematičnost jednog aspekta, po meni krajnje problematično, uzima kao argument u prilog ispravnosti i nevinosti drugog („Novinarska pitanja nisu problem već neiskrenost Arnoa Gujona“). Zato ću na kraju ovog teksta nakratko ući u njegov crno-beli svet i, krajnje nevoljno, ponuditi jedan jednodimenzioni sud baziran na njegovoj političkoj i žurnalističkoj logici.

Možda grešim, ali pitam se da li nam mladi „građanski“ junoša, koji prezire ambivalenciju i ne veruje u mogućnost da ljudi mogu delovati vođeni sa nekoliko motiva, poručuje da ovako (pre)sudimo: Ne treba da budete osetljivi i emotivni. Kosovo je danas bojno polje lažnih humanitaraca, belosvetskih i domaćih fašista i (neo)nacista. Zaboravite ga.

Zoran Ćirjaković

BUKOM ZA DRUGAČIJI MRAK

Deset razloga zašto svako kome je stalo do stvarne slobode i otvorenosti u našim medijima mora reći ne takozvanoj Grupi za slobodu medija


1. Mediji, emisije i „nevladine“ organizacije koje vode članovi takozvane Grupe za slobodu medija jasno pokazuju da ovi ljudi, organizacije i udruženja ne žele slobodu medija. Sve što žele je mogućnost da slobodno budu iznošene dogme u koju veruju njeni članovi. Sloboda postoji samo ako je sloboda za sve.

2. Skoro bez izuzetka, ovi mediji su zatvoreniji čak i od režimskih medija. Pošto se samo deklarativno zalažu za slobodu medija i ne nude stvarnu alternativu, već samo drugačiju vrstu mraka i cenzure, ovi mediji su često opasniji neprijatelji medijskih sloboda i slobodnog novinarstva u Srbiji nego sam režim.

3. Članovi ove grupe pokušavaju da slažu građane Srbije da je mrak i jednoumlje koji vlada u njihovim medijima sloboda. Nazvati drugačije ideološki obojenu neslobodu slobodom je perverzno, bezobrazno, samoživo i neodgovorno.

4. Ovi mediji su otvoreni samo za kritiku režima i njegovih politika sa jedne jako uske ideološke platforme. Mnoge emisije koje vode i uređuju članovi ove grupe nisu otvorene za sve kritičare režima. Štaviše, oni u njima redovno bivaju oklevetani kao „fašisti“ i „ekstremisti“. Na taj način ovi mediji i programi istovremeno služe režimu i obezbeđuju opravdanje za podršku koju mu daju ključni zapadni centri moći.

5. Članovi ove grupe su uporedo sa etičkim i profesionalnim čišćenjem medija koje danas kontroliše režim obavljali sramno etičko i profesionalno čišćenje svojih redakcija ili rade u redakcijama i medijima koji su oduvek bili zatvoreni i nisu se otvorili za novinare i urednike koji ne dele njihove političke stavove a bili su uklonjeni iz medija pod kontrolom režima.

6. Delovanje članova ove grupe obeshrabruje sve one koji žele da se bave istinski slobodnim novinarstvom i otvorenog uma i bez kalkulacija i predrasuda preispituju brojne izazove sa kojima se Srbija danas suočava. Za naše druge mračnjake slobodno novinarstvo jeste moje novinarstvo.

7. Članovi ove grupe se ne suprotstavaljaju zatvorenim, jednoideološkim uređivačkim politikama u medijima u kojima rade, a među njima nije malo onih koji su bili aktivno uključeni u dalje zatvaranje ovih antirežimskih, ali neslobodnih medija i cenzurisanje neistomišljenika.

8. Ostajući zatvoreni za pletoru protivnika valasti, ovi mediji ne rade u interesu građana Srbije. Oni ne samo da onemogućavaju dijalog i razmenu mišljenja već redovno diskredituju i satanizuju one koji ne dele njihove stavove i opsesije.

9. Članovi ove grupe ne doprinose demokratizaciji i svojim dogmatskim delovanjem sprečavaju profilisanje opozicionih kandidata koji bi mogli da ugroze samovlašće režima. Njihovi mediji i emisije reprodukuju neke od ključnih mehanizama delovanja režimskih medija, uključujući proglašavanje kritičara za neprijatelje i plaćenike.

10. Mediji, emisije, organizacije i udruženja preko kojih deluju članovi ove grupe deo su problema. Dok sebe ne reformišu i ne usklade svoje delovanje sa onim što proklamuju i zahtevaju od režima, oni ne mogu postati saveznici naše bolje budućnosti.

Zoran Ćirjaković

VUČIĆ I KOSOVO: KOLIKI ĆE BITI RAČUN ZA NASKUPLJU SRPSKU REČ?

Jedna stvar povezuje umirovljenog episkopa Atanasija Jevtića, ikonu nekada prve, nacionalne Srbije, i Rastislava Dinića, mlađanog barjaktara, do pre petnaestak godina druge, antinacionalističke Srbije. Obojica „znaju“ da će Aleksandar Vučić priznati Kosovo.

U otvorenom pismu patrijarhu Irineju, Jevtić piše o predsednikovoj „užurbanosti da što pre potpuno izruči Kosmet zločincu Tačiju i zlikovcu Haradinaju“. Na portalu Peščanik, na kome se istakao tekstom u kome je ovdašnje (ultra)desničare krstio „zveri srpske“, Dinić piše o „dijalogu o Kosovu“ i kaže da će njegov „ishod bez sumnje biti, ako ne formalno onda svakako suštinsko priznanje nezavisnosti bivše srpske pokrajine“.

I u građanskoj Srbiji redovno dehumanizovani epsikop i vodeći ozverivač „kontaminiranih“ Srba iznesli su stav koji je široko prihvaćen u dva krila dve Srbije koja nisu stala iza Vučića. Pri tome, i jedni i drugi su svesni, mada tome daju različit predznak, da tu i nije reč o Kosovu – već o „Evropi“.

Bes antivučićevskih nacionalista nije teško razumeti, ali ne shvatam briselske bukače. Ako se stvarno sprema „suštinsko priznanje“, koje odavno priželjkuju, onda se pitam koja količina odvojenosti od ne samo srpske realnosti već i od svetske istorije i politike je potrebna da jedan intelektualac ne bude u stanju da razume koja i kakva cena tu mora da bude plaćena. Reč je o verovatno najtežoj i najređoj odluci koju će jedan lider ikada razmatrati.

U savremenom svetu samo jedna stvar nema alternativu – država-nacija, zapadni izum koji je danas najbogatije zemlje na svetu učinio i održao bogatim, a zatim kolonizovao celu planetu zajedno sa svojim nestašnim čedom nacionalizmom. Iako olako diskvalifikovana kao imaginarna, zamišljena i izmišljena, nacija je postala i ostala i važna identitetska kotva i izvor solidarnosti, koja je preko potrebna svima onima koji se zahvaljujući sreći, tati lopovu ili talentu nisu otuđili od svog okruženja, i jedan od dva ključna indikatora naših stvarnih životnih šansi. Nacionalizam je toliko moćna ideologija da levica danas postoji kao relevantna politička snaga – dakle van akademskih kula od slonovače, građanskih salona, prodavnica organske hrane i adolescentskih jebarnika – samo u onim delovima sveta gde ga nije odbacila.

Država-nacija je ostala važna – i na uglavnom jednonacionalnom i jednojezičkom Zapadu i na njegovoj (i dalje) manje homogenoj zapadnobalkanskoj periferiji – u istoj onoj meri u kojoj naše lažne kosmopolite, slučajni Srbi, misle da je nebitna i prevaziđena. Zato nigde na svetu ne postoji opasnija i bolnija odluka od toga da jedna zemlja, koja nije okupirana, sama prihvati nekozmetičku promenu svojih granica. Ona je neverovatno teška i kada se svašta nudi zauzvrat, a kamoli u situaciji kada je „nagrada“ na jednoj jako dalekoj i sve suvljoj grani.

Ne postoji čin koji zahteva više hrabrosti i nosi više rizika po jednog političara od odluke da prihvati secesiju, koliko god ona nekome delovala kao „realnost“ ili „gotova stvar“. Takav čin zahteva sve moguće jastuke i amortizere koje je moguće pribaviti. On ne dopušta postojanje slobodnih medija i demokratije. Svaki dijalog tu može biti samo „dijalog“. Takva odluka, s jedne strane, može biti doneta samo od strane odlučnog vođe, i, s druge, svim raspoloživim sredstvima mora biti stvarana slika da je on nije doneo sam.

Biti za nezavisnost Kosova i istovremeno zahtevati pravi dijalog i slobodne medije je, blago rečeno, budalasto – što EU odlično razume. Pa zar neko stvarno veruje da bilo kakav kompromis o Kosovu može biti napravljen a da se po glavi onoga ko je ovde skupio hrabrost da ide tim putem dan kasnije po glavi poseru jedan Rastislav Dinić, Teofil Pančić ili Saša Janković? Ako je, kako tvrde i besni i radosni, odluka već doneta, onda su mediji u Srbiji i dalje previše slobodni i imamo višak demokratije. Ako je reč o iluziji, onda je ovo protraćeno istorijsko vreme.

Ali, za to ne mogu biti krivi (obični) građani Srbije. Prste glasača koji su 2012. godine promenili vlast u Srbiju vodile su vizije Angele Merkel, vidovite Vesne Pešič, koja je prva prepoznala ćiriličnog De Gola, i advokat Srđa Popović, tvorac zavodljivog mita o manjem zlu. Zato ne bih rekao da je „kod nas... lako opseniti narod galamom, pričama“, kako u jednom od ovih dana najčitanijih tekstova na sajtu televizije N1, glavne medijske batine nestrpljivog Zapada, autorasistički tvrdi Vladimir Marjanović, novinar lažnog NIN-a.

Ako već moramo da govorimo o opsenarima i opsenama onda se bojim da Vučićeva ovde i dalje opstaje zhavljujući mnogo većim i nemoralnijim cinicima, koji nisu skloni galami i praznim pričama. Uostalom, ono što se od Srbije zahteva – da bi možda, jednog dana postala „ispravno“ evropska i malo bogatija – ne može bez ospene i vrhunskog opsenara. Odluka koja se očekuje, i koju Dinić i Jevtić najavljuju, ne može biti doneta ni demokratski ni uz istinski dijalog.

Zato je mnogo lakše razumeti sve one iz nekada druge Srbije koji su stali iza Vučića, i u njemu prepoznaju najbolju ili jedinu alternativu Đinđiću, koliko god da misle da je po sebi loša, od onih koji to nisu i koji bi nemoguće – i postkosovske pare i demokratsko jare. Ovi arogantni sanjari odbijaju da vide da im je Vučić preuzeo ideologiju i da platforma sve isto samo malo slobodnije i „kulturnije“ ne dobacuje ni do srpskih glasača a kamoli Brisela, koji zna da za njega ovde nema boljeg. Uostalom, jedan od ključnih razloga zašto Zapad, koji nije voleo Đinđića, toliko voli Vučića je to što poletni naprednjak nema iluzija o Kosovu kao demokratskom pitanju.

Glasilo onih koji se i dalje zaluđuju da je moguće demokratski i dijalogom „drešiti kosovski čvor“ postao je, uz oduvek letargično „Vreme“, nedeljnik koji se više pravi onako usput, iz hobija i po inerciji, nego iz strasti ili vere, i ukradeni NIN – slobodan od Vučića, ali okovan jednoumljem i ideološkim slepilom i bolno nesposoban da se bavi novinarstvom kakvom deklarativno stremi. Čak i ako ignorišemo hroničnu zagubljenost u postistorijskoj magli, nema tu ni ideja ni novinarskog talenta ni borbenosti za jedan nedeljnik a kamoli dva.

Zombi NIN je ove nedelje na naslovnoj strani, pod bednim izgovorom, prizivao „rumunski scenario“. Ne razumem, da li stvarno veruju da će, ako vidimo novi krvavi film prema ovom zapletu iz 1989. godine, jedan Saša Janković da ih „uvede u Evropu“ i ostvari deklarisanu briselsku viziju i misiju ovog medija? Na kojoj planeti žive ljudi koji se svim silama zalažu da Srbija uđe u EU a ne shvataju koliko velika cena za to ovde mora da bude plaćena?

„Evropa“ je odavno postala najskuplja srpska reč. Svi oni koji ne mogu da dočekaju Srbiju bez Kosova moraja da očekuju da će se na istom računu naći i dijalog i preostale medijske slobode i ono što je ostalo od demokratije – i da će sve to biti cena zatvaranja samo jednog ili najviše par od ko zna koliko poglavlja. Pri tome, ovo je računica ako Srbija dobro prođe i ako je cilj stvarno ono što Dinić i Jevtić znaju da jeste. Ne bih sada da nabrajam šta se još može naći iznad crte i koliko sličnih, možda nenaplativih računa tek može da bude ispostavljeno na ovom dugačkom i bolnom putu sa neizvesnim krajem. Neke stvari jednostavno umeju da budu preskupe.

Zoran Ćirjaković

DOBRI VOJNIK KESIĆ: DVORSKA LUDA ZA RADOVANJE GOSPODARA VUČIĆA

„Burad s vinom bi se pokvarila kada im se ne bi povremeno otvorala slavina.“ Ovaj citat iz knjige „Istorija dvorskih luda“ izražava pozadinu fenomena koji zbunjuje mnoge u Srbiji – otkud 24 televizijska minuta Zorana Kesića na jednoj od najprorežimijskih televizijskih stanica u Srbiji? Kako se desilo da se na ovoj antipolitičkoj, cucla televiziji emituje ovakva emisija? Reč je o jednom od kanala medijske kuće u čije informativne programe ne može da uđe ni antivučićevski vrabac a kamoli „ptičica“ koja bi rekla nešto iole artikulisano što ne slavi režim.

Vinska metafora je mudrom francuskom teologu, čije ime istorija nije zabeležila, bila potrebna jer su dvorske lude i njihove veštine bile osuđivane od strane manje inteligentnih dvorjana i drugih kratkovidih apologeta. Oni su i ovde odgovorni za, kako su se „Danasu“ požalili Kesić i saradnici, pritiske „da se emisija ublaži“. Inteligentnije sluge moći razumeju da ovakvi, dozirani rituali izrugivanja i subverzije hijerahije prvenstveno služe „za radovanje Gospodara“.

Ono što zbunjuje je odsustvo svesti autorskog tima šta stvarno jesu u Vučićevoj Srbiji i čemu služi njihova emisija. Kesić je izjavio da je reprizni termin ukinut jer je „televiziji u interesu da prođe što bezbolnije, a nema razlog da nas šutne nogom u guzicu”. Ali, na ovom komercijalnom kanalu pod punom kontrolom vlasti samo je režim taj koji ponekad hoće da prođe što bezbolnije – a ne uredničko-menadžerski tim koji nepogrešivo sprovodi njegovu volju.

Činjenica da su Kesić i njegovi „Njuzovci“ ubedili sebe da opstaju zbog interesa jedne televizije ili zato što se vođa ne usuđuje da ih skloni je vredna sažaljenja ili, ako ste već spalili svoje iluzije, podsmeha. Valjda ljudi kao što je Kesić, koji veruju da su pronikli u mehanizme moći i ogolili ih, ne mogu da vide svoje mesto u njima. Vučić još nema razloga da svoju dvorsku ludu, koju je ponela televizijska slava i „građanske“ pohvale, „šutne nogom u guzicu“. Dugačka istorija sličnih ukrasa moći nam omogućava da bolje razumemo zašto i procenimo kada će to učiniti.

Dvorske lude vuku koren iz srednjevekovnih „Svečanosti luda“, organizovanih u Francuskoj u nedelji posle Božića. Kroz istoriju su imale različite oblike, kako narodske tako i untar piramida moći. „Misa magaraca“ je u katoločkoj crkvi bila način da niže sveštenstvo sebi da oduška i s vremena na vreme parodira stvarnost tako što će počast odati jednom magarcu. Korisnost kratkotrajne iluzija da magarci nisu oni sami već moćnici kojima služe pokazala se mnogo većom od štete koju pravi kratkotrajno izvrtanje jedne, u suštini, neuništive hijerahije.

Ludost je nestala kao službeno zanimanje tokom vladavine Luja XIV. Dvorske spletke su ubile profesiju koja je navlačila „laskanje jednih, zavist drugih a prezir svih“ na dvoru. Izrugivanje službene lude Kralja-Sunca nosilo je rizik od gubitka vladareve naklonosti – što nije povlačilo samo ukidanja privilegija već i smrt dvorjanina „za svet, za sebi ravne, za samog sebe“.

Ali, stara tradicija je nastavila da živi. Uz nove „prinčeve“ pojavili su se „savremeni razgonitelji privida, kadri da im se obraćaju jezikom istine i poruge, kao što su vekovima bili nosioci palice lude“. Luda više nije u službi samo jednog gospodara: „ona je luda društva u celosti – luda naroda.“ Danas njeni skupi, medijski nastupi predstavljaju „obrede transgresije“, koji se, nalik starim lakrdijaškim postupcima, služe „preokretanjem situacija, nepridržavanjem propisa i slobodama svake vrste“. Savremena luda istovremeno oslobađa kritičnost masa i kanališe je u jednu benignu „igru reda i nereda, prilagođenost i pobunu“.

Kesićeva emisija obezbeđuje samo jedan novi odgovor na problem s kojim su se, mnogo pre srednjevekovnih kraljeva, još u prvim vekovima hrišćanstva, suočavale crkvene hijerahije. Koliko god da su bile odane dogmi i pravoverju, one su shvatale da, kada je „obezvređivanje kulta“ previše duboko ukorenjeno, bolje ga je prisvojiti i udenuti u kanon ili kalendar nego pustiti da se nekontrolisano valja ulicama.

Važan razlog zašto je Kesić danas podoban jeste činjenica da on osporava samo jednu hijerahiju – ne ključne vrednosti, viziju budućnosti i ideološku matrici na koju se oslanja. Kesić ponosno sedi na važnijoj od dve stolice na koje se i dalje oslanja Vučićev režim. Domaćin subotnjeg zabavnog programa ističe da bira društvo „i među prijateljima i među saradnicima, pa i među gostima naše emisije“. Zato su mu gosti u emisiji „24 minuta“ uglavnom bili ili politički korektni „Evropljani“ ili estradni likovi za sve prilike i sisteme kao što je Vanja Bulić.

Jedan od izuzetaka je bio Dimitrije Vojnov. Ali, zbog fanatstičnog poznavanja i razumevanja američkog filma i popularne kulture, duhoviti scenarista i kritičar je odavno posatao „srpski fašista“ rado viđen čak i na hepeninzima najmilitantnijih konstaninovićevaca. Zato ne čudi da je ovaj elokventni nacionalista dobio mesto i u televizijskom gnezdu pažljivo biranih, „dobrih“ antinacionalista i natolikih „levičara“. Nisam siguran ni da bi se u Kesićevih 24 pseudograđanskih minuta kao gost pojavio Bazdulj – da se ne zove Muharem. Uostalom, i njega je jedan kolega pisac (i Kesićev dragi gost) ovih dana oklevetao kao „srpskog fašistu“.

Možda su Kesić i Marko Dražić, saradnik koji „vodi glavnu reč“, birali Vojnova i Bazdulja jer su po njihovom ukusu. Ali, iako takav filter prođe i poneki oklevetani um koji nije kolonijalizovala ideja o briselizaciji Srbije po svaku cenu, biranje gostiju po ličnom ukusu predstavlja jeftin izgovor za propagandističko delovanje. Dobar ukus je najčešće dobar samo zato što je naš. On nas navodi da biramo ljude koji naseljavaju slične ideološke, društvene i klasne prostore i dele naš pogled na svet. U novinarstvu, a to je ono što Kesić simulira, odbrana ugleda zasnovanog na dobrom ukusu nije ništa drugo do opravdanje za služenje jednoj dogmi.

Ne bih se iznadio da su se Vojnov i Bazdulj našli u Kesićevom programu prvenstveno zato što nema dovoljno velikog broja artikulisanih „građanskih“ klonova Teofila Pančića, Tibora Jone i Janka Baljka. Ako ostavimo po strani šačicu izuzetaka, izbor jako dosadnih gostiju, koji nas teraju u krevet brzo pošto počne druga polovina emisije, govori da njeni autori nisu samo protiv vlasti već da imaju svog favorita u redovima opozicije.

Nije teško prepoznati da Kesićev televizijski slot funkcioniše na liniji perverznog shvatanja „medijskog svetla“ kao dobre, proevropske cenzure, koje u svojim medijima sprovode i promovišu pripadnici lažne „Grupe protiv medijskog maraka“. Emisija „24 minuta“ u drugom delu postaje dosadana ne zato što je predugačka već zato što je – voljom njenih samopravednih tvoraca – estetski, ideološki i politički jako usko ukalupljena.

Problem ove emisije nije, kako joj mnogi zameraju, to što ne napada opoziciju. U situaciji kada sve televizije, sem jednog jako sumnjivog kanala, usidrenog u mračnim kanalima zapadne moći, stalno napadaju (pravu) opoziciju to je sasvim razumljivo. Uostalom, jedna od najvećih pošasti novinarstva je shvatanje da izbalansiranost i fer pristup znače da uvek i svuda suprotstavljenim stranama i njihovim stavovima treba davati isti prostor – zbog čega, na primer, veliki broj ljudi veruje da ljudske aktivnosti ne izazivaju ubilačke klimatske promene.

Danas postoji samo nekoliko televizijskih emisija u kojima mogu da progovore kritičari režima. Ali, za razliku od Ljubice Gojgić, koju zbog njenog profesionalizma i otvorenosti „evropski“ deo opozicije mrzi više nego vlast, Kesić je odbrao svoju stranu poslovične čaršije i misionari u korist jedne zavodljive, ali, bojim se, neostvarive vizije naše bolje budućnosti. Teško je oteti se utisku da nam njegova emisija poručuje da SNS nije najveće zlo, što ne treba gubiti iz vida kada razmišljamo o njenom neočekivano dugačkom preživljavanju.

Kesić je izjavio da je „zadatak svakog satiričara da kritikuje vlast, a ja bih voleo da se jednom promeni vlast pa da svoju doslednost potvrdimo time što ćemo kritikovati neku drugu vlast“. Iako ne želi da se sasvim autuje i izađe iz (briselski) plavo-žutog klozeta fingirane nepristrasnosti, verujem da bi – ali nisam siguran da će uskoro dobiti priliku. Dvorske lude koje su kroz istoriju bile Kesićevi prethodnici nestajale su kada je postojala opasnost da se promeni poredak: „Ugnjetavač nikada ne ide u korak sa smehom; mora ga se odreći u ime vlastite moći“.

I Kesić i njegovi „Njuzovci“ su fantastični u svom poslu – često bolji od dva američka originala koje su krenuli da imitiraju. To nije lako, ali ogroman talenat i divljenja vredan profesionalni uspeh ne podrazumeva poredive političke domete. Ključ za razumevanja ovakvih programa je kontekst. Vučićeva Srbija nije Obamina Amerika. Džon Stjuart nije bio jedan od Obaminih fikusa, a sve brojniji javni nastupi Zorana Kesića nam govore da on veruje da je ovde nešto mnogo više od jednog, politički jako jeftinog, ukrasa i vođinog priručnog skalpela.

Ima nečeg tužnog u činjenici da Kesić, kao i ranije dvorske lude, nikada javno ne izlazi iz lika. Verujem da činjenica da i u stvarnom životu glumi televizijskog Kesića mnogima deluje jako bizarno. Ali, sve dvorske lude se sučavaju sa jednim ogromnim izazovom – kako da drugima i samima sebi objasne činjenicu da su jedini izuzetak, da je samo njima dozvoljeno ono što nikom drugom nije. Tu racio nije dovoljan – potrebna je i maska.

Slatke iluzije o sopstvenoj izuzetnosti – koje, nažalost, nisu ograničene na nesumnjivo jako redak talenat – podgreva činjenica da su Kesić i ekipa istovremeno fikusi i jedne režimske televizije i (selektivno) antirežimskog nedeljnika. Čak i ako na trenutak zanemarimo Vučića, ne znam šta je tu jadnije – služenje u lažnom, ukradenom NIN-u ili na televiziji koju je Veran Matić prisvojio i zatim preprodao poslovnim ljudima koje ne zanima novinarstvo. U oba slučaja Kesić i kompanija treba da prikriju da je, iako je posle serijskog etičkog čišćenja dve redakcije opstao i po koji slobodni novinar – dozvoljeno samo slugaranjsko novinarstvo.

Televizijskom Švejku su reflektori i kamere izgleda pomutile percepciju pa je poverovao da deluje u zagradi sistema, zamišljenoj oazi slobode iz koje može da krene novi virus demokratskih promena. Ali, njegovih 24 i kusur minuta nisu nikakva pauza već integralni deo vučićevske nedelje, oslonac vešto doziranih sedam televizijskih dana jedne evropske postdemokratije. Zapadnim moćnicima je lakše kada imaju izgovore za podršku Vučiću i tih pola sata subotom uveče je više nego dovoljno da prekrije neslobodu koja je okovala televizije u Srbiji. Nažalost, jedan Jutjub klip Kesićevih čičkarija briše relavantnost svega što smo izgubili.

Ali Vučić, pravi urednik svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, samo na nivou Srbije primenjuje stari recept koji su razradili Veran Matić i dve Tadićeve političke komesarke da bi stesale i upodobile B92, televiziju sa buntovnim duhom i pretećim viškom hrabrosti. Zato Kesić danas nije samo Vučićeva dvorska luda već i priručna varikina – sredstvo za ukljanjanje neprijatnih mrlja koje u našim medijima odavno proizvodi jedna musava i jako cinična „evropeizacija“.

Ono što je ne samo sasvim neprihvatljivo već predstavlja vrhunski bezobrazluk je činjenica da Kesić javnosti Srbije uporno sugeriše da je danas tu gde je zato što je bolji od onih koji su prethodnih godina nestajali sa malih ekrana i iz brojnih štampanih medija. Važan razlog zašto on još nije šutnut „nogom u guzicu“ je to što je njegova televizijska guzica pomagala da budu šutnute i iscipelarne mnogo značajnije, i po vlast potencijalno opasne, medijske guzice.

Jedan od temelja Vučićevog uspeha je sklonost njegovih oponenata, i u stranci i van nje, da ga pocenjuju. Nije malo zvezda kao što je Kesić koje vole da veruju da predsednik nije „koautor“ njihovih današnjih uspeha i glamuroznih medijskih karijera. Zato me ne čudi da su Kesić i pisci njegove sofisticirane parodije na „Danasovoj“ tribini održanoj tokom Sajma knjiga istakli da im je „važno da budu zadovoljni svojim radom“. Mislim da je tu ne samo mnogo važnija već jedino važna činjenica da je i Aleksandar Vučić zadovoljan njihovim radom.

Zoran Ćirjaković

BILJANA VUČIĆA BELEŠE

Ključni argumenti u ovoj principijelnoj odbrani Biljane K. od primitivnih napada neprincipijelnih antivučićevaca preuzeti su iz kritičkih kvir studija. Prva kuma Vučićevog Prajda je pokazala da je javna intelektualka spremna da pliva protiv struje i suprostavi se ne samo srpskom nacionalizmu već i dogmatama unutar svoje Srbije

Sa prethodnim istorijskim pomirenjem nismo imali sreće. Velika ljubav Borisa Tadića i Ivice Dačića je trajala kratko. Drugi brak dve Srbije – istorijsko pomirenje Matijevićevog parizera i epskog tripa – postavljen je na mnogo zdravije osnove. S jedne strane političkog oltara Matijević, svetac zaštitnik radničkih stomaka čiji je parizer za mnoge gubitnike u tranziciji i evropeizaciji glavni izvor preko potrebnih belančevina. S druge je hrabro stala Biljana K., građanska ikona, artistkinja raskošnog uma i brojnih talenata, koja nije bila žrtva tranzicije.

Parizer je u srpsku politiku i istoriju stidljivo ušao oktobra 2011. godine kada je tokom „Utiska nedelje“ naša velika spisateljica tvitovala da se jedan od sagovornika u studiju „oseća“ – „Ne znam kako to da kažem. Sociolog ima problema s varenjem #umreću“. To je bila Tadićeva era. Na partijskim iventima su se jeli kanapei i suši. Sem retkih izuzetaka, koji su iritirali čula Oljine gošće, Tadićevi glasači nisu jeli parizer pa je predsednik mogao da brine o mentalnom zdravlju krava i produkciji dugačkih filmova.

Ali, ni EU ni većina građana nisu bili zadovoljni režijom i suši evropeizacijom – i promenila se vlast. Jeste da kada „uđemo u Evropu“ ovde više niko neće jesti loš parizer, ali put do budućnosti koja se ne „oseća“ zahteva neke neprijatne kompromise. Na veliku žalost naših kulturnih građana, podrška Brisela tu nije dovoljna. Potrebna je i volja glasača koji ne samo da nemaju za suši već muku muče i sa parizerom.

Parizer je vremenom postao metafora koja odlično ilustruje prirodu novih podela u Drugoj Srbiji, koja preferira mnogo skuplje prerađevine. Jedni su zapušili nosiće, postrojili se uz prvu, parizer Srbiju i stali iza Vučića, dok su s druge, antirežimske strane ostali imaginarni Zapadnoevropljani, koji tvrde da ne sme biti nikakvih kompromisa sa parizerom i da „put u Evropu“ ne može biti popločan jednom nezdravom, polutrajnom kobasicom.

U diskvalifikacijama Vučićevih pristalica ključno mesto je dobio najdostupniji od svih, Matijevićev parizer. Za važan deo, govoriću ovde njihovim jezikom, pismene, kulturne, građanske i civilizovane Srbije, problem je činjenica da nepismena sirotinja može da glasa. Naši imaginarni Zapadnoevropljani veruju da su gladni i gladnjikavi ljudi glupi. Da nisu, kaže logika naše „građanske“ elite, ne bi jeli parizer i išli bi na BEMUS.

„Kako da skapiraju kad mozga nemaju! Pretvorio se u parizer koji danima jedu!“, napisla je na Tviteru jedna Jankovićeva obožavateljka. Članovima fan kluba jurodivog Lozničanina jedan od omiljenih argumenata u Tviter debatama je „smrdi ti matijevićev parizer iz usta“. Štaviše, na poslednjim izborima mržnja prema ljudima koji jedu parizer je postala „lična karta“ pristalica opozicije, koji izgleda na tanjir ne stavljaju ništa jeftinije od PIK-ove, „Made in EU“ praške šunke i vole da (ironično) skandiraju „Jedem leba i parizer Vučića sam simpatizer“.

Uz psovanje izbeglica i „arivista“, nije bilo malo razočaranih „pravih Beograđana“ koji su se posle izbora lamentirali nad klasnim čišćenjem prestonice: „Stari grad, Savski venac i Vračar su glasali razumom, što znači, @avucic i #SNS parizer ekipa da se tornjaju tamo gde su poželjni!“. To su delovi Beograda u kojima uglavnom stanuju siti, kobe govedina i Pakleni otoci građani. Na ovim opštinama su se udomili i glavni odbor DS i mnogi istaknuti NVO aktivisti, dobitnici u tranziciji koji ili nikada nisu probali parizer ili su se toliko nakrali, odnosno profitirali od evropeizacije/suočavanja/transparentnosti, da su zaboravali da su se nekada i sami radovali skromnom parizeru i njegovoj klasnoj sestri mortadeli podriguši.

Ali, posmatranje vučićevaca kroz prizmu jeftinih mesnih prerađevina ima jednu slepu mrlju epskih proprcija. Nisu svi na Matijevićevom parizeru. Postoje i vučićevci koji su na Radomiru Konstantinoviću. Oni su se i ove jeseni tripovali – od Vučićevih para i za Vučića. Njihov miting podrške održan je u Sava centru. Nije ga prenosio Pink već RTS, a i, s razlogom i na radost domaćeg finansijera, hvalospev mu je posvetio i jedan „Gardijan“, vodeće glasilo umerenih „pravih levičara“ širom sveta.

Da ne bude zabune – ovde ne iznosim estetski već isključivo politički sud. Verujem da ni sam Vučić nije očekivao da će mu se mala politička investicija u visoku kulturu toliko isplatiti. Tu ne treba gubiti iz vida ni da na svim globalnim (polu)periferijama vlastima legitimitet ne obezbeđuju samo glasači već i politička klasa u globalnim metropolama kao što su Brisel i London, koja od svih „dobrih“ nacionalizama najviše voli homonacionalizam.

Iza Vučića u Srbiji danas stoje dva klasno miljama udaljena pola. Jedan nema ni za parizer, drugi se znoji nad pitanjem šta da ponese na svoj miting podrške evropeizatoru od koga se očekuje smanjivanje ustava i još koje čega. Da bi bilo jasnije o koliko velikim mukama je reč citiraću deo posta Biljane K. koji odlično ilustruje prirodu i veličinu ovdašnjih nevolja s privilegijama: „Sad pakujem torbu i u njoj: jedno ćebe, jastuk veliki, jastuk mali, čepići za uši, nojs kanselejšn slušalice, maska za spavanje, hrana (koja?), džemper jer mi je uvek hladno, još jedno ćebe, majica jer mi je isto uvek toplo, čarape za avion, kućne papuče, papuče za do wc-a, hrana i dalje ne znam koja, voda, kafa, ali nemam termos, ostao mi na faksu, neka knjiga? glupo je knjiga, ali možda baterijska lampa, ako treba nešto da nadjem u torbi?, punjač za telefon, gde da punim telefon?, garderoba: donji deo kašmirske pidžame, heat tech potkošulja i džemper, vadim onaj drugi džemper, ne treba mi, vraćam džemper, ovaj će mi se ogaditi, vlažne maramice, kremu za ruke, kremu za lice, voda u spreju, kompjuter?, gde da punim kompjuter...“

Nije lako jednoj angažovanoj građanki da ode na miting. Prekarni i nezaposleni saborci Biljane K. muku muče samo sa sendvičom i sokom, a ona mora da se rve sa kašmirskom pidžamom, „nojs kanselejšn“ slušalicama, vodom u spreju i čak dva ćebenceta.

Ali, ona nije bila sama na glamuroznom mitingu podrške Vučiću. Zašto su se onda kola ovih dana slomila samo na ovoj, valjda pravilno primenjuem rodno diferencirani novogovor, cvetici srpske građanske inteligencije i jednoj zakrpljenoj metalnoj streli koja nastavlja da hita ka Evropi – žutom suncu i plavom nebu? Ima li i dalje vučićevaca kojima se – čak i u puritanskoj Srbiji koja obožava Sašu Jankovića, Zorana Kesića i Teofila Pančića – gleda groz prste?

Ženama se malo šta prašta, posebno kada su pametne i elokventne kao Biljana K. Ali, pored endemske mizoginije, reč je o primeni dvostrukih standarda. Izgleda da je danas služenje autokratama OK samo kada je gej. U ovim kvir vremenima, kako je post-9/11 eru nazvala Džazbir Puar, samo neko ko je kvir sme da bude priručna alatka jednog nedemokratskog režima. Svi drugi mogu da očekuju da će zbog „kolaboracije“ sa, na primer, kako reče Vesna Pešić, ovdašnjim Musolinijem biti rastrgnuti i dehumanizovani na Tviteru i u takozvanim nezavisnim medijima.

Ključ za razumevanje važnosti ovog političkog paradoksa je u izuzetno veštoj spoljnoj politici režima i činjenici da se na Zapadu nalazi ključni izvor njegove stabilnosti. Predsednik Srbije nije samo čovek po ukusu Brisela i Pekinga, neko ko uspeva da, duže nego što su mnogi očekivali, vešto balansira između SAD i Rusije. Vučić savršeno primenjuje homonacionalizam, kako je Puar nazvala ideološku matricu koja se kristalisala posle 11. septembra. Ona je obezbedila i novi, politički korektan vetar u leđa odbrani zapadnih interesa, neokolonijalizmu i različitim „humanitarnim“ intervencijama. Istovremeno, omogućila je autoritarnim stabilokratama da svojim zapadnim partnerima i zaštitnicima obezbede pokriće za podršku nedemokratskoj vladavini.

Promišljeno, strateško privilegovanje kvir preokupacija i interesa – svest o globalnoj hegemoniji homonacionalizma, ideologije koja nam poručuje da su LGBT inkluzija i vidljivost lakmus test, merilo svih ljudskih i političkih prava i sloboda – objašnjava zašto je Vučić vremenom obezbedio podršku ili saučesništvo mnogo zvučnijih imena nego što su Petar Luković, Jakša Šćekić, Marko Blagojević i Zoran Panović, koji su se njegovoj strategiji pseudodemokratske evropeizacije okrenuli još u prvoj rundi cepanja nekada druge Srbije.

Odavno je na Fejsbuk profilu prve kume beogradske Parade ponosa teže naći reči kritike upućene PPV/premijeru/predsedniku nego poslovičnu iglu u plastu sena. Samo je bilo pitanje vremena kada će prećutna podrška nekog od istaknutih homonacionalističkih aktera isplivati na površinu. Iako tu ima onih koji su, po kriterijumima Vesne Pešić i Kristine Kovač, mnogo „krivlji“ od Biljane K. – njima se ne smeši linč i pljuvačina kroz koju je na društvenim medijima prošla ova hrabra Srpkinja i neumorna provokatorka, građanska borkinja koja ne bira mete.

Uostalom, ona nas je sve već javno pozvala da u kafiću u njenom kraju 22. novembra dočekamo osudu Mladića u Hagu: „Uz piće i aplauze, proslavićemo objavljivanje presude krvniku i spustiti glave u znak pijeteta za sve pobijene u ratu u Bosni“. Ne znam šta je za taj dan planirano u Tršiću, ali verujem da neće manjkati prepoznatljivih lica.

U moru (ne)građanskih uvreda i psovki upućenih Biljani K., sem u krugu najbližih prijatelja, teško je bilo naći reč razumevanja a kamoli podrške. Jedna od retkih je došla od Muharema Bazdulja, godinama mete nekih od najotrovnijih strela koje je ova iskusna medijska ratnica upućivala sa društvenih mreža. Bazdulj je prvi uočio da se među onima koji predvode javni linč Biljane K. na Fejsbuku i Tviteru ističu kreativci koji su od 2012. godine ne samo konkurisali već i dobili nemali novac od Vučića. Ako su mogli da „profitiraju“ talentovani muškarci, teško je razumeti zašto sada ne može nekažnjeno da se naplati jedna kreativna žena.

Nagrađeni spomenik u centru grada predstavlja kulminaciju niza političkih događaja ove jeseni, koji su obezbedili nedostajući deo legitimiteta i podrške režimu – i u kojima je ključnu ulogu imao isti liberalni milje. Posle Vučićevog Prajda i vučićevskog epskog tripa dobili smo i ovaj spomenik Vučiću (i Đinđiću). Biljana K. i njen nadareni prijatelj su ga mnogo efektnije uobličili kao spomenik Vučiću nego što bi to umele netalentovane aplogete iz SNS-a.

I u slučaju ovog spomenika nije relevantna vizuelna već samo politička pismenosti, a nje Biljani K. nikada nije manjkalo. „Ispravan“ i dosledan politički stav je imao važno mesto u brojnim glorifikacijama njenog celokupnog opusa, i u inostranstvu i u Srbiji. Zato je teško ne propoznati da nas ona na Studenstkom trgu, između ostalog, podseća da je Đinđićevo ubistvo imalo i „drugu pozadinu“ – koja je hrabrog i borbenog premijera učinila mnogo lakšom metom za dve, nažalost neprekinute, zločinačke „strele“ poslate iz najmračnijeg kutka nekada prve Srbije.

Biljana K. je bila jedna od retkih liberalki koje su pragmatičnom Dinđiću oprostile „desna skretanja“ pre nego što je streljan i koje su razumele zašto je njegova evropska „strela“ jedno vreme morala da ide na dole. Nasuprot njoj, većina u dogmatskoj Drugoj Srbiji je uporno klevetala i mrzela živog Đinđića zbog retkih susreta sa Miloševićem, nekoliko kilograma pečenih paprika u Dobričinom dvorištu i jednog Karadžićevog vola na obroncima Trebevića. Zato ne treba da čudi ni da je baš Biljana K. postala prva ugledna građanka koje je javno demonstrirala da je spremna da sve oprosti i Vučiću, novom avataru autoritarne modernizacije i odavno priželjkivanom oživotvorenju ataturkovskih snova naše autorasističke inteligencije.

Pri tome, za razliku od Đinđića početkom 2003. godine, predsednik Srbije danas dobija brojne pohvale iz Brisela i drugih evropskih metropola. Jedan talentovani prijatelj je rekao da je Biljana K. „učinila Balkan bližim Evropi“ – što nam odavno Angela Merkel i Johanes Han, prilično bukvalno, redovno poručuju kada govore o svom velikom srpskom prijatelju Aleksandru Vučiću. Verujem da će ih naš predsednik ubrzo odvesti do spomenika koji će zaseniti plato na kome su se kuvale studentske pobune.

Vučića sada – pored Brisela, Nemačke i brojnih srpskih stomaka u kojima se krčka Matijevićev parizer – naviše guraju i Biljana K. i drugi urbani umovi, koji imaju dobar i skup ukus i sposobni su da kreiraju kako upečatljive spomenike našim evropeizatorima tako i vrhunske umetničke tripove. Zato, ako Vučić sam ne polomi strelu i ne odseče sebi krila, ovaj novi domaći motor obećava da će još duže pilotirati Srbijom na turbulentnom letu ka Briselu. Naprednjački Ikar je prilično mlad uzleteo, a, kako reče jedan Biljanin kolega, daleko je sunce.

Zoran Ćirjaković

RAKA 2017. I VUKOVAR 1991. GODINE: DOBRI OSLOBODIOCI, LOŠI OSLOBODIOCI; DOBAR URBICID, LOŠ URBICID

I u ratovima su dobro i zlo, po pravilu, u oku posmatrača. Genocid, urbicid i oslobođenje su samo neke od odrednica oko kojih se žestoke bitke biju decenijama pošto prestanu ubijanje i rušenje. Ratovi se odavno vode i u medijima, a pokazalo se i da su brojni mirovni sporazumi umesto mira doneli samo dugačko primirje. Zato su politike nazivanja uvek sporne, koliko god da nas ubeđuju da su moćne etikete objektivne, utemeljene u realnosti ili međunarodnim konvencijama. Ove jake reči - koje su nekada moćnije i od najmoćnijeg oružija - jedni će uvek pisati pod navodnicima a drugi samo bez njih.

Devedestih je u Jugoslaviji, koja je sporo i ružno umirala, ova dinamika dobila još jedan sloj – „kraja istorije“. „Naši“ zločini su delovali užasno ne samo zato što su bili užasni već zato što su mnogi poverovali da su antiistorijski – prvi, a nekima se činilo i da će biti jedini, posle kraja istorije. To je jedan od razloga zašto su „srpski“ zločini, koliko god da su bili veliki, postajali mnogo veći. Tako, dok je za mnoge Srebrenica bila „genocid“, oni koji su dokazivali da jeste genocid tvrdili su, u stvari, da je nešto još više i gore od „običnog“ genocida – Genocid sa velikim G. Uprkos činjenici da je, prema „visokim“, teško dostižnim standardima originalnog genocida koji su počinili Nemci, broj žrtava bio relativno mali.

Drugim rečima, nije bila reč samo o tome da smo pisali, verovatno, najsramotnije stranice naše istorije već, kako su mnogi samouvereno prorokovali, istorije kakva se više nikada nigde neće pisati. Nažalost, ova, pokazalo se ubrzo, istorijska zabluda o „postistorijskom vremenu“ ostala je temeljni mit etnocentričnog antinacionalizma u Srbiji i odnosa prema Srbima na Zapadu. Iako sve nacije imaju svoje vrle verzije „američke izuzetnosti“, jedna od posledica je bila da se, prvenstveno u samoj Srbiji i okruženju, uvrežilo verovanje u negativni srpski izuzetak – tačnije naopaku, krvožednu „srpsku izuzetnost“. Ono je preživelo kraj kraja istorije.

Vremenom sve dublje ukorenjeno i šire prihvaćeno, ovakvo (samo)razumevanje je proizvelo neobičnu secesiju značajnog dela elite u Srbiji. Stvorilo je i kratkoživeće „apatride“ i tri dugoživeća (samo)mrziteljska diskursa – podmukli autoorijentalistički, razorni autorasistički i, najređi i najmanje važan, ali najupadljiviji, autošovinistički. Jedna od posledica je i da Druga Srbija, gde cvetaju ova tri samorazumevanja, na vlast može doći samo u diktaturi – nemoguće je na slobodnim izborima osvojiti glasove ljudi kojih se ovako gadite.

Slike kojima su legitimisani i branjeni ovakvi stavovi dela srpske elite stvarne su koliko i užasne – Srebrenica, Sarajevo, Manjača, Keraterm... Ipak, najdublji utisak ostavile su one koje su bile ne samo prve već i najbliže. Tenkovi su u bitku za Vukovar iz Beograda ispraćani sa cvećem i aplauzima. U jesen 1991. godine je i reč oslobođenje, jedna od najpopularnijih iz titoističkog vokabulara, postala sporna. Jedna od prvih stvari po kojoj ste mogli da prepoznate ko pripada kojoj od dve novorođene Srbije bila je da li neko govori da je Vukovar 18. novembra oslobođen ili se gnuša takve pobede.

Jesen 2017. nas već serijski vraća u jesen 1991. godine. Mnogi su, prvo, ovde bili zbunjeni kada su u „civilizovanoj", nebalkanskoj, „ispravno“ evropskoj Španiji kolone policijskih vozila ispraćene cvećem i aplauzima da zatru demokratske strasti u secesionističkoj Kataloniji. Mnogi su mahali španskim zastavama, neki su klicali Franku, a bilo je i onih koji nisu krili da žele povratak u 1940. – kada je u godinama krvavog „belog terora“ ubijen prethodni nepokorni katalonski lider.

Činjenica da su se neki Španci „suočili sa prošlošću“ ne znači da ne žele da je ponove. Uostalom, sve one koji veruju u srpsku ili balaknsku krvožednu „izuzetnost“ bi trebalo stalno podsećati, kako piše čak i Majkl Ignatijev, rektor „Soroševog“ Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, da „nesreća Balkana delimično potiče iz patetične želje da budu dobri Evropljani – odnosno uvezu ubilačke zapadane ideologije... Takođe, ni genocid na Balkanu nije lokalni specijalitet već uvoz iz velike zapadnoevropske tradicije“. Stanovnici Balkana su devedesetih samo želeli da ponove, nažalost, jednu plodnu genocidnu istoriju, koja je, bukvalno, stvorila najbogatije zapadne države.

Isto važi i za urbicid – „oslobađanje“ kroz uništavanje gradova i, često, velikog broja njihovih stanovnika. Nažalost, očarani postistorijskim mitom i samopravednim solipsizmom, neki od nas su devedesetih zaboravili na Drezden i Hirošimu. Pošto je patetični tribunal u Hagu osudio Balkance da nastave da razmišljaju o zločinima kao kolektivnim, „našim“ (dobrim, preventivnim, odbranbenim) i „njihovim“ (lošim, divljačkim, agresorskim), može se reći da je i Vukovar bio samo jedan monstruozan pokušaj da se i „mi“ po svaku cenu naknadno upišemo u zapadnocentričnu istoriju – a ne dokaz da smo ispali iz nje.

Ono što me je posle 18. oktobra, dana kada je „oslobođena“ Raka, prestonica samoproglašene Islamske države, vratilo u 1991. godinu nisu samo slike koje su mi se urezale u sećanje posle pada Vukovara. CNN je ovih dana ponekad zvučao kao „TV Bastilja“ u svom najjadnijem izdanju. U prvom izveštaju iz „oslobođene“ Rake, Arva Dimon je rekla: „Destrukcija, toliko je velika, toliko je raširena, teško je čak i početi razmišljati o tome koliko zastrašujuće mora da je bilo, posebno civilima koje je ISIS nastavljao da drži kao taoce do zadnjeg minuta. A čak se ne vide ni tragovi tih života u ruševinama. Jednostavno toliko je postao razoren ovaj grad.“

Pasivne rečenice su jedna od pošasti novinarstva, koju nije lako iskoreniti. Malo je tu nas koji smo nevini. Ali ova posebno bode oči – pa, neko je razorio taj grad, Raka se nije sama razorila. Taj neko nije bio ni ISIS ni kurdski borci koji su ga „oslobodili“ – već avioni koalicije koju predvode SAD. Zbog njihovog besomučnog, višemesečnog bombardovanja u velikom delu Rake danas nema ne samo života već ni tragova života nad kojima lamentira mlada zvezda CNN-a.

Ne verujem da je mnogo gledalaca „CNN ekskluziva“ primetilo da njene emotivne rečenice nemaju subjekt, vršioca radnje. U pozadini endemskog zapadnog slepila prema tragediji stanovnika Rake je isti mehanizam koji je delovao i u umirućoj Jugoslaviji 26 godina ranije. Mnogi su skloni da islamističko i ustaško zlo izjednače sa muslimanima odnosno Hrvatima. Kao što su za mnoge Srbe 1991. godine svi Hrvati bili krvožedne ustaše tako i na Zapadu odavno ima previše ljudi za koje su svi muslimani bezumni teroristi i globalna pošast. Muslimanski životi se danas prečesto jednostavno ne računaju.

Ipak, čini mi se da je Arva Dimon, mada ni to ne može da bude izgovor, samo pokušala da šokantne slike razorene Rake nekako uklopi u jedan od ključnih mitova nove neokolonijalne ere, koja je počela posle kraja „kraja istorije“ – da Zapad vodi „dobre“ a ostali „loše“ ratove. Tu je posebno indikativno „ali“ kojim je – sa velikog trga na kome je ISIS vršio masovna javna pogubljenja – zaključila svoju odbranu jednog, iz zatomljene zapadne vizure, nemogućeg zločina.

„Ali ono što oni [vođe „Sirijskih demokratskih snaga“] kažu da je još krucijalnije, još veći imperativ u ovom trenutku, jeste pokušavati da bude obnovljeno tkivo društva. Samo ako oni uspeju u tome biće u stanju da obezbede da se entitet kao što je ISIS nikada ponovo ne pojavi u gradu kao što je Raka, i da ljudi ovog grada, i toliko mnogo drugih, nikada ne moraju da prođu kroz ovo ponovo. Arva Dimon, CNN, Raka, Sirija“.

Ništa, pa ni divljaštvo ISIS, što je reč koju su sami redovno koristili, ne može da bude opravdanje za monstruozan, neselektivan način kako je Raka „oslobođana“ života i ljudi. Prvi ko se u američkom mejnstrimu usudio da nešto o tome napiše je Dejvid Remnik, autor koji se proslavio knjigom o genocidu u Ruandi jako dugačkog naslova „Želimo da vas obavestimo da ćemo sutra biti ubijeni zajedno sa našim porodicima“.

Ali, u neobično strukturisanom tekstu, glavni urednik „Njujorkera“ govori samo glasom Abdalaziza Alhamaza, lokalnog novinara koji od 2014. godine živi u izbeglištvu. Na pitanje kako se oseća, mladi novinar je odovorio: „Prilično strašno. Ovo je oslobođenje samo u medijima. Ne u Raki.“ U nastavku sledi potresno svedočanstvo – čini se manje o ISIS-u, njihovim zverstvima i strahovladi, nego o destruktivnim američkim pokušajima da, prvo, 2003. godine izvezu demokratiju na Bliski istok a, zatim, da „oslobode“ Raku tragičnih posledica činjenice da se ova na silu uvezena, zapadna „biljka“ nije primila na arapskom tlu.

„Život u Raki pre rata je bio normalan kao u bilo kom gradu na svetu. Imali smo škole, univerzitete, parkove, barove i kafee, mada naravno, Raka nije bila veliki grad kao Alepo ili Damask... Rođen sam u Raki i dolazim iz porodice srednje klase. Apsolutno mi ništa nije nedostajalo u životu. Kao dete i tinejdžer imao sam dobar život.“

Uz mnogo sreće, Alhamaz je uspeo da januara 2014, par dana pošto je ISIS preuzeo kontrolu nad gradom, pobegne u Tursku. „U julu 2014, otišao sam za Nemačku. U Turskoj se više nisam osećao bezbedno. Ali ni u Evropi život nije lak, nije lak kada su tu neonacisti, koji su mene i druge sirijske izbeglice optuživali da smo teroristi!“.

On objašnjava zašto mu, tri godine kasnije, „oslobođenje“ nije donelo radost: „Morate to da shvatite: ja nisam srećan. Kako bih mogao da budem. Tačno je da je ISIS sada poražen u Raki. Ali 90 % grada je uništeno, ruševine su svuda. Hiljade ljudi je ubijeno. Stotine hiljada živi u strašnim uslovima... Kada kažem ljudima da mediji slave ’oslobođenje Rake’ oni postanu uznemireni. Naki kažu, ’Jebem ti medije. Jebem ti ISIS. I jebem ti sve ostale’“.

Alhamaz je samo jedan od nekadađnjih stanovnika Rake koji znaju da je „sve gde su ikada živeli nestalo“ i koji ne veruju da će jednog dana ponovo živeti na obalama Eufrata. On je ostao u kontaktu sa ljudima u gradu i opisuje ono što je novinarka CNN nekako uspela da ne vidi. U početku je, kako kaže, „međunarodna koalicija“, u kojoj nisu Rusija i sirijska vojska, na meti imala samo objekte ISIS i njihova vozila. „Ali čini se da se strategija koalicije promenila; napadi su postali više slučajni, manje precizni. Ljudi su osećali da je glavni cilj koalicije da se reši ISIS-a ne vodeći dovoljno računa o hiljadama civila koji su tamo živeli.“

Samo besomučno, neslektivno granatiranje i nezainteresovanost za sudbinu civila mogli su od Vukovara i Rake da naprave ono na šta su ličili posle „oslobođenja“. Ali, dok su se zapadni mediji utrkivali da što jačim rečima osude „srpski“ urbicid, danas ispada da se Raka sama srušila na svoje građane i zatrla čak i ostatke njihovih života.

Zoran Ćirjaković

BRISEL I SRPSKI MAGARCI: ZAŠTO ĆEMO SE 2017. SEĆATI KAO GODINE SLOBODNIH MEDIJA?

Sve bi bilo mnogo lakše kada bi vlast Aleksandra Vučića bila jedini neprijatelj medijskih sloboda u Srbiji. Nažalost, jedan od glavnih razloga zašto je situacija danas toliko loša i zašto će, bojim se, narednih meseci i godina postajati sve gora jeste jasna podrška nedemokratskom odnosu prema medijima u svim važnim zapadnim koridorima moći.

Nije reč samo o tome da EU i SAD medijske slobode uopšte ne zanimaju. Stvari stoje mnogo gore. Čelnici Unije i ključnih zemalja članica veruju da gušenje medijskih sloboda u Srbiji predstavlja sasvim prihvatljivu, malu cenu koju treba platiti da bi se u doglednoj budućnosti ostvarili ključni zapadni ciljevi u regionu ili da bi se napravio značajniji pomak prema njima.

Ono što se u Briselu odavno zahteva i očekuje od svake vlasti u Srbiji nije moguće obaviti bez „medijskog mraka“, bitno ograničenih političkih sloboda i suštinski nedemokratskog poretka. Zato ovde, između ostalog, više nema brojnih zapadnih posmatrača na izborima i zato se ključne zapadne zemalje utrkuju u podršci vlastima u Beogradu.

Brisel, Vašington i Berlin danas znaju da samo jak lider sa čvrstom rukom, i još čvršćom nacionalističkom prošlošću i kredibilitetom, možda može da sprovede u delo zaključak da je neophodno utabati put ka nekim bolnim kompromisima. U suštini, moćnici iz sve tri relevantne zapadne metropole dele zaključak do koga je 2012. godine došla Vesna Pešić kada je u vrhu nove vlasti nazrela srpskog Degola. Samo, za razliku od gospođe Pešić, oni nemaju nikakvih iluzija koja i kakva cena mora biti plaćena da bi to poređenje ovde postalo opravdano.

Zašto ovo ne vide brojni „nezavisni“ novinari i čelnici takozvanih nevladinih organizacija? Zašto se i dalje uporno žale Briselu, koji javno aplaudira ljudima koji guše medijske i političke slobode?

Istini za volju, ima tu i onih koji su progledali. Svetlana Lukić, urednica „Peščanika“, koja ne krije da „svi mi, i ‘Peščanik’, KRIK, CINS, živimo isključivo od poreskih obveznika, norveških, holandskih“, ističe da je svesna da ih niko na Zapadu neće čuti – „Ni EU, ni Brisel“. Ali, ona i dalje ne vidi da su Brisel i EU neprijatelji medijskih sloboda, ključni deo našeg problema, već ih posmatra kao nezaintresovane posmatrače.

Ima nečeg skoro dopadljivog u verovanju urednice najzatvorenijeg srpskog medija da se problem može rešiti ujedinjavanjem probriselskih medijskih ratnika „na tri meseca“: „Ovako smo rasparcelisani, novac je rasparcelisan. Zamislite da imate jedan fantastičan portal, a kada bismo sve naše snage udružili bio bi to odličan portal, imali bismo makar jednu odličnu televiziju [Šabac]... Ako smo deo ozbiljnog udruženja, koje radi svakog dana zajedno, osećaćemo se mnogo moćnije, a to će osetiti i građani i biti spremni da nas podrže“.

Mnogi ovdašnji posmatrači, pak, veruju da se odvojenost „građanskih snaga“ od ružne briselske realnosti može jednostavno objasniti „plaćeništvom“ – pomenutim novcem norveških, holandskih i drugih zapadnih poreskih obveznika. Ali, iako je reč o medijima i novinarskim udruženjima u čijim nazivima reč nezavisni treba čitati kao drugačije zavisni, verujem da većina briselskih zavetnika ima čiste motive i da ne prodaje svoju novinarsku veru za večeru. Nekada je, jednostavno, teško spaliti sopstvene iluzije.

Nije lako ljudima koji veruju ne samo da svako zlo i patologija stanuju u Srbiji već i da je izvor svih problema u nečemu što je ekskluzivno naše, navodno neevropsko i necivilizovano, da se suoče sa činjenicom da smo u malo čemu jedinstveni. Epicentar brojnih ovdašnjih nedaća nije u „Srbistanu“, „glupom narodu“ i pravoslavnom „klerofašizmu“.

Svaka odvojenost od realnosti, bila ona briselska ili srpska, rađa brojne frustracije, koje čoveka umeju da odvedu na različite stranputice, uključujući ozverivanje sopstvenog naroda i različite oblike dehumanizacije. Slaviša Lekić, predsednik NUNS-a i jedan od doajena talasa novog primitivizma u probriselskom novinarstvu u Srbiji, na „Tviteru“ se oglašava pod motom: „Prirodno je i logično biti protiv režima Aleksandra Vučića i magaraca koji ga okružuju. To je civilizacijska dužnost. Moralni, a ne ideološki čin.“

Ali, Lekićevi briselski heroji i heroine ne dele njegov stajski zaključak. Ne samo da čelnici EU i država članica ne nazivaju vrh vlasti „magarcima“ već nam iz dana u dan jasno sugerišu da je, u suštini, ovde podrška režimu „moralni čin“ i „civilizacijska dužnost“ svakog građanina. Ako već moramo da govorimo o „magarcima“ u Srbiji onda se bojim da smo to najpre mi – novinari koji ili nismo razumeli ili i dalje ignorišemo ovu poruku.

Svako ko ima bilo kakve sumnje o odnosu EU prema moralnosti i demokratičnosti Vučićeve vlasti dovoljno je da pročita tvit evropskog komesara Johanesa Hana, koji su preneli brojni mediji u Srbiji. On je posle prve zvanične posete Ane Brnabić Briselu preko „Tvitera“ poručio da je „jako ohrabren napretkom Srbije i odanošću premijerke reformama u ključnim oblastima kao što su vladavina zakona i fundamentalna prava“.

Da ne bude zabune, dokumenti EU jasno kažu da u „fundamentalna prava“ spadaju „sloboda izražavanja i mediji“. Ali, skoro istog dana kada je stigla Hanova tviter pohvala vlastima, predsednik Evropske federacije novinara Mogens Bliher Bjeregard je izjavio da je komesaru za susedsku politiku i proširenje Evropske unije više puta skrenuo pažnju na konstantne pritiske vlasti na medije.

Nažalost, u Briselu se izgleda ne računa srpska realnost koju je nemoguće nevideti već samo fikcija koju proizvode čelnici EU. Uverljivost njihovih nesitina u današnjem, homonacionalističkom svetu, gde se LGBT prava i „vidljivost“ uzimaju kao relevantno merilo svih prava i sloboda, doprinose beogradski Prajd i rodno nenormativna premijerka, koja je sa neskrivenim oduševljenjem dočekana u sedištu Unije.

"Vrlo sam zadovoljan što je prva zvanična poseta premijerke Brnabić upravo ova Briselu što pokazuje značaj i posvećenost koju ona pridaje odnosu sa EU. Veliki posao je urađen što će se uskoro isplatiti otvaranjem novih poglavlja", izjavio je Han posle susreta u Briselu i pohvalio „ključnu ulogu Srbije u regionu kada je reč o stabilnosti“.

Evropska komisija u svojoj „Komunikaciji“ o napretku zemalja kandidata za članstvo upućenoj drugim organima EU tvrdi da je „kontinuirana odanost principu ’fundamentalno prvo’ dala rezultate na terenu i da se reformski procesi kreću napred, mada različitim brzinama“. Prevedeno na srpski, to znači da bi „fundamentalna prava“ trebalo da budi najvažnija i da je njihovo poštovanje prva stvar koju zemlje kandidati treba da ispune na putu ka članstvu.

Ali, malo niže u tekstu, u delu o Srbiji u istoj „Komunikaciji“, Komisija ističe da program nove vlade „uključuje pristupanje Srbije EU kao prioritetni cilj“. Navedeno je i da je „vodeća uloga Srbije u regionu instrumentalna za poboljšanje regionalnih veza i očuvanje stabilnosti“. Pomenut je samo jedan domaći zadatak: „Srbija treba da produbi svoje angažovanje u dijalogu sa Kosovom, uključujući primenu svih sporazuma“. Mediji i „fundamentalna“ medijska prava i slobode se ni ne pominju.

U jednom drugom dokumentu EU govori se o stanju medija u Srbiji. Tu se mogu pročitati brojne orvelovske formulacije, koje mnogo više prikrivaju nego što ilustruju stepen medijske neslobode: „Medijsko okruženje je često neprijateljsko prema kritici.“; „Konzistentniji napori su potrebni kako bi se obezbedila puna implementacija medijskih zakona.“; „Legislativni paket u medijskom sektoru i dalje treba da bude u potpunosti primenjen.“; „Broj zabeleženih slučajeva pretnji, zaplašivanja i nasilja nad novinarima ostao je izvor zabrinutosti.“...

Ove tvrdnje su navedene u dokumentu koji je ovdašnjoj javnosti krajem 2016. predstavljen kao „Godišnji izveštaj“ u kome se analizira napredak Srbije ka mogućem članstvu u EU. Ali, to nije „Izveštaj“ već rogobatno pisani i još rogobatnije naslovljeni „Radni dokument osoblja komisije“. Konačna verzija je objavljena 9. novembra prošle godine kao prateći dokument citirane „Komunikacije Komisije Evropskom parlamentu, Savetu i Društvenom komitetu i Komitetu regiona“ naslovljene „2016 komunikacija o Politici proširivanja EU“.

Nisam siguran da su ovaj „Izveštaj“ pročitali ni dugogodišnji klijenti Evropske unije u takozvanim nevladinom organizacijama i sestrinskim udruženjima „nezavisnih“ novinara. Ali, svi smo mi ponekad mazohisti, a i jedna preka „profesorka“ briselske etike, politike i novinarstva me ukorila što se nisam spremio za čas „evropeizacije“, pa sam naknadno odvojio vreme za obaveznu lektiru.

Iako nudi neke važne uvide u mehanizme neokolonijalnog mešanja, uglavnom sam gubio vreme čitajući ovaj „Izveštaj“. Fokusiran je na zakone i desetak flagrantnih slučajeva. Ne navode se neki od ključnih izvora problema koji nisu vezani za zakone, na primer svest, čak i zapadnih vlasnika srpskih medija i oglašivača da ih vlast, koja je dobila kart blanš EU u svim sferama koje se ne tiču „stabilnosti“, može surovo finansijski kazniti za odanost kritičkom novinarstvu odnosno podršku istom.

Ali, čak i ako poverujemo da citirani „Izveštaj“ predstavlja ozbiljan dokument, pojavio se problem u vidu činjenice da se „Tviter“ virus Donada Trampa preneo i na Evropsku uniju. Kao i u SAD, nije teško prepoznati šta je prava poruka Brisela – nekoliko rečenica u „radnom dokumentu osoblja“ ili tvit moćnog komesara, prokonzula celog Zapadanog Balkana.

Dvostruki standardi i hipokrizija su oduvek bile ključne odlike politike velikih sila. Samo sada, u vremenu kada insistiraju na etičkim principima i govore o „fundamentalnim pravima“, „najvišim“ standardima i još uzvišenijim „evropskim vrednostima“, politika EU prema Srbiji mnogima deluje perverzno i još licemernije.

Nezavisnost Kosova i unitarna Bosna, čemu zvaničnici EU vole da tepaju pa kažu „stabilnost“, izgleda da su danas ne samo najviše već za nas jedine relevantne „evropske vrednosti“ i standardi. Sve ostalo je dimna zavesa, iluzija koju će povremeno svojim izjavama i radnim dokumentima podgrevati pojedini činovnici EU i njihovi trbuhozborci.

Urednik „Kikindskih novina“ i potpredsednik NUNS-a Željko Bodrožić se zato vara kada tvrdi da smo svedoci „kulminacija urušavanja demokratije i slobode govora“ i da se „prostor za slobodne medije suzio do krajnih granica“. Ni pisac Marko Vidojković nije u pravu kada sa naslovne strane nedeljenika NIN poručuje – „Ostalo nam je malo do potpune propasti“.

I propast i krajnje granice i dno su i dalje jako daleko od naše stvarnosti – i u ekonomskom smislu i kada je reč o medijskim i političkim slobodama. Iako je Afrika po mnogo čemu sličnija našoj balkanskoj „Drugoj Evropi“ nego što vole da veruju ovdašnji imaginarni Evropljani, Malta je ovih dana demonstrilala da više ne moramo da gledamo ka afričkim režimima, miljenicima Zapada u Egiptu i Ruandi, kada razmišljamo o dnu i „krajnjim granicama“. Čak je i u policijskim stanicama na Malti proslavljana surova egzekucija jedne hrabre novinarke.

Dok god se ovde vlast, makar i jako sporo, kreće u očekivanom pravcu i dok god nema ubistava novinara i opozicionih aktivista, Brisel sve drugo može da gurne pod tepih „stabilnosti“ i kamuflažnog „Prajda“, zakloni cool fikusom u vidu LGBT premijerke. Nisam siguran ni šta je stvarna svrha takozvanih nezavisnih medija koje pomaže i „istraživačkih novinara“ koji su sa Zapada hranjeni brojnim dokumentima – da li je prava meta loša vlast ili samo njena rusofilija.

Bojim se da je ostavivši sud o medijskim i demokratskim slobodama u Srbiji u rukama moćnika iz EU, diskvalifikovavši i ućutkavši pri tome svakoga ko je na bilo koji način i iz bilo kog razloga skeptičan prema agendi Brisela kao „fašistu“ i „antievropljanina“, takozvana građanska Srbija na duži period zepečatila sudbinu i mnogih ovdašnjih medija i svakog istinskog unutrašnjeg dijaloga i jedinstvenog nastupa opozicije.

Nažalost, ovde su domaći i spoljni neprijatelji otvorenih medija i nekozmetičke demokratije izuzetno moćni. Zato ne treba biti preveliki pesmista pa pomisliti da ćemo se 2017. uskoro sa nostalgijom sećati kao jedne od poslednjih, ako ne i poslednje godine kakvih takvih medijskih i političkih sloboda.

Zoran Ćirjaković