NEVOLJA SA NE-VUČIĆEM ILI NEKA CVETA HILJADU SIMULACIJA

(jako dugačak tekst!)

Moj prijatelj, filozof koji je pročitao (i prečitao) Bodrijara, Deridu i Fukoa, odgledao je ulazak „ukućana“ u Zadrugu 2 i konstantovao da je reč o „simulakrumu“, prividu koji se sasvim raspršio manje od 24 sata kasnije i ogolio kolektivno, zadrugarsko ja – koje ujedinjuje Slučajne Srbe i one koji to nisu. Nažalost, bojim se da zavodljive ikone postmodernizma i poststrukturalizma nisu najbolji saveznici za bolje razumevanje ovdašnjih simulacija, koje odavno ne stanuju samo na zemljištu medijskog mogula koji s ponosom ističe da je pelcovan od „izliva opere u mozak“.

U činjenici da živimo okruženi manje ili više lošim simulacijama – novinarstva, demokratije, stranačkog sistema, državnosti, suvereniteta, levice, Prajda, javnog servisa, ombudsmana, evropizacije, tolerancije... – malo je toga „post“. Reč je o proizvodima blago apdejtovanog neokolonijalizma, karikaturama i bledim kopijama koje ovde proizvodi spoj zapadne moći i autokolonijalnog slepila, koje insistira na potpunovom potčinjavnju našeg, drugačije evropskog društva tuđoj istoriji.

Nema potrebe da tu gledamo u tuđe dvorište niti da tražimo balvane u tuđim očima. Koliko god da drugi misle loše o nama, Slučajni Srbi misle još gore. Oni našu različitost uporno i na jako kretaivne i, nažalost, uverljive načine predstavljaju kao inferiornost, patologiju, bolest i nenormalnost. U najboljem slučaju nezrelost, kako tvrdi Lazara Marinković, mlada zvezda srpskog homonacionalizma, jedinog našeg nacionalizma koga vole ambasadori „Skat“ i Kif.

Ako, ipak, potražimo i neke druge nezapadne balvane shvatićemo da se autorasizam, iako jako redak u našem balkanskom okruženju, odavno ugnjezdio u Rusiji, Egiptu, Turskoj, Iranu, Indiji, čak i na malenom, karipskom Trinidadu. Na svim tim nezapadnim prostorima pokazalo se i da je autokolonijalni um, bio velik i moćan ili mali i slabašan, spreman da ide dalje od zapadnog prezira i podsmeha. Ovde oboženi Radomir Konstantinović je pisao filosofske splačine kakve je najveći od svih slučajnih Indusa, nobelovac V.S. Najpol, izrekao na jedan kreativniji način.

Željko Mitrović je, pak, na jedan jako uverljiv i zabavan način u Šimanovcima ogolio drugi najveći problem naše tranzicije – kada na silu i na brzinu serijski presađujete i kalemite nešto što se ovde nije razvijalo i što možda ni ne može da postoji, možete dobiti samo seriju manje ili više transparentnih, smešnih i patetičnih simulacija. Nažalost, za brojne Konstantinovićeve sledbenike problem je u nama. Za njih je neokolonijalizam samo zdrav „geopolitički impuls“ a istorija Zapada je jedina istorija, koju mi, mukice genocidne, nismo u stanju da pratimo.

Septembar je mesec suočavanja sa tri inspirativne simulacije. Posle eskapističke Zadruge i homokolonijalnog Prajda, stigla su i antirežimska 24 minuta. Ova tri medijska posela simbolizuju tri važna oslonca Vučićeve vladavine – snažnu zapadnu podršku (Prajd), inteligentni populizam koji, za razliku od Trampovog, vodi računa o ovdašnjoj „korpi nepopravljivih bednika“ (Zadruga) i vešto dozirano sivilo, ambivalenciju sa kojom ne umeju da se nose antirežimski katastrofičari, gorda deca naše kulture koja umeju da barataju samo jezikom crno-belih slika (24 minuta).

Čak i jedno jako cinično televizijsko ja, ono koje je konačno spalilo i poslednju postistorijsku i demokarstsku iluziju, ponekad poželi da napusti Mitrovićev eskapistički imaginarijum i proviri u neveselu stvarnost. Beg u (hiper)realno uključuje prelazak sa SBB-ovog trećeg na peti kanal jednom nedeljno. Pitanje je šta je tu zanimljivije – ono čega nema ili oni kojih ima?

Sećate li se još one pametnice Olje i njenih utisaka? E, ona je u NIN-u odavno zasela na mesto koje su antivučićevski, valjda pismeni i kulturni kerberi napravili očistivši skoro sve one koji drugačije misle. Nema više ni B92-ke. Ubio je Veran Matić, a jedan bogati Grk je platio za ponoćnu sahranu. Na nacionalnim frekvencijama je ostao samo Kesić, odličan povod da se malo zabavimo i prisetimo pletore pažljivo biranih, uglavnom benignih antirežimskih zombija – koji su se i ovog septembra vratili u televizijski život u emisiji probuđenoj iz dugačkog letnjeg sna.

Režimu je Kesić, retko talentovani klovn, posebno važan. Njegova emisija obezbeđuje uverljivost dve važne simulacije. Prvo, mnogo politički jeftinije od Olje Bećković, čija je hrabrost i ubitačnost predstavljala nesumnjivu pretnju režimu, Kesić bez bilo kakvih rizika simulira pravo novinarstvo. Drugo, njegova popularna emisija stvara moćnu i uverljivu iluziju otvorenosti.

Ali, da je Kesić ono što veruje da jeste, na programu televizije koja je pod punom, mada nekako dobrovoljnom, kontrolom režima – ne bismo gledali njegovih 24 minuta. Nešto se ne sećam – da li mu je Olja bila gošća? Za emisiju 24 minuta u Vučićevoj Srbiji važi isto što i za drugo čedo Marka Dražića, glavnog Kesićevog rent-a-mozga – samo postojanje Njuz neta je više njuznetično od svega što možete pročitati na Njuz netu.

Kesićeva emisija je jedna jako uspešna i vešta parodija medijskih sloboda, ali i odlična ilustracija onoga šta su one predstavljale u upokojenoj Tadićevoj Srbiji. Vučić je samo sklonio DS-ovske magle i do krajnosti ogolio ono što pojam medijskih sloboda ovde stvarno znači. I u ovom slučaju, uverljiva simulacija, napravljena uz Kesićevo i Dražićevo saučesništvo, samo je lepa i smešna slika jedne ružne i tužne autokolonijalne stvarnosti. Da ne bude zabune, ovo nije osuda Dražića i Kesića, dve narcisoidne dvorske lude – teško je ne isflekati se u našoj tužnoj političkoj priči. Reč je isključivo o nazivanje njihove uloge pravim imenom.

Ipak, Kesić nije samo jedna politički jeftina dvorska luda. On u Vučićevoj Srbija ima istu onu ulogu koju je Brankica imala u Tadićevoj. Ona je apolitičnom delu prozapadnog Beograda ogadila Kosovo, dok Kesić treba da im ogadi srpstvo. Da, radi jasnoće, citiram ovde monstruoznu misao profesora Rastislava Dinića – dok je Brankica kosovske Srbe efikasno uokvirila kao „zveri srpske“, Kesić u isti ram gurka sve one Srbe koji (još) veruju da nisu slučajni.

Ono što je ovde neophodno istaći, čvrsto verujem da ni Brankica nekada ni Kesić danas nisu „plaćenici“, u smislu da za pare rade nešto u šta ne veruju. Čak mislim da najverovatnije nisu ni sasvim svesni šta čine. Ali to što je neko korisni idiot, ponekad ne samo u prenosnom smislu, ne znači da ga treba poštedeti od neprijatne slike u ogledalu i ne suočiti sa posledicama sopstvenih reči – i moćnih slika kojima ih ilustruju.

Ono što je verujem šlag na Vučićevoj torti, Kesić je jedan od onih koji su ovde izvikali Sašu Jankovića, istovremeno najgoreg među lošima i ne-Vučića iz Vučićevih najluđih snova. I Kesić i Dražić spadaju u red neukaljanih javnih ličnosti koje su se „navukle“ na verovatno najgoreg političara u modernoj srpskoj istoriji.

Prvi i, čini mi se, glavni razlog, da parafraziram Branka Miljkovića, jeste – navukli su se jer su navlačenju bili skloni. Svi Srbi – i slučajni i „pravi“, i veliki i mali, i Prvi i Drugi, i zabavni i dosadni, i turbo obrazovani i nepismeni – skloni su da dele isti „softver uma“, mentalitet koji usmerava mnoge postupke i izbore koje smatramao ličnim. On nas tera i da olako izvikujemo spasioce, preziremo ambivalenciju i volimo crno-beli svet. Zato su i Kesić, Dražić i ekipa „kreativaca“ bili skloni da tako lako padnu čak i na na jednog jako lošeg i karikaturalnog ne-Vučića.

Janković nije ni prva ni poslednja simulacija liberalizma, jeftina moralna karikatura koja je zavela urbane elite. Kao i Čedomir Jovanović i Saša Radulović pre njega, Janković je uočio prazan prostor na političkoj sceni i rešio da ga zauzme. To što je po svom shvatanju politike, habitusu i maniru Janković mnogo bliži SRS-u nego onome što su naše urbane babe sanjale, ovde odavno nije prepreka.

Uostalom, jedino što je uzor ovog lažnog i netalentovanog Don Kihota, doživotni lider LDP-a ikada bio jeste mladi, „homofobični“ nacionalista – sve kasnije su bile ideološke maske koje skrivaju vlastoljublje nabildovane i istetovirane hrpe moralnog vakuuma i pohlepe. Činjenica da su naše cool elite pale na Jovanovića i Jankovića ilustruje i da slabost prema „olako obećanoj brzini“ ovde nije rezervisana samo za „krezube“ Miloševićeve ili Vučićeve pristalice.

Prepreka da prvo stotinak „navučenih“ javnih ličnosti a zatim i stotine hiljada prevarenih građana na vreme shvate ko je Saša Janković, da prvi olako ne protraće svoj integritet a drugi svoj glas, vezana je za simulaciju nezavisnog novinarstva. Ona se temelji na, s jedne strane, neobičnom shvatanju novinarstva i samorazumevanje koje dele takozvani nezavisni novinari i, s druge, činjenici da režim ovde nije jedini koji proizvodi snažnu i sasvim racionalnu potrebu za autocenzurom – koja je uvek ništa drugo do internalizovana cenzura.

Siguran sam da nisam jedini kome su se, direktno ili preko zajedničkih prijatelja i poznanika, obraćali bivši Jankovićevi saradnici i kolege – nestranački, vredni i stručni ljudi sa ličnim i profesionalnim integritetom, koji su goreli od želje da kažu da slika koju Janković stvara o sebi uz pomoć zaslepljenih opozicionih medija ne odgovara stvarnosti. Oni su argumentovano iznosili tvrdnje da je reč o na sve spremnom, izuzetno primitivnom i autoritarnom čoveku, i ilustrovali kako je godinama (zlo)upotrebljavao svoju funkciju kako bi lanisrao političku karijeru. Ne verujem da bi neko od njih želeo da govori pod svojim imenom, ali to za novinare Vremena i Danasa to ne bi smelo da bude problem.

Problem je nešto drugo. Citiraću Teofila Pančića, žreca ovdašnje simulacije nezavisnog novinarstva, koji je 2016. godine u Saši Jankoviću video „foto-robot kvalitetnog kandidata, i racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega – nalaže da stanete iza njega [Jankovića]. Svako ko se nad tim pravi gluv i blesav ili čak otvoreno odbija da to učini pod uvredljivo tupavim izgovorima (kao predsednik ostataka LDP), ili je nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“.

Pančić je jedan od egzemplarnih krivaca što danas imamo ne samo ostatke „nazavisnih medija“ već i ostatke opozicije. Nažalost, nije reč samo o tome da je idejno i etički očistio nedeljnik Vreme, najurivši Grujićića i Bazdulja. Suprostaviti se svetom Teofilu, i pletori „građanskih“ moćnika čiji je stav verno izrazio, tekstom o Jankoviću baziranom na neimenovanim izvorima, bilo bi 2016. godine lično, novinarsko i političko samoubistvo.

Ne treba gubiti iz vida da je ova „liberalna“ kamarila u stanju da uništi egzistenciju novinara – i da je to već činila. Svako ko se tu nesamocenzuriše suočiše se s činjenicom da je Slučajna Srbija slika u ogledalu Vučićeve i da ne dopušta da neko čiste savesti služiti intresu javnosti bez rizika da bude dezavuisan i, na kraju, ispadne budala.

Sasavim nezavisno od Vučićevog uspona, u Vremenu i ostalim antirežimskim glasilima nestalo je izveštavanja, vrednog, neglamuroznog i često nezahvalnog rada na preispitivanju zabluda. Zamenili su ga uglavnom netalentovani masturbatori, novinari koji u svojim tekstovima manje ili više vešto simuliraju izveštavanje. Bankrot uređivačke politike koju slede ilustruje činjenica da muškarac koji je prethodne nedelje pljunuo (ili pišucnuo) najdalje u pravcu Vučića – dobija naslovnu stranu Vremena. Uz takve medisjke neprijatelje Vučić može sebi da priušti čak i „nezavisno sudstvo“, koje dere Dragana J. Vučićevića i saborce.

Nažalost, antirežimski medijski umovi spasenje Srbije vezuju isključivo za demokratskog „Vučića“, koga su učitali u lik Saše Jankovića. Ne bih iznenadio da se jednog dana pokaže da je iza tabloidnih naslova o „Prangiji“ stajao Beba Popović, zli genije pragmatičnih pro-EU snaga u Srbiji, koje znaju da Vučić danas „nema alternativu“. Nekako ne verujem da je bilo moguće naći bolju „prangiju“ za samoubistvo opozicije niti da je to jednom Bebi moglo da promakne.

Ono što mu je verovatno promaklo jeste ovdašnja simulacija „prave levice“, koja sanja o giljotini kada ne sanja o parama Roze Luksemburg štiftunga, marksističke verzije Soroševe Fondoncije za otvoreno društvo.

Nažalost, pusti su to snovi. Dve fondacije su ovde povezane pupčanom vrpcom. Usamljen i suočen sa svetom, čak ni sam Soroš više ne veruje u otvoreno društvo pa su neki od njegovih starih beogradskih klijenata prešli kod „Roze“ – koja izgleda veruje da su Srbi i marksizam kao ulje i voda pa svojim „revolucionarnim“ parama uglavnom celiva naše „liberalne antifašiste“, etnocentrične baštinike autorasizma Radomira Konstantinovića.

Čekajući „Rozin“ revolucionarni kapital naši „pravi levičari“ su se podelili u dve frakcije. Jedna se zabavlja u (anti)političkim igraonicama za večne adolescente, kakva je „zadruga“ Oktobar, kako i priliči mlađanim društvenim kapitalistima smeštena u ulici Strahinjića bana, silinkonskoj dolini naše antiradničke tranzicije.

Drugu čini Jovo Bakić, nestereotipni profesor sociologije iz čijeg sirovog imidža i ljutitih medijskih nastupa proviruje čvrsta ruka i žandarski alter-ego, što ga čini vodećim kandidatom iz senke na stalno otvorenom konkursu za (pravog) ne-Vučića. Na veliku žalost naših večno mladih marksovaca, Bakićevo srce nije samo na levoj strani. Ovaj penzionisani mason je ponosni trilateralac, član verovatno najkontrarevolucionaranije organizacije u Srbiji.

Ipak, Bakić bi da hapsi našu „mafijašku“ političku klasu. Ali čak i kada bi otišao korak dalje, pojavili bi se isti takvi. U senci dve moćne naddeterminacije – zapadnog mešanja, vođenog jednim jako skeptičnim odnosom prema Srbima i Srbiji, i našeg kulturalnog obrasca – ovde ne može da postoji ništa suštinski drugačije. Dok strahuje od mnogo lošijeg, sve čemu u Srbija može da se nada je nešto malo bolje – tačnije da će priželjkivana simulacija Vučića biti malo manje ili malo drugačije vučićevska.

Što reče Slavoj Žižek, kada je govorio o, za mnoge neočekivano neuspešnim i frustrirajućim, istočnoevropskim tranzicijama – „to je to“. Ova stranačka scena i ovakva demokratija nisu odraz neke naše navodne kulturalne patologije, nenormalnosti ili nezrelosti. Ne bih rekao ni da je reč o bodrijarovskom simulakrumu. One su slika i prilika onoga šta demokratija i stranke znače i predstavljaju u našem nezapadnom kontekstu – deformisanom različitim posledicama činjenice da za Zapad mala Srbija predstavlja jednu od najviših evropskih vrednosti.

Dok sam nedavno razmišljao o izjavi profesora Bakića da „još ne postoji reč koja dobro opisuje našu situaciju“ ali da je najbliža odrednica „katastrofa“, setio sam se i slike Stevana Dojčinovića, kako sa saborkinjama iz KRIK-a „testira 30 vrsta piva“ u nekom zapadnom „Muzeju piva“. Zapitao sam se gde ovde počinje katastrofa: kada veliki Vučićev neprijatelj može da testira samo 20 vrsta piva ili kada broj različitih vrsta piva koje su mu na raspolaganju padne ispod deset?

Jeste sociologija nauka, ali Bakić je Balkanac, jedan od nas, pa mu nije lako da govori kao naučnik. Preterivanje je naš najslađi greh. Mi volimo da tvrdimo da nam je najstrašnije, da smo na dnu, da nigde nema i da ne može biti gore – neretko dan pre nego što nam postane mnogo strašnije.

Ipak, da pomognem samouverenom profesoru koji se, izgleda, nije suočio ni sa stanjima bliskim katastrofi. Kada je ljudima na raspolaganju samo jedna vrsta jeftinog piva, i kada im je flaša tog piva mesecima jedini izvor kalorija koje će uneti tokom dana – ta jeziva svakodnevica kojih milijardu ljudi koji žive na ovoj planeti, jeste nešto čemu je najbliža odrednica katastrofa.

U istom rovu sa Bakićem i Dojčinovićem leži još jedan junak antirežimskog slepila – Nemanja Rujević, novinar Angelinog Dojče velea i, izgleda, nedovoljno Angelinog Vremena. Rujević je u tekstu „U predvorju Bangladeša“ analizirao radnička prava i doveo u istu ravan minimalnu zaradu u Srbiji i Bangladešu. Na našu sreću, minimalna zarada u Bangladešu je 4,5 manja nego u Srbiji, što je, prema profesoru Branku Milanoviću, našem najvećem ekonomisti, razlika u životnom standardu stanovnika Beograda i Beča. Beč, Bangladeš, Beograd, sve to počinje na B, a biće i da u Rujevićevom Bonu ne radi Gugl.

Sučavanje sa realnošću i izbor reči su jako važni, ako želite da promenite zemlju u kojoj živite (Bakić) ili ste živeli (Rujević). Koliko god da je bilo maloumno nazivati Miloševićev režim fašističkim i nacističkim još je imbecilnije to reći za Vučićev. Oni koji ovde simuliraju antifašizam bi trebalo da nam odgovore kako to da je jedna Miloševićeva ministarka danas tolerantnija i otvorenija od velike nade Demokartske stranke?

Realnost ume da zbuni i šokira, ali nesupeh da se sa njom suočimo govori samo jedno – da je problem u nama. Priznajem, nije lako. Ne samo najbolji Miloševićev politički đak već vođa koji je odavno prevazišao sve svoje nacionalističke ili šovinističke učitelje, Vučić je suočio neprijatelje sa brojnim rebusima. Zadržaću se na poslednjem – kako je moguće ovde državnim parama snimiti jedan „antisrspki film“ dok scenario, u najpozitivnijem smislu reči, najvećeg Srbina među filmskim radnicima biva proskribovan?

Novi Vučić danas citira Konstantinovića, govori Latinkine i Dubravkine „evropske“ reči i pregovara sa Tačijem o sudbini srca Srbije. Bojim se da je ovde zato bilo moguće o državnom trošku snimiti film o hladnjači ali ne i o trgovini organima, koja u sećanje birača vraća užas Žute kuće. Zato je Vojnov, kao ne samo ponosni i mudri nacionalista već i vrhunski ketman, subverzivniji od svih autokolonijalnih Slučajnih Srba, koji su prethodnih dana lili krokodilske suze na njegovom Tviter i Fejsbuk profilu.

Put do male Srbije – obavezne stanice na putu ka članstvu u EU, o kome sanjaju svi Slučajni Srbi, bili oni postrojeni iza Vučića ili priželjkivali predsednikovu ružnu smrt – može se popločavati čak i pričama o albanskim leševima iz hladnjače, ali nikako sećanjem na organe izvađene iz leševa srpskih civila u Žutoj kući. Evropski put kojim je beskompromisni vođa krenuo prosto zahteva postojanje brojnih simulacija, sa kojima baštinici crno-belih slika iz Slučajne Srbije izgleda ne mogu da se izbore, ali koje lideri EU sasvim razumeju i kojima redovno apaludiraju.

Možda je najveća ironija u svemu oveme da je jedino što su antirežimske medijske i idejne ikone Slučajne Srbije u stanju da ponude građanima – simulacija Vučića. Čekajući tog pobedonosnog ne-Vučića možemo da biramo između dva Vučićeva čeda – „simulakruma“ koji potpisuje Željko Mitrović i onoga koji kreiraju Marko Dražić i Zoran Kesić. Ne znam još šta će moj postmodernistički prijatelj reći o ovom zaključku, ali nekako – toliko su različiti a tako isti.

Zoran Ćirjaković

LEPŠE JE SA ZADRUGOM ILI MOGU LI SUBALTERNI DA PIJU FOUR ROSES

Nije lako živeti sa ubeđenjem da ste okruženi kužnom nacijom i još ružnijom kulturom i da pripadate negde drugde. Ali u autokolonijalnom imaginarijum ovih gordih eltista nema mesta ne samo za Srbiju već ni za Zapad. Tu je skoro sve podređeno samosažaljivom sopstvu, koje se histerično bori da objasni sebi kako je ostalo tako zdravo i normalno u jednom toliko zaraznom, ubistvenom okruženju.

Slučajnosrpska elita sastavljena je uglavnom od malih i zaplašenih, ali besnih ljudi. Oni su bez ideja, utrnlog, distopijskog mozga, iako veruju da znaju sve što treba znati i da im je misao zlatna. U stvarnosti, sve što imaju je autokolonijalna žudnja, slepa vera da izbavljenje nacije koju smatraju neizlečivo bolesnom može doći isključivo kroz bezrezervno potčinjavanje Zapadu. Tu možda ima dobrog ukusa, ali nema mnogo mesta ne samo za politiku već ni za ljude.

Život je van vidnog polja ovih Srba koji vole da veruju da su neukorenjeni ili iskorenjeni. U Mitrovićevom zašećerenom tranzicionom imaginarijumu, čak i u Marićevoj skromnoj, ali verovatno najboljoj školi za rijalite igrače na svetu, ima mnogo više borbe i ideja nego u celoj građanskoj Srbiji i njenom bizarnom levičarskom lagumu. Za razliku od deklarativno marksističkih, ušuškanih oaza srednjeklasnog adolescenskog eskapizma zatrovanih rodnim politikama identiteta, Pinkova utopija bolju budućnost obećava i onima koji nisu gej.

Nažalost, za današnje srpske levičare radnik nije OK, pa ne čudi da iza crvenih zastava nema nikoga i da su se subalterni masovno postrojili ispred Mitrovićeve ružičaste fleke i Marićeve anglicizovane sreće. U Srbiji se razvila perverzna pseudomarksistička nekropolitika u kojoj ima mesta samo za radničke leševe, one koje više ne mogu da slušaju Cecu i čija usta više ne govore „homofobiju“. Dobar radnik je u tom ideološkom prostoru samo mrtav radnik.

Radnička klasa i svi oni sa kojima neoliberalizam ne zna šta će odavno znaju da više ne mogu da očekuju nikakav raj, ali se upinju da nekako izbegnu ili bar zašećere tranzicioni pakao. Tužni su to izbori. Delu radnog i nezaposlenog naroda danas je racionalnije i izglednije da bolji život traži preko ćerkinih obećavajućih grudi i zgodnog tela nego u znoju rada i lopatama.

Novi Alija Sirotanović je Tuzlak koji je uzeo mikrokredit kako bi njegova ćerka Irma ugradila silikone, više zaradila i tako pomogla porodici. Irma je ušla u vilu Parova i prevazišla očeve mikro nade. Ali bojim se da tata Serjanić ne bi mogao ni da proviri u ovdašnji levičarski imaginarijum.

Menadžer prestižnog marksističkog prostora (“zadruge”) u centru Beograda ističe da tu „šovinizam, seksizam, rasizam, prosto nisu dobrodošli”. “I romski kolektivi, i LGBT ekipe” su deo njegove vrle zajednice, ali ne i radnici. Odustalo se izgleda od obrazovanja i promene svesti. Avangarda radničke klase je postala antinarodna avangarda politički korektne i ideološki jeftine, kontrarevolucionarne kvir klase, pa ćete u ovakvim prostorima pre videti jetija nego radnika.

Citirani, deklatrativno antikapitalistički menadžer ove, u suštini, antiradničke i antiseljačke „zadruge“ u samom srcu dorćolske „Silikonske doline“, dekorisane sličicama Marksa umesto statue Medičija, diči se u tabloidnom Vajsu da dok „u okolini gde cenovnici udaraju po ušima, ovde će te i dalje najmanje ispasti čašica Four Roses”. Svi naši slučajni Srbi, bili marksovci ili konstantinovićevci, još su više slučajni neoliberali.

Radnici ne piju Four Roses. Verujem da ga velika većina nije ni probala. Revoluciju o kojoj sa čašom burbona u ruci sanjaju naši benigni radikalni levičari mogu izvesti samo oni i one koji piju rakiju i pivo, slušaju Cecu i Acu Lukasa, sanjaju silikone i botoks, vole Srbiju i Srbe i obično ne ljube gejeve, ni u bukvalnom ni u prenosnom smislu.

Nažalost, danas su radnici ti koji su prezreni na levici, i liberalnoj i marksističkoj, podjednako omađijanoj manjinskim politikama identiteta i zombiranoj. Lično je tu postalo antipolitičko. Beda aktivizma vođenog različitim derivatima ideologije roda i očaranog lažiranim marginama isporučila je milione gubitnika globalizicije i tranzicije u naručje desnih populista.

Šta žigosana i oklevetana srpska podklasa, masa pravih subalternih, može da pronađe u našem autorasističkom antinacionalizmu i antifašizmu? Tu sva druga balkanska zla bivaju predstavljena kao sekundarna, puki derivati navodno neuništivog i kulturalno kodiranog srpskog zla, koje je nacifikovala beda Konstantinovićevog autošovinističkog uma.

Teško je zavesti i pokrenuti ljude koje prezirete i kojih se gadite. Mnogi slučajni Srbi, i oni sa petokrakom na reveru i oni sa knjigama Dubravke Stojanović u regalu, od Zadruge i Parova više mrze samo ljude koji na svojim televizorima naizmenično gledaju veću nesreću ljudi sa prave margine (Parovi) i spletke crnogorskih pastuva i aspiracionih jahtašica („volim skupo“), koje veruju da im je konačno na dohvat ruke šestocifrena potrošačka sreća (Zadruga).

Teodor Adorno i Maks Horkhajmer mogu za neke mlade umove biti opojniji od jeftine flaše burbona, ali bojim se da nisu ništa bolji saveznici u borbi za ove preko potrebne duše od Fukoa i Deride, tvoraca cucla teorija po meri prezaštićenih narcisa. Televizijski beg u rijaliti Zadrugu mnogo je smisleniji i pošteniji od elitističkog bega u teoriju koja laska eletističkom egu. Uostalom, svi to znamo – lepše je sa eskapizmom, bio on burbonski ili ne.

Prošlog proleća biralo se između Kije i Lune – i kijisti su na istorijskim SMS izborima do nogu potukli luniste. Ali ne treba biti ciničan. Bilo je tu mnogo više smisla, razlika i povoda za opredeljivanje nego na srpskoj političkoj sceni, gde je teško razaznati gde završava Vučić a počinje Borko, da li danas slušamo Konstantinovićeve ili Šešeljeve reči.

Sledećeg leta nam se već smeši okršaj Lune i Stanije, mada iznenađenja nisu isključena. Predizborna kampanja je već počela. Premazana novosadska starleta i razmažena i plačljiva, ali često očaravajuće naivna beogradska modna blogerka u njoj zvuče artikulisanije od svih ključnih aktera političke scene čije je glavno obeležje prepoznatljivo „postistorijska“ kakofonija istih glasova. Svi svim građanima obećavaju sve – i Kosovo i Evropu, i Parade i more beba, i posao i nerad, i veće penzije i manje poreze...

Njihov idejni i moralni bankrot, beda njihovog imaginarijuma, stavila je Srbiju u položaju zemlje koja čeka samilost neke od neokolonijalnih metropola i pokušava nemoguće, da živi tuđu istoriju i poništi svoju. Ako je ovde nešto kužno i ružno onda su to otuđene autokolonijalne elite – političke, medijske, kulturne i aktivističke. Zabavljene sobom i zapadnim, zaigrane Marksom i Veberom, Hanom Arent i Džudit Batler, one su ovde, ali kao da žive negde drugde, daleko od nas, ostavljenih sa samo jednim realnim izborom – između Lune i Stanije.

Zoran Ćirjaković

GIGA ŽABA I DRUGI ĐINĐIĆ

U periodu kada je Druga Srbija mrzela Zorana Đinđića – što će reći za njegovog života – jedan od glupljih argumenata u moru glupih argumenata je bio sklonost hrabrog premijera „(zlo)upotrebama životinjskog carstava u građenju metafora“. Neumorna „građanska“ policajka misli (na privremenom radu kao novinarka), tekst u nedeljniku Vreme u kome analizira Đinđićeve „morbidne“ metafore naslovila je septembra 2002 – „Godine gutanja žaba“.

Četiri meseca ranije, na tribini koja je u Šapcu održana na temu „Kako do boljeg života“, lucidni premijer je izvršio jedan od serije, slučajnim Srbima tada neoprostivih, verbalnih delikata protiv životinjskog carstva: „Stara indijanska poslovica kaže: ’Ako moraš da progutaš žabu, nemoj da je mnogo gledaš, već je progutaj, a ako moraš da progutaš nekoliko žaba, progutaj prvo najveću’. Mi se držimo te poslovice.“ Na ove reči novinarka se nadovezala biserom kolumnističke jeftinoće: „Uostalom, kako su Indijanci prošli slušajući mudrolije svojih poglavica, svi znamo...“.

Znamo i kako je prošao Đinđić. Pola godine kasnije naš „poglavica“ – koga su se gadili slučajni Srbi iz „Srđinog Vremena“ i ideološke okoline – „progutao je metak“. Verujem da je i citirana (para)novinarka, kao i ostatak Druge Srbije, ubrzo zavolela Đinđićev leš i oprostila mu ne samo sve verbalne zloupotrebe žaba, riba, krava i zečeva već i mnogo veći greh prema životinjskom carstvu – kratkotrajnu trebevićku ljubav prema jednom Karadžićevom volu na ražnju.

Đinđićevi naslednici su malo oklevali, ali ubrzo su nastavili da gutaju velike žabe. One su, kako se moglo očekivati, vremenom postajale sve veće i veće. Na kraju je na red došao gigant, najveća od svih srpskih žaba – Kosovo. Reč je o žabi na testosteronu, giga žabi, koju Đinđić nije stigao da guta. Mada, čak i da je pokušao, nisam siguran da bi uspeo. Neki zalogaji su za neke političare jednostavno preveliki.

Druga Srbija se u međuvremenu podelila. Jedni „građani“ – koji smatraju da je južna srpska pokrajina mala žaba, neka zaostala, ispodprosečna srpska žabica laka za gutanje – tvrde da Aleksandar Vučić „šibicari sa Kosovom“. Drugi su u mlađanom predsedniku prepoznali „manje zlo“ i novog Đinđića – hrabrog žabojedca kome nijedna žaba nije prevelika – i poklonili mu se.

Mrđan Bajić, državni umetnik ere (originalnog) Đinđića, video je u ovom drugom Đinđiću vođu sposobnog da čini najveća čuda. Rad talentovanog beogradskog vajara, koji će postati dragocena građa za svaku ozbiljniju semiotiku udvoričke umetnosti, nam jasno poručuje – daleko je Sunce, ali novi Đinđić je spojio i ispalio polomljenu strelu, koja nas sada nosi sa buntovnog Studentskog trga ka najsvetlijoj od svih svetlih budućnosti.

Pri tome, ne samo da se sprema da proguta kosovsku giga žabu – i to sa vrlo malo antidemokratskih i sendvičarskih „začina“ koji bi mogli da prikriju njen jako gorak ukus, već je Vučić Đinđićevu građansku strelicu iz Bajićeve udvoričke analogije pretvorio u nuklearnu bombu. Teško je zamisliti jači i razorniji udar na ideju „Velike Srbije“.

Ostaje da sačekamo ishod. Ali, najavljena je godina gutanja najveće žabe, pa se i Đinđić po žabama poznaje. Zato je danas jedini ko ovde ima pravo da kaže „iš od Đinđića“ Aleksandar Vučić – šta god neko mislio o originalnom Đinđiću ili ovom novom, neočekivanom i neobičnom Đinđiću 2.0.

Zoran Ćirjaković

"САМО СИНАН СРБИЈУ СПАСАВА"

Већ недељама у Србији бесни прљави музички рат. Сукобљене стране, укопане у два блатњава рова, као симболе истакле су заставе Гуче и Еxита. Гучофоби су на самом почетку посегнули за дехуманизацијом непријатеља, омиљеном тактиком балканских медијских ратника. Коментатор једног угледног београдског недељника је посетиоце драгачевске феште упоредио са свињама. Овај новинар сматра и да Гуча није ништа друго него промоција имиџа Србина као доброг дивљака у “шљиварско-малинарској западносрбијанској провинцији”.

Укључили су се и србофобични медији из окружења. “Ферал трибјун”, некада светла тачка на балканској медијској сцени, већ месецима води прљаву антисрпску кампању, поредиву са антихрватском хистеријом у неким београдским медијима почетком деведесетих. Пишући о Коштуници који се “с трубом у руци... (баца) на вруће печење с пања”, сплитски недељник сугерише да је “масовно лудило у Срба опет... добило размере колективне поремећености”.

Прошлог петка сте у Србији могли наћи два доказа о оспореној нормалности Србије и небулозности оваквих аргумената. Један је било отварање јубиларног Битефа. Још уверљивији је био концерт на другој обали реке, на оронулом стадиону на Ташмајдану. Тик поред Пете београдске гимназије, “српског Итона”, главног инкубатора елите која се исте вечери с разлогом окупила на сјајној канадској представи у Сава центру, певао је Лозничанин Синан Сакић са својом гошћом Шемсом Суљаковић, Бошњакињом из Маглаја. Одлично посећени концерт на коме је био приближно исти број “беле” и ромске публике у једној од расно најхомогенијих престоница у Европи, представља прави показатељ колико се далеко Србија одмакла од милошевићевског безумља.

 

Синан (што значи “копље” на арапском) и Шемса (“Сунчица” на арапском) проболи су и загрејали срца више од пет хиљада присутних. Сарајевски “Дани” пишу да је Синанова музика лек за “бол овдашњих социјално угрожених категорија”, а његова биографија доказ “да се и на Балкану може доживети амерички сан”. У петак на трибинама ташмајданског стадиона није била ни прва, ни друга, ни трећа Србија. Екстаза је наступила када је Синан запевао стихове свог највећег хита: “Еј, од када сам се родио, среће нисам имао, еј, од када сам се родио, с муком сам се дружио”. С њим су заједно на Ташу певале хиљаде људи који нису профитирали ни од Карићевих милиона, ни од Сорошевих донација, ни од диловања ДБ хероина из сефова београдских банака, ни од Милове “демократизације” шверцом. У публици су углавном били млади људи, радничка класа чија згодна тела нису обликовали ни пластични хирурзи ни справе у фенси теретанама, већ физички рад и празњикави тањири.

Негде не крају другог сата, када је Синан по други пут запевао хит “Лепа до бола”, Циганка голишавог стомака је пријатеља са деведесетдвојке и мене (посета концерту нам није била “радни задатак”) полила пивом. Било је у хипнотисаној, на моменте екстатичној публици и набилдованих ликова у уским црним мајицама на којима је био текст химне “Боже правде”, али и циганских трансвестита из “картонских насеља”. Ако сте на Балкану одрастали током несрећних деведесетих, често са баластом туге као једином својином, мало шта вас може више зближити од Сакићевих стихова: “Хајдемо даље, моја туго, тамо где нас не зна нико, причо моја из детињства, на тебе сам навико”.

У Синановим песмама наћи ћете одраз, не само наше туге, већ и његове велике породичне трагедије. Сакијева популарност широм језиком (и тугом) уједињеног полуострва је последица тога да он – за разлику од “овдашњег самодовољног и аутистичног политичког естаблишмента” (“Дани”)  и већине својих колега – уме да с лакоћом тугу о којој тако искрено и отворено пева, претвори у наду, вулкан позитивне енергије, прославу радости живљења, али и да, када пожели, натера цео стадион – било да су на њему ратни инвалиди Изетбеговићеве Армије БиХ, Арканови “тигрови”, или обични Београђани и Сарајлије – да заплаче. “Дани” пишу да је Синан “народ... научио уживати у болу”. Некадашњи електроварилац из Лознице је данас свестан да га “публика гледа као Бога” – често ћете на концертима видети транспарент “Бог на небу, Синан на земљи”. То је огроман успех ако се има у виду да Сакић представља истински андерграунд, да је омражен међу “софистицираним” музичким уредницима и деценијама игнорисан од стране медија.

Једини транспарент на концерту на Ташу било је велико црно платно са четири оцила и натписом “Само Синан Србију Спасава”. Синан каже да му је највећа жеља да “остане здрав и нормалан” и у томе његова публика види и своје спасење. Сакијева гошћа Шемса пева: “Издали ме пријатељи, издао ме брат, изгубила све сам битке, ал’ још водим рат.” Њихов рат за нормалност је битка против оних који би да нам политика остане (зла) судбина. Омалени, харизматични Сакић, фанови га зову “Сике Саке”, тако је постао ултимативни антидот за све сејаче отровне балканске магле – била она неонацистичка, псеудограђанска, фундаменталистичка или ултранационалистичка. Овај Ром и муслиман се окренуо Саи Баби – хришћански фундаменталисти би рекли “постао је секташ”, а они исламски да је постао апостата и тиме учинио највећи од свих грехова. Пред рат у Босни је одбио да пева за СДА – Сафет Исовић је зато његов концерт у Сарајеву 1999. године на коме се окупило 12 000 људи прокоментарисао речима: “Још само треба да се на Илиџи организује гусларска вечер и да се на њој појави Радован Караџић па да схватимо како смо ниско пали.” За исламисте тешко је бити муслиман и изговорити нешто горе од Синанових стихова: “Пијем на екс, до дна, до дна, пијем на екс, тако ми се пије јер ми до живота није.” Због сличних речи Чеб Хасни, Синанов алжирски колега, убијен је 1994. године.

Синанов концерт је нудио много лекција. На пример, бројним напаљеним, “урбаним” становницима једине српске метрополе пружао је могућност да коначно схвате значење речи “урбано” и “рурално”, “да виде народ” (“Дани”), да сазнају да није стока, да буду међу Циганима или да открију истински нераскидиве везе (српског) Београда и (муслиманског, некада мултиетничког) Сарајева. Могли су да се упознају и са блискостима Србије са Индијом и Алжиром – Синан своју музику, коју компонује Лесковчанин Миодраг Илић, зове једноставно “оријентал”. Циганин који је још пре рата осумњичен да је први “увезао оријентални мелос”, “исламизовао музику” у Србији, започео “магребизацију Балкана” и омогућио Алжирцима “да покоре наше уши”, објаснио би им и “да све што човек ради, треба да ради из срца”.

Многи су пропустили и ову прилику. “Хоћеш да идеш на Синана Сакића, па ти ниси нормалан”, био је коментар девојке једног угледног Београђанина на (неостварену) идеју да у петак увече уместо у Сава центар оде на Таш. Ватрена чедисткиња из круга “двојке” коју је нервирала бука са трочасовног Синановог концерта која се чула у њеном стану (и која је знала да сам био на Ташу) питала ме “да ли ћу сада да одем да печем прасиће на Палама”? Овде се, наравно, не ради о музици.

Са Синаном и Шемсом на Ташу су наступили и сасвим турбо Инди и Ацко Незировић, претварајући овај концерт у ретроспективу звука чије се трајање и популарност у Србији лажно представља као “генератор зла”, које је представљено као синоним за клање не-Срба, наводни је доказ непромењивости “брлога у коме живимо” и показатељ “стања (које) је најблаже речено одвратно и по свему (сиц!) подсећа на период мрачних деведесетих” (форум “Замисли Србију”).

Стално се “доказује” наводна веза између разних инкарнација неофолка, схваћеног као “малигни” оријентални шунд (за разлику од ваљда лековитог западног шунда), са злочинима у Милошевићевим ратовима и “Коштуничином визијом Србије. Блато, каљуга, тор за стадо...” (“Замисли Србију”). Тако за заслепљене следбенике проповедника “урбане” мржње из магазина “Република” и радијске емисије “Пешчаник”, чак и посета концерту једног Циганина, муслимана, одлазак на најмултираснији и најмултиетничкији масовни скуп одржан у Београду у последњих петнаест година, постаје допринос “оживљавању” политике ратних злочина и знак подршке Ратку и Радовану. Ако већ треба наћи нешто у Србији што је стварно болесно, онда су оваква, перверзна схватања одличан пример.

“Што се тиче данашње музике, ја не одлучујем о томе. Одлучује народ и публика којима се то свиђа и који то слушају”, каже Сакић. За разлику од њега све гласнији заговорници бизарне неомилошевићевштине презентиране као борба против “гучанства” у суштини захтевају укидање различитости. Или “кука, мотика, плуг и Гуча” или “Еxит, младих, насмејаних и прогресивних индивидуа... Избор је сасвим једноставан”, пише на форуму “Замисли Србију” у похвали текста Ивана Торова “Звецкање – српском трубом”. У диктатури су сви избори једноставни. Те ружне истине се већина читалаца сећа и без подсећања и увида у рециклиране рецепте за испирање мозга које шири овај форум “грађанске” антидемократичности и његов водећи коментатор.

С једне стране, Торовљево подсмевање и вилификација “доброг национализма” неодољиво подсећају на трактате о “лошој демократији” који су често служили као аргумент за најгоре диктатуре. Још је опасније што овакво дисквалификовање “доброг национализма” и “националне саборности” у Србији, њихово изједначавање са екстремизмом у време невероватног раста верског и етнонационализма широм (не само) западног света – од САД до Шведске, представља неодговорно, салонско гурање бирача у наручје радикала. Неукост или добронамерност ту не могу бити изговори. У најбољем случају, ово безумно звецкање тешким речима ће још више удаљити бираче од либералне Србије, која је већ забрињавајуће слаба. Овим виталним политичким крилом доминирају аутистични и саможиви ауторитети који је – донкихотовски ратујући против Гуче, Цеце и прасетине, на пример – гурају у самодеструкцију и даљу маргинализацију.

Да би једног дана можда успели да очисте “Коштуничину Гуча Србију”, наводно загађену “готово свакодневним појавним облицима нераскинутог континуитета са Милошевићевом политиком” (Торов), наши деконтаминатори би морали прво себе да деконтаминирају. Није потребно да заволе народњаке или Гучу, како је неспретно сугерисао српски премијер у августовском говору који је узет као повод за ову последњу агресију грађанских екстремиста на српско-ромски поп. За почетак би могли да пробају најстарији рецепт са спаљивање свих, па и најгорих параурбаних, култур-расистичких илузија: сусрет са реалношћу. Дакле, прво један Синан уживо. (Ако не могу да нађу Синана, може и “замена” у облику Шабана или Шемсе. Делују и Цеца и Гуча. А помогло би им и недељу дана у Алепу, Џаисалмеру или Орану.) Треба нагласити да посета Еxиту или Битефу, као и конзумирање прасетине и пива, не утичу на ефикасност ове терапије.

Док овај или неки други “лек” не почне да делује, они ће бити у сукобу и са бројном Синановом мултиетничком публиком и са најугледнијим светским институцијама које, као на пример њујоршки Фреедом Хоусе, тврде да је (Коштуничина) Србија (за разлику од Милошевићеве) “слободна земља”. Све док се некако не сусретну и са Србијом и са светом, свако њихово ратовање, и музичко (против “дрндигуза и сисотреса”) и политичко (против “вожда нове, Гуча Србије”), представљаће оно што Енглези зову “проповедањем обраћенима”. Или, да парафразирам српску пословицу, неуки поп и јариће крсти.

Зоран Ћирјаковић

(Текст је објављен 21. септембра 2006. године у 2908. броју недељника НИН: https://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=28099&#txt28099)

HAG, PRAJD I „PRIŠTINA“: KAKO ZAPAD I NJEGOVI AUTOKOLONIJALNI MINJONI UBIJAJU DEMOKRATIJU U SRBIJI

Liberalna demokratija – sistem za koji nam odavno govore da predstavlja ako ne baš vrhunac dobra, onda zasigurno najmanje zlo – ima brojne moćne neprijatelje. U Srbiji to nisu bili samo Slobodan Milošević i Aleksandar Vučić.

Demokratiju ovde već godinama melje i razara moćna mašina kojom upravljaju zapadni centri moći. Ovu drobilicu su tokom prethodne dve decenije vukla tri neokolonijalna imperativa. Na početku beše Haški tribunal, zatim Beogradski Prajd i, poslednjih godina, prihvatanje nezavisnosti albanskog Velikog Kosova.

Spoticanje krhke srpske demokratije počelo je ubrzo posle 5. oktobra. U senci zahtevane „pune saradnje sa Tribunalom“, politika je ovde godinama bila svedena na pitanje izručenja optuženih za ratne zločine. To nije bila glavna već jedina stvarna tema i kriterijum. Ubrzo je postalo jasno nešto što se u Srbiji i dan danas redovno gubi iz vida – onog trenutka kada se zapadna pomoć i podrška slabim vladama ovoliko snažno veže za jedno pitanje, onda sva druga postaju nevažna.

Skoro sve ono do čega nam je stalo, politički je tada prestalo do postoji. Štaviše, čak i samo iznošenje ideje da nešto može biti važnije od „suočavanja“ i „kažnjivosti“, ključnih reči neokolonijalnih bukagija nazvanih „tranziciona pravda“, činilo vas je sumnjivim, legitimnom metom za odstrel.

Vremenom, šansa da se bavljenjem ključnim pitanjima naših života i budućnosti uzdrma, a kamoli obori vlast, postala je zanemraljiva. Kada je Hag postao merilo svih merila, i korupcija i medijske neslobode i pljačkaška privatizacija i sva druga zla – postala su važna koliko i poslovični lanjski sneg.

To je pomoglo Demokratskoj stranci da, između ostalog, u potpunoj tišini serijski sakati ovdašnje otvorene medije, odane interesu javnosti a ne Briselu. U njima je prvo ponestalo pluralizma ideja i stavova. Zatim i najvažnijeg sastojka svakog smislenog novinarstva – izveštavanja, ključnog oružija u borbi protiv lažnih spasilaca i ciničnih spin doktora. Da bi konačno, na primer, umesto B92 i NIN-a dobili falsifikate, bastione novog jednoumlja i Potemkinova sela uravnoteženosti i objektivnosti.

Ubrzo pošto su se svi optuženici našli u rukama patetičnog parasuda, Prajd je zamenio Hag. Na nesreću Demokratske stranke, Dragan Đilas je poverovao da o tome ko će vladati Srbijom odlučuju njeni građani i da se ovde može sprovoditi neka koliko-toliko odgovorna politika vođena racionalnim argumentima – i zabranio planirani Prajd.

U velikoj meri oko baš ove „Đitlerove“ odluke kristalisala se kritična masa slučajnih Srba. Tada su prvi (i verovatno poslednji) put ovi samopravdeni autorasisti odlučivali o tome ko će vladati zemljom. Jedni su u međuvremenu promenili stranu (Vesna Pešić), drugi su promenili državu (Vladimir Pavićević), a treći su – verni shvatanju da su Srbi i demokratski rezon nešto kao ulje i voda – ostali uz Vučića i njegovu sve čvršću ruku, predvidivo nezaistu, ali, imajući u vidu lični ulog i apetite „evropskih partnera“, i dalje neočekivano benevolentnu.

Ipak, ne verujem da bi „žuti“ zadugo odložili svoju propast i da, poneseni hubrisom, Đilas i Boris Tadić nisu prevideli dve važne promene. Prvo, u postistorijskoj i postideološkoj fantaziji, koja prožima pogled na svet briselskih, vašingtonskih i berlinskih gospodara naših života, LGBTQI preokupacije predstavljaju poslednju granicu i lakmus test svih ljudskih prava i sloboda. Tamo gde je gej OK, sve je Ok, kaže vjeruju novog, kvir kolonijalizma.

Drugo, takozvane nevladine organizacije – i ovde u velikoj meri fokusirane na rodne i seksualne manjine i njihovu „vidljivost“ – nisu izraz decentralizacije i disperzije moći, znak da ona postaje raspršena, „atmosferska“, već predstavljaju maglu koja skriva građansko društvo. NVO i u Srbiji prvenstveno deluju kao važne poluge rekolonizacije sveta i ključne transmisije u službi zapadnih centara moći, voljnih da „osnažuju“ i „spasavaju“ samo pažljivo odabrane manjine.

Ako je to „žutim“ vedetama za neku utehu, u novom globalnom kvir poretku se nisu najbolje snašle ni prekaljene građanke, veteranke dozirane tolerancije kao što su Biljana Kovačević Vučo, Vesna Pešić i Sonja Liht.

Za razliku od demokrata, Vučić je, sam ili uz pomoć svojih novostečenih prijatelja, odlično savladao LGBTQI lekciju iz realpolitike za novi milenijum. Ubrzo smo dobili njegov Prajd, a zatim i homokolonijalnu premijerku. Napredak se u velikoj meri sveo na, osloniću se na sagu o Kaliguli i njegovom najvernijem pratiocu, razliku između strejt „konja“ i gej „kobile“ – ali u ovim kvir vremenima to je bilo više nego dovoljno.

Prajd i priključenija nisu bili samo zamajac novog antidemokratskog buldožera u bojama duge, koji je pomogao novom vođi da raščisti domaći politički teren. Bez Parade i kvir premijerke, predsednik Evropskog saveta Donald Tusk ne bi mogao da kaže: "Stojim ovde pored svog prijatelja i vašeg predsednika, Srbina od krvi i mesa, predsednika Aleksandra Vučića. Mislim da je nemoguće naći većeg Srbina od njega... U njemu prepoznajem srodnu dušu... Aleksandar Vučić je živi dokaz da možete u isto vreme biti veliki patriota i racionalni pragmatičar".

Tusk je ovim rečima srpskoj javnosti poslao jasnu poruku – EU neće imati ništa protiv ako Vučić nađe za shodno da nastavi da pravi ne samo demokratsku i medijsku već i političku pustinju. Njegov prenaglašeni, skoro karikaturalni, epski izlivi ljubavi prema srpskom predsedniku potvrđuju da ovde više nije reč samo o antidemokratskoj već i razornoj antipolitičkoj mašini. Zato sve drugo što još postoji u političkoj sferi, samo vegetira u senci „istorijskog kompromisa Beograda i Prištine“.

Tuskova izjava je ocrtala koordinate naše još manje slobodne i demokratske budućnosti. Pri tome on nije samo dao carte blanche režimu već je obesmislio svaki otpor. Građanski, zato što „Evropa“ onima koji veruju da „Evropa nema alternativu“ poručuje da je samo Vučić taj koji ovde nema alternativu. Patriotski, zato što je uspela da regrutuje jednog od najtvrđih nacionalista. Štaviše, čini mi se da je Tusk želeo da potvrdi Vučića kao ne toliko faraona koliko našu sudbinu. Povrh svega, za razliku od Miloševićeve, za Vučićevu dugu vladavinu radi i duh vremena, obeležen žalom za jednostavnošću i izvesnošću u svetu umornom od bujanja normi i novokomponovanih identiteta.

Njegov režim, nažalost, ne predstavlja glavni razlog zašto o svemu ovome nije pametno govoriti. Vučićeve slučajno srpske neprijatelje vređa ne samo drugačiji stav već, neretko, čak i puko konstatovanje stvarnosti. Nazivanje stvari pravim imenom redovno biva pobrkano sa zalaganjem za ružnu stvarnost, a njeno objašnjavanje, pokušaj da je bolje razumemo, izjednačeno sa opravdavanjem.

Lako je razumeti „prave Srbe“ koji smatraju da je „Evropa“ antisrpska, ali jako je teško pojmiti da slučajni Srbi i dalje odbijaju da priznaju da je njihova voljena „Evropa“ toliko jasno i nedvosmisleno antigrađanska i antidemokratska. Možda su, jednostavno, neke istine suviše bolne. Ali, ako stvari pogledamo sa vedrije strane, „Evropa“ je konačno ujedinila našu pocepanu domovinu. Najveći građanski prijatelji ispadoše najveći neprijatelji svih nas.

Neke stvari, pak, mogu imati više legitimnih, pravih imena. „Beogradski Prajd“ je jedna od njih. Siguran sam da bi mnogi istakli neka druga značenja, ali za mene je on spomenik naše neslobode i šarena laža demokratije. Prajd uverljivo svedoči o smislu i važnosti kolonijalizmu uma i predstavlja živi simbol potčinjenosti Srbije.

Ali, ono što se redovno gubi iz vida jeste da je Parada bila i rodno mesto „fantoma iz Savamale“. Naime, Prajd je bio vatreno krštenje i legitimisao je antidemokratsku politiku doziranog nasilja. Jednostavno, da je Srbija sama odlučivala o svojoj budućnosti, da se ovde može govoriti o nekoj smislenoj demokratiji i suverenitetu – u njoj i dalje ne bi bilo Parade. Zato, ako je Milan Ćulibrk već želeo da na naslovnu stranu posustalog lažnog NIN-a stavi lice koje se krije iza fantomki i buldožera, onda je trebalo da izabere fotografiju Angele Merkel ili nekog od njenih EU dvorjana.

Aplaudirati Prajdu i istovremeno zviždati oko Hercegovačke je tužno, mada verujem da se Vučić naslađuje ovim poltičkim idiotizmom. Sila koja svake godine biva demonstrirana na sve brojnijim Paradama (i koja tiho radi u nedeljama koje im prethode), zarad ostavrivanja jednog desubjektivizujućeg homokolonijalnog imperativa, jeste ista ona sila koja je rušila u Hercegovačkoj, zarad zadovoljenja nomenklature koja mora da vodi računa samo o „Prištini“.

I Prajd i Hercegovačka izviru sa istog izvora i imaju iste ideološke i geopolitičke, lokalne i globalne suvlasnike – mandarine zamišljene modernosti i budućnosti o kojoj nam nije dozvoljeno da odlučujemo. Da ne bude zabune, Vučić je među manje bitnim akterima na spisku na kome su Donald Tusk i Sebastijan Kurc, Latinka i Dubravka, Florian Biber i Erik Gordi...

Naravno, Hercegovačka je tu blizanac koga se svi odriču, i zapadni „očevi“ i srpske „majke“. Ali, da li neko stvarno misli da se besplatno može ići za nas jedinim „putem u Evropu“, koji vodi preko nezavisnog albanskog Kosova. Hercegovačka, rupa bez dna zvana „Er Srbija“ i ini slučajevi koji pune strane Dražinog „Danasa“ i Miškovićevog „Vremena“ samo su mali deo cene koja mora biti plaćena za nešto što nije moguće uraditi ni demokratski ni pošteno ni u građanskim rukavicama. To Donald Tusk i Angela Merkel savršeno razumeju, a ni Vladimir Putin nema pomena vrednih primedbi.

Ne znam koja količina odvojenosti od – ne toliko naše koliko „evropske“ – realnosti je potrebna pa da neko ne bude u stanju da shvati da ovde „fantomi iz Savamale“ nisu toliko bili izraz samovolje jedne loše vlasti koliko slika i prilika režima koji nam Brisel ne predstavlja kao dobar već kao odličan, skoro idealan. Fantomke su bile najava onoga što nam je „Evropa“ namenila kako bi ostvarila svoje ciljeve u oklevetanom regionu, koji je istovremeno suviše blizu da bi bio ostavljen po strani i suviše dalek da bi jednog dana mogao da postane njen „punopravni deo“.

Pokušaću da budem još jasniji. I da Vučić stvarno želi da „udavi Beograd“, za EU bi to bilo sasvim u redu – dok god postoji napredak ka ostvarivanju njenog glavnog, „prištinskog“ cilja. Ne bih se iznenadio ako u Briselu ima i onih koji pomišljaju da NATO treba da bombarduje niški aerodrom i reši ove (ne)očekivane iritacije Tuskovog najvećeg Evropljanina među Srbima.

Opozicioni Niš koji sanjari o jednom delotvornom „iš“, razmrvljeni pločnik oko Slavije, „sladak život“ Siniše Malog u Rimu, „Kikindske“ i „Vranjske“... političke su teme o kojima slučajni Srbi govore samo zato što odbijaju ili nisu su stanju da prihvate da te teme, u suštini, više ne postoje. Samlela ih je antidemokratska i antipolitička mašina koju su godinama i sami prilježno hranili tražeći Evropu i njene najviše vrednosti, suočavenje i kažnjivost, Prajd (bez ponosa) i priznavanje realnosti na Kosovu...

Pri tome, bojim se da je danas neodgovorno biti optimista i pomišljati o nekoj svetlijoj budućnosti za demokratiju i medijske slobode u Srbiji. Ako se, kako nam uporno najavljuju, uskoro na Kosovu umesto naroda dogodi istorijski kompromis, to neće biti kraj mrcvarenja i obesmišljavanja naše izubijane i unižene demokratije. Ne treba imati previše mozga da bi se videlo da će, ako ova „prištinska“ odradi posao, sledeća antidemokratska mašina biti vezana za Bosnu – skupu, krhku i nevoljenu iluziju od države.

Prošlo je već 18 godina tranzicije. Ostaviću po strani činjenicu da je reč o pojmu koji je bolje ne definisati, koji, što dublje u njega ulazimo, postaje sve ružniji i neslavniji. Pominjem ga ovde onako nevinog kakav je u svesti mnogih postojao 4. oktobra, odnosno – za one koji su prepoznali pravo srce ovdašnje medijske, demokratske i političke tame – pre spaljivanja iluzija o „Evropi“.

Nažalost, mnogi od onih koji su se „suočili sa srpskim zločinima“ i dalje nisu na ti sa smislom i stvarnom destinacijom naše tranzicije, odnosno agendom i ciljevima zapadnih centara moći koji su na tom bolnom putu bili jedini pravi putokazi. Valjda slučajnim Srbima nije lako da spale iluzije i prihvate da je ovo prvenstveno bila tranzicija ka Maloj Srbiji – jedinoj „evropskoj vrednosti“ koja nam se smeši.

Na javi, slučajne Srbe čeka suočavanje sa, priznajem, preverznom činjenicom da je, ovakva kakva je, Vučićeva Srbija već „evropska“ – čak i ako on na kraju ne pristane na albansko Veliko Kosovo i Malu Srbiju, koja, pri tome, ne sme da postane „srpska“. Nažalost, kakav god da bude konačan ishod „dijaloga Beograda i Prištine“, Srbija ostaje bez pravde, ponosa i demokratije. Demokratska Evropa je tako odlučila. Oni su za nas odabrali.

Zoran Ćirjaković

KOSOVOKRATIJA

Balkan nije samo ostao moćni globalni bauk već nas ubeđuju da nastavlja da proizvodi nove utvare. Poslednja u nizu, koja je podgrejala i mnoge posustale slučajne Srbe i njihove zapadne pastire, jeste „stabilokratija“. Iako je sam pojam smislen i koristan, ono što je problematično jeste njegova relevantnost za razumevanje snažne podrške koju Aleksandar Vučić dobija sa Zapada, kako od konzervativaca kao što je Angela Merkel tako i od zakletih liberala kakav je Džordž Soroš. Nažalost, primenjena na Srbiju, reč stabilokratija mnogo više skriva nego što otkriva.

„Podrška EU stabilokratiji u Srbiji je... kontraproduktivna, a čini mi se da je to sve jasnije i partnerima iz EU“, kaže dr Marko Kmezić, predavač na Univerzitetu u Gracu, na kome se smestio Centar za studije Jugoistočne Evrope, jedna od ključnih akademska poluga neokolonijalnog mešanja zapadnih centara moći u našem oklevetanom regionu. Bojim se da je profesor Kmezić, tipičan izdanak beogradskog „nevladinog“ sektora, pobrkao stvarne i deklarativne ciljeve naših, nastaviću da im tepam, „partnera iz EU“.

Postoji važan razlog zašto se Vučićeva vladavina ne može porediti sa stabilokratskim režimima „mekane autokratije“, koji se na jedan ili drugi način pupčanom vrpcom vezani za Brisel – i on se zove Kosovo. Ključ za razumevanje zašto je, kako u tekstu „Kako je Vučić postao omiljeni autokrata Evrope“ piše Aleks Eror, „ćutanje o Vučićevom nedemokratskom ponašanju zaglušujuće“, nije stabilnost već nestabilnost. Uostalom, kako tvrdi bečki profesor Vedran Džihić, stabilokratija može samo da „proizvodi polovična rješenja bez jasne vizije“, a, kada je reč o Vučiću, razlog gromoglasne podrške Zapada jeste vizija Balkana koja je sve samo ne polovična.

U našem, po mnogo čemu jedinstvenom slučaju presedana koji nekako treba da deluje kao rutina, ako je već potrebno tražiti neku novu reč onda bi to pre mogla da bude nestabilokrtaija ili, još preciznije – kosovokratija.

Svakako, ovo nije prvi put da se vladavina Srbijom legitimiše ili održava uz pomoć Kosova. Ali, za razliku od Miloševića, koji je prvi nakratko „zajahao“ Kosovo kako bi važan deo domaće publike zaključio da namerava da pravi ako ne veliku onda bar nepodeljenu Srbiju i zatim mu pomogao da učvrsti vlast, Vučić se nevoljno hvata u koštac s Kosovom, preimenovanim u „Priština“, kako bi njegova nestrpljiva zapadna publika poverovala da ćemo uskoro pristati na malu Srbiju.

Naši „partneri iz EU“ su svesni da je svuda, pa i na Balkanu, glasačima neuporedivo lakše „prodati“ vizuju veće nego manje domovine, čak i kada oni deo teritorije koga bi trebalo da se odreknu ne doživljavaju kao svoju kolevku. Vučić uživa zapadnu podršku jer i Berlin i Brisel i Vašington očekuju da će, ako zatreba, on biti i spreman i sposoban da lomi kosti nacionalista nezadovoljnih „istorijskim kompromisom Prištine i Beograda“ i da kao takav nema alternativu.

Svi ostali koji se „nude ambasadama“ ili ne bi umeli (Saša Janković) ili ne bi mogli (Vuk Jeremić) ili ne bi želeli (Dragan Đilas) da pripreme teren za težak posao na kome Zapad – ali i ona danas uglavnom mnogo ćutljivija polovina slučajne Srbije i autokolonijalnog „nevladinog“ sektora – veruje da mora da se temelji, po njima, jedina dobra, „evropska“ budućnost Srbije.

Zato podrška Vučiću ni nema veze sa stabilnošću – već sa beskompromisnim, autoritarnim menadžmentom očekivane nestabilnosti, sasvim predvidih posledica ultimativnog poniženja koje je „međunarodna zajednica“, kako neki vole da tepaju Zapadu, danas u stanju da servira jednoj državi.

Naravno, Zapad želi i da najavljivani „istorijski kompromis“ prođe sa što manje neprijatnih slika iz, ipak, evropskog Beograda – i zato sistematsko gušenje medijskih sloboda u Srbiji vidi kao neuporedivo manje zlo. Svesni su i da Vučić ne namerava da izvrši političko samoubistvo i mogu da razumeju potrebu hiperkinetičkog predsednika da obezbedi ostanak na vlasti i u godinama posle neprijatnog i, za mnoge u Srbiji, neprihvatljivog kompromisa.

Štaviše, ako bi danas nešto trebalo da brine Zapad i njegove slučajno srpske fanove, onda to nije manjak već višak medijskih i političkih sloboda u Srbiji, činjenica da je, kako (rasistički) ističe Aleks Eror, „Vučić relativno umeren po srpskim političkim standardima“. Imajući u vidu ogroman lični ulog s jedne i neodmerena zapadna očekivanja s druge strane, Vučić je i dalje zbunjujuće blag i tolerantan prema ovdašnjim kritičarima.

Profesor Kmezić ističe da u Srbiji „imate režim personifikovan u jednom čoveku koji je urušio ili obesmislio sve nezavisne državne institucije, potčinio najveći deo medija, stvorio partokratski državni aparat u kome se državna funkcija doživljava kao partijski plen, a lukrativni poslovi su nagrada za politički podobne tajkune“. Ali, to je ono što morate da očekujete kada se odnos prema jednoj vlasti i snažna podrška istoj veže za samo jedan kriterijum, koji ste, pri tome, uokvirili kao istorijski i kao kompromis.

Sasavim je moguće da je Kmezić u pravu i kada kaže da „najveća opasnost i glavna mana tog matriksa jeste to što će upravo takav politički sistem koštati Srbiju članstva u EU“. Ali, to bi značilo da Srbija ne može u EU ni sa Kosovom ni bez njega – da je naša „evropska budućnost“ samo jedna skupa i bolna fikcija.

Ekspert iz Graca, naravno, nije jedini koji dovodi u pitanje popularno verovanje da Srbija danas mora biti nedemokratska ako misli da jednog dana postane „evropska“, koje dele brojni pripadnici nekada Druge Srbije, važni akteri koji su se prethodnih godina, manje ili više javno, svrstali iza Vučića.

Takozvani istorijski kompromis, čije je ključne parametre odavno izdiktirao Zapad, u Srbiji može da bude prihvaćen samo nedemokratski. Imajući u vidu ustupke koji se zahtevaju, medijske i političke slobode i pristanak naše države na „stolicu u UN za Prištinu“ su sasvim nespojivi. Nažalost, bilo kakav stvarni kompromis, koji bi u Srbiji mogao da dobije kakvu-takvu demokratsku legitimaciju, za Zapad je sasvim neprihvatljiv.

Vučić se tu suočava sa dva ogromna problema, koja su pred ubistvo frustrirala i Zorana Đinđića. Iako su snažno isprepletani, jedan je prvenstveno spoljni a drugi u značajnoj meri unutrašnji.

Prvi je duboko ukorenjeno, balkanističko shvatanje, po pravilu implicitno, ali jasno izraženo, da Srbi ne samo da postoje sa one strane (evropske) „civilizacije“ i njenih demokratskih vrednosti već i da su, u suštini, nepopravljivi i „nepripitomljivi“.

Drugi je vezan za činjenicu da ovako uokvirena pretnja antidemokratskih „zveri srpskih“ svakodnevno biva potvrđena i legitimisana od strane autokolonijalnih elita, imaginarnih „tikvi bez korena“. Jer, da prafraziram jednu, valjda neukorenjenu, Tviter „influenserku“ – naši „zli koreni“ ne mogu da proizvedu ništa drugo do „zla vremena“.

Ima nečeg perverznog u činjenici da neumorni borci za demokratiju iz konstantinovićevske slučajne Srbije zahtevaju da „istorijski kompromis“ o statusu Kosova bude napravljen nedemokratski. „Jedino u čemu podržavam Vučića je zatvaranje ove mučne kosovske priče. I to baš zato što ga boli dupe za vaše mišljenje, jer ništa pametno i ne možete da kažete“, poručio je opozicionarima sa Tvitera jedan rado praćeni i često „retvitovani“ slučajni Srbin.

Iz istog srboskeptičnog Tviter rova dolazi i ova antidemokratska poruka: „Rešavanje pitanja Kosova je za Srbiju najvažnije političko pitanje. A ono može da se reši samo na jedan način. Ako Vučić odluči da ga reši, cela opozicija bi morala da ga podrži. Svaki oportunizam, ili istrajavanje u ludačkom nacionalizmu, zaslužuje kofu govana. I bukvalno“.

Ovakva, sve šire prihvaćena logika nam je, umesto demokratije, već nametnula kosovokratiju – za koju ovdašnji „građanski“ antivučićevci, ljubitelji prejakih reči, odavno ne koriste reč stabilokratija. Na primer, profesor Rastislav Dinić, strasni lovac na „zveri srpske“, govori o „fašizmu u nastajanju“, dok Nadežda Milenković, njegova saborkinja sa portala Peščanik, tvrdi da živimo u „parlamentašizmu“. Ipak, verujem da im nije lako da pomire svoj zamišljeni antifašizam sa podrškom koju najmoćniji zapadni antifašisti uporno daju ovde vladajućem „fašizmu“.

Moć ove (ne)principijelne malosrpske koalicije je danas ogromna. Ostaje da vidimo da li će metastazirani (auto)rasizam domaćih i inostranih „evropeizatora“, kako iz Graca prorokuje profesor Kmezić, „koštati Srbiju“ ne samo demokratije već i članstva u EU. Bila bi to vrhunska ironija ako se pokaže da su nas, kako vole da kažu slučajni Srbi, na mračnu i siromašnu, „neevropsku budućnost“ i „živi pesak“ prezrenog Orijenta osudili Brisel i njegovi beogradski miljenici, verni prijatelji i zagovornici iluzije o tolerantnom i slobodarskom „Kosovu 2.0“ – a ne, danas sasvim marginalizovani, „klerofašisti“ iz SANU i njihovi „gospode podiluj“ saborci iz oklevetane i ponižene „Srpske travoslavne crkve“.

Zoran Ćirjaković

Čekajući presudu Šešelju u Hagu... (tekst iz 2008.)

Најтежи посао у Србији

(Колумна објављена у недељнику НИН 2008. године, пре него што га је Борис Тадић поклонио парановинарима за које је знао да ће га осакатити)

Домаћи сценаристи и драматурзи, добри ђаци угледних професора, Филипа Давида, Небојше Пајкића и Ненада Прокића, имају јако тежак задатак – како да напишу нешто боље и занимљивије од хашке трагикомедије коју три пута недељно можемо гледати на другом програму РТС-а. Сценарио за најбољи шоу на телевизији пише група талентованих аматера окупљених у удружењу које се званично зове “Тужилаштво Међународног кривичног суда за бившу Југославију”. Истина, изузетан квалитет њиховог текста – то није неки “спонтани” ријалити-шоу, налик “Великом брату”, не пример, већ прескупа, годинама писана и припремана продукција – долази до изражаја захваљујући и до сада неоткривеном дару једног другог аматера у свету забаве, Војислава Шешеља.

Драматуршка вештина тужилаца је још већа ако се има у виду да предложак за њихово неправно ремек-дело представља најсрамније странице наше историје у којој војвода Шешељ, што смо знали много пре фарсичног суђења, није имао занемарљиву улогу. Врхунски домет тужилаштва је, ипак, у чињеници да ту нема иронијске дистанце, ограде која би могла да послужи као смоквин лист. Да би суђење за неке од најтежих злочина које можемо замислити доживели као забаву, није потребно да сте набијени дозом перверзије, шовинистичке мржње, непоштовања према жртвама српских злочина или љубави према лику и делу оптуженог војводе. Можда је најстрашније од свега то што нам трибунал не дозвољава да када говоримо о Хагу говоримо о злочинима.

У изузетно ретком споју Шешељевих особина један је од кључева за разумевање зашто многи други неславни балкански ликови, од генерала Готовине до генерала Младића, беже, или су упорно бежали, од Хага. Да би оптуженик успео да покаже право, первертирано лице Трибунала, неопходно је да буде спреман да годинама у затвору чека на суђење, да лажи и фалсификате тражи тамо где их нико нормалан не би тражио и да себе изложи милости правног система осмишљеног да арбитрарно игнорише главне постулате свих постојећих, конзистентних и функционалних правних система на свету. Поврх свега, Хаг је успео да постигне да сама оптужница буде довољна да оптужени, у очима огромног броја својих сународника, буде промовисан у свеца, националну икону и недостижан идеал.

Писање хагиографија није предвиђено као један од задатака Трибунала. Суштина хашког правног неуспеха није у Шешељевим талентима или безобзирности. Није се у хашким судницама нека високоморална међународна правда и узорна процедура сусрела са “злим генијем” и изгубила тешку битку. Трибунал је поразио сам себе. И онда када су хашки “шешељи” и “милошевићи” били лоши и јадни, тужилаштво је успевало да буде још јадније и горе, уносећи при томе увек нове елементе јефтине лажи и неприкладне комике.

На дугачкој листи савезника зла почасно место припада онима који су га преувеличавали и банализовали – и тиме релативизовали и доводили у питање. Бранити и правдати једно овакво суђење, травестију правде и права, значи бити, било свесно или ненамерно, савезник бивших и будућих злочинаца, непријатељ помирења и кажњивости на Балкану и користан члан – ако на тренутак прихватимо да су речи “Хаг” и “право” синоними – правог “антихашког лобија”.

Ако постоји било каква корист од Шешељевог суђења, онда је то могућност да научимо колико велики креативни потенцијал настане када се у телима неколико правника сједине неспособност, галактичка ароганција, болесна амбиција и одсуство способности за емпатију према жртвама злочина на, када се гледа из Хага, вероватно ружном, прљавом и злом Балкану. Тужиоци-алхемичари, који су суђење за ратне злочине претворили у комедију, тврде да “раде независно од Савета безбедности, било које државе или међународне организације”. Али, стиче се утисак да је тужилаштво независно и од морала и од правде и од права и од свега онога што је потребно да би се суочили са злочиначким поглављем балканске историје.

Да би једно суђење, што нам је донедавно био синоним за досаду, постало еталон добре забаве потребна је, поред паратужилаца, и галерија урнебесних ликова. Ту до изражаја посебно долазе креатуре које су најављене као сведоци и експерти, затим арогантни и самоуверени главни судија, од кога можемо очекивати да ускоро пресуди и да је Земља равна плоча, и суткиња која својим, на срећу, ретко израженим интелектуалним способностима помаже да појмимо универзалну природу људске глупости.

Уместо да, како су идејни творци овог процеса планирали, Хаг заувек избаци Шешеља из политичке Србије, тужиоци су омогућили да се херцеговачки ултранационалиста врати на мала врата. Бројни Шешељеви непријатељи могу се утешити чињеницом да је војвода током претходне две деценије доказао да – можда му је то највећи од многих талената – уме да прокоцка највеће шансе и при томе спржи мостове који су му обезбеђивали одступницу. Али, заговорници принудног суочавања и демократског испирања мозга требало би првенствено да захвале Александру Тијанићу што је урнебесну хашку срамоту “сакрио” у касном, скоро еротском термину на најмање гледаном јавном каналу.

Телевизијски Шешељ је поново поделио становнике Србије – овај пут у три групе. У првој су они који уторком, средом и четвртком, негде после десет увече, седну испред телевизора и чекају да им, уместо истине или катарзе, буде сервирана хашка верзија “Монтипајтона” – и то не крију. У другој групи су они који ураде исто, али их је срамота да то јавно признају. У трећој су они који не гледају “суђење” – и не знају шта пропуштају.

Ако сте у стању да гледате Шешеља – а многи нису, још увек није касно да надокнадите пропуштено. Погледате ли, после ноћног снимка суђења, неку од дванаест играних серија које се тренутно емитују на домаћим каналима, можда закључите и да је посао сценаристе данас најтежи у Србији.

Зоран Ћирјаковић

GOVOR MAJORA ANASTASIJEVIĆA SA ANTI-SPUTNJIKA

„Vučić u poslednje vreme putem zapaljivih izjava i podsticanjem nacionalističke retorike pokušava da skrene pažnju sa činjenice da rok za potpisivanje ’sveobuhvatnog i pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa sa Kosovom’ ističe... Predstava se toliko otrcala da je verovatno dosadila i glumcima, koji šmiranjem prikrivaju nedostatak entuzijazma. Dosadilo je i publici, ali nema kud“, piše Dejan Anastasijević u neobičnom tekstu koji je objavljen na sajtu „BBC na srpskom“ pod naslovom „Spasavanje redova Đurića sa Kosova“.

I u prilično jadnim medijima postoji pravilo da na neki način budu jasno obeleženi prilozi koji izražavaju lične stavove. Čak i kada nisu ovako jaki kao gromki glas ovog neustrašivog medijskog ratnika, najboljeg đaka Miloša Vasića, uzora „nezavisnih novinara“ koji su postali fascinirani bezbednosnim strukturama i njihovim istinama.

Objava vidovitog Anastasijevića je bila drugi potpisani, „autorski tekst“ objavljen na 2.0 verziji glasa zapadne nomenklature koja s ponosom ističe da „radi za Kraljicu“. Prva se 25. aprila oglasila Aleksandra Nikšić tekstom pod naslovom „Dobro došli na BBC na srpskom“. „Lestvica nam je visoko postavljena – naš sadržaj mora da čini originalno novinarstvo visokog kvaliteta, zasnovano na uredničkim smernicama BBC-ja... Naš zadatak je istovremeno i izazov i inspiracija: da stvorimo prostor na medijskoj sceni u kome će slobodno i nepristrasno novinarstvo procvetati. A mi obećavamo da ćemo vrhunski raditi svoj posao“, poručila je glavna urednica.

Anastasijevićev premijerni doprinos je ilustrovao koliko je bilo teško dovoljno spustiti očekivanja od ćiriličnog avatara upokojenog britanskog megafona, nevoljno podignutog iz mrtvih kako bi se odgovorilo na činjenicu da Rusija ovde više nije spremna da toleriše potpunu hegemoniju NATO trabanata.

Nažalost, bojim se da će reči „slobodno“, „nezavisno“ i „vrhunski“ ostati u bolnom neskladu sa rezultatima, mada verujem da će Dušan Mašić, (nepotpisani) politički komesar redakcije, ostati zadovoljan. Njegov lik proviruje u pozadini zvaničnog portreta, ispod koga stoji rečenica koja zvuči kao da je izvađena iz nekog (lošeg) seminarskog rada na temu „Individualni brendovi u medijskom sektoru“ iz predmeta „Strateško brendiranje“: „Tim BBC-ja na srpskom čine mladi entuzijasti upućeni u tajne modernih tehnologija i iskusni novinari, uvek spremni da preispituju sopstvene granice u novim izazovima“.

Nikšić je jedna od najiskusnijih i najtalentovanijih srpskih novinarki, dugodišnja dopisnica „Tajm“ magazina iz bivše Jugoslavije i šefica beogradskog biroa AFP-a. Nažalost, stiče se utisak da ona ili nije uspela da se sasvim izbori sa prethodnim novinarskim izazovom, pa su joj se pobrkale „uredničke smernice“, ili je pravi zadatak redakcije nešto što nema veze sa novinarstvom, iako je upakovano u glamuroznu medijsku oblandu.

Donedavno jedna od urednica u srpskom „Vajsu“, čije su prakse i standardi u svakom smislu suprotnost BBC-jevim, pustila je Anastasijevićev tekst – koji ne bi mnogo štrčao iz hrpe homonacionalističkog i elitističkog đubreta po kome je „poročni“ portal ovde postao prepoznatljiv. Jeste da nedostaje slenga i vulgarnosti i da je iskusni autor izostavio hipertrofirano vajsovsko „ja“, ali i profesionalno i stilski i ideološki ovo ambiciozno štivo je bliže „Vajsovom“, ponosno neuravnoteženom i srboskeptičnom, „sve može“ novinarstvu nego nekome uz koga bi išla reč dobro, da zaboravimo na „vrhunsko“.

Forma tu nije nebitna. Anastasijevićev uradak bi bio sasvim primeren jednom blogu. Mogao bi da prođe i u „Vremenu“, listu u kome je donedavno radio i u kome je izveštavanje vremenom sasvim ustupilo mesto komentarisanju, propovedanju, elitističkim žalopojkama i masturbacionim izlivima „urbanog“ besa. Istini za volju, plate u „Vremenu“ su bedno male i neredovne, pa ne treba preoštro suditi o jednoumnoj redakciji koja daje oduška svojim niskim ideološkim strastima i tamo gde im u jednim ozbiljnim novinama nije mesto.

Ipak, bojim se da problem nije u činjenici da sveznajućem Anastasijeviću verovatno nije lako da se navikne da više ne piše za, istovremeno ponižavajućih i oslobađajućih 150 evra mesečno niti da su plate na BBC-ju za „neukroćene“ Srbe mnogo manje nego što pretpostavljate.

Ono što je u priči o BBC-jevom neslavnom povratku u Srbiju mnogo važnije jeste suština. A ona se ne razlikuje od stavova koji su se prethodnih dana mogli pročitati u pletori autokolonijalnih medija i na Tviteru. Jasna poruka ovih imaginarnih Evropljana je da – posle „genocida u Srebrenici“ i „puzajućeg genocida“ nad Albancima, koji je nedavno „otkrio“ Miloš Ćirić – Srbija može da vodi samo politiku spuštenih gaća, da sve i ne traži ništa, i da nema potrebe da ishod ove politike bude „prodavan“, objašnjavan i racionalizovan glasačima, koji bi ga masovno doživeli kao vrhunsko poniženje.

Na tom medijskom frontu već ratuje „Al Džazira Balkans“, agresivni „Dojče vele“ i – to, nažalost, odavno nije moguće drugačije izraziti – antisrpska „Slobodna Evropa“, čiju uređivačku politiku otelotvoruje autorasistička fiksacija Branke Mihajlović, Mile Štule Male Srbije. Anastasijević je samo dodao BBC-jev pečat perveznom razumevanju demokratije i kompromisa, koji promovišu i kome daju legitimitet ovi propagandistički paramediji. Naravno, uz pomoć volontera sa Tvitera, koje nervira činjenica da Srbija, ipak, želi nešto da dobije i da iždžikljalo čedo de Gola i Čerčila ne planira da izvrši političko samoubistvo.

„Dosta mi je izmišljačina ovog Marka Đurića. Svi smo mi statisti u njihovoj predstavi čiji scenario nam nije poznat”, piše Vesna Pešić, koja je nekako uspela da zaboravi da govori o ekranizaciji kosovskog scenarija na kome je, ne samo figurativno, godinama i sama prilježno radila. Ipak, teško je na njenom Tviter profilu ne prepoznati pritajenu ljubomoru drugosrpske veteranke: „Eto čemu služi unutrašnji dijalog, za zajebanciju, za scenario da se Vučić izvuče i slavodobitno dobije SZO“. Svima je odavno postalo jasno da se na dodeli očekivane nagrade u Oslu može pojaviti samo jedno mesto za aktere iz postprištinske Srbije.

Dario Hajrić je, pak, u komentaru na sajtu „Dojče velea“ uspeo da previdi glavnu rediteljku, Angelu Merkel, ali je zato ponosan što je otkrio toplu vodu: „Iste večeri smo videli i novi bizarni adut iz propagandnog špila. Jedna od televizija sa nacionalnom frekvencijom, inače neuvijeno naklonjena vlastima, obukla je učesnike svog vrlo gledanog rijalitija u maskirne uniforme i rekla im da biraju komandanta. Tako smo nakon hibrida vesti i zabave dobili hibrid zabave i propagande“. Biće da je Hajriću promakao ne samo film Top Gun već i značajan deo srpske i hrvatske produkcije, da ne pominjem zavodljive spojeve eskapizma i propagande koji haraju indijskim bioskopima.

Povodom hapšenja Đurića oglasio se i neumorni Miloš Ćirić, „politikolog, master studija kulture i medija“, nova zvezda televizije N1, aktivista po meri („pravog“) BBC-ja i milosrdni anđeo „zemlje skrivenih masovnih grobnica i oronulih ratnih zločinaca“. „Ma koja su mu prava ugrožena, zar Vi ne vidite da je sve namešteno i da je sedeo satima čekajući da ga ’iznenada’ privedu da biste Vi mogli da se primate kao hepo kocka i padate u nacionalistički fras ceo dan?“, poručio je prosvetitelj Ćirić. „Idite da Vas opet potpaljuju da mrzite i prave predstave. Spasite se tog ludila.“

Spasenje posrnulog naroda je, po Ćiriću, jako jednostavno: „suočavanje srpskog društva sa njegovom zločinačkom prošlošću i beskompromisne reformame koje garantuju priključenje Srbije EU i NATO u ovom veku“, „poštovanje i promocija ljudskih prava u današnjem rasističkom i desničarskom srpskom društvu“, „priznavanje Kosova kao nezavisne države i javno izvinjenje kosovskim Albnacima za višedecenijsku torturu i masovna proterivanja i ubijanja, kao i negovanje dobrosusedskih odnosa između Kosova i Srbije“, „priznavanje odgovornosti za genocid u Srebrenici i reparacija žrtava agresorskih ratova koje je Srbija vodila u regionu“, „otklon od podrške rukovodstvu Republike Srpske nastale na genocidu i etničkom čišćenju, i sprečavanje napora bosanskih Srba da razbiju jedinstvenu Bosnu i Hercegovinu“...

Bili plitki kao Hajrić ili ukanaljeno celebralni kao Anastasijević i Ćirić, slučajni građani Srbije imaju puno pravo na svoje dijagnoze i recepte. Štaviše, prilično sam siguran da su većinom iskreni i dobronamerni, čak i da su patriote, iako verujem da bi mnogi snažnije odbacili ovakav opis sopstvenih stavova nego neprijatelji koji ih smatraju „izdajnicima“. Mala Srbija je legitimna politička vizija koliko i Velika, ali biti ostrašćeni politički idiot tuđih ekstremnih nacionalizama nije ništa manje nečasno od služenja sopstvenom, koliko god nekome zaslepljeni antinacionalizam delovao benigno i kosmopolitski.

Ono što ne mogu da razumem je paljba slučajnih Srba po „izmišljačinama“, „nameštaljkama“, „predstavama“, „izvlačenju“ i „ludilu“. Šta ti razjareni „Evropljani“ stvarno žele?

Što se Srbije tiče, sve je jasno. Ona je u ovom čudnom svetu zauzela mesto poslovične komšijske krave. Uostalom, profesionalni „evropeizatori“ su im govorili „da komšijina krava bude žive i zdrava“ – niko nije zahtevao ljubav prema našim, valjda genocidnim kravama. One su ostale legitimne mete autorasitsičke i autošovinističke pizme.

Ali, da li bi hteli i novi rat? Da podsetim, u jednom od najsličnijih slučajeva, secesiji Južnog Sudana od Sudana, obavezujući sporazum je nedavno postignut posle 39 godina ratovanja i dva miliona žrtava. („Sudan nije u Evropi“, već čujem autokolonijalne ikone koje, po potrebi, u istom danu drugoevropsku Srbiju smeštaju u svoju zamišljenu Evropu i izbacuju iz nje.)

Možda bi zamrznuti konflikt? Ali, on bi zbrisao čak i male, danas samo teorijske šanse da Srbija jednog dana uđe u brislesku uniju bogatih i njhovih postkomunističkih prilepaka, o kojoj sanjaju i kojoj se mole. Ili je to mržnja antirežimske polovine slučajne Srbije prema Vučiću postala veća od ljubavi prema „Evropi“?

Zato, pokušaću da stvari sagledam iz njihovog ugla, ovde nije reč ni o patriotizmu ni o evropeizaciji – već o idiotizmu. Pomešanom sa perverznom količinom zluradosti, koja neretko miriše na bes zilota kojima je neko ukrao veru pa sad hoće da spale sve, čak i svoju crkvu.

Zaslepljen kao i ini pravednici i vlasnici istine, Anastasijević se podsmeva jednoj jako teškoj ličnoj odluci – ne verujem da može postojati teža, čak i da je neko Vučiću garantovao i doživotnu vladavinu i Nobelovu nagradu, sve sa globalnom besmrtnošću koju ona obećava. Ipak, kolega iz anti-Sputnjika tu nekako uspeva da vidi samo rutinu, politički luk i vodu, i ističe da su mu već dosadile loše predstave. Tvrdi da predsednik glumata i traći njegovo dragoceno vreme. Valjda nije zanimljivo kada vam rediteljka unapred ispriča rasplet.

Dobro. Zapitao sam se šta bi onda, po Anastasijeviću, trebalo da uradi Vučić? Šta treba da kaže? Šta bi zadovoljilo Dejana Anastasijevića? Šta bi odagnalo dosadu koja ga toliko pritiska i lošu glumu koja mu udara na preosetljiva čula i istančani ukus? Šta on, direktno ili indirektno, savetuje omraženom vođi?

Da bi što jasnije ilustrovao koliko je Anastasijevićeva analiza – koja jasno sugeriše da je u ovom slučaju moguće, praktično omah, pristati na sve, bez pripreme i skretanja pažnje, bez dosade i uzbuđenja, bez nasilja, trikova, predstava i manipulacija – jadna, zaslepljena i idiotska, smestiću njegov „recept“ u istorijsku matricu majora Gavrilovića, govora koji ume da motiviše Srbe, bar one koji nisu slučajni i koji su skloni da vole ostale Srbe više od belih nosoroga.

Koliko sam razumeo Anastasijevića, Ćirića i njihove sve brojnije, ostrašćenije i nestrpljivije sličnomišljenike – a bojim se da sam ih prilično dobro razumeo, Vučić bi trebalo da, koliko večeras, izađe pred srpsku publiku i kaže otprilike ovo: „Gubitnici i zločinci! Vi koji ste ili ćutali ili bacali cveće na tenkove JNA. Noćas u ponoć treba da se oprostite od Kosova. Srbija će biti ono što zaslužuje. Obraz Beograda, naše najveće palanke, mora da postane svetao. Evropska unija je izbrisala Kosovo sa naše karte, Kosovo je žrtvovano za mir Beograda i Evrope. Vi nemate, dakle, da se brinete za Kosovo, ono za vas više ne postoji. Zato napred u bolju budućnost! Za Evropsku komisiju i Srbiju po pravoj meri! Živeo Brisel! Živela Priština!“

Zoran Ćirjaković

obelodanjivanje mogućeg konflikta interesa: u prvoj polovini devedesetih, dve godine sam bio prevodilac i „fikser“ u dopisništvu („pravog“) bbc-ja u beogradu. otpušten sam (zajedno sa bošnjakinjom koja je radila u birou u golsvordijevoj ulici) telefonom kada je novi dopisnik shvatio da nisam blizak vlastima u beogradu i na palama i da mi je zabranjen ulazak u republiku srpsku (a ona zato što je imala „muslimansko ime“). poslednji put sam radio za bbc sa ekipom koja je poslata iz londona kako bi izveštavala o potpisivanju sporazuma u erdutu. posle toga sam nekoliko puta bio plaćen da komentarišem događaje na balkanu u emisijama bbc-ja. nisam sarađivao sa starim niti konkurisao za neko od mesta u novom „bbc-ju na srpskom“.

U POTRAZI ZA NE-VUČIĆEM

Prošli su izbori, pa se valjda ponovo može govoriti o stanju stvari. Još kevće poneki NUNS-ov pas, ali to je lavež krezubih, kakofonija koja sve što može jeste da iritira vođu, koga se ne zna ko više voli – da li „neevropski Srbi“ ili „civilizovana Evropa“? Ako se ne desi neko veliko čudo, naša politička sudbina je zapečaćena na duži rok. Nada jeste jedna jako žilava biljka, ali bojim se da je vreme čuda za nama i da će se čak i deo slučajno srpskog tviterijata vremenom saživeti sa „svinjskom huntom“ – mada, naravo, biće ljutitih „deda“ koji će sebi odseći poslovični ud.

Buka i bes protiv Vučića se u nedelju preko noći pretvorila u buku i bes protiv Srba. Potraga za rezultatima izbora u „mojoj“ glasačakoj jedinici ili opštini rezultirala je povlačenjem novih granica „civilizacije“, „Evrope“, „zaostalosti“... Neki su tako stigli i do svog praga, mada ima i onih koji krhku nadu vezuju za oživljavanje lapota. „Sve mi je teže da se bilo kako identifikujem sa narodom kome nominalno pripadam”, poručila je „urbana“ influenserka Vanja Bahilj, koja se sa Tvitera oglašava pod pseudonimom „Koza na štiklama“, i retorički se zapitala: „Pa kad će više pomreti penzioneri koji glasaju za SPS, serem vam se u produžavanje životnog veka!“.

Iz istog sajber rova nam je stigao i zaključak da „Srbija nema građansku, nacionalnu, društvenu, političku, socijalnu, kulturnu... Ima samo poslušničku svest! To smo po ko zna koji put danas pokazali! Jebo nam pas mater!“. Na to se saborac nadovezao tvrdnjom da je Srbija „primitivna, zaostala, dekadentna, zaglavljena u prošlosti, sa udvoričkim mentalitetom, svetlosnim godinama udaljena od evropske civilizacije i demokratskih vrednosti. Plivajte za ’časni krst’ i postite“, da bi zatim jedan Novosađanin dodao: „I ližite jaja Irineju i ostalim crkvenim idiotima“.

Prekaljeni beogradski autorasista je rezultate izbora iskoristio kao povod da sa sajta katarske Al Jazeere poruči da je Beograd „ostao najveća srpska palanka“ i da je demokratija „kod Srba moguća otprilike kao uzgajanje vinove loze na Himalajima“. (Mada je, mukica, smetnuo s uma da je mnogo više moguća i stvarna nego u Kataru.) Biljana Srbljanović je bila jezgrovitija: „Nije do krađe. Do Srba je.“ Ima neke slatke ironije u činjenici da je naše antisrpstvo toliko srpsko.

Ipak, pored lapota i emigracije, starih rešenja, slučajni Srbi su na ovim izborima otkrili i dve nove nade – profesora Jova Bakića i Dobricu Veselinovića, čije imovinsko stanje i (nedostajuća) radna biografija upućuju na jedno od dva zanimanja koja su jako popularna na ovdašnjoj preverznoj levici – rentijer i sponzoruša, odnosno kako se to već kaže u sve prisutnijoj, muškoj verziji ostvarenog silikonskog sna.

Prvi od dvojice novih heroja nastavlja srpsku vatrenu tradicuju žestokog uzvraćanja i prženja mozga, koja je, na suprotnom kraju političkog spektra, iznedrila Ratka Mladića – i njegovu istorijsku komandu „Raspameti!“. Druga velika nada deluje u skladu sa podjednako starim, umrtvljujućim apsektom naše kulture „bruke i časti“. Ona nam je, pre političkog zabavišta za adolescente zvanog „Ne da(vi)mo Beograd“, podarila tri čvrsta sidra, koja su u velikoj meri omeđila naše mesto i moguće razvojne domete u neoliberalnom svetu – opušteno, iskuliraj, sigurica.

Upadljivo preopušten, Jovo Bakić mi zvuči kao podmlađeni Šešelj. Napadno bahat i neuviđavan u javnim nastupima, uživa dok udara rečima kao maljem, bez mere i prsitojnosti. Podjednako samouvereno saopštava prijemčive istine i sipa potpune budalaštine. Ono što je, ipak, ključno za njegovu rastuću popularnost, Bakić ne ostavlja prostor za amabivalenciju i sumnju, najveće neprijatelje (skoro) svakog Srbina, ponosio se on svojim genetskim materijalom ili ga prezirao.

Da parfraziram jednog uglednog intelektualca – koga kriza srednjih godina nije, kao neke od kolega, odvela u mržnju prema Zapadu već prema Srbiji – Bakić voli da grokće, ali valjda tako saopštene svinjarije prijaju našim imaginarnim Evropljanima. Suši i ćeviće su cool, ali, da se ne zavaravamo, i u elitnom urbanom Beogradu prasetina je prasetina, čak i kada je jako masna.

Teško da ima išta srpskije od neodmerenog i histeričnog povraćanja po korenima i slepe potrage za spasiocem, dva impulsa koja su prethodnih dana pokuljala sa društvenih mreža i iz brojnih komentara besnih čitalaca. Nažalost, podlegao Bakić iskušenju ili ne, potraga za proevropskim hazjajinom – nekada ne-Miloševićem, danas ne-Vučićem – već je iznedrila seriju razočaranja.

Čedomir Jovanović, jedan od prvih u tužnom nizu, ilustruje činjenicu da će mnogi imaginarni Evropljani ovde kao spasioca izvikati čak i jednu moralno hendikepiranu protuvu – samo zato što ponavlja Latinkinu malorspsku mantru, koja jedina može da, makar nakratko, odagna kosmičku strepnju slučajnih Srba.

Ipak, mnogo je tragičnija jedna novija inkarnacija – Saša Janković, politička i ljudska karikatura sašivena po mustri Siniše Malog, mada sa upadljivim manjkom inteligencije i opasnim viškom ambicija. Podsmevati se danas „sendvičarima“ a videti spasioca u Jankoviću može da posluži i kao lakmus test potpunog političkog idiotizma.

Iako su oštro kritikovani iz brojnih razloga, mislim da je ključni problem Zorana Đinđića i Dragana Đilasa to što nisu odgovorili na očekivanja oblikovana političkim obrascem koji ujedinjuje dve Srbije. Prvo, oni nisu ozbiljnije pokušali, a možda nisu ni mogli, da se uklope u ideal vođe-spasioca – da budu dovoljno ne-Milošević odnosno ne-Vučić. Drugo, i Đinđić i Đilas su, uz sve mane, pragmatičani političari koji nisu delili puritanizam i ostrašćenost važne ciljne grupe – umova krojenih po uskoj autorasističkoj meri Radomira Konstantinovića. Zato nisu imali prođu kod „građanske“ Srbije, one koja se ne miri samo sa Srbijom i srpskim zločinima.

Druga Srbija – u čijoj je „pešadiji“ bila i ponosna homonacionalistkinja Ksenija Radovanović, prva hipsterka u srpskoj politici i (neuspešna) kandidatkinja NDMBGD za gradonačelnicu – srušila je, zbog „Prajda“ i dva reda platana, sa vlasti Đilasa i DS na izborima 2012. godine, jedinim na kojima su njeni glasovi odlučivali o budućnosti zemlje. Deceniju ranije, Druga Srbija je prigrlila samo „Zoranov grob“. Po živom Đinđiću, rečeno antivučićevskim žargonom urbane Srbije, pišala je neumorno i neumereno, tvrdeći da je reč o rezervi sa Dobričine i Jovičine velikosrpske klupe.

Ovde je neophodno stalno podsećati da je Đinđićevo ubistvo imalo i drugu „političku pozadinu“. Slušajući kao novinar i prevodilac šta su sve posle 5. oktobra za zapadne medije o Đinđiću govorili uticajni Drugi Srbi (i posebno Srpkinje), teško je bilo ne zaključiti da jedan takav srpski vođa – ukviren kao netransparentni „novi Milošević“ i Karadžićev omiljeni partner za okretanje volova – ne treba da postoji.

Ostrašćene „građanke“ su, nadam se blaženo nesvesne šta čine, mesecima „omekšavale metu“, razredile vazduh za dva (ili tri) metka koje su ispalile Legijine ubice. I dan danas se pitam da li se u tome kriju neki od razloga zašto zapadna obaveštajna služba koja je, bukvalno, nešto ranije spasila život Biljani Plavšić u Banja Luci nije na isti način pomogla Zoranu Đinđiću? Možda stvarno nisu mogli, a možda su poverovali da nije vredan truda.

Među onima koji svakog 12. marta na Novom groblju nariču nad propuštenom šansom ima previše novokomponovanih, nekro đinđićevaca. Pored građana koji iskreno žale, okupljaju se i ovi članovi fan kluba Đinđićevog leša, Konstantinovićevi i Latinkini sledbenici koji u tom ubistvu, u suštini, ne vide jedan („srpski“) zločin već još jedan (lažni) dokaz o srpstvu kao zločinu.

Nažalost, iz istog ideološkog kruga – prividno „evropskog“, ali predvidivo armiranog našim kulturalnim obrascem – dolazi i NDMBGD, parastranka u kojoj sve značajniju ulogu imaju mladi „konvertiti“ iz Levice Srbije. Oni su lako odbacili Marksa i priklonili se Dobričinoj pomodnoj, „postideološkoj“ mantri, koja prija ušima galantnih štiftunga i srodnih neokolonijalnih transmisija. U idejnom galimatijasu koji je proizveo ovaj brak iz sitnih računa i velikih ambicija, Đinđić je ostao omražen kao „neoliberal“ a Đilas kao „homofob“, dok su skoro svi drugi relevantni akteri na srpskoj političkoj sceni diskvalifikovani kao „fašisti“.

Bojim se da u mogućnost da „postideološki“ Dobrica – druga velika nada beogradskih ljubitelja malo drugačije doziranih medijskih nesloboda i prozapadne nedemokratije – „spase Srbiju“ ne veruje ni njegova familija. Patetični upad u napuštetni vojni objekat u ulici Cara Uroša poslednjih dana kampanje samo je ilustrovao koliko su se Dobrica i ekipa borili za lepa lična iskustva, svoj slatki cool i društveni kapital, umesto za bolju, humaniju i prosperiteniju Srbiju.

Neki ljudi se u životu glupiraju zato što nisu ludovali kada je trebalo, Dobrica ovog marta zato što mu „palanka“ nije dala da bude skvoter kada je to bio „ceo svet“. U meri u kojoj je jurodivi Janković drugi Siniša Mali, Veselinović je vedriji avatar Koštunice, s tim da, naravno, umesto „Riste Sotone“ i ćiriličnih parafenalija ide solidarnost sa albanskim žrtvama „srpskog imperijalizma“, koju su u NDMBGD doneli namrgođeni perebezi iz Borkove kombi stranke.

Naš novi Dobrica i ekipa su zaslužni za verovatno najjadniji trenutak u kampanji koja je obilovala jadom i patetikom – kolektivno cupkanje i podvriskivanje kojim su na bini proslavili svoju imaginarnu (i Vučičevu stvarnu) pobedu. Teško je bilo ne osetiti transfer blama. Ako već neko želi da traži argumente u prilog beznađa, može mirne duše da se zaustavi na snimku njihove „žurke“, segment na YouTube-u traje samo 39 sekundi, gde se ovi moroni u nedelju uveče raduju i skaču sa limenkama piva u ruci.

Pogrešio sam kada sam nedavno napisao da Dobrica i ekipa žive u Beogradu na Marsu. Oni su, nažalost, odavno odleteli na Sirijus, mesto sa koga se ni planeta Zemlja ne nazire. Iako sam i sam bio sklon da pogrešim i glasam za ova nova, mlada i (valjda) nekorumpirana lica, danas mislim da je glas za SNS bio mnogo racionalniji i smisleniji izbor od ušećerene NDMBGD antipolitike. Ona je bila izbor „kulturnih“ nojeva kojima je samo važno da je pesak cool. „Dobar ukus“ je u tom miljeu vredniji ne samo od Srbije i Beograda već i od demokratije i „Evrope“.

Umesto da specifičnosti koje utiču na sve aspekte našeg političkog života i sve oblike aktivizma tumače kao različitost, nešto što treba da uzmu u obzir i poštuju, slučajni Srbi ih, po pravilu, posmatraju kao patologiju, nešto ružno i „neevropski“ što treba eliminisati i što, kako vole da se zavaravaju, stanuje samo van njih – tih uverljivo falsifikovanih, dozirano nemarnih, postmodernih i sofisticiranih, ali i dalje tako naših, balkanskih lutkica.

Seleći se sa Čedomira Jovanovića na Sašu Radulovića, pa na Sašu Jankoviću i zatim na Dobricu Veselinovića, Srbija koja voli da veruje da je druga i drugačija stalno ponavlja istu grešku. Ona serijski izvikuje spasioca, da bi ga podjednako brzo i lako odbacila i „sahranila“, ali nije u stanju da prepozna da se baš tu vidi koliko je ista, „srpska“, koliko je izdanak ove naše toliko druge i drugačije, ali ništa manje prave (i „evropske“) Evrope.

Zato, i kada tako „evropski“ skaču i podvriskuju, kada ponosno psuju SPC i SANU i seire o praziluku i seljačinama, kada pred zoru lamentiraju nad svojom zlom sudbinim i idealizuju svoj sprčeni „ceo svet“ – naši Drugi Srbi samo pokazuju da su ne samo „pravi“ već , bojim se, i najveći od svih Srba.

Ako nekako uspeju da se suoče sa svojim drugačijim evropjestvom i merom svog neiskorenjivog, „ontološkog“ srpstva, unutrašnjeg praziluka – da pokušam da prevrednujem ovaj jako jeftin sterotip, možda će konačno moći i da prepoznaju pravog ne-Vučića, spasioca za kojim već decenijama tako očajnički tragaju.

Inašala, rekla bi ovde braća Arapi.

Dok pokušavam da nazrem u kome li se krije taj drugačije netolerantni hazjajin – vođa koji će čitati Vreme i Danas, napajati se kolumnama Slaviše Lekića i Teofila Pančića i umeti da otkrije mudrost čak i u šupljim mislima Vesne Mališić i Isidore Petrović – teško mi je da odagnam vragolasti Bakićev lik. Možda je samo reč o nedostatku mašte, a možda bi, ipak, tako nekako na javi izgledao taj slatki „građanski" san.

Zoran Ćirjaković