ОД „МОДЕРНИЗАЦИЈЕ БЕЗ МОДЕРНОСТИ“ ДО ОДБАЦИВАЊА СРПСТВА: СУОЧАВАЊЕ СА КОРЕНИМА СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА И ЊЕГОВИМ РУСКИМ ОСЛОНЦИМА

Ово је први, уводни део јако дугачког текста о специфичностима модерности у Србији, односу српских елита према њима, првенствено групе активистичких прозападних историчарки, и улози коју су у негирању и негативном вредновању наше модерности одиграли руски ауторитети. Оспоравање, клеветање и порицање модерности представљало је основу из које се су се развили српски аутошовинмизам и сродна становишта. 

Други, много дужи део текста је доступан овде. Усредсређен је на улогу руског историчара Андреја Шемјакина. Он је промовисао и верификовао тумачења Латинке Перовић и следбеница, која су допринела да централне али опскуранстки изложене идеје Радомира Коннстантиновића деведесетих прерасту у малигни облик одбацивања Србије и српства

*****

Када чујемо реч аутошовинизам, неке од првих асоцијација су плаћеништво и Запад. Али, да се аутошовинизам може објаснити „плаћеништвом“ – што би значило да нас наши „левичарски“ елитисти нису претворили у „троглодите“, а Србију у „септичку јаму“ зато што тако мисле него „за паре“ – не верујем да би се појавила потреба да користимо једну толико јаку реч.

Реч је о друштвеној појави која је разорна у великој мери зато што се не може тумачити америчким доларима и српским моралним дефектима. Запад је аутошовинизам пригрлио и однеговао. Није га створио. Доситеј Обрадовић је посејао његово семе, кумовао му је Радомир Константиновић, а Џорџ Сорош и други западни центри моћи су обезбедили инфузију, која је новорођеном феномену помогла да стане на ноге и брзо порасте.

На крају је мутирао у распршену културу аутошовинизма, која се, вођена митом о „повратку деведесетих“, у Србији конституисала после 2012. године. У овом новом, много ширем друштвеном оквиру, аутошовинизам је постао симболички профитабилан и идентитетско профитерство је данас једно од његових упадљивих обележја. Огледа се и у односу елитистичког буржуја који је 2023. године Србију различиту од његовог света назвао „зверињаком“, док је нишки промотер синтагме „звери српске“ награђен високим местом на изборној листи лешинарске изборне коалиције којој је кумовао Коста Кецмановић.

Запад је, пак, од почетка једна од кључних речи српског аутошовинизма. Поистовећен са Европом, Запад је ту једина мера Србије; синоним нормалности, здравља, свих „највиших вредности“, цивилизације и достојанства, свега што се ваља, онога што Србија треба и мора. Србија је ту супротност Запада. Душегупка, клоака и отелотворење других зала и ужаса која у Србију учитавају елитисти заљубљени у слику западњака у себи. Они су од нас и наша негација. Ови самопроглашени, унутрашњи цивилизацијски мигранти верују да су изашли из српства без да изађу из себе. Да су, у суштини, идентитетски и културални мађионичари.

Али, мислим да је мало ко свестан да саморазумевање из кога је изникао аутошовинизам не производи само хипноза која се ослања на ушећерену слику Запада. Оно има и руску страну. Наравно, „мајка Русија“ није „мајка“ српског аутошовинизма, али је асистирала на порођају. Ово је први део дугачког текста о руским ослонцима српског аутошовинизма. Ипак, као и све у вези аутошовинизма и сродних појава у Србији, и овај текст мора да крене од Запада – који је алфа и омега српских самопорицања и српског удеса.

ИЗМЕЂУ СИРИЈЕ И РУСИЈЕ: Ниједна цивилизација у историји није остварила глобалну премоћ поредиву са западном. Она је војна и економска, али је данас, изнад свега, идејна и нормативна. Волели га или не, дивили му се или га презирали, Запад је врело политичких идеја помоћу којих су уређена савремена друштва. Држави, централној модерној политичкој норми, одавно нисмо у стању ни да промишљамо алтернативу. Као и држава, демократија је постала норма која је неодвојива од њеног западног пртљага. Апстрактна идеја демократије замагљује њену једину, неуниверзалну, западнолику стварност. Чињеницу да не постоји у неком културално безмирисном облику примереном Србима и Пакистанцима колико Швеђанима и Аустралијанцима.

Упркос опадања моћи Запада, модерни свет је остао уређен по западним мустрама па не чуди да је многима тешко да појме западноцентричност распршене, глобализоване модерности – њен смисао колико и њене границе. На првом месту чињеницу која је важна за разумевање модерности Србије: Да, иако скоро све што постоји у модерној политичкој сфери долази са Запада, то не значи да може бити исто као на Западу. Штавише, разлике су често важне колико и сличности између западног оригинала и каснијих незападних извођења, покушаја репродуковања модерних политичких норми, као што је демократија.

Кашњење – кенијско је веће од сиријског, које је веће од српског, које је, пак, веће од руског – ту није само временска одредница и није једина сила која обликује различитости. Модерност није било могуће једноставно „пресадити“, „пренети“ или „транспортовати“ на неко друго место. Историја је непоновљива у другим временима и на другим просторима и касније започети модернизацијски процеси су производили другачије исходе. Различите модерности. Неки аутори говоре о вишеструким, неки о алтернативним, а неки о вернакуларним. Српска модерност је једна од тих другачијих, незападних модерности.

Поред различитости контекста, која је првенствено али не само културална, у коме се дешавају промене, реч је и о битно различитој динамици промена. Сва незападна друштва су модернизацијске процесе спроводила као репродуктивне односно имитаторске. Ем касније, са закашњењем у односу на оригинални и обликотворни, може се рећи и нормативни, западни ток модернизацијског времена, ем су ти деструктивни процеси били временски сабијени, где су неретко векови западне историје компримовани не толико у деценије колико у године историје Русије или, још више, Србије.

Без уважавања различитих последица чињенице да је модернизација овде била неаутохтона, имитаторска, и драматично убрзана – није могуће не само вредновати њене исходе у Србији већ ни, што је кључно, у многим важним аспектима препознати да је реч о модерности. Те невоље са нашом модерношћу је учинила већим наша мала географска удаљеност од Запада и наш европска локација. Те две географске чињенице су оснажиле илузије да је у Србији могуће остварити истост са Западом и охрабриле саморазумевања која на ту недостигнуту и недостижну истост одговарају самопорицањем.

Аутошовинизам, његов најекстремнији облик, ослања се на тумачење српске различитости као смртоносне културалне патологија која онемогућава достизање идеализоване слике западне модерности у Србији, где сталежи схваћени као нижи и инфериорни, и део елите који уважавају, бивају уоквирени као носиоци и ударна песница те, наводно антиисторијске, патологије, који могу бити физички елиминисани и контролисани али не и унормаљени.

ДОМ И СВЕТ: Све наше невоље с модерношћу извиру из чињенице је она оригинално западна, да је тамо њен „дом“. Тамо се развијала по њихов друштвеној мери и у складу са њиховим сопством. У Србију, и сва друга незападна друштва, стизала је касније, као, у суштини, већ готова – иако, баш као и развој, њен млађи „брат“, модерност је по себи „незавршени пројекат“ и модернизација не може имати крај. Нити је модерност крај модернизације нити је развијеност крај развоја.

Модерност је овде стизала као туђа. Она у Србији не може постати „домаћа“, „наша“ на органски начин на који је на Западу „њихова“. Да би постала наша, морала је да буде преобликована, али тај процес није био органски – ометан је, између осталог, схватањем да треба слепачки да опонаша оригиналну, њихову.

Последична, неизбежна различитост – овде праћена бркањем Европе и Запада и последичним веровањем да у Србији, као и у Русији, све може да буде исто као на Западу – корен је различитих облика аутоколонијалне жудње (у Пакистану, Кенији, Обали Слоноваче…), самопорицања (међу хришћанима у Либану, феминисткињама у Тунису и у алжирској дијаспори у Француској…) и домомржње (у Хонг Конгу и Ирану, у сомалијској дијаспори…), присутних у многим незападним световима, који су глобализовани, као и много тога другог, па више не станују само на не-Западу. За нас је најважнији српски аутошовинизам, где се отуђивање привилегованих елита – вођено једним овдашњим тумачењем различитости између модерности (српског) „дома“ и (западног) „света“ – није завршило на елитистичкој сецесији и ушушканој (само)гетоизацији, праћеној гађењем и изразима расистичког презира намирисаних, начитаних и привилегованих према „маси“.

Преиспитивање односа између „дома и света“, поистовећеног са Западом – који је опседао незападне интелектуалце и уметнике, почевши од Индије, где су му се посветили нобеловац Рабиндранат Тагоре и Сатјађит Рај, највећи индијски режисер – ретко је завршавало у толико мрачној слици свог, незападног „дома“ као у Философији паланке Радомира Константиновића. 

Чак и када јесте – на пример у путописима В. С. Најпола, нобеловца рођеног на Тринидаду, који је, згађен, у Индији из које потиче видео „простор таме“, као и код неких подсахарских „имитатора“ – таква тумачења су углавном наилазила на осуду и подсмех. Најпол је, ипак, имао снаге да се подсмехне позападњаченом себи. Наслов једног од његових најбољих романа је „Мимичари“. То је прича, у којој је лако препознати аутобиографске елементе, о дошљацима на Запад, студентима и емигрантима који су истовремено имитатори, лакрдијаши, и имитације, људи-лакрдије.

ОД ФАНТАЗИЈЕ О СРПСКОМ НАЦИЗМУ ДО СТВАРНОСТИ АУТОНАЦИЗМА: Може се рећи да је прича о српском аутошовинизму прича о односу наших елитиста – не само „проевропских“, који се декларишу као космополитски, левичарски и либерални – према модерности Србије, „дома“, и његовој различитости у односу на Запад, схваћен као „свет“ и станиште не само исправне модерности већ цивилизованости (у једнини) и нормалности. Заплет ове тужне и ружне српске приче креће од једноставне чињенице – наша модерност је различита, али су аршини помоћу којих су је мерили и вредновали остали западни.

То је прича о ексцесима самопорицања који су неодвојиви од екстремно негативне слике српске модерности и њеног негирања. Порицање модерности је оригинални генератор српског самопорицања, из кога протоаутошовинистички ставови израстају вођени озбиљном сумњом, коју је први, крајем шездесетих изразио Радомир Константиновић, да су овде све модернизацијске идеологије доживеле неуспех и да више нема наде – да Србија никада не може постати модерна.

Или, да цитирам  једну од темељних тврдњи идеолога аутошовинизма – прича о генези аутошовинизма је прича о еволуцији њиховог схватања да у Србији имамо „модернизацију без модерности“. Неки од ових научника, који нису у стању да гледају Србију без западних амова, говорили су о псеудомодернизацији и антимодерн(ост)и. Социолог Ђокица Јовановић је један од зилота вестернизације који верују да не само да овде нема модерности већ да никада није било праве модернизације, па је 2022. године медитирао на будаласту тему шта ће се десити „онда када и ако Србија уистину крене ка сопственој модернизацији“.

Колико сам успео да испратим њену историју, отровну тезу о „модернизацији без модерности“ у Србији је Андреј  Шемјакин, коме је „посвећен“ овај текст, преузео од Латинке Перовић; која је преузела од Олге Поповић-Обрадовић; која је преузела од Јовице Тркуље, а Тркуља од једног немачког аутора. Радомир Константиновић је исто схватање, изражено другим идиомима, развио у два главна правца.

Први, да је модерност у Србији недостижна, и други, да робовање истовремено антисторијском и аисторијском „духу паланке“, који је, по Константиновићу, чини недостижном, производи српски негативни изузетак односно ванвременску, у суштини онтолошку, антисветску српску негативну јединственост, отелотворену и у неидеолошком, трансисторијском „српском нацизму“. Она је деведесетих представљена као не толико убилачка колико геноцидна – што је једна од сублимација аутошовинистичког становишта.

Другим речима, Константиновићева отровна мисао је омогућила да псеудонаучна слика о „модернизацији без модерности“ с лакоћом мутира у грађанистичку слику – урамљену масовним гробницама и ботоксираним „српским“ злочинима – српске звероликости и наводно суштинског, непролазног и неминовног, културалног српског нацизма. Насупрот пролазног и, у суштини, случајног, само идеолошког немачког националсоцијализма.

Одатле долази и аутошовинистичка фантазија, сугерисана и као антидот за косовски и друге митове, да је Сребреница важније и парадигматичније зло од Аушвица – да је Сребреница „име геноцида“. Тако је Сребреница у Србији постала презиме аутошовинизма. Њена стварност је утопљена у хитлеровски дискурс деконтаминације, што је појам скован у предвечерје доношења расних закона у Немачкој 1935. године. Једино суочавање Србије коме Сребреница данас може да допринесе јесте суочавање са српским аутошовинизмом.

Константиновић је овде обожаван и обожен због чињенице да је поистоветио српство и нацизам, најекстремнији фашизам – не упркос тог става, кога није могуће угурати у оквире неког мање ружног феномена, као што је ауторасизам, већ се поставља питање да ли је аутошовинизам довољно јака реч; да ли треба чешће да користимо појам аутонацизам, који је сковао Слободан Антонић. Једна од последица је да су данас у Србији поносни, све чешће милитантни и мржњом набијени, „антифашисти“ обично не само анти-антифашисти већ и анти-Срби. Њихова нескривена (само)мржња је све чешће (ауто)нацистичка.

ОД НЕГАТИВНЕ ИЗУЗЕТНОСТИ ДО СРПСКОГ ИЗУЗЕТКА: Иако другачије европска друштва, каква су српско и руско, представљају, због близине Западу, плодно тло за израстање једне толико екстремне, друштвено разорне појаве, таква различитост није довољан услов. Уосталом, да јесте, аутошовинизам би се у Србији појавио много пре половине деведесетих.

Питање да ли аутошовинизам постоји у Русији, односно да ли може и тамо да се појави, оставићу за неки други текст. Овде ћу само рећи да је мој утисак – не и одговор на то питање – да га у Русији нема. Да много шта личи на аутошовинизам, али да га, ипак, нема. Не бих се изненадио ако се испостави да је веровање у српску инверзну, негативну изузетност и јединственост, о коме сам писао у тексту „ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ“, произвело аутошовинизам као српски изузетак. Један истински јединствен, „само овде“ феномен.

Чињеница да се у Србији флоскуле „само овде“ и „нема нигде“ олако користе – штавише, постале су неке су од кључних речи аутошовинистичког и сродних, мање екстремних, не увек и бенигнијих, саморазумевања – не значи да не може да постоји нешто чега нема ни на једном другом месту.

Уосталом, нисам сигуран да је могуће наћи феномен поредив са социјалистичким југословенством по целој серији његових одлика, почевши од наслеђених, као што су величина културалне и развојне провалије коју је требало да премости. То, титоистичко југословенство је настало на темељу великодржавног, модернизацијског и цивилизаторског пројекта западнољубиве, отуђене српске елите, који је затим мутирао у  комунистичко самосакаћење и на крају постао идентитетска и идеолошка колевка аутошовинизма.

Данас се често губи из вида да је српски аутошовинизам историјска појава и да није био неминовност, колико год да су му историјски корени на нашем другачије европском простору, натопљеном и преобликованом оријенталним утицајима, јаки, дубоки и разгранати. Аутошовинизам није био предодређен, као што ни Сребреница, један од његових инкубатора и првих, оригиналних погонских мотора, није била предодређена. Чињеница да настаје вођен једним антиисторијским и аисторијском погледом на српску историју не може бити изговор за посматрање српског аутошовинизма као аисторијске појаве, што је све присутније и доприноси девалвирању појма аутошовинизам.

Оно што може да збуни јесте да аутошовинизам не настаје толико „у свом времену“ колико у процепу између два модерна времена – оклеветаног српског, и пратећег „духа времена“, плода специфичног тока српске историје, и, привидно, светског времена, и пратећег, веровало се постисторијског, „духа времена“, које је пре свега и изнад свега западно време.

На исти начин, идеје Доситеја Обрадовића, данас јасно препознатљивог праоца аутошовинизма и сродних, старијих елитистичких појава и пратећих склоности које су се недавно стопиле у културу аутошовинизма, не можемо разумети ако поверујемо да га можемо посматрати „у свом времену“ – без узимања у обзир провалије која је тада делила не само српско и западно, привидно светско, време већ и рубни део српског света у коме је живео, на панонском ободу Мителојропе, и српску матицу, смештену са друге стране дебеле, не само културалне, „плишане завесе“, у презреној европској крајини Оријента.

РАТКО МЛАДИЋ И РАДОМИР КОНСТАНТИНОВИЋ: Ослањајући се на једну идеју Дипеша Чакрабартија, могли би да кажемо да српски аутошовинизам настаје у сенци схватања да западноцентрична историја, „Историја 1“, „потчињава и уништава вишеструке могућности које отвара „Историја 2“, која је овде историја Србије. Те „могућности“ су у Србији, као и на другим незападним просторима који имају своје „Историје 2“, постале стварности. Оне су препознатљиве свуда – у популарној култури, друштвеним односима, политичкој сфери…

Аутошовинизам овде настаје деведесетих из карактеристичног, истовремено милитантног и антиратног порива – обликованог на трагу антисрпског, титоистичког југословенства, у сенци (негативно) ексепционалистичког, огољеног и деконтекстуализованог, „постисторијског“ погледа на Вуковар, Сарајево и Сребреницу – да буду уништене не толико све српске, дакле незападне, могућности које су постале стварности, колико различитост која их је произвела у садејству са другим локалним, западним и глобалним силама.

Тешко је пренагласити значај чињенице да (негативно) ексепционалистичка слика не толико српског зла колико Срба као, у суштини, јединог преосталог зла „у Европи“, односно у свету, настаје у сенци идеолошки вођеног ресетовања историје као важног аспекта мита о „крају историје“ – у тренутку успостављања глобалне хегемоније Запада.

Другим речима, „крај историје“ је подразумевао брисање западне историје, њено претварање у вакуум, што је омогућило да многи, не само овде, поверују да је Сребреница „оригинални грех“ новорођене, замишљене постисторије и да је зато Сребреница ново – и  једино право – „име геноцида“. Другим речима, да су Срби, овај пут, уместо на хабзбуршког принца престолонаследника, извршили атентат на „крај историје“, који је, иначе, 2001. године „убио“ Осама бин Ладен и оживео успавану историју, овај пут на стероидима.

Ако то имамо у виду, лакше је разумети суштину аутошовинистичког импулса – не толико да треба колико да мора да буде уништена, не само симболички, српска култура и менталитет, што упућује и на преиспитивање оправданости постојања људи који га репродукују и генеришу. Наиме, ако култура и менталитет морају да буде промењени а не могу да буду промењени, онда масовне гробнице постају ефикасан одговор на то морају.

Масовни злочини које су милитантни Срби починили у околини Сребренице и српски аутошовинизам следе исту логику. Ратко Младић и Радомир Константиновић се својим публикама обраћају у истом кључу. Њихове слике историје производе фаталистички уоквирено морање. Укључујући и „једном“ које обећава одрживо „никад више“.

Аутошовинизам је нас – нашу различитост, нашу културу и менталитет, све оно по чему смо ми ми – уоквирио на само као „дом“, културално станишта једне „неизлечиве“ патологије и непоправљиве „ненормалности“ већ као вечну смртну претњу – и нама самима и другима и „свету“. То је суштина и важан израз differentia specifica српског аутошовинизма. Штавише, верујем да, ако није присутна у другим друштвима – ако у њима, међу значајним делом елите, није прихваћена слика о неотклоњивој, или јако тешко отклоњивој, убилачкој негативној изузетности националном културом „контаминираних“ сународника – онда се у тим друштвима не може говорити о аутошовинизму. Треба имати у виду да је идеја о „културној (де)контаминацији“ оперативни принцип аутошовинистичког становишта.

СРПСКО И РУСКО (ДРУГО)ЕВРОПЕЈСТВО: Чакрабарти је историчар који ме инспирисао да формулишем нека од тумачења на која сам посебно поносан. Он нам је указао да је Запад – који, као и многи у Србији и Русији, назива „Европа“, пошто је, гледано из његове Индије, много лакше побркати Европу и (њен) Запад – „провинцијалан“ и парохијалан, односно да су „универзалности“, које намеће целом свету као синониме нормалности и исправности, климаве и лажне, да су и конститутивне норме политичка модерности, као што је (реално постојећа) демократија, само локалне, партикуларне историјске конструкције.

Чакрабарти ми је, изнад свега, помогао да препознам Србију на не-Западу и суочим се са српским (историјским) другоевропејством. Оно је више „друго“ у односу на западно, нормативно европејство него што је руско (географско) другоевропејство. Културално – може се рећи и цивилизацијски, ако ту подразумевамо множину и цивилизације не смештамо на вредносно уоквирене хијерархије – удаљеније је од западног него што је руско европејство. Посматрана из западног и „позападњачених“ углова, хијерархија оклеветаних источности није функција удаљености од Запада. Гледана у огледалу модерности у једнини, то све мање хијерархија величине (временског) заостатка (за Западом) а све више хијерархија величине (цивилизацијске) заосталости или патологије, док је, посматрана у огледалу вишеструких модерности, то, у најгорем случају, хијерархија величине различитости.

У том смислу се може рећи да је српско  (историјско) другоевропејство више различито, „оријенталније“ од руског (географског) евроазијства. Историчар Предраг Марковић је одавно препознао да, за Србију, Русија није била само Исток. Упркос свог свог славјенофилства и евроазијства, упркос географске карате и глобуса – Русија је за нас, истовремено, ако не баш Запад онда један референтни и огледни простор који је, цивилизацијски, несумњиво западно од Србије.

Покушаћу да илуструјем ове различитости, и западноцентричну хијерархију којима су обележене, искажем на један други, сликовитији начин и сместим у један шири контекст – пошто ни корене српског аутошовинизма ни његову руску потпору не можемо разумети ако немамо у виду како и колико је српска модерност другачија од западне, што је различитост која се не може егзактно измерити али се може дочарати уз помоћу поређења, две слике односа између Запада и (његових) различитих Истока које не постоји само у оку посматрача.

Прва нам помаже да појмимо колико: Српска модерност се од изворишне, западне разликује више него руска. Друга нам помаже да разумемо како: Српска модерност се од западне разликује на начин на који се сиријска разликује од западне модерности – много више него на начин на који се руска модерност разликује од оригиналне, западне.

Историја, мајка српске различитости, много је моћнија сила, истовремено деструктивнија и више стваралачка, од географије, мајке руске различитости. Географије је статична одредница, док је историја динамична. Од 15. века, Русија је себе уписивала у Азију док су Османлије себе уписивале у Србију све до 19. века, и створиле једно суштински другачије, оријентолико европејство. Зато је руска различитост на битно различитом нивоу од српске.

Ако објединимо два сликовита поређења, можемо рећи да је модерност Санкт Петрбурга „ближа“ западној него београдска, док је београдска ближа модерности Алепа него модерности Санкт Петербурга. Запад је тежиште овог троугла који нам помаже не само да боље разумемо однос Запада (и наших имагинарних западњака, случајних Срба) према Србији већ и разлоге зашто у погледу на Србе и Србију великог дела руске елите постоји одраз истог односа, који је ружан, мада не увек на исти начин нити у истој мери.

Што је различитост већа, већа је и вероватноћа да ће незападна друштва, која нису сама развијала оквире којима су данас устројена, окована и сапета већ су их преузеле са Запада и прилагођавала, развити више различите политичке модерности. Другим речима, већа је вероватноћа да ће у некима бити тешко препознати нешто више од бледе сенке западног оригинала. При томе, колико год да прилагодите модерне политичке норме себи, не можете избрисати њихову партикуларну, западну прошлост – чињеницу да их је Запад правио за себе, по својој мери.

Треба имати у виду није само (скоро све) западно постало модерна норма, већ да и сам Запад, не само овде, редовно бива схваћен, не само на прозападној левици већ и на суверенистичкој десници у Србији, као (модерна) норма – једина слика и прилика модерне политичке и многих других нормалности. Зато бити против Запада у Србији не подразумева бити против западних норми, које волимо да зовемо „вредностима“.

Колико је такав, самодеструктиван однос широко прихваћен, илуструје несрећни Коштуничин Устав, који је право на аутошовинизам цементирао као једно од основних српских права. Самопорицање је уписано у његов први члан. Тај устав је писан из српских мозгова у којима је западно поистовећено са европским – и зато он није за нас. Важно питање је колико је против нас. Олакшавајућа околност, главни разлог зашто верујем да није превише, да није фатално против нас, јесте да је његов значај прецењен. Накалемљен је на културни образац обележен бруком и чашћу који „владавину права“ види као декорацију. Ни овакав, западнолики Устав овде не може бити наш на начин на који је у западним државама њихов. Зато ће кршења Устава остати део наше нормалности.

МАНИФЕСТИ СРПСКОГ АУТОШОВИНИЗМА: Може се рећи да је аутошовинизам, изнад свега и пре свега, изданак веровања да је овде – „у Европи“ схваћеној у западноцентричној једнини, на балканском простору који је географски толико близу Западу да не може много ближе – могуће верно репродуковати туђу, западну „нормалност“, односно да у Србији модернизацијски процеси могу да произведу модерност која ће, не само у политичкој сфери, бити идентична западној.

Ако се одмакнемо од политичке сфере, то значи да би – да смо „здрави“ и „нормални“, да смо Европљани – „Цеца“ била клон „Мадоне“, а не Светлана Ражнатовић. Али и да „Шишање“ није оно што јесте – филмски манифест српског аутошовинизма, екранизација једног отуђеничког, „урбаног“ читања Философије паланке – већ српски „Ромпер Стомпер“.

Слабост отпора аутошовинизму је, пак, неодвојива од чињенице да поносно српске путовође и вође отпора западном мешању такође верују да је западна политичка сфера једина слика и прилика наше исправне политичке модерности и нормалности, из чега следи и погубан закључак да је могуће раздвојити западне вредности од западних интереса.

Нажалост, за елитистичке „државотворце“ наше одавно створене али систематски подриване и разаране државе, добра, исправна, нормална и здрава Србија је данашњи Запад убачен у временску машину и умотан у фолију српства, док је за елитистичке грађанисте, „космополите“, то, једноставно, данашњи „колективни Запад“ – без омота и без српских културалних „украса“, пошто верују да све што је само српско може бити само неевропско, заостало или ненормално, по многима не толико убилачко колико геноцидно.

И једно и друго је немогуће. Споровозна, лајт културна деконтаминација, на којој инсистирају први, колико и експресна, фул културна деконтаминација, коју захтевају други. Зато ми никада не можемо постати здрави, нормални и исправни на начин на који је не само Латинка Перовић веровала већ и на начин на који Мило Ломпар верује да морамо.

ДРУГИ СРПСКИ АУТОКОЛОНИЈАЛИЗАМ: Да би боље разумели привлачност схватања које су наше елите водиле од српства и слабост отпора екстремним облицима домомржње, корисно је имати у виду да чак ни српски десничари и конзервативци као узоре нису видели само руске „славјанофиле“ већ и „западњаке, док су евроазијце – за нас најважније руске учитеље – углавном сводили на империјалну односно геополитичку компоненту њиховог учења. Нажалост, евроазијство је у Србији спало на аргуменат у прилог аутоколонијализма окренутог ка Москви. Овде треба имати у виду да, за разлику од западноцентричне историје колонијализма, аутоколонијализам је појам скован у склопу анализа односа у бившем Совјетском савезу. Москва је оригинална, прва аутоколонијална метропола – не Брисел.

Али, у Србији је то други српски аутоколонијализам. Он је одавно постао једина помена вредна противтежа западном мешетарењу, коју је Вучић свео на – тешко је рећи да ли више помоћни, привремени или резервни – ослонац своје владавине. За разлику од деведесетих, на свим нивоима и по свих релевантним критеријумима, и на режимској и на антирежимским странама, данас је у српској политици све што је „прво“, па и аутоколонијализам, што је надређено и привилеговано – (про)западно. Зато је на „Пинку“. „Друго“ – оно што је скрајнуто, потчињено и оклеветано – јесте све оно што није прозападно. Зато је проруско на „Хепију“, другој виолини Вучићеве медијске стратегије.

Нажалост, склони смо да преценимо сличности између Србије и Русије и руске утицаје, како год да их вреднујемо у данашње две Србије, али и да потценимо разлике. Томе су, бојим се подједнако, склоне обе Србије. Поносна, већа али подређена, по правилу проруска, и случајна, мања али доминантна, по правилу антируска.  

Ипак, без узимања у обзир улоге Русије, како нашег односа према Русији и свему оном што везујемо за Русију тако и идеја које су долазиле из Русија, не могу се разумети ни корени српског аутошовинизма ни слабост отпора аутошовинизму. Тумачење и једног и другог налаже уважавања логике српског елитизма и саморазумевања српских елита, које се кристалише око две испреплетане осе, где су разлике између закрвљених прозападних и проруских елита јако мале – тумачења модернизацијских процеса и српске унутаревропске различитости која је условљавала њихове исходе. Нажалост, и једни и други су савезнике нашли и у Русији.

(Наставиће се)

Зоран Ћирјаковић

Други, главни, много дужи део текста – СРБИЈА ИЗМЕЂУ РУСИЈЕ НА ЗАПАДУ И РУСИЈЕ ПРОТИВ ЗАПАДА: АНДРЕЈ ШЕМЈАКИН, ИЛУЗИЈЕ О „МАЈЦИ РУСИЈИ“ И ПОСЛЕДЊА СРПСКА РЕПЛИКА НА РУСКЕ ИДЕЈЕ – доступан је овде.

Библијом за “велики Израел” - текст објавњен у НИН-у 2006

Неки од највећих циониста данас су “поново рођени” хришћани у САД. Верује се да Буш своју победу дугује баш њима и да су хришћански ционисти, опседнути крајем света и Исусовим другим доласком, данас утицајнији чак и од моћног јеврејског лобија

Име јеврејске државе је једна од речи са врло нејасним значењем. За неке је то “библијски Израел”, од реке Јордан до Средоземног мора, за друге то је територија чије су границе нацртане према одлуци Генералне скупштине УН из 1947. године. Ту су и они за које је Израел “уљез” на земљи коју је Алах дао муслиманима, “ционистички ентитет” који мора бити уништен. У недељи у којој је прославила 58. рођендан, модерна израелска држава је добила нову владу и премијера, Ехуда Олмерта, одлучног да коначно нацрта границе јеврејске државе и редефинише спорну реч.

За Олмерта (60) гласали су “Израелци који су као и он закључили да ће десничарски сан о управљању великим Израелом... на крају утопити јеврејску државу у арапској већини”. Џени Метју пише да се дванаести израелски премијер “са огромном тугом сећа дана када је схватио да сан о великом Израелу више није одржив”. “Ужаснуо сам се када сам схватио да ћемо, ако будемо инсистирали да задржимо све, до 2020. године имати 60 посто Арапа и 40 посто Јевреја”, рекао је Олмерт.

Овај правник, који се цео живот бавио политиком, тада је од политичког “јастреба” постао “голуб”. Сан о великом Израелу, “од реке до мора”, како верује, сахранила је демографска реалност на Западној обали и у области Газе. Од десет милиона људи колико данас живи “између реке и мора”, само 5,6 милиона су Јевреји.

“МИНИМУМ АРАПА”: Том Сегев пише у последњем броју Foreign Affairs магазина да “многи Израелци никад нису престали да сањају о великом Израелу. Неки су правдали ту жељу стратешким циљевима; други су мотивисани националним и религијским осећањима”. Од Шестодневног рата 1967. године, када је Израел заузео цео Јерусалим и Западну обалу, израелски бирачи нису гласали за странке које су биле против јеврејских насеља на окупираним територијама. Пре 1967. године главне струје у ционистичком покрету су своју стратегију базирале на принципу “максимум земље, минимум Арапа”, што је значило “одржавање значајне јеврејске већине у земљи под јеврејском контролом”. То је “реалистична стратегија” коју је Олмерт поставио у темељ своје политике. Сувише велики Израел био би у опасности, како пише Сегев, да “постане мање демократски, мање јеврејски, или и једно и друго”.

“Од свог рођења држава Израел је бранила своја два темеља – јеврејски и демократски... Ако узмете један од та два и одвојите га од државе, то је као да сте јој пресекли жилу куцавицу”, рекао је Олмерт у Кнесету, израелском парламенту. “Сањао сам да неће доћи дан када ћемо морати да дамо делове земље Израела.” Али, у овом историјском говору нови премијер је рекао и да је гледајући у јаву са отворена оба ока – и “јеврејским” и “демократским” – закључио да је “неопходно задржати стабилну и солидну јеврејску већину у држави” и одрећи се дела “земље предака” без обзира на то колико “јеврејско око плакало” и колико јеврејско “срце било сломљено”.

“Подела земље зарад гарантовања јеврејске већине је гаранција преживљавања ционизма”, рекао је Олмерт образлажући своју намеру да нацрта нову границу и врати део Свете земље и Светог града Палестинцима. Он хоће да затвори “раштркана насеља” на Западној обали јер верује да “угрожавају егзистенцију израелске државе”. Према Олмертовом плану, у Израел ће бити враћено око 70 000 становника јеврејских насеља на западној обали реке Јордан, док ће подручја где живи велика већина од преко четврт милиона, по међународним законима илегалних “насељеника”, бити анектирана. Олмерт планира да подели Јерусалим, али да остави Стари град са свим светим местима под израелским суверенитетом.

БИБЛИЈСКО ПРАВО: Многи Олмертов реализам схватају као одустајање од “библијски наслеђеног права” на “велики Израел”. Најекстремнији Олмертови непријатељи у Израелу, углавном фундаменталисти, и не желе модерно, демократско друштво, већ копију Давидове краљевине. Ипак, неки од најмоћнијих противника Олмертовог плана су у САД. За милионе “хришћанских циониста” Олмерт је прошле недеље постао “непријатељ Бога”.

Многи погрешно верују да су сви ционисти Јевреји. Данас су неки од највећих циониста “поново рођени” хришћани у САД – чланови растућих јеванђеоских, харизматских, неопентакосталних и фундаменталистичких деноминација (амерички медији их заједно најчешће називају “јеванђеоским хришћанима”). Иако немају никакво “организационо јединство”, њихове бројне организације показују завидно “акционо јединство”. Од стотинак милиона “поново рођених” Американаца – међу њима је и председник Буш – процењује се да су најмање њих 40 милиона хришћански ционисти. Најистакнутији су лидери великих јеванђелистичких организација, који су се показали као изузетно успешни мобилизатори Бушових гласача. Многи аналитичари верују да Буш своју изборну победу умногоме дугује активизму вођа хришћанских циониста. Неки аналитичари сматрају да су они данас важнији чак и од моћног јеврејског лобија за одржавање схватања о “заједничкој судбини САД и Израела”.

Распрострањеност веровања хришћанских циониста у САД је нагло порасла крајем деведесетих. Иако је један број ангажован на подршци Израелу, већина хришћанских циониста у САД нису активни. Са брзим ширењем јеванђеоског хришћанства у Латинској Америци, подсахарској Африци и на Далеком истоку последњих година, хришћански ционизам је постао глобални феномен. Wегов корен је у једној, у САД данас невероватно популарној интерпретацији Откровења Јовановог, последње књиге Новог завета, и старозаветних Књига пророка Данила и Језекиља коју су у деветнаестом веку формулисала два проповедника, Џон Нелсон Дарби и Сајрус Скофилд.

То читање делова Библије као “историје будућности” у чијем срцу је Света земља представља заводљиву “есхатолошку слагалицу” која је заснована на одабраним деловима Светог писма. Очарани Јовановим откровењем – текстом који је кроз историју разгоревао машту западног човека више него било које друго штиво – јеванђеоски хришћани верују, како је рекао сенатор Џејмс Ајнхоф, да сукоб око контроле над Западном обалом реке Јордан није политичка борба, “већ такмичење да ли је, или није, Божја реч истинита”.

За јеванђеоске хришћане Библија је дословна Божја реч. Она није само тачна у питањима вере и моралности, већ и у историјском смислу. Они сматрају да кључно библијско пророчанство још није испуњено, опседнути су крајем света и Исусовим другим доласком који нестрпљиво очекују. Настанак “новог” Израела 1948. године обновио је интерес за Дарбијево и Скофилдово тумачење апокалипсе према коме ће Исусовом повратку и обрачуну са неверницима на Армагедону претходити повратак Јевреја у Свету земљу. Када је основана држава Израел, Луис Талбот са Библијског института у Лос Анђелесу је изјавио: “То је знак свих знакова... Најважнији догађај... можда чак и од 70. године нове ере када је уништен Јерусалим.” Данас скоро 50 посто Американаца верује да је оснивање Израела представљало испуњење библијског пророчанства. У Јеванђељу по Матеји се каже да “овај нараштај неће проћи док се ово све не деси” и то је навело многе јеванђеоске хришћане да закључе да ће се Исус вратити и успоставити своје хиљадугодишње царство за живота оних који су били сведоци израелског освајања целог Јерусалима 1967. године. Неки аутори ово схватање зову “апокалипса ускоро”. То није веровање неке бизарне секте, већ следбеника највећих грана америчког разуђеног и изузетно динамичног хришћанства.

ХРИСТОВИ АМБАСАДОРИ: Пет Робертсон тврди да су Јевреји доказ да постоји Бог. Џери Фалвел је рекао да “бити против Израела значи бити против Бога... Бог се односи према нацијама онако како се оне односе према Израелу.” Хришћански ционисти скупљају финансијску помоћ за јеврејске досељенике у Израел. Важну улогу у координисању њихових напора има такозвана Међународна хришћанска амбасада у Јерусалиму, основана 1980. године, која има огранке у више од 50 земаља. Богате јеванђеоске цркве из САД су “усвојиле” и финансирале јеврејска насеља на окупираној Западној обали која би Олмерт сада да затвори.

Америка Израелу годишње на разне начине даје преко две милијарде долара – више него било којој другој земљи. Како тврди Стен Гуденоу, та “веза је под јаким утицајем... Библије”. Као и многи други хришћански ционисти, Гуденоу верује да је “Божја намера била да Америка постане пријатељ и савезник Израела”. Давид Хуфман, кандидат за конгресмена из Северне Каролине, изјавио је како сматра “да је главни разлог зашто су САД основане пре 250 година био да наша велика земља буде ових дана у позицији да стане уз обновљену израелску нацију”. По Хуфману, Бог је почетком 17. века покренуо преко Атлантика европске, јеванђељем опседнуте пуританце, само са једним циљем: да би на “библијском темељу” створили моћну нацију способну да помогне Израелу у судбоносним тренуцима. Моћна Америка, како верују многи јеванђеоски хришћани, постоји само због 326 пута мањег Израела, нације која “има централно место у Божјем плану за човечанство”. Малени Израел, сада “сабран”, а некада раштркан по планети, наџивео је све суперсиле, од Римског царства до СССР-а, и они то узимају као доказ да без Библије нема историје, односно да нема историје без Израела.

Утицајни хришћански ционисти данас говоре о Шароновој и Олмертовој “издаји” и “лудорији”. Лидери Кадиме, како кажу, “будаласто исмевају Бога... који не само да је вратио расејане Јевреје у њихову земљу после векова егзила, већ се заклео да ће их задржати у тој земљи”. Међународни хришћански ционистички центар у Јерусалиму тврди да Олмерт износи “лажни демографски аргумент” јер је арапска бројчана предност резултат “два милиона абортуса јеврејских беба” обављених током претходних 58 година. “Јерусалимска новинска агенција” хришћанских циониста цитира говор Дејвида Бен Гуриона са Ционистичке конференције у Базелу из 1937. године у коме је рекао да нико, па ни “цео јеврејски народ који је данас жив, нема право да уступи било који део Израела” и оптужује Шарона и Олмерта да су “објавили рат Богу”.

144 000 ПРЕЖИВЕЛИХ: Хришћански ционизам не подразумева љубав према Јеврејима. Пат Робертсон, данас најгласнији хришћански циониста, некада је био отворени антисемита – касније се јавно извинио. Многи Јевреји су сумњичави према “хришћанским ционистима” који верују да ће, када се “библијски план” коначно оствари, сви Јевреји који не прихвате Христа бити збрисани са лица земље и да ће јудаизам као вера нестати. Неки рабини налазе да идеологија хришћанских циониста представља позив на геноцид. Већина јеванђеоских хришћана је убеђена да ће Армагедон, “мајку свих ратова”, преживети само 144 000 Јевреја – искључиво оних који прихвате Исуса као Месију.

Они не крију задовољство када говоре о милијардама мртвих у Армагедону – последњем и најкрвавијем, али, како тврде, “јединим доказано праведним ратом у историји”. Хол Линдзи, познати јеванђелистички проповедник, назвао је Армагедон “мајком свих холокауста”. Многи Јевреји верују да су сви хришћански ционисти у суштини антисемити. Дејвид Розен из Америчког јеврејског комитета каже да то можда и није толико битно: “Не можете бити пуно пробирљиви када се ради о нашим пријатељима зато што постоји толико непријатељства према нама.” Вође хришћанских циониста стално наглашавају да “држава Израел нема бољег пријатеља од јеванђеоских хришћана”.

Највећи непријатељи хришћанских циониста су сви који се залажу за мировни споразум на Блиском истоку. Они верују да је само Бог “задужен” за детаље овог споразума и да сви, и Буш и Олмерт, само треба да се држе Wеговог плана. Џери Фалвел је изјавио да “знамо да неће бити правог мира на Блиском истоку док господар Исус не седне на Давидов престо у Јерусалиму”. Најопаснији су они фанатици који мисле да се “крај” не примиче довољно брзо и који верују да могу да “убрзају Христов повратак”. За екстремне хришћанске ционисте сваки рат на Блиском истоку је можда увод у прижељкивани Армагедон. Сада се надају да ће “иранска нуклеарна претња” постати “кап која ће прелити чашу” и утопити невернике у крви коначног обрачуна.

ИЗРАЕЛСКИ ЧЕРЧИЛ: Гершом Горенберг пише да је укључивањем хришћанских циониста у сукоб око Свете земље престао да буде само борба муслимана и Јевреја. Горенберг тврди да верски фанатици на све три стране виде Јерусалим као позорницу судбинске “верске драме” коју режира сам Бог. Постоје три, скоро идентична, сценарија – разлика је углавном у томе ко су “добри момци”, праведници које ће Бог наградити. Чак се и Хитлер “уклапа” у библијску причу чију завршницу очекују хришћански ционисти: холокауст је, како неки тврде, био “Божји инструмент”, “ништа се не дешава (па ни 11. септембар) без разлога” и чињеница да нацисти нису побили све Јевреје узима се као доказ да Бог и даље рачуна на изабрани народ и намерава да настави свој библијски план.

Многи јеванђеоски хришћани Буша сматрају председником који има “небески благослов”. Буш, ипак, не може да оствари све жеље и библијске снове својих највернијих хришћанских гласача а да не отуђи амерички политички центар. Буш подржава Олмерта и зато што верује да би његов план смањио тензије у региону. Спровођење плана за који Олмерт не намерава да тражи палестинску сагласност, требало би да почне пре јануара 2009. године, када Џорџ Буш напушта Белу кућу.

Олмерт је Јеврејима савим черчиловски понудио сузе и цепање срца док нередних година буде повлачио границе другачије од оних које су “нацртане у Библији”. Колико год екстремистима у САД или Израелу Олмертов Израел изгледао мали, он је превелик чак и за умерене Плаестинце. Саеб Ерекат, главни палестински преговарач, најавио је “насиље и анархију” у региону ако Олмерт покуша да оживотвори свој план. Олмерт ће тако наредних месеци против себе имати чудну “коалицију” Палестинаца и јеврејских и хришћанских фундаменталиста. Зато многи сумњају да ће успети да оствари свој циљ и створи државу са границама које ће “бити значајно различите од територије коју Израел контролише данас”.

Јуница која ће променити свет   Јеванђеоски хришћани верују да предуслов за Христов повратак није само власт Јевреја над Јерусалимом, већ да мора да постоји “Трећи храм”. Јеврејска света књига каже да “црвена јуница”, без иједне црне длаке или мрље на телу у некој другој боји, мора бити жртвована, спаљена и њен пепео помешан с водом како би се обавило ритуално прање. Јевреји морају да се овако “очисте” како би могли да приступе градњи новог храма. Многи јеванђеоски хришћани верују да Други долазак и судбина човечанства зависе од само једне, већ вековима нерођене црвене јунице. Завршетак изградње храма би за њих представљао “дизање завесе на почетку извођења апокалипсе”, последње Божје представе. У Израелу већ скоро две хиљаде година нема црвених крава – ритуал је у историји обављен само девет пута. Када се 1996. у Хаифи отелило једно сасвим црвено теле, колумниста левичарског израелског дневника “Хаарец”, тражио је да савршено теле које може изазвати крвави верски рат – после ритуалног прања, следећи корак би био рушење Ал Акса џамије, трећег најсветијег места за муслимане, која сада заузима место Соломоновог и Херодовог храма – буде одмах убијено и уништено. Велики страхови и наде су распршени када је теле, пре него што је порасло у јуницу која је могла да промени свет, променило боју репа у беличасту. Нова нада је америчко говече сорте “црвени ангус”, које се у САД узгаја од двадесетих година прошлог века. Многи хришћански ционисти мисле да не треба много да би се отелила судбоносна јуница и широм Америке ћете наћи фанатике који узгајају стада црвенкастих крава. Како теле мора бити рођено у Израелу, хришћански ционисти шаљу залеђене јајне ћелије и сперму “црвених ангуса” и већ стеоне краве са довољно “црвеним педигреом” да се отеле у Светој земљи.

Зоран Ћирјаковић

ИЗАЗОВ ДЕМОКРАТСКОГ "ХАМАСИСТАНА" - текст из 2006.

(Краћа верзија овог текста је објављена у недељнику НИН од 02.02.2006, а ова, дужа верзија неколико дана касније на сајту НСПМ)

Председник Џорџ Буш већ годинама тврди да је демократија једино решење за тероризам и све друге, деценијама нерешиве блискоисточне проблеме и пошасти. По Бушу диктауре стварају монструме као што су Садам Хусеин и Осама Бин Ладен и "неслободни људи" ће, када им дате право да бирају, изабрати слободу и оне који је по Бушовом схватању једино могу гарантовати: секуларне, прозападне политичаре. Коментатори ових дана воле да цитирају Бушову реченицу која је америчком председнику обезбедила један од најдужих аплауза у каријери: "Слобода није амерички поклон човечанству. То је Божји дар човечанству".

Али "шта ако Алах одлучује о том Божјем поклону човечанству?", пита се Мајкл Херш у „Њусвику“. Херш пише да су чак и најоштрији Бушових критичари превидели да је самоуверени председник "погрешно проценио снагу ислама у погледу на свет Арапа и централну улогу ислама у арапском друштву. Арапска политика има укус ислама" и чини се да је тај укус постаје јачи што је више демократије и слободе . Бушов проблем је у томе што све већи број муслимана данас верује да је исламска држава једини гарант истинске слободе и што су истовремено "зелени" политичари које Буш доживљава као највеће планетарно зло дошли до истог закључка о корисности демократије као и амерички председник. Исламисти су схватили да иако се "у Курану не говори о изборима" демократија представља најбоље средство за промовисање њихове идеологије изражене у Хамасовој пароли: "Ислам је решење".

СВЕ БУШОВЕ ИСЛАМСКЕ РЕПУБЛИКЕ: Џо Клајн је у магазину „Тајм“ сумирао резултате "Бушовог крсташког похода демократија-у-свету". Децембарски избори у Ираку су били "мало више од пописа" и "инсталирали су на власт про-Иранску владу" шиитских фундаменталиста, пише Клајн. Ако се погледају програми партија види се да је 78 % ирачана је гласало за сунитске или шиитске фундаменталисте – чињеница која је навела америчке коментаторе да постсадамовски Ирак опишу као "Бушову исламску републику" . "У Авганистану избори су значајну власт дали командантима паравојски трговаца дрогом", док су, како каже Клајн, чак и "потемкиновски избори у Саудијској Арабији и Египту довели до опасног пораста верског екстремизма".

Вође египатског Муслиманског братства, организације из које је настао Хамас, тврде да би освојили 90 % места у египатском парламенту - а не само једну петину - да су прошлогодишњи избори били стварно слободни и фер. Хезболах је са савезницима освојио "само" 35 од 128 места у либанском парламенту захваљујући томе што изборни систем дискриминише шиитску релативну већину. Клајн пише да је новоизбарани ирански председник Махмуд Ахмединеџад чак "радикалнији него што су муле очекивале". Ирански дисиденти криве Бушову администрацију која је помоћу сателитских канала позивала на бојкот полудемократских избора и отворила врата успостављању најфундаменталистичкије владе у Техерану од победе Хомеинијеве револуције. "Ниједна земља у региону, од Авганистана до Египта, која је одржала изборе у последњих годину дана није због тога постала стабилнија", пише Клајн.

Ипак тријумф Хамаса - организације коју САД, Канада, Израел и чланице ЕУ сматрају терористичком - на слободним и фер изборима у Палестини представља највећи шок. Вођа десничарског Ликуда је палестинске територије назвао "хамсистан". Израелски медији пишу о "једном од најцрњих дана у историји Израела" и помињу да је "и Хитлер демократски изабран". Они наводе да је једна од седам жена које су изабране са Хамсове листе Мариам Фарахат, легендарна "мајка мученика", жена која је зарад пропаганде Хамасовог милитантног крила 2002. године пред камерама охрабривала свог седамнасетогодишњег сина да оде у самоубилачки напад на израелске цивиле. Мариам, главна "звезда" екстремиста у изузетно хетерогеном Хамасу, је већ у борби против Израела изгубила три од својих шест синова. У предизборној кампањи је изјављивала да их је сама припремала за "мучеништво" и да је њихово жртвовање "чини срећном". "Виши интерес (џихад) има приоритет над личним интересом", одговорила је Мариам на питање шта ако остане и без осталих синова.

Она стално понавља да Јевреји могу да остану да живе "под барјаком исламске државе... од реке до мора", да нема разлике између израелских цивила и војника и да ће се борити да ношење хиџаба постане обавезно. Све што Мариам тражи се стварно налази у кључним документима Хамаса. Због начина како су се Јевреји населили у Палестини у прошлом веку и опште војне обавезе, Хамас сматра да у Израелу "нема цивила". Фраза о палестинској држави од "реке (Јордан) до (Средоземног) мора" значи да би Израел морао да нестане. Абдел Азиз Рантиси, један од убијених оснивача покрета, је својевремено изјавио да је Хамасов циљ да "уклони Израел са карте". Захтев за потпуном исламизацијом палестинског друштва је у темељу Хамасове повеље.

МОЋ "ИНФРАСТРУКТУРЕ ДОБРОЧИНСТВА": Али екстремисти као што је Мариам нису најзаслужнији за Хамасов изборни успех. Док је за Израелце и западне политичаре ова организација синоним за крваве самоубилачке акције (58 "живих бомби" од 2000. до.2004. године), исламистички Хамас ( акроним од Исламски покрет отпора, али и реч са значењем ентузијазам) је чак и за секуларне Палестинце постао организација којој дугују опстанак и ретке животне радости. Заборављенни од Фатахове клептократско- непотистичке власти обесправљени и понижени Палестинци су окрутну израелску окупацију преживљавали углавном захаљујући Хамасовој функционалној парадржави коју је Антони Шадид назвао "инфраструктуром доброчинства" . За многе у претрпаној области Газе - где тек сваки осми Палестинац има посао - једини превоз је Хамасов аутобус, једина шанса да приуште било какво образовање деци су Хамасова обданишта, школе и факултети. Већ годинама једину доступну здравствену заштиту становницима области Газе - једног од најтужнијих и најбезнадежнијих места на свету - нуде Хамасове амбуланте. Ту су и Хамасова сиротишта, Хамасове библиотеке, Хамасови интернет центри, Хамасови карате и фудбалски клубови, Хамасови пакети хуманитарне помоћи и, као врхунац увиђавности и политичке мудрости, Хамасова венчања. Обезбеђујући кафу, сок од поморанџе и исламску музику у великим шаторима и уредним дворанама Хамас је спашавао патријархалне Арапе од највеће срамоте - немогућности да скупе довољно новца за организују венчања.

Преко 80 % Хамасовог буџета одлази на хуманитарне активности и ова организација се сматра једном од најмање корумпираних у арапском свету. За разлику од Арафатових наследника у црним мерцедесима и вилама налик утврђењима, Хамасови високообразовани лидери су се показали као добри верници, морални и фини људи, примерне и скромне комшије. Изборна платформа није садржала најнеприхватљивије, антизраелске тезе из повеље и војно крило је у претходних годину дана поштовало примирје. Хамас прошле недеље није освојио 76 од 132 места у палестинском парламенту због тероризма и убијања невиних Израелаца, већ због вишегодишње солидарности и пожртвованости својих активиста.

Иако много дисциплинованији од Фатаха у коме је Арафат створио конгломерат независних и супротстављених паравојних и параполицијских јединица, Хамас такође има тајанствене милитантне огранке за које се верује да су под сиријским и иранским утицајем. Хамасово војно крило, основано 1991. године, се бавило убијањем "издајника", "израелских шпијуна", макроа и дилера дроге у области Газе пре него што се окренуло борби против израелске окупације.

СМРТОНОСНО ИЗРАЕЛСКО "ЧЕДО": Поређења Хамаса са нацистима у израелским медијима представљају увредљива претеривања. Израел је сам својевремено помогао ставарању Хамаса. Слично америчкој помоћи авганистанским муџахединима осамдесетих Израелци су у почетку тајно финансирали Хамас да би ослабили Арафатов Фатах, тада највећег непријатеља, и поделили Палестинце. Израелске снаге безбедности су директно одговорне и за чињеницу да је сунитски Хамас усвојио тактику самоубилачких напада. Протеривање 415 Хамасаових милитантних активиста на годину дана у јужни Либан 1992. године представља можда најскупљи превид израелских стратега. Хамасови екстремисти су тада дошли у контакт са Хезболаховим бомбашима-самоубицама и шиитским имамима и усвојили стратегију самоубилачких акција коју су сунитски муслимани раније сматрали неисламском.

Неки аналитичари ипак верују да Израелцима одговара Хамасова победа јер сада имају оправдање да не иду на преговоре, већ да на терену наметну решење према својим интересима. Ови аналитичари у вишегодишњем понижавању и обичних Палестинаца и Фатаховог руководстава, виде "израелски план" да створи ситуацију у којој ће моћи да саопшти да "нема партнера за преговоре" и приграби велики део окупиране Западне обале (реке Јордан). Израел ће све учинити да Хамас не буде прихваћен и скинут са листе терористичких организација између осталог и зато што је ова организација већ показала да би била много тврђи и принципијелнији партнер од похлепних представника Фатаха.

Резултати избора показују да су и Палестинци закључили да преговори не воде нигде, да Израел сваки дан "отима" све више њихове земље и да је оружани отпор једино решење. За петнаест година број становника илегалних израелских насеља на окупираној Западној обали је повећан са 100 000 на преко 250 000. Палестинци нису осетили било какву корист од мировног процеса. Њихова свакодневица је и даље серија понижења у градовима-енклавама изолованим израелском војском, без слободе кретања, запослења и неретко без довољно воде.

ИСЛАМСКИ КЉУЧ: У таквој ситуацији не чуди да многи једину наду виде у "повратку" исламу. "Када су сва врата замандаљена Алах отвара капију" , је вероватно најчувенија изјава Шеиха Ахмеда Јасина, убијеног оснивача Хамаса. Јасин је говорио да је џихад једина "алтернатива за оне који не могу да поврате своја права мирољубивим и ненасилним средствима" и да је не борити се за ослобођење окупиране Палестине грех и "фатална издаја". Он је још пре двадесет година тврдио да су мировне конференције и преговори "чиста илузија и губљење времена". Његови слогани   "Ислам је пут повратка (у Палестину)" и "Уништење Израела је курански императив" постали су временом прихватљиви чак и многим умереним Палестинцима.

Хамасови активисти су сличне изјаве прилично дисциплиновано избегавали у предизборној кампањи. "Ми нисмо против Јевреја већ против окупације и репресије", изјавио је Шеик Мухамед Абу Тир недељу дана пре избора америчком Тајм магазину. Поређења Јасина са Хитлером и Хамаса са нацистима добијају право значење тек ако се има у виду да су Израелци тако својевремено називали Арафата и његов Фатах. И ПЛО је, као данас Хамас, некада био терористичка организација са којом је Израел тврдио да никада неће преговарати. Не треба заборавити да су и најмање три израелска премијера пре оснивања јеврејске државе били укључени у нападе које је запад једнодушно називао терористичким. На Блиском истоку већ постоји традиција претварања "терориста" у "угледне" државнике. Уз Хамасову подељеност и недостатак ауторитета који би могао да контролише екстремисте, можда би највећа препрека прихватању Хамаса као партнера на западу могао бити Јасинов став, који садашње руководство ниједном није довело у питање, да ислам забрањује "мир" са непријатељима ислама, и да дозвољава само краткотрајно стратешко "примирје". Оваква позиција практично искључује могућност потписивања мировног споразума и прихватање јеврејске државе у Палестини.

ПЛУРАЛИЗАМ ТЕРОРИЗМА: Активисти Хмаса су претходних недеља стално понављали: "нисмо копија Талибана" и "ми нисмо Ал Каида". Хамас се у претходних годину дана доследно придржавао примирја. Ал Каида је осудила Хамасово учешће на изборима и Хамас тврди да не дели Ал Каидину крволочну стратегију. Палестинци имају разлога да у Хамасу виде "милитантне, али одговорне људе", чија је брутална тактика била једино делотворно средство одвраћања израелске моћне и често недопустиво сурове окупационе машинерије. Хамас није тражио од Палестинаца да прошле недеље гласају за исламску државу, већ "против (Фатахове) корупције и (израелске) деструкције". Бирачи су опредељујући се за Хамас изнели и свој став према западном, посебно америчком, крајње пристрасном ангажману на Блиском истоку.

Али љубав према верском фундаментализму и патриотизму није последњих година само на срцу арапских бирача. Многим аналитичарима није, уз све важне разлике, промакла сличност Хамасове визије са оним зашта се залажу моћни и све популарнији конзервативци у неким западним земљама, укључујући САД. У Канади је прошлог месеца на изборима тријумфовала странка која дели неке од кључних Хамасових ставова о моралности, друштвеним односима и месту религије у држави. Америчка параноја од растућег утицаја исламских фундаменталиста је у контрасту са растућим утицајем све бројнијих хришћанских фундаменталиста на америчке изборе и политику. "Поставља се очито питање: како је Амерички председник (Буш) који је своју веру толико преточио у део своје политичке филозофије - чак и у америчком наводно секуларном систему - превидео чињеницу да Арапи можда желе да учине исту ствар у својој политици?" пита се Херш у „Њусвику“. Улога коју председник Буш покушава да додели, углавном еванђелистичким покретима и парацрквеним организацијама у америчком друштву неодољиво подсећа на оно што Хамас и Хезболах желе да имплементирају у својим земљама.

ЛУИСОВИ ПРОТИВ САИДОВИХ: Хамасова победа ће вероватно довести и до преокрета у прљавом рату експерата и арабиста који је почео одмах после 11. септембра. Последњи догађаји представљају тежак пораз интерпретација историчара Бернарда Луиса и његових следбеника чије су идеје уграђене у темеље Бушове блискоисточне стратегије. После неколико година апсолутне доминације конзервативних стручњака, на најутицајнијим западним медијима ћемо опет моћи да чујемо донедавно савим маргинализоване ставове следбеника недавно преминулог Едварда Саида. „Њусвик“ цитира професора Ричарда Булета, угледног арабисту са њујоршког Колумбија универзитета, који сматра да је уплив ислама кроз историју обезбедио векове просперитета у исламским земљама и неретко имао кључну улогу у ограничавању тираније. Овакво становиште, без обзира на јачину аргументације, до пре недељу дана не би могло да привуче пажњу коментатора у утицајним америчким медијима.

Суштина привлачности фундаментализма нису антизападни или антиамерички ставови, већ убеђење гласача, често дубоких верника, да само исламисти после катастрофалних неуспеха социјалиста, националиста и проамеричких диктатора могу обезбедити правду, просперитет и достојанствен живот. Египатски, саудијски и јордански званичници већ покушавају да употребе изборне тријумфе фундаменталиста као аргумент како би убедили своје америчке спонзоре да демократија није за исламски свет и да не служи интересима САД у региону. "Резулатат (палестинских) избора ће заплашити друге владе у региону, посебно Египћане, који ће казати 'Шта смо вам говорили?'," каже Артур Хјуз, бивши високи амерички званичник. У скоро свим арапским земљама, скоро без изузетка диктатурама, постоји огромно незадовољство владајућом елитом и излазност од скоро 80 %   у Палестини само потврђује жеђ за демокаратијом у региону где се власт јако ретко губила на изборима.

ЗЕЛЕНИ ЦВЕТ ДЕМОКРАТИЈЕ: Хамасов тријумф потврђује да су до сада највећу корист од, у Вашингтону осмишљеног", цветања демократије на Блиском истоку" имали фундаменталисти. " Зелени" победници за сада не журе да наметну шеријатски закон . Они не крију да на дуге стазе од демократије желе да задрже само "шуру", исламским законима једино дозвољену, "консултативну" демократију. Палестински гласачи су створили нову реалност у арапском свету чије је консеквенце тешко предвидети. Они су избарали политичаре који сматрају да су сви муслимани прпадници једне, исламске нације (уме) и верују да њихову исламистичку "браћу" у Ријаду, Аману или Каиру од доласка на власт деле само једни слободни и демократски избори.

Али чак и прозападне арапске владе најављују да ће сарађивати са новом Хамасовом администрацијом, иако се код куће сурово обрачунавају са "домаћим" исламистима. Палестина је одувек служила као савршени вентил за недемократске арапске режиме - незадовољство је редовно каналисано ка Израелу и окупацији, а фундаменталистима је нуђена помоћ ако се уместо бављења "домаћом" политиком ангажују на палестинском, стално горућем проблему. И Сирија и Египат имају одличну сарадњу са Хамасом. Кључни Хамасови лидери већ годинама живе у Дамаску.

Хамасова победа је потенцијално најопаснија за јорданског краља Абдулаха који је у лошим односима са Јасиновим следбеницима. Већина становника у Јордану су Палестинци и најјача партија је фундаменталистичко Муслиманско братство, блиско Хамасу. Аналитичари у Хамасу виде нову снагу у "антиамеричком фронту" на Блиском истоку, "демократски поклон" ослабљеној Сирији и пркосном Ирану. Победа Хамаса ће највише ојачати позиције сиријског режима који је озбиљно уздрман резултатима истраге убиства бившег либанског премијера Рафика Харирија.

ПРЕВАСПИТАВАЊЕ НЕПОПРАВЉИВИХ: Са фундаменталистима неће бити лако. Борба протв исламског фундаментализма демократијом показала се подједнако контрапродуктивном као и она америчким бомбама и тенковима. Цена ове борбе ће бити још већа ако САД наставе да изједначавају Ал Каидино безумље са Хамасовом борбом која - чак и када је несумњиво терористичка - ипак представља реакцију на неприхватљиво нехуману окупацију. Хамас наглашава да користи насиље само зато што су сви путеви политичке борбе затворени или зато што је опстанак заједнице угрожен.

Израелски покушај да неутралише Хамас убијајући његове лидере је пропао, а   Запад до сада није нашао начин за његово "преваспитавање". Покрет се показао имуним и на амерички штап и ни крваве израелске одмазде. Ускраћивање западне помоћи палестинском буџету, које делује све извесније, је подједнако ризично и може се показати контрапродуктиним јер ће омогућити Ирану да понуди да замени западне донације и повећа утицај у исламском свету. Хамасова влада ће имати проблем да плати 75 000 службеника и 58 000 припадника снага безбедности сваког месеца. Трећина Палестинаца живи од њихових плата које су до сада   плаћане новцем из западних донација и од прихода од пореза које су за Палестинце скупљале окупационе израелске власти. Велики део овог новца нестајао у корупцији и Хамас верује да ће му требати много мање него Фатаховој влади. ЕУ и САД сада, ако желе, могу да избегну давање новца Хамасовој "терористичкој" администрацији тако што ће помоћ и плате службеницима дистрибуирати преко УН-а.

Ако ипак уведе санкције и сасвим ускрати помоћ Палестинцима, Запад ће изазвати даљи раст антиамериканизма у арапском свету. Још више него хаос у Ираку и Авганистану, док  Хамасов тријумф показује западну неспсобност да се рационално суочи са изазовом исламског фундаментализма.

 

(АНТРФИЛЕ)

 

Исламистички манифест

Најспорнији и за Запад најнеприхавтљивији Хамасов документ је повеља усвојена 18. августа 1988. године. Хамасове вође су претходних недеља сугерисале да не искључују могућност промене анахроне повеље која је писана у време хладног рата и набијена је антикомунистичком (СССР је подржавао ПЛО) колико и антизападном реториком. Повеља, дужине око 9000 речи, има 36 чланова. Ево неколико извода:

"Бог је циљ, пророк је узор, Куран је устав, џихад је пут и мученичка смрт је најузвишенија жеља" (Хамасов слоган)

"Израел ће постојати док га ислам не збрише са лица земље као што је збрисао друге пре њега." (Увод, цитат Хасана ал-Бане, оснивача египатског Муслиамснког братства.)

"(Хамас) стреми подизању Алахове заставе над сваком стопом Палестине јер под скутом ислама све религије могу коегзистирати у миру и безбедности." (6. члан)

"Хамас се налази у тренутку када ислам нестао из живота... Стање правде је нестало и заменило га је стање лажи. Ништа није на правом месту... Боримо се против лажи... да би победила правда, да би домовина биле ослобођена и да са њених џамија глас мујезина објави успостављање исламске државе" (9. члан)

"Хамас верује да је земља Палестине исламска задужбина... и да се од ниједног њеног дела не може одустати." (11. члан)

"Национализам... је део симбола вере. Нема ничег дубљег или значајнијег у национализму од случаја када непријатељ гази по муслимаснкој земљи." (12. члан)

"Иницијативе и такозвана мировна решења и међународне конференције су против принципа Хамаса. Злостављање било ког дела Палестине је злостављање дела религије. Национализам Хамаса је део његове религије... Нема решења за Палестину изузев путем џихада." (13. члан)

"Питање ослобођења Палестине има три круга: палестински, арапски и исламски. Сваки од ових кругова има своју улогу у борби против ционизма... Ослобођење Палестине је дужност сваког муслимана где год да живи." (14. члан)

"У својим нацистичким поступцима Јевреји не праве изузетак за палестинске жене и децу. Они се односе према људима као да су најгори ратни злочинци. Депортација из отаџбине је форма убиства." (20. члан)

"Империјалистичке снаге... подржавају непријатеља свом својом снагом, новцем и људством... На дан када се ислам појави снаге неверника ће се ујединити да би му се супротставиле, јер неверници су једна нација." (22. члан)

"Ционистичка инвазија је инвазија зла. Она не оклева да употреби сва средства, да искористи сва замислива зла да оствари свој циљ... Она стоји иза трговине дрогом и алкохолизма у свим облицима да би обезбедила своју контролу и експанзију." (28. члан)

"Хамас је хуманистички покрет. Он води рачуна о људским правима и води га исламска толеранција у односу према другим религијама. Он није непријатељски према онима који нису његови непријатељи..." (31. члан)

"Напуштање борбе против ционизма представља издају и нека су проклети сви они који то учине... не постоји други излаз изузев концентрисања свих снага и енергија на суочавање са овом (ционистичком) нацистичком, злоћудном, татарском инвазијом." (32. члан)

"Претходници садашњег ционистичког напада су били крсташки походи са запада и татарске инвазије са истока. Као што су се муслимани... поразили те нападаче, тако треба да се суоче и са ционистичком инвазијом и поразе је." (35. члан)