ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (4. део)

Ово је последњи, четврти део најдужег текст на блогу. Први део је доступан овде, други овде, а трећи овде

*  *  *  *  *

„Мислим да, генерално, у Србији, још увек људи…, није то толико код нас, мада, опет, зависи, било је, било је примера поништавања, али много мање, наравно, него на Западу, за сад, и даље“, Андреа Јовановић (Лукавство Ума #21 - О култури поништавања са Михајлом Илићем)

САМОПОНИШТАВАЊЕ УМЕСТО ПОНИШТЕНОСТИ: Поништавање поништавања, за сада последњи чин мог затирања, има два главна актера. Један, важнији, јесте „олимрапмол“, други, тужнији, јесте Слободан Антонић. Поред различите моћи – „олимрапмол“ нема само, као Антонић, референтну моћ и велики углед, већ има и, иако неформалну, моћ награђивања и присиле – постоји још једна, подједнако важна разлика.

Могли би је назвати карактерном, мада се она може разумети само ако имамо у виду амбиције којима ти карактери служе. Та разлика се огледа у чињеници да, за разлику од „олимрапмола“ или Љиљане Смајловић, Антонић не жели да поништи, живог сахрани или изопшти било кога, па ни мене. Верујем да је, једноставно, закључио да нема много избора. Или ће сам у Андрићграду сахранити мој друштвени леш или ће „олимрапмол“ сахранити ниво животног стандарда који, из сасвим разумљивих разлога, жели да обезбеди својој породици у пензионерским данима, који су, у његовом случају, јако близу.

Чињеницу да и сам верујем да је у праву, у мојим очима безначајном чини чињеница да ми није сам рекао за скуп у Андрићграду, и да ми је затим  рекао једну неистину. Наиме, одлуку коју је сам донео, приписао је „олимрапмолу“. Антонић је очекивано (од њега) представио као наметнуто (њему). Како се то у САД могло чути током суђења Доналду Трампу у мају 2024. године, главни проблем често није у ономе што чините већ у ономе што касније радите како би прикрили учињено.

При томе, отишао је корак даље и покушао је да присвоји поништавање које ми је одузео. Своју, упадљиву непоништеност је представио као меру учинка културе поништавања у Србији. Другим речима, Антонић је у Андрићграду, упоредо са поништавањем мог поништавања, обавио „самопоништавање“ и то представио као своју поништеност. Знам да звучи рогобатно, али, с једне стране, стратегије које користимо су неретко накарадне, док, с друге, наша култура кукања чини да будемо склони да увећавамо своју жртву.

Ситуација по питању самовиктимизације је данас слична као после 5. октобра. Тада су амбициозни грађанисти почели сами себе да називају „издајницима“. Они ем нису желели да се суоче са чињеницом да више нису „други“, подређени, ем нико од идеолошких и „цивилизацијских“, националистичких непријатеља није хтео да их „части“, и додели им титулу „издајника – потенцијално најпрофитабилнији, златни украс у биографији сваког случајносрпског друштвеног пењача међу Србима.

Данас, пак, неки незадовољни националисти, који у Србији јесу оклеветани, ускраћени и скрајнути, Антонић није једини, воле да кажу да су „поништени“ и тако сами себи закаче значку највеће жртве у културном рату и потврду прижељкиване патриотске дистинкције.

Наиме, статус „поништеног“, односно етикета „издајник“, на личном нивоу, дође нешто као „жртва геноцида“ на колективном. Ореол такве, привидно ултимативне, жртве одјекује у јавности, пошто се у овом, кукајућем времену само мега жртве рачунају, па не треба да чуди да није мало оних који би да се оките. Наличје те жудње је завист према поништености, која је претворила неке фрустриране поносно српске иконе у корисне идиоте културе поништавања. Логика је – ако ја нисам (довољно) поништен, онда нико није поништен.

ОСТРАКИЗАМ СРПСТВА: Директан повод за овај дугачак текст су снимци – доступни на „Јутјуб“ каналу портала „Искра“, „електронских новина Андрићграда“ – излагања једног броја, дакле не свих, иако их је било само десетак, учесника „научног скупа Култура поништавања и поништавање културе: српски случај“, који у Андрићевом институту у (вишеградском) Андрићграду одржан, скоро у дан, четири године после мог поништавања.

Скуп је организовао Слободан Антонић. Објашњење које ми је дао, када сам, сасвим случајно, од једне од учесница сазнао за овај скуп, било је да нисам позван „из разумљивих разлога“, пошто је, што је нетачно, организатор скупа одељење Андрићевог института којим руководи „олимрапмол“. Додао је и да ће мој дух „лебдети“ над тим скупом.

Нажалост, над њим је лебдело само моје затирање и брисање мог поништеног духа, што је постало очито већ у пригодној, 45 минута дугој емисији, емитованој на „Спутњику“ и постављеној на неколико портала, у којој су говорили учесници скупа.

Сем Антонића, панелисти које сам одслушао на „Јутјубу“ су износили ствари које су или јако танко повезане са темом скупа или с њом немају везе, али, до тренутка када сам победио мазохистички порив, самонаметнуту обавезу да одслушам до краја сва доступна излагања, нико од оних који су говорили о „српском случају“ није поменуо мој „случај“.

Скуп је отворен култур-расистичким ламентом Јовице Тркуље, успешног академског предузетника, парадног, трансакционог, могло би се, можда, рећи и „транге-франге“ јавног интелектуалца и једног од идеолога српског аутошовинизма. Он је део свог излагања, које је, углавном, читао, од речи до речи преузео из интервјуа који је дао „Данасу“ – листу који је имао централну улогу у мом поништавању.

Мислим да да су и позив да отвори овај „научни“ скуп и упорно занемаривање Тркуљине улоге у обликовању српског аутошовинизма и пратећих идеологема – као што су србоцентрично „суочавање“ са злом и западноцентрична схватања „цивилизованости“, „модерности“ и „транзиције“ – везани су за чињеницу да је, не само као уредник у „Службеном гласнику“, задужио ауторитете који су постали путовође поносних Срба, укључујући и мокрогорске салонске суверенисте.

Тркуља је овде донео и затим развијао отровну тезу о „модернизацији без модерности“ у Србији, што је један од псеудонаучних камена-темељаца аутошовинистичког становишта – грађеног око тезе да су Срби непоправљиво дефектан народ, истовремено неспособан за модерност и погубан по њу. Не чуди да су Тркуљина тумачења у својим радовима и јавним наступима афирмативно цитирале и истицале Латинка Перовић, Борка Павићевић и њена „стелт“ наследница на челу, некада значајног, „Центра за културну деконтаминацију“.

Не чуди ме ни да Јовица Тркуља у Андрићградићу није говорио о култури поништавања. Он је у свом реферату сасвим игнорисао, и поново је јавно демонстрирао један од начина на који самоуздигнути припадници наше грађанистичке елите дају легитимитет клеветању српске културе, може се рећи њеном поништавању. Иза приче о остракизму, више код Срба него у Србији, Тркуља је, по већ ко зна који пут, потурио остракизам српства.

На пример, говорећи о остракизму интелектуалаца у Србији, он је рекао да се „под тим  подразумевам неповерење, најгори могући однос Срба према својим најобразованијим и најумнијим људима, и то се на различите видове испољавало, нарочито у модерној Србији, од устаничких времена до данас, тако да… даровитост појединаца постаје нека врста друштвене стигме“.

Испада да је, по Тркуљи, од прогона које су спроводили различити ауторитарни режими овде много гори прогон од стране народа, Срба, које је одавно уоквирио као „најгори“ народ, у суштини недостојан цивилизације и цивилизованости. А њу је, као и већина наших елитиста, и на левици и на десници, склон да види у западноцентричној једнини. Питање је колико овде има онога што Тркуља не види као „најгоре могуће“. Има ли тога – сем у њему самом и „Данасу“ и сродним стаништима култур-расистичког погледа на српство?

Штавише, ослањајући се првенствено на Тркуљино уводно излагање, Дејана Вуковић, новинарка „Спутњика“, објавила је пригодни текст о скупу – званично посвећеном култури поништавања – под надреалним насловом „Од Вука и Доситеја до наших дана: Почео научни скуп у Андрићграду“. Нажалост, ауторка прилога је добро разумела оно што следи из Тркуљиних речи – да се култура поништавања у Србији јавља два века пре него на Западу.

Учешће Тркуље као главног, најистакнутијег панелисте, показује да Антонићева лична рачуница није довела само до брисања мог поништавања у Андрићграду. Његово миопија је имала два узрока – страх за будућност и захвалност због прошлости. Зато је и могло да се деси да псеудонаучни скуп на коме је обављено брисање мог поништавања отвори један од идеотвораца српског аутошовинизма и шампиона јефтиног, цивилизаторског аутооријентализма, човек који се, као уредник у најиздашнијој академској издавачкој кући, међу предводницима килавог отпора аутошовинизму није умилио само Антонићу.

Нећу се овде бавити стандардима „научности“ које је Тркуља примењивао. Ипак, волео бих да нам Слободан Антонић открије колико страна треба да напише приређивач једне књиге да би легитимно могао да се потпише као њен аутор, као и да ли је оправдано украјати делове раније објављених интервјуа и колумни, без коришћења наводника у дугачким аутоцитатима, и тако правити оригинални научни раду.

Тркуља илуструје, често занемаривану, каријеристичку, „ја теби ти мени“ сенку која се надвија над поделама и сукобљавањима на академској сцени и „омерту“ која је прати.  Њега треба посматрати као једну од карика која спаја два пола српске несреће – против дома спремне грађанисте и за дом(овину) неспремне националисте. Није тешко наћи аутооријенталистичке медитације у којима се зауставља на корак од аутошовинизма.

Много пре „научног“ скупа у Андрићграду – у дугачкој серији интервјуа, текстова и њихових „научних“ компилација – нападно жовијални и напирлитани Тркуља, као неки „српски Бернар-Анри Леви“, постао је један од шампиона (пара)научног остракизма српског народа, где је своју неприхватљиву, неко би можда рекао и „антисрпску“, академску перспективу вешто умотавао у две обланде.

Прва, одавно излизана, нажалост стандардна, јесте копрена недостигнутих идеала „европског универзализма“, „универзалних тековина“ европског идентитета и „непорецивих постигнућа и супериорности западноевропске цивилизације“. Овде су, закључује Тркуља, „нагонске колективне снаге народа увек у стању бдења против могућих опасности које прете од других народа, вера и војски. Национални идентитет и херојска постигнућа увек иду испред мирних цивилизацијских и демократских компромиса у интересу напретка.“ Фасцинира ме „научност“ која самоуверено закључује да је овде оно што је уоквирено као лоше „увек“, а да је добро недостижно – и да станује тамо, на Западу.

Друга, лична, ретка међу грађанистима, посебно онима који, као Тркуља, потичу из „барокне“, хабзбуршке инкарнације елитистичке богомданости, јесте отвореност према поносно српским ауторитетима из позиције академске односно издавачке моћи какву је имао. Али она је, иако прилично доследна, првенствено била у функцији личне амбиције и килавости ума, који не добацује до те амбиције. Тркуљи је обезбедила добродошлицу и простор за јавно деловање на оба пола дубоко подељене медијске и академске сцене – од „Данаса“ до серуцкања уз црно вино „код Бране“, највећег српског полуинтелектуалца.

МЕТАСТАЗА КУЛТУРЕ: Антонић је у најави скупа у Андрићграду – који се, скоро у дан, поклопио са четвртом годишњицом мог поништавања – дао једно сужено, елитистичко схватање културе поништавање, коју је уоквирио као облик „поништавања културе“.

Наиме, он (ту) „културу“ схвата као културно културну културу, иако његов елитизам није ни малигни ни антинародни већ, имам утисак, представља, вероватно неосвешћени, нуспроизвод социјализације у академском миљеу у Србији, који је поносно елитистички. Зато он о култури поништавања говори као о облику „тзв. културе која је заправо за многе врста некултуре, односно антикултуре“, дакле као о, по себи, облику поништавања културе.

Нажалост, овакво уоквиравање, где негативно вредновање елитистичког феномена почива на подједнако елитистичкој негацији његове конститутивне одреднице, не држи воду.

„Култура“ – схваћена као супротност „некултуре“, нешто што је не толико уздигнуто, високо и софистицирано, колико цивилизујуће, што се у Србији не узима само као знак дистинкције (и снобизма свезубих власника „културности“, који је верно прати) већ и као потврда човеколикости надљуди који лебде изнад „зверињака“ или „колона дрипаца“ – једна је од подмуклијих, двосеклих српских речи. Склона је да се, налик наоштреном бумерангу, врати сваком поносном Србину који је користи и одсече идентитетски темељ којим се дичи.

У Србији – (само)оклеветаној земљи у којој данас највеће, аутошовинистичко зло извире из „културе“, и долази из статусно привилегованог прдопудерашког миљеа који инсистира да је „најкултурнији“, или једини стварно „културан“, из чега изводи схватање о сопственој, западноликој изузетности и случајносрпском цивилизацијском супрематизму – „некултура“ је једна од последњих линија одбране живог српства од отуђених елитиста, грађанистичких, отровнијих, колико и оних подмуклијих, националистичких. Штавише, везивање „зла“ за „некултуру“ један је од симптома два српска самопорицања.

Култура поништавања је овде, као и аутошовинизам, чедо метастазе културе – не некултуре. „Некултура“ је, пак, једна од речи од којих креће поништавање српске културалне различитости и виталности српства – и на Врачару, одакле куља старије, случајносрпско самопорицање, и на Мокрој Гори, одакле се шири ново, просветитељско самопорицање.

МИОПИЈА „ЗАПАДНОГ УНИУВЕРЗАЛИЗМА“: Проблем са Антонићевим схватањем културе поништавања везан је и за, можда, такође, неосвешћену, склоност да западно поистовети са универзалним. Зато он не говори о култури поништавања као западном феномену – који је угуран, и успут деформисан, истовремено „исушен“ и „обогаћен“, у српски, незападни контекст у склопу учинка неоколонијалне наддетерминације, која условљава целокупан политички, друштвени и академски живот у Србији – већ је уоквирава као универзалну и свеприсутну, „доминантни феномен савременог доба“.

Запад, све са незападним земљама као што је Србија, које њихове елите упорно покушавају не само да прикључе западним савезима већ и да их дубински, „суштински“ позападњаче, нису свет – само један његов део, мањи. То није ствар форме, или мог цепидлачења, већ облик „слепила“ који има бројне сазнајне, па самим тим и (анти)политичке, импликације. 

Бојим да Антонић Србију и даље види као западно друштво, што по себи ограничава домете његових увида, по правилу јако вредних, али и да је остао склон да побрка западно са универзалним. То је лакше разумети када је реч о демократији или модерности, која је – наравно трансформисана и културално преведена, другачије „вернакуларизована“ на свакој специфичној незападној локацији –  постала свеприсутна, него када је реч о култури поништавања, која се није много одмакла од своје западне колевке и није постала глобална.

Зато је Антонић склон да занемари чињеницу да је култура поништавања у Србији – као и сваки други импорт са Запада, сваки нови нормативни оквир и институционална иновација – да би профункционисала морала да буде самерена са контекстом и прилагођена њему. Она бива реконфигурисана, уподобљена и усклађена са већ постојећим, познатим и замисливим, и зато се ни култура поништавања, као и модерност, овде не може посматрати само кроз призму њених обележја у изворишном западном контексту, нити она може бити посматрана као ново паковање нечега чему смо, до колико јуче, сведочили.

Испада да је феномен нов али да је овде све по старом. Антонић брише границу између облика остракизма који су донедавно одјекивали у Србији, чији су репови и механизми и даље живи, и културе поништавања. Он гура у други план оно ново што је и овде донела култура поништавања, на првом месту улогу који у овом новом облику остракизма играју грађанистички активисти и механизме њиховог учешћа кроз друштвене медије.

Знам да у Србији није лако раздвојити ове и друге носеће механизме културе поништавања, препознатљиве у оригиналном, западном контексту, и уплив старог, овде већ постојећег и одавно разрађеног, и даље живог, али Антонић није ни покушао да учини тај напор. Јер, да јесте, случај „српске социологије“ / његов случај не би могао да добије важно, а камоли централно, место у причи о учинку културе поништавања у Србији.

Зато Антонић ни не улази у трансформације културе поништавања у Србији, која укључује неколико нивоа преобликовања, где она истовремено нешто губи и добија у културалном преводу и (ре)контекстуализацији. Те, неизбежне трансформације су, с једне стране, културу поништавања учиниле отворенијом за мешање (и последично бркање) са ранијим облицима „лајт“ остракизма, као што је „сива смрт“, о којој ће нешто више рећи у наставку, што значи са искуствима која у новијој историји немају западна друштва. Док су, с друге, фрустрирала њену „исправну“ примену и домете, што је везано и за специфичну хијерархију Вучићевих циљева и компромисе које је принуђен да прави, о чему сам већ говорио. 

Другим речима, „систем потискивања мањинских становишта у јавним делатностима – пре свега у научним, универзитетским, културним и медијским установама“, који Антонић везује за културу поништавања, овде има дугачку историју и „традицију“ какву нема у западним друштвима која нису била социјалистичка.

Треба истаћи и чињеницу да се, на пример у САД, „макартизам“, ранија, битно старија али сродна појава, јавља на супротном, конзервативном полу идеолошког спектра у односу на либерални, на коме је настала култура поништавања. У Србији, пак, постоји јасан идентитетски и идеолошки континуитет између титоизма, матрице претходног левичарског остракизма – чији су бројни ожиљци остали отворени а неки важни актери су и даље живи, не само у сећањима – и лево-либералне, грађанистичке културе поништавања.

Баш у поменутом случају професора Брдара, контекстуално слабовидо посматрање културе поништавања у Србији нас наводи на неприхватљиви закључку да се култура поништавања јавља у Србији пре него у САД, док нас Тркуља наводи да закључимо да се овде појавила чак два века раније. Надам се да Антонић разуме колико су такви закључци на фону аутошовинистичког становишта, које је склоно да извор сваког светског зла тражи у Србији, поистовећеној са османском (друга не постоји), крвожедном и нацифилном  „паланком“.

ИЗМИШЉАЊЕ ФИНОЋЕ: Пошто је мене искључио из слике културе поништавања у Србији, и посматра је кроз призму динамике у његовој дисциплини, у „српској социологији“ – где нико, па ни сам Антонић, а камоли Урош Шуваковић, сива еминенција важног дела српске академске сцене, кога је, такође, поменуо, није поништен – не чуди ме да се усуђује да о култури поништавања у Србији говори као „о једној финој контроли, фином механизму који утиче на то да се људи понашају тачно на одређени начин да не би били кажњени управо кроз ту такозвану културу поништавања“ – дакле као о „такозваној“ култури поништавања, без поништених.

Када се у слику културе поништавања у Србији убаци мој поништени лик, нестане та „финоћа“ и такозваности – и долазимо до слике коју је Антонић, претходно, пре него што се поклонио „олимрапмолу“ и извео нову животну рачуницу, сам годинама стварао, наводећи примере из мог поништавања. При томе, поновићу, одредница „такозвана“ у Србији не може да се примени ни на појам „култура“ ни на цео назив, „култура поништавања“. Штавише, она је овде још више „култура“ него на Западу.

Наиме, у бар још једном смислу речи „култура“, која је овде често схваћена у смислу високе, елитне односно културно културне културе, култура поништавања је у Србији много више „култура“ него, на пример, у САД – где свако помиње културе у смислу „буди културан“ или „он је некултуран“ изазива спој подсмеха и невернице, и тумачи се као реликт једног одавно дискредитованог и исмејаног, уштогљеног, деветнаестовековног облика елитизма.

Антонић је на јулском скупу у Андрићграду свесно – и антинаучно – фалсификовао слику културе поништавања у Србији. На несрећу овакве, самозаинтересоване, лажне научности, када избаците мене – пошто је Милош К. Илића поништен у новембру, четири месеца касније – кансел култура у Србији стварно почне да делује као нешто непродуктивно, јалово, што, можда, и може да буде описано и као пука „претња“, при томе „фина“ и „такозвана“. 

МОКРОГОРСКО ГРУПНО МИШЉЕЊЕ: Антонић је, истовремено с правом и бесрамно, истакао „две негативне ствари“ које прате успон културе поништавања. Нажалост, оне у Србији прате и укључивање оних који не могу да поништавају – а то су овде поносни Срби, као што је Антонић – али могу да запишавају и оверавају друштвени леш и да га, како је сам демонстрирао у Андрићграду, касније уклоне из видног и сазнајног поља.

Припадници поносно српске елите могу само да се надовежу на већ обављено поништавање, да киње поништеног, да запишавају и затрпају његов друштвени леш – или да сами буду поништени. Наиме, култура поништавања не „погађа све људе у науци, уметности, култури“, како тврди Антонић, ни у Србији ни на Западу. Она „погађа“ њега и погодила је мене, пошто смо он и ја били на истој, пораженој страни у културном рату – све док „олимрапмол“, његове подгузне муве, опортунисти и кукавице, из ње нису избацили мој друштвени леш. То је непријатна позиција, али није без утехе и ситних задовољстава.

Прва негативна ствар коју Антонић наводи је „преовладавање такозваног групног мишљења, знате кад људи не смеју да кажу своје засебно или одвојено, другачије мишљење онда имате… врло брзо се успоставља то такозвано групно мишљење где ви морате да мислите као остатак групе“. Нажалост, бојим се да ту Антонић не мисли (и) на себе, иако је култури поништавања дао допринос – не сазнањима о култури поништавања већ својим укључивањем у механизме мог поништавања – тако што је закључио да он о мени „мора да мисли“ групно, како налаже његов нови, мокрогорски калиф, „олимрапмол“.

Антонић се прикључио „групном мишљењу“ о мени, и почео да мисли као „остатак групе“, из разлога које разумем. „олимрапмол“ не трпи критику, плус му, тактички, упорно подилазе Вучићеви људи који управљају националистичким марионетама, и верујем да је имао разлога да закључи да од милости „олимрапмола“ зависи не само удобност пензионерског живота већ и нешто што је у његовом животу много важније и драгоценије.

Чињеница да су Антонићеви мотиви препознатљиви, и да нису морално неодбрањиви, далеко од тога, иста је она врста чињенице која наводи многе професоре на америчким и британским универзитетима да се прикључе групном мишљењу – које није њихово мишљење. Антонић је јавно, не једном, демонстрирао да о мени има другачије мишљење. Прилично сам сигуран да није променио то мишљење – већ да се само инструментално прикључио командном, центрипеталном мишљењу „олимрапмола“ о мени.

Штавише, што је кључно, сам је „спиралу тишине“ о мени довео до њене кулминације – до мука; до брисања мог поништавање. Појам „спирала тишине“ Антонић наводи као другу „негативну ствар“, и дефинише је на начин који одсликава еволуцију његовог односа према мојој поништености. Наиме, он каже да однос једног, агресивнијег становишта према другачијем, чини да се оно постепено, налик спирали, све више „повлачи“ и постаје све тише и тише док, на крају, то друго становиште „се потпуно ућути… оно потпуно више није присутно“. Баш као и став о мени у Антонићевом наративу о култури поништавања у Србији.

Формира се ехо комора, наставља Антонић, „где се чују одјеци само једне врсте мишљења, само једног становишта… ништа друго не улази унутра“, у мехур, и то је „сви знамо, погубно за науку“. То што је описао, не важи само за „поништене“ ставове већ и за ставове о људима који су, као ја, поништени. Не знам, мада наслућујем, да Антонић не мисли да је моје затирање добро за науку. Бојим се да је његово мишљење остало у сенци онога што је добро за њега. Да је зато „поништио“ свој став о мени и ускладио га са „олимрапмоловим“.

Антонић је навео пример америчких професора Грега Патона и Брета Вајнштајна, и његове супруге. Прескочићу овде оно што се дешава са мојој супругом, која у целој причи страда искључиво као моја супруга, али Антонић оваквим избором примера потврђује „став“ да у Србији нема поништених а да се сенка поништавања надвија само над њим самим и његовим колегама – што тада, пре поништавања Милоша К. Илића, можда и не би било нетачно да нема мене.

Антонић јесте ускраћен, и професионално и материјално, верујем и да је на различите начин дискриминисан, сигурно је и, сасвим незаслужено, ниподоштаван и омаловажен, али поништености код Антонића нема ни у траговима.

САКАЋЕЊЕ КУЛТУРЕ ПОНИШТАВАЊА: Нажалост, за Антонића је „српски случај“ – његов случај. Осврнуо се у Андрићграду надугачко на њега, какао је рекао, „на случај Србије, на случај мог, између осталог, и мог одељења за социологију“ – где је, ипак, успео да после (првог) „мог“ не изговори оно што је, бојим се, заустио – поништавања. Касније је рекао да смо баш у том његовом (једнако српском) случају „на делу имали ту културу поништавања“.

На делу јесу били неки сродни механизми, али у његовом „случају“ нема ничега што личи на судбине Патона, Вајнштајна или мене. У Србији на делу није култура поништавања која никога и ништа није поништила. Овде не постоји само (његово) „поништавање“ без поништавања и поништених – људи, часописа, уредничких позиција, а камоли запослења.

Чињеница да нам је Антонић рекао да у Србији постоји само једна саката култура поништавања – која не поништава, која је толико импотентна и килава да никога није поништила – захтевала је да поништи моје поништавање. Другим речима, било је потребно да се надовеже на културу поништавања, да пригрли њен механизам, како би свом „научном“ подухвату – подсећам, он је изложио научни рад на научном скупу – намакао ауру научности и прикрио да је тај скуп био оживотворење сегмента културе поништавања.

Наравно, не неке нове, „друге“ српске културе поништавања – поништавања са десних, националних или конзервативних позиција, пошто тако нешто (не само овде) не може да настане. Он је демонстрирао један од механизама, начина како десне и друге поносно српске, националне елите могу да се укључе у једину постојећу културу поништавања – коју овде воде, каналишу и контролишу њихови идеолошки, а(нти)национални непријатељи.

Антонић је у Андрићграду само демонстрирао, за мене, нови облик саучесништва. Он није ни оверио ни ципеларио мој леш – како су то претходно чинили његови идеополитички сапутници и сличномишљеници. Он је – поништивши моју поништавање, наравно не и моју поништеност, пошто је то немогуће – урадио нешто много подмуклије и јадније. Тиме је још више „умртвио“, засенио и обесмислио друштвени леш кога је потребно оверавати.

Да би то забашурио, и да би претворио себе у већу жртву него што јесте, Антонић је, верујем донекле несвесно, у Андрићевом институту сам организовао и спровео много уверљивију, стварнију и опипљивију демонстрацију деловања механизама културе поништавања, оних који стварно нешто или некога поништавају, од оних механизама који су примењени у његовом случају. Другим речима, Антонић је поништавао говорећи о култури поништавања. Као што је, претходно, „повереница“ задужена за борбу против дискриминације, у случају професора Брдара, своју „борбу“ претворила у живу демонстрацију дискриминације.

„Мислим да оваква тема са оваквим учесницима може бити организована само овде у Андрићевом институту“, похвалио се Антонић. Могао бих да се сложим. Нисам сигуран да би, ван те прћије „олимрапмола“, ико организовао спаљивање мог друштвеног леша.

EL HOMBRE DORADO: Антонић се у положају „гробара“ мог друштвеног леша нашао јединственим стицајем личних околности, које су наступиле у ситуацији када је, с једне стране, „олимрапмол“ успоставио, безмало потпуну, доминацију не само над антирежимским делом националне стране српске политике, укључујући медије, издавачке куће и друге помена вредне изворе патриотског културног капитала и каквих-таквих додатних прихода, а, с друге, Александар Вучић завршио обликовање односа моћи и њихових институционалних и медијских прикљученија у складу са схватањем да само националистички опоненти могу, чини ми се одавно само теоријски, да угрозе његову власт.

Не само у претходној реченици одражава чињеницу да је Вучић препознао да у „олимрапмолу“ има идеално лошег, више задртог него бескомпромисног, суверенистичког непријатеља од кога је немогуће замислити, а камоли створити, бољег. Брига о одржавању његове доминацији у антирежимском делу поносно српског миљеа поверена је Милораду Вучелићу, једном од највештијих Вучићевих сарадника и пријатеља на већој, успешно маргинализованој, националној страни политичке сцене, пошто ништа мање способни, али не и довољно углађени, при томе суштински прозападно оријентисани, Миломир Марић није могао да се носи са тим деликатним задатком.

У истом „државном послу“ важну улогу има и Емир Кустурица. Иако ми његови мотиви нису сасвим јасни, верујем да мора бити свестан посла који обавља. Не у пацификовању „олимрапмола“ већ у пацификовању антирежимских националиста, пошто је њихова политичка снага и даље обрнуто пропорционална величини утицаја „олимрапмола“. Тај „државни посао“, који је неупадљив, позадински, али важан за разумевање односа снага на српској политичкој сцени, тешким чини саморазумевање „олимрапмола“, који верује да је више христолик него његошолик, као и чињеница да га није било могуће (пот)купити на неки од класичних начина.

„олимрапмол“ је постао један од стубова, при томе најтеже препознатљив, на које су постављени трајност и лакоћа Вучићеве владавине. Штавише, уз Патријарха и апарат власти, „олимрапмол“ је један од њених важнијих унутрашњих ослонаца. Иако значајнији, телевизије „Н(ДХ)1“ и „Нова Ес(-ес)“ су луксембуршке, и зато ови парамедији, који обављају синтеровање антирежимског и аутошовинистичког становишта, не спадају у унутрашње ослонце Вучићеве веште владавине и прилично „меке руке“ којом је обележена.

Веза између доминације „олимрапмола“ у поносно српском миљеу и политичке импотентности националистичке опозиције почела ја да слаби тек са успоном Бранимира Несторовића, који оличава преко потребну, про-народну, „популистичку“ инфузију опозиционој сцени затрованој прдопудераштвом, да би други, нажалост не и довољно озбиљан, ударац добила ове године у лику Сава Манојловића. Наиме, овог новог, патриотског посткосовског невладинића су америчка и немачка амбасада одавно „пројектовале“ као човека који би 2027. године требао да „наследи“ Вучића на месту председника Србије. У Бриселу, Берлину и Вашингтону се, изгледа, укоренило схватање да овде могу да рачунају једино на поносно српске вође, иако им не верују, док случајно српски центри моћи могу да послуже само за њихово слабљење и зауздавање.

„олимрапмол“ је старовременски либерални моралиста, растрзан између неба, где мисли да му је место, и земље, којом и даље хода; православни демохришћанин у неуспешном политичком покушају, који воли да понавља да се не продаје за паре али је незасит када је реч ловорикама. Он, изгледа, није слаб на сјај богатства већ на сјај који производи гланцање његовог ега. „олимрапмол“ неће злато, он хоће моћ и илузију да је човек од злата, српски el hombre dorado; да је национални спасилац у коме станује више сабрани него саборни српски ум; да је јединствена личност, која је у себи спојила западно-универзално и трансцедентално-православно, просвећено и заветно. Он себе не види толико као савршеног Србина и нашег безгрешног, паполиког „пастира“ колико као „савршеног човека“, сличног ономе што муслимани препознају у посланику Мухамеду, веровеснику вере која се „олимрапмолу“ гади.

У националном миљеу којим одавно доминира, цветају губитници. Пораженост је постала одлика њиховог бића колико и идеологије и идентитети којима се диче. Али, запишавање и затим уклањање мог друштвеног леша је мера њихових домета, горња граница моћи коју имају у својој суштинској друштвеној и политичкој немоћи. И, што је подједнако важно, у јаловости и идејној стерилности својих умова – где је, истини за вољу, Антонић био и остао један од вреднијих изузетака. Срећом не и једини, мада остале, пошто „олимрапмол“ сматра да је мој позитивни суд раван красти на челу онога кога похвалим, нећу именовати.

СИВА СМРТ: Незгодно је када помислите да сте нешто први препознали. Чак и ако не почнете да доводите у питање оно што видите, појави се црв сумње који говори: Како? Па то је толико очито, како је могуће да тај српски пакленик нико до сада није видео?

Онда откријете да јесте и дође олакшање. Још је лепше када схватите да није реч само о једном човеку. Њих двојица су Ђорђе Оцић и Радислав Вујичић. Сигуран сам да постоји и трећи и четврти и пети… Штавише, знам и зашто не знам како се зову – имам огледало.

Постоје људи чија моћ извире из немоћи. То су отровни људи. Они су велики непријатељи идеја за које се боре. Да би свемоћ могла да буде грађена на немоћи, потребан је специфичан, јако деструктиван, немилосрдан и саможив ментални склоп. Судбину мог запишаног друштвеног леша је запечатио један такав, свемоћно немоћан човек, спреман на скоро све, од „лагања“ до „ходања по лешевима“, јер је одлучио да се за живота попне на небо. Ђорђе Оцић га је у свом тестаментарном роману Слављеник назвао „Милпар“. Оцић је Слављеника посветио Николи Милошевићу, док је роман Под сумњом посветио Вујичићу и свима који су, од 1945. године, овде доживели „сиву смрт“.

„Окривљени и ја смо Милпара упознали још док је седео у гимназијској клупи и ходао истим кораком којим је кренуо за мојим Петим и Својим Првим и Јединим учитељем. Али, средњошколски професор Окривљени, док је био на привременом раду у просвети, пре мене је упознао ученика Милпара, већ тада вишег од њега, и с ташном, већом од свих ђачких торби у целој гимназији, корацима далеко крупнијим и споријим од мноштва живахних ногу што брзају ходником и степеништем.“

Слављеник је роман с кључем. Нећу га сасвим откључати. Оцић је себе, како то често бива у оваквим романима, поделио на лик наратора и једног његовог пријатеља. „Окривљени“, један други пријатељ, јесте Радислав Вујичић, а „Пети“, „Петак“ односно „Учитељ“ је Никола Милошевић. Није потребно да кажем ко је „Милпар“. Тако и толицко га је закључао Оцић, који је одлучио да овај роман буде објављен тек после његове смрти. Умро је 2008. године.

Оцић је Вујичићеву судбину назвао „сива смрт“. Од 1945. године до пропасти поретка који је беживотност сервирао и у нијансама сиве и у мртвој, црној боји, доживело је десетине хиљада „неподобних“ – људи остављених без посла и, по правилу, изопштених не само из „система“ већ и из друштва.

Као и зомбији у много суровијој и неживотнијој, хаићанској стварности, „неподобни“ су пуштани да ходају около као порука осталима шта их чека ако се супротставе тадашњем постисторијском правоверју, које, за разлику од данашњег, није морало да обезбеди либералну глазуру и представља нетолеранцију као врх толеранције. Многи су тада остали без пријатеља. Мало је било оних који су имали храбрости да им помогну. Уосталом, реч је о поретку у коме је граница између храбрости и лудости била додатно истањена.

Деценијама је овде постојао само један центар друштвене и политичке моћи и „сива смрт“ је била много тамнија и потпунија од друштвене смрти, на коју човека однедавно може да осуди култура поништавања. Неретко кафкијанска, са свим тим људима који су се правили да остракизованог не познају, обично је доносила егзистенцијалну угроженост чак и члановима породице. Иако има неке упадљиве сличности, „сива смрт“ је била битно болнија и мртвија од канселованости, која је, у мом случају, добила неколико омекшивача.

Људи ми често прилазе на улици, неки да ми дају подршку неки да ме похвале, за шта је, углавном, заслужан Миломир Марић, одавно мој највећи, на срећу не и једини, анђео, а недавно, када сам стао да поред пута купим килограм трешања, отишао сам са четири гајбице кајсија и најукуснијих трешања, и пуно дивних речи. Један племенити човек, који није богаташ, сам ме контактирао и понудио да финансира објављивање моје књиге.

При томе, чињеница да је у Србији на власти прагматичан режим који више не седи на две већ на три геополитичке столице, док се култура поништавања ослања само на једну, нажалост најважнију од те три, чини да број потенцијалних амортизера поништености овде буде већи него на Западу, иако је Србија битно сиромашнија и егзистенције су овде прекарније и мање флексибилне него у западним друштвима. Нажалост, колико год да је ублажена и омекшана, поништеност је непролазна. Ни она, као и „сива смрт“ из времена претходне, титоистичке страсти за неумљем, не може имати бели или беличасти наставак.

„Сива смрт“ је Вују је оставила без посла и сместила га у кратак живот, који је физичка, црна смрт, окончала прерано, 1984. године, пре него што је напунио педесет година и пре смрти поретка који је осивео, огаравио и загорчао многе животе.

Један од главних (анти)јунака његове „сиве смрти“ и систематског затирања мог живота после друштвене смрти је исти. Његова улога је слична, при томе сасвим освешћена и страсна, док су апетит, мотиви и амбиција исти као пре више од четири деценије.

БЛИЗУ ЈЕ СУНЦЕ: Два пријатеља су одавно препознала да је „Милпаров“ циљ да се „успе“ јако високо, да стане у раван са највишим. Покушали су да погоде „докле ће тај случај да оде и шта ће бити крајњи циљ“ њиховог ђака из једне београдске гимназије, који је наставио, као нека зла коб, да израња и појављује се у њиховим животима, испреплетаним са књижевношћу и њеним филозофским сенкама и аспирацијама.

„Академија?“, питао се један. „Подразумева се“, одговорио је други. Али, одавно један од „Милпарових“ циљева није да постане академик – много их је, ситно је то за њега – већ Председник САНУ. Штавише, Вучић је из тих претенциозних, неуморном плетењу и самокићењу склоних уста почео да излази као „издајник“ тек када су се стакла два услова.

Први, „крунисан“ је 2018. године – симболички, као једини гост у Марићевој „Ћирилици“, практично као први до Вучића и Ане Брнабић, којом је опседнута хетеро потенција којом воли да маше – за Ћосићевог наследника и засео је на већ неко време упражњени трон „оца нације“, који верује да му припада али не и да је то једини српски трон који му припада. Штавише, мислим да не постоји српски трон за који верује да му не припада. Други, схватио је да никада неће постати председник САНУ и 2021. је одбио да буде кандидат за члана.

Објашњење које је дао у једном интервјуу не одговара истини. То није једини разлог зашто би прича о човеку који верује да је ходајућа српска Истина могла да буде објављена под насловом „манекен лажи“. Живот у самопројекцијама је судбина многих нарциса.

„Нобел?“, питао се затим један од пријатеља. „Зашто не“, одговорио је други. Али, почетком осамдесетих, када покушавају да погоде шта је крајњи циљ „Милпаровог“ успона, још није било видљиво да је са књижевношћу „на ти“ само кад је чита. „Милпаров“ књижевни дар је на нивоу политичког, дакле миноран, док му памет, Оцићевим речима, стаје у „лобању-торбу“, која треба да је истовремено истакне и увећа.

Али, та памет функционише налик рециклажи. Могло би се рећи и да мисли као усисивач. „Милпар“ уме да преради туђе идеје у провалу речи које звуче мудро, али мозак му је јалов. Нажалост, није могућа вантелесна оплодња ума. Он мора сам да породи мисао – која неће звечати, или бити пуки одјек туђих великих мисли, компилација усисаних идеја увезаних интелектуалном онанијом.

Два пријатеља су наслутила висину врха ка коме жури. Али, успон на тај, небески врх морао је да крене од освајања мањих, овоземаљских врхова: „Милпарова кожа петичарске висине, погнута под теретом лобање-торбе пуне књига, граби за белом косом и ситним очима Петог, према висинама успеха… На коњу свеца. Коњски. Небоемски…“.

Неки од упечатљивих пасажа у роману су везани за опис одлучности са којом се „Милпар“ укључио у остракизам „Окривљеног“. „…До времена кад су се почеле одржавати седнице одељенских већа, био сам и заборавио на тај разговор са колегиницом. Али, дан пре него што ће се одржати седница њеног одељења, она ми рече да, осим изабраних представника одељенске заједнице, седници жели да присуствује и ученик Милпар. Каже, па, хоће да покрене питање своје оцене из филозофије… 'И наставничког рада'. 'Мог?“, не изненадих се али се уозбиљих. 'Неее', хита да ме умири колегиница, и сама уозбиљена. 'Него?' упитах радознало. Она се изненади, мада неуверљиво, и сумњичаво промрси: 'Ти не знаш за сукоб са суспендованим колегом…', и не заврши ни упитно ни потврдно, али довољно јасно…“

„…Сутрадан, док излазим из библиотеке, где се одржавају седнице одељенских већа, видим Милпара како, с торбом у руци, лагано иде ходником у правцу библиотеке. У повратку, пролазим поред Милпара и разредне, која улази за мном и каже ми да он не одустаје од своје намере… Питам ко је обавестио директора да ће се поменути то питање на овој седници… каже да не зна…Пре почетка те седнице, док су улазили и излазили чланови одељенских већа, кроз врата се могло видети како се Милпар шета лево-десно испред библиотеке. До краја седнице се није знало да ли ће он и Директор да уђу. Нису ушли…“

„…Увече сам посетио суспендованог колегу. Обрадовао сам га вешћу о припремању услова за окончање његове суспензије – отказом.“

ЗЛОДУХ КОЛОНИЗОВАНИХ УМОВА: Напор који је „олимрапмол“ уложио у серијско посеравање и затим уклањање мог запишаног друштвеног леша одговор је на критике које садржи његов портрет који сам насликао. Нажалост, брзоплет, претходно сам окитио велику националну превару. Исере човек понекад толико велико говно из себе да за живота не може да га поједе, а ја сам из себе избацио бар два таква.

Скоро све што излази из његовог мозга може се сместити под етикету закачену за мајице у „Зари“ – „Овај производ је направљен од 100 % рециклираног памука“. Зато „олимрапмол“ не добацује чак ни до поносно српског пандана Радомира Константиновића.

Он је лоша копија без оригинала, имитација која је насликала саму себе као истовремено негатив највећег посткомунистичког српског зла, које извире из Константиновићеве зломисли, и јединог наследника највреднијег српског добра. У стварности, мозак му је налик доњој половини пешчаника; идејна празнина коју стално треба пунити нечим што долази одозго. Његов мозак брзо почиње да шлајфује и он је, не само Његоша и Црњанског, користио како би га попунио и затим из њега изгурао неку мисао.

На несрећу – Србије не „олимрапмола“ – да би мисао могла да буде антиколонијална она мора да има свест да је производи колонизовани ум. Незападни мислилац који није на ти са колонизованошћу свог ума западним, нечим што је не само туђе, производ искуства које није наше, већ и провинцијално, тешко може да постане нешто више од корисног идиота у служби локалне, аутоколонијалне или глобалне, неоколонијалне машине.

Овде нема много несуочених са западним „отровима“ у својим умовима који добацују даље од карикатуре западњака, станишта комплекса инфериорности које се „културно“ мајмунише и папагијише док онанише на слику Хегела, Ничеа или Кјеркегора у себи.

Константиновић и „олимрапмол“ нису међу тим изузецима. Иако обојица кубуре са учинком заједничког искуства, чињеницом да оно не толико чини разлику колико је уписује у све нас, постоји упадљив несклад између оригинала, Константиновићег „искуство нам је паланачко“, и „олимрапмолове“ јефтине реплике „искуство нам је колонијално“.

Константиновић је, наиме, своју кратку реченицу, на коју је поставио матрицу случајносрпског самопорицања, написао вођен вером да се изборио са својим паланачким искуством, које му се гади и које га плаши. Да се решио злодуха које је уписало (и) у њега. Да се искоренио и тако очовечио, и да то исто могу да учине сви други Срби.  

Иза своје недомишљене, зицер реплике, „олимрапмол“ нам је сервирао оду колонијализму ума. Он се поноси чињеницом да његов ум робује свом колонијалном искуству на начин који изазива мешавину сажаљења и подсмеха. Наиме, за разлику од Константиновића, који се рве са „духом паланке“, и његовом способношћу да себе упише у све нас, „олимрапмол“ се предао. Он ужива у свом колонијалном искуству, иако га је уоквирио као извор зла. Зато „олимрапмол“ не захтева одбацивање тог искуства већ промовише наставак робовања, не само свом, „уздижућем“ менталном колонијалном искуству наших елитиста. Све што тражи је да оно буде окићено српским идентитетским и страдалничким украсима.

Другим речима, док Константиновић говори да би плодови паланачког искуства требали да буде затрти тако што ће се сваки Србин суочити са тим злом у себи, и тиме постати део „света“ у који је, како верује, сам већ ушао, „олимрапмол“ би да колонијално искуство крсти у православној цркви и да нас затим, као неки миропомазани Доситеј-Крститељ, претвори у своје просвећено, али богобојажљиво стадо.

Нажалост, „олимрапмол“ је не само слику своје интелектуалне, идеотворне и спасилачке величине већ и „српског становишта“ утемељио на колонијалном искуству српске елите. На веровању да је, захваљујући њему, „еволуирала“ и, за разлику од маса, „востала“ из источног „мрака“, где он заслуге православне вере и наше Цркве види у чињеници да јој је омогућила да преживи у том „мраку“.

Константиновић је скицирао слику „света“ као антитезе паланке – што је, иначе, само друго име нашег „дома“ и другоевропејства које станује у њему и свима нама, стара турска реч која је добила ружне, оријенталистичке конотације. „олимрапмол“ нам је, пак, као антитезу колонијализма понудио само једну натегнуту, танушну синтезу садржаја свог фатално колонизованог, ускотрачног ума. Зато је Србима, уместо противотрова за константиновићевско малигно, случајносрпско самопорицање, сервирао заводљиву матрицу свог нарцисоидног, просветитељског самопорицања.

Олакшавајућа околност за „олимрапмола“ је чињеница да у њему, као и у Константиновићу, станује ум натопљен српском дубоком културом, не-елитним културним обрасцем који обојица презиру али који представља „софтвер“ овдашњих умова, укључујући њихове. Тешко је рећи ко га више презире. Да ли отац првог или другог српског самопорицања?

ПОРТРЕТ МЕГАИНТЕЛЕКТУАЛЦА У СУЗАМА: „Милпар“ је кренуо је као „крпељ“ и потрчко. После сваког часа је пратио „Окривљеног“ до зборнице, мада средњешколском професору, кога је желео да импресионира и искористи као одскочну даску, није донео гајбицу пива већ примерак ретке књиге. Оне „коју је забрањено изнети из Народне библиотеке а он је у томе успео 'преко специјалне везе'“.

Амбициозни гимназијалац је пожелео да са професором, „Окривљеним“, у чији ће се остаркизацију мало касније не само добровољно већ и страсно укључити, разговара и о свом раду „у коме се 'ради о највећем нашем романсијеру'“. Несрећа „Окривљеног“, која је касније надрасла параметре „сиве смрти“, креће од чињенице да је на питање „Нисте одушевљени?“ одговорио искрено, речима „Неее, напротив“.

Ни „Истрајни“, други професор млађаног српског натчовека, није могао да зна, мада је могао да наслути, да „Милпар“ не толерише никакву критику. Дан данас склон је да жене из миљеа у којима се креће, оне које не изражавају дивљење према њем, види као љубавнице његових непријатеља. Пошто „Милпар“ верује да нико не може бити његов ривал или такмац, већ само подли непријатељ. Плаћеник или имбецил, пошто, да сме, хоће и уме да мисли, клечао би пред његовим безгрешним умом и боголиком фигуром.

„Окривљени“, ипак, тада није рекао „да је рад писан на подлози Учитељеве књиге о великану, тачније, да је њен сажетак, најтачније, да је у њему најбоље оно што ученик, стилом и изразом, преузетим од Учитеља, није успео да поквари“. Није рекао „Милпару“ ни да мисли да је „наклоњен великим именима и склон јаким тематским паралелама које повлачи крупним речима, и… тиме 'дебело покрива танку логику и непрецизан израз, при чему произвољно меша филозофске категорије и психолошке мотиве'.“

„Не би Окривљени рекао Милпару ништа од тога што је код њега запазио да овај није филозофско-књижевну тематику проширио на интерне, школске теме и живе ликове из зборнице и учионице. Поготово му не би ништа рекао да да Милпар на путу од учионице до зборнице није ишао и даље: обавештен о збивањима у свим школским просторијама, одлазио је тако далеко да је поредио Окривљеног и себе, а обојицу с Дон Кихотом, Павелом Исаковичем и њима сличним ликовима, док је профане и ђачиће, не изузимајући разредну и своју девојку, упоредио са Санчом Пансом, Розинантом, Кунигундом, па проститутком обученом за потребе Павеловог изласка пред њену царствујушчу свемоћ која ће помоћи његовом малом народу да да се избави из ропства.“

„Окривљени се не сећа тачно због чега је избио сукоб који се завршио павеловски трагично“. „Донкихотовски патетичар“ је на часу филозофије изазвао заразни, „громогласни смех санчопанчовског народа“, коме „нажалост, није одолео ни сам Окривљени“. У једном тренутку, „леденим гласом – ученици би рекли мртав озбиљан – Милпар жестоко узвикну: 'Обртање свеколике збиље у ситничаву шалу, обртање трагедије у лакрдију, највећа је опасност која прети потопом свега узвишеног под капом небеском!'.“

„И, збиља, би тако: узвик трагичног јунака био је потопљен хорским смехом, опаснијим од малопређашњег… Велики потоп испао је комично слаб. Устукнуо је пред снагама, мајушног обима али огромне силине, капима – трагичним сузама. Јунак је плакао… На безмерну срећу, звук школског звона огласио је крај тужног часа. Окривљени не уме ништа више да каже, осим, како му је суспензија добро дошла и зато што му је забрањено да улази у учионицу.“

ПОЛСЕ ТРОЈКЕ, ЈЕДИНИЦЕ: Наратор романа је, у „Милпаровим“ очима, учинио један ништа мањи грех од „Окривљеног“. Није било суза, које су посејале бруку и спрале крхку динарску част, већ је реч о тројки из филозофије. Чланови одељенског већа је нису подигли на (само)очекивану петичарску висину. Следићу овде наратора, мада без детаља и дигресија важних за разумевање лика и дела мегаинтелектуалца који верује да је једини. Да су сви остали, њему равни, умрли – Његош одавно, Жарко Видовић недавно.

„У одељење сам ушао пред крај школске године да бих ученицима извео коначне оцене… Тек на треће питање, на које се могло одговорити са три реченице, у шуми двопрстих младица заштрча Милпарова шака. Кад је дошла на ред и пала, лупнувши по клупи, из њеног власника покуљаше реченице, и реченице, прерано развијеног језика, богате лексике а оскудне прецизности, који је бројношћу речи отишао далеко испред вршњачке доби, а генерацијски заостао у њиховој употреби. Милпарову реченичку поплаву зауставио је остатак шуме који је чекао свој ред… Могао [сам] оцене извести да ниједна не буде нижа од: добар...“

„…Протекле су и године брзо, не кажем и глатко, а једног дана јавља ми Истрајни да је професор књижевности који предаје његовој ћерки, видевши њено презиме у дневнику, прозвао је и питао ко јој је отац. Рекла је име оца, а он је изрекао – да је још као ученик дошао у идеолошки сукоб са очевим пријатељима и колегама, гимназијским филозофима.“

„Милпар“ нам је тако демонстрирао да, када је суочите са њеном правом мером, умишљена величина хоће да удари на мерило. Да би у томе успела, обично мора да смисли лаж која га дисквалификује. Зато се у овој тужној причи појавио „идеолошки сукоб“.

„ – Шта је тек морао рећи своме идолу, професору Петаку – каже, после, Окривљени, а с разумевањем гледа на Милпарово 'морање'. – Како би другачије могао да објасни ниску оцену из филозофије… Отворена рана гимназијалска пекла га је жарко али кратко, јер је новим успесима зацељивана. Како ће се, међутим, с временом јак бол стишавати тако ће га, наоко парадоксално, све чешће жигати сумња у властиту памет и изазивати грчење које ће кочити енергију напредовања… Али, да је памет застала, ставила прст на чело и замислила се над собом… разумела би да та тројка и није била рана него сигнал упозорења – да поради на себи… школски речено, то је исправна васпитна мера, на време изречена. – Тиме своју оцену закључује недовољно васпитани васпитач, а већ отпуштени и коначно умировљени професор Окривљени.“

Ако је тројку из филозофије посуо лажима о „идеолошком сукобу“, не чуди да је на серију јединица (из путовођства; из националног очинства; из политичких вештина; из познавања отпора…) и петица (из нарцисоидности; за просветитељско самопорицање; из за дом(овину) неспремности; за најбољег непријатеља својих непријатеља; за „агента сератора“, што нисам мерио количином гована која је просуо по мени…) коју сам му дао истоварио вагоне лажи. При томе, моја биографија има неколико толико ружних истина да их није потребно поружњивати лажима. Али, мало ко од нас може да побегне од себе.

Затирање и лажи су постале градивно ткиво „Милпарове“ биографије. Кад се не може ка небу великим идејама, нађе се ниских осветничких страсти, друштвених лешева, масних лажи, питких фалсификата и јефтиних реплика. Битно је да се увек оде степеницу више – „према висинама успеха“, „ка самозадатом високом циљу“.

Али, време истиче – тело се „квари“, ум се последњих година мучи чак и док шлајфује, а Сунце је много даље него што је поверовао – и „Милпар“ је данас не толико љут колико бесан на Србе. Он није презрео само „крезубу“ Србију, која му се гади, већ све Србе – сем оних који му се клањају. При томе, „Милпар“ је најмање љут на „Пешчаник“ Србију, која је једно време веровала да јој је велики непријатељ и чије је давнашње критике (његово име је на „Пешчанику“ у последње четири године поменуто само два пута) узидао у свој живи споменик.

ДУХ САМОПОНИШТАВАЊА: Разумем потребу да мој друштвени леш буде искоришћен као одскочна даска, али нема те конструкције „олимрапмола“ и Мише Ђурковића која може да ме премести на супротну страну у културном рату. Могу да ме смештају у „самицу“ и „лудницу“, у коју ме први сместио Милета Продановић, њихов грађанистички брат по страсти за остракизмом – али и та „самица“ и та „лудница“ остају на њиховој страни.

Колико год им се гадио, немогуће је пребацити мој друштвени леш у ровове непријатеља у културном рату. Нема тих лажи, полуистина и чињеница које од мене могу да направе експонента случајних Срба и њихових становишта. Ја сам свесно, својом вољом, не размишљајући о цени, од претходног себе отишао толико далеко да за мене не би било повратка и да нисам, временом, спалио све, апсолутно све, мостове и сместио суштину највећег посткомунистичког српског зла у једну заразну реч – аутошовинизам.

Затрпавање мог друштвеног леша и моје критике „ломпаризма“ (и прикљученија) бедним конструкцијама и фалсификатима јадно је колико и чињеница да су политички јалови моћници, који га захтевају, постали нарцисоидни статисти у политичком рату који се води само између прозападног и још прозападнијих миљеника неоколонијалне машине.

Српски национализам је нестао из политичке арене. Толико велики пораз је, немалим делом, резултат серијског самоповређивања. Зато појам самопоништавање може да буде примењен и на важан део динамике која је са политичке сцене елиминисала српски национализам – и оставила га на милост и немилост Александру Вучићу.

Наличје Вучићевог успона је успон „олимрапмола“. Са очинског националног трона, меркајући све време и Вучићев и Његошев трон, он је српски национализам усмеравао ка статусу најбезвредније идеологије у Србији. Политичке снаге чија је моћ данас на нивоу Соње Бисерко и Наташе Кандић, две жене које су одавно загазиле у осму деценију. Не добацује ни до „Иницијативе младих за људска права“, једног од врела аутошовинизма.

Ако је то нека утеха, за српски национализам има наде. Мени је остало да сачекам „црну смрт“. Што рече Андреа Јовановић, и овде је „било примера поништавања“. Било их је, али их више нема. Избрисани су. У Андрићграду и на Андреином подкасту. Уклонила су их лукавства каријеризма и чињеница да је научно, као и политичко, склоно да постане лично.

Зоран Ћирјаковић

Крај последњег од четири дела. Први део је доступан овде, други овде, а трећи овде.

ЖИВОТ ПОСЛЕ ДРУШТВЕНЕ СМРТИ: ШТА СЕ ВИДИ ИЗ ПОНИШТЕНОСТИ У СРБИЈИ (3. део)

Ово је трећи део најдужег текст на блогу. Први део је доступан овде, други овде, а последњи, четврти део је доступан овде

*  *  *  *  *

„Смрт није ноћ у којој бих могла да уснем; Она је тај врт у коме се будим“, Алдебаран

 

МУК ПОНИШТЕНОСТИ: Упркос поништености и даље сам класно привилеговани становник Србије. Живим много горе него пре поништавања али и даље боље од већине грађана. Реченица да није све у парама је јако јефтина када долази од некога ко има довољно новца да не осећа како је онима које недостатак пара дели од скоро свега. Вероватно зато, мени је од битно сужене материјалне димензије живота и даље болнија празнина којом је обележена (не)нормалност моје канселованости. То је ушушкано животарење у сопственој прошлости и туђој (са)милости, у глувој соби из које мало шта излази и у коју још мање тога улази.

Носеће својство моје поништености, мог живота после друштвене смрти, јесте тишина. Она је свеприсутна. Царује у скоро свим аспектима. У телефону који ретко звони колико и у празнини сандучета електронске поште. Мало је у њему порука које нису аутоматизоване, промотивне поруке. Верујем да та тишина не долази само из мог карактера, потке кисмета, већ и да је прирођена канселованости. Ту се сместио и један од парадокса живота у поништености – то је заглушеност која вас тера да и сами заглушујете, да, буквално, гасите људе како би своје стање учинили подношљивијим.

Наиме, као и свака тишина, и ова вас учини јако осетљивим на звуке који долазе од споља. Ставови садржани у  тим звуцима, које бих, вероватно, с лакоћом толерисао, можда их не бих ни чуо у свом претходном, нормално нормалном животу, постају неиздрживи. Зато их заглушујем и, пре или касније, искључим оне које их произведе. Обично љут на себе, пошто сам, донедавно, ампутације делова свог живота обавља прекасно, предуго толеришући неиздрживо. Нажалост, поништеност постаје неподношљивија када се огледа у неким, не толико блиским колико наизглед доступним, животностима и њиховим одговорима.

Тишина поништености је тишина која стално производи још тишине. Стигао сам до стадијума када су ми гласови и људи толико неподношљиви да би их најрадије све искључио, али да ли кукавичкук, да ли вишак обзира, или неки унутрашњи глас, каже да то није добро, па мук у коме живим није потпун. Став да сам сам крив за своје поништавање је табу веровање које се последњих година надвија нас свим мојим персоналним изборима.

Један од проблема са осамљивањем коме тежим везан је за чињеницу да постоје емоције и односи који са собом носе обавезе и одговорности, које имају своје животе. Ми нисмо, не знам можемо ли да постанемо, једини господари наших избора. Само физичка смрт ослобађа човека свих стега. Друштвена смрт човека омаљује, сабија и увезује, али важан део њеног ужаса је у томе што не води испод земље; што није физичка.

Оно што посебно жалим је што не могу да одем из Србије. Не зато што је не волим или што мислим да је лоша. Напротив, од некога ко је, вероватно, био ауторасиста, можда и нешто много горе од тога, стигао сам до некога ко толико воли Србију – не упркос свега, на пример непријатних стварности и егзистенција оних који имају јако мало, често мало шта сем живота, већ због њих – да нисам сигуран да ли је Србију могуће волети много више.

Ја не волим неку замишљену, исправну, бољу или добру Србију, која је, бојим се, не толико непостојећа колико немогућа, Србију самерену са сликом у огледалу, што је једина „Србија“ коју безгранично воле многи привилеговани прдопудерашки елитисти – већ овакву каква јесте. Нажалост, код мене је безусловна љубав упарена са неуништивом, огромном мржњом према онима који су ме поништили и, још већом, према онима са националне деснице који су оверили и на крају уклонили мој друштвени леш. Она је толико велика да се не усуђујем да је изразим речима које би њену природу учинили живом и опипљивом.

Мој проблем са Србијом је у томе што су ме натерали да се у њој осећам јако лоше. Временом све боље, на све се човек некако навикне – уосталом овде има много неупоредиво ружнијих и болнијих егзистенција од моје поништености – али и даље одвратно. Живим унутар фабрике немог беса чије обуздавање конзумира највећи део моје енергије.

Ту стижемо и до питања како један друштвени леш животари, мада би исправнија реч била вегетира. Привидно, друштвени медији вам омогућавају да говорите, да сами будете медиј. Али, поништеност обесмишљава и ту могућност, чак и ако вас, што није мој случај, заобиђу кербери јуродивог „Милпара“ и рахметли Латинке Перовић.

Ако верујете да имате нешто да кажете, ако осећате потребу да говорите, онда то има смисла само ако постојите. Само тада може да постоји и оно што говорите. Постоје моји појмови, од којих су најшире прихваћени „аутошовинизам“ и „случајни Срби“, уз помоћ којих је много лакше говорити о вишеструко сапетој и растресеној, постпетооктобарској Србији – али они не говоре да постојим већ да сам некада постојао.

НЕПОДНОШЉИВА СЛОБОДА ПОНИШТЕНОСТИ: Поништавање вас, на неколико важних нивоа, ослобађа и мислим да би се ту могло говорити о слободи од које није лако замислити већу, иако је она на климавим ногама. Ту није реч само о физичкој, „просторној“ слободи, слободи као супротности (не само физичког) затварања, већ о једној радикалној, вишедимензионој неспутаности, чија ћу реална друштвена и друга ограничења илустровати у наставку. Она нису везана само за сенку наставка прогона која се над њом надвија.

Што је поништавање темељније, што је ближе апсолутној поништености, која није мој случај, то даје већу слободу, мада је, истовремено, претвара у илузију, прожету осећањем затворености и безнађе какво везујемо за слику потпуне неслободе. Као поништени човек слободу губите на два начина, која смо склони да занемаримо када размишљамо о смислу слободе. Први је везан за меру у којој уживање у слободи бива ограничено смањивањем извора прихода, а други, који је мени и даље значајнији, изражен је у губитку слободе за.

Али, баш зато што – захваљујући Миломиру Марићу, анђелу остатака моје животности, који је, иако једва да сам га раније познавао, заслужан за обе кључне димензије постојања мог серијски запишаваног и череченог друштвеног леша – имам на располагању друштвено релевантну „платформу“, моја слобода за је остала битно ограничена. Наиме, чињеница да сам поништен али да имам ту и неколико других „платформи“ чини ме пожељном и лаком метом даљег таргетирања, како помоћу механизама карактеристичним за старије, насилније облике остракизма, тако и оних нових, које везујемо за културу поништавања.

Ту је садржан важан парадокс културе поништавања – што се успешније опирете стању поништености, већа је вероватноћа да ћете зажалити што се опирете. То је, иначе, суштински узалудан напор, пошто „одпоништавање“, друштвено оживљавање поништеног, није могуће. Али, истовремено, колико год да је узалудан, такав отпор, сласт илузија које производи, једини је расположив „лек“. Још не знам колико ће, у мом случају, постати скуп.

Да немам, углавном захваљујући Марићу, „платформу“, моја поништеност би била идеално-типска. Поништавање би ме учинило слободним од (скоро) свега, али бих, истовремено, био лишен свих избора, шта није везано само за материјалне претпоставке бројних избора који су (бар у теорији) доступни.

Другим речима, један апсолутно поништени човек може (скоро) све и не може (скоро) ништа. Он је (скоро) сасвим слободан али може да учини јако мало онога до чега му је стало – и по том питању ништа не може да промени. То је (скоро) потпуна, али танка, испражњена слобода. Могло би се рећи и затвореност у отворености или робовање у слободи. Апсолутна поништеност вас оставља у ропству обележеном илузијом слободе. Култура поништавања вам не укида слободу колико је обесмишљава. Она вас, у суштини, затвара у слободи од.

Утеху, чињеницу да моја поништеност није идеално-типска, да се мој глас негде чује, макар то било скоро искључиво у миљеу који је друштвено и политички маргинализован и оклеветан, доживљавам као малу, мада, не само идентитетски, јако значајну. Али, она изазива миопију, која, понекад, мути свест. Ствара двојаку илузију. Једну, да сам побегао од нечега од чега се не може побећи, да грабим ка светлости на крају тунела. Другу, још опојнију, пулсирајућу илузију – да, иако се никада нисам осећао оволико заробљено, понижено и сувишно, као од поништавања јула 2019. године, никада нисам био слободнији.

Сазревању свести о овој нежељеној и непожељној, неподношљивој слободи, која се периодично јавља, кумовала је и чињеница да сам се, временом, саживео са својом канселованошћу; да јој више не робујем на паралишући начин на који сам јој робовао. Иако је она заробила мој живот, оковала моје потенцијале и обесмислила све што радим (укључујући и време уложено у писање овог текста) и све што бих могао и желео да радим.

Како време одмиче све сам сигурнији да не може постојати слободнији човек од канселованог човека, док је, упоредо с тим, слобода за мене постајала све мање важна и све празнија реч. Толико празна и мрачна да се често сетим стиха „смрт је тај врт у коме се будим“, написаног као одговор на осећај неслободе уписане у слободу. Овакво разумевање слободе, армирано параметрима стварности из које не назирем излаз, учврстило је у мени веровање да једини пут из друштвеног гроба (у који вас смешта поништавање, друштвена смрт) онај који вас води у блатњави гроб (у који вас смешта физичка, биолошка смрт). Не постоји нешто између. Нема заграде унутар континума те две смрти.

ЛАЖ И НОРМАТИВНИ ПОРЕДАК: Поништавање човека ослобађа многих друштвених норми које се тичу онога шта се „сме“ рећи. Али, истовремено, што кажем више онога што се „не сме“ рећи брже ће расти број оних који ће престати да слушају, иако су ти који ме још чују људи који или нису у позицији да утичу на обликовање садржаја јавне сфере или не могу да утичу на мој положај. Зато се сатисфакција углавном своди на тапшање по рамену.

Једноставно, не постоји нормативни вакуум. Све је условљено нормама шта се „сме“ рећи – па и живот друштвеног леша удаљеног из јавне сфере дефинисане уз помоћ (и) тих норми. Чињеница да је моје поништавање извршено кршењем важног аспекте истих норми, који каже да се „не сме“ говорити лаж, небитна је колико и упадљива. Зато у овом тексту нећу рећи неке ствари које не толико желим да кажем колико умирем од жеље да их кажем.

Поништен сам канонадом лажи која сугерише да се испод толико дима крије не ватра већ велики пожар, што је учинило и да све моје истине буду претворене у лажи. Чак и истине која су лако провериве и уписане у лажи о мени.

На пример, навод који отвора моје поништавање – и који је, претходно, искоришћен у режираном перформансу организованом као припрема терена за моје канселовање, у коме су учествовали Тамара Скроза, Бранко Чечен и Слободан Георгиев – јесте мој одговор на твит у коме је моје извештавање из ратова, што је, ако се не варам, пренео Немања Рујевић, Јована Глигоријевић изједначила са боравком на „сафарију“.

Изговор је нашла у мом тексту, објављеном у „Времену“ под насловом „Дани расплета“, у коме цитирам британског колегу кога је конвој белих џипова, који су сваког јутра кретали са паркинга испред хотела „Гранд“ у Приштини, подсетио на беле џипове, који, такође после доручка, један са другим, у колони, крећу на сафари из „лоџева“ у Серенгетију. Реч је о истим „Ландроверима“ – који, за сафари, бивају модификовани тако што на крову бива изрезано место за прозор који се подиже, док, за извештавање из ратних зона, стакла бивају замењена „армираним“ и дебеле челичне плоче бивају додате у врата.

Мој твит је одговор исечен из јасног, недвосмисленог контекста у коме је написан, али чак и такав, ишчупан из контекста, не може бити протумачен као било каква претња. У њему је наведено нешто од онога што се мени десило током извештавање из ратова у Босни и на КиМ, са жељом да исто искуси особа која је тврдила да је то био „сафари“: „Надам се да ће и ту смрадушу држати намерно у срушеној згради без зидова и прозора на нишану снајпера друге стране, да ће јој репетирати пушку док јој цев на челу, да ће јој пијани војници са чек поинта пуцати за југом који вози, па нек гута њен ривотрил то мизерно говно.“

Поред овога „и ту“ и вожње „југом“, помињања „чек поинта“ са пијаним војницима, у тренутку када је прошло скоро две деценије од када су нестали и чек поинти и пијани војници и „југо“ аутомобили, сасвим су јасне, недвосмислене одреднице онога о чему сам говорио у гомили интервјуа, скоро свакоме ко ме познаје, студентима на основним студијама и мастер „Студијама мира“, на којима сам годинама био гостујући предавач: Да су ме држали у просторији без зидова у Вогошћи – на нишану бошњачких снајпера и да сам жив само зато што су Бошњаци знали да српске снаге желе да особа у тој просторији буде убијена. Да су неколико пута Арканови људи, тада у саставу МУП-а, на Косову због чињенице да сам био возач и преводилац америчких новинара, репетирали и аутоматску пушку и пиштољ наслоњен на чело и тврдили да ће ме убити. Да су на чек поинту недалеко од Модриче пијани војници пуцали за мојим „југом“. Једноставно, ја сам лажљивој особи – која је, заједно са „Натославом Ћосићем“ и „Дражом Павелићем“, организовала моје поништавање и разрадила његов сценарио – пожелео да лично искуси исти такав „сафари“.

Коначно, „ривотрил“ сам поменуо само зато што ми га је Јована Глигоријевић „преписала“ када се претходно, без да сам је ја или било ко други помињао, укључила у моју „расправу“ са Георгиевим на „Твитеру“, вођену поводом ампутације Небојше Грујичића из „Времена“.

Она је знала „да се лечим“ – пошто је у емисији „Пешчаника“, направљеној 2006. године као више освета него одговор на мој текст о Латинки Перовић у „НИН-у“, Милета Продановић је, да би ме казнио, рекао да се „лечим“, што је знао зато што се његова супруга „лечила“ код исте докторке, и додао, парафразирам, где има да пише неко ко се лечи, што је постала тема на „Форуму Б92“ коју је Веран Матић одбио да уклони. Зато је могла да претпостави да пијем неке лекове, и закључила да, као и она, што је претходно сам објавила у склопу оснаживања слике себе као, по себи, жртве и посебно угрожене особе – пијем „ривотрил“.

За разлику од Јоване Глигоријевић, ја нисам био у прилици да сам одлучим о објављивању извода из свог медицинског картона, што су, после ње, (зло)употребљавали Вукадиновић, Миша Ђурковић, буђави лекар који је постао водитељ на телевизији „КТВ“ и многи други.

„НЕСТАЈУЋИ ПОСРЕДНИК“ ПОНИШТАВАЊА: Лаж, централно обележје мог поништавања, пренела се и на однос према мом отпору отказаности и постала је прилепак мога имена и дела. Има мало људи који ће оно што износим доживети као истинито – нарочито међу актерима који имају друштвену и референтну моћ; чији се глас чује или одзвања у јавности. Претворен сам у оно што нисам.

Невероватна је брзина којом је „нестајући посредник“ мог поништавања – привидно неповезани догађај у „Дорћол плацу“, претње које сам добио на промоцији књиге Јова Бакића, који је био неопходан чин, катализатор без кога мог поништавања не би било – испарио из свести.

Мало подсећање. Теорију о „нестајућем посреднику“, коју су развили Фредерик Џејсмон и Славој Жижек, сумирао сам у свом најважнијем раду „ОТКУД АУТОШОВИНИЗАМ: ОД СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА ДО СРБИЈЕ КОЈА СЕ НЕ МИРИ СА СРБИМА“. 

Та теорија полази од анализе генијалног увида Макса Вебера и помаже да разумемо зашто је дошло до најразличитијих промена. Од највећих, као што је појава капитализма, преко јако великих, као што су исламска револуција у Ирану или „Арапско пролеће“, до мајушних, као што је моје претварање, буквално преко ноћи, од колумнисте и аналитичара најугледнијих српских медија, гостујућег предавача и једног од најбоље оцењених професора у – и даље не могу да се договоре, не само на „Твитеру“ – да ли педофила, инцела и силоватеља студенткиња или свега тога заједно. Плус, наравно, незналицу.

Скоро све истине о мени су замењене лажима. Од тога да сам био један од (нај)бољих предавача на факултету на коме сам радио пре поништавања до тога да сам вероватно најбољи, можда и једини посвећени, познавалац Подсахарске Африке у Србији. Све што кажем је уоквирено као лажно или безвредно, без обзира да ли говорим о себи, о  Бангладешу, Буркини Фасо или Србији. Једина преостала истина о мени је истина моје поништености – док и њу прошлог лета није избрисао забринути Слободан Антонић.

МОЋ НАЦИОНАЛИСТИЧКЕ НЕМОЋИ: Поништавање овде не би било толико разорно, нити довољно темељно, да није саучесништва губитника у културном рату, које бива рационализовано на различите начине, као и оних који су у њега укључени својим амбицијама, или својом похлепом, као морално хендикепирана тајкунка која ме отпустила – на начин да не мора да ми да ни јебену отпремнину.

Нећу се детаљније освртати на допринос поносно српских моћника и њихових трабаната, који су запишали мој друштвени леш, почевши од Владимира Табашевића, алергичног на блато и све у њему, и Вишње Аранђеловић, интелектуално осиромашеног продужетка Љиљане Смајловић, до „Милпара“, овековеченог у једном моћном „роману с кључем“ као друштвени пењач лак на претенциозним речима а тежак на оригиналним мислима, који је преко „лешева“ почео да гази још као гимназијалац, и Мише Ђурковића, конзервативног прдопудераша са харизмом управника кафилерије, кога је разбеснела чињеница да сам указао на крхкост његовог поноса српством и пост-транзициону елитистичку отуђеност.

Мотиви елитних запишавача су били различити. Неретко лични, углавном каријеристички и мање или више везани за фрустрације које производи спој кукавичлука, јаловости и дефетизма, који је посео крем поносно српске елите. При томе, у Србији колико и у САД, губитници у културном рату нису у прилици да канселују било кога. Штавише, култура поништавања се јавља као директна последица величине њиховог пораза.

У контексту културе поништавања, моћни и друштвено уздигнути, поносни и намерни Срби  могу да учине само неколико секундарних ствари. Прва, да „свог човека“, већ поништеног од стране случајносрпких моћника, који су овде доминантни и на власти и у опозицији, изложе неким од ранијих облика остракизма и пратећих механизама клеветања и ућуткивања. Они могу да касапе друштвени леш (Смајловић, у мом случају) и иживљавају се на њему (Баздуљ), или серу по њему („Милпар“, Вучићев највољенији агент сератор).

Овде ћу цитирати само Табашевића, звезду „РТ Балкан“, намерног Србина који је успео да се ишчупа из класних канџи Петловог брда и траума УНИЦЕФ избеглиштва. Експресно је са себе спрао блато првих километара Ибарске магистрале, позлатио се, и први оверио мој, тада свеж, друштвени леш. Рутински, без помињања имена, као „Милпар“ касније (именовање придиже мету, смањује ефекат лапидарног посеравња), како приличи некоме ко је изнад ситуације, елоквентном добитнику НИН-ове награде и дечку који обећава: „Неки новинар, случајно пречест туриста по егзотичним дестинацијама Африке, се закрвио са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог. Популарне и делотворне оптужбе су севале на све стране: мизогинија, издаја, случајност, нужност, антиколонијално, аутоколонијално, антиаутоколонијално, анти-анти, ауто-ауто. Како каже Достојевски у Злим силама: 'Кудили су се и грдили, и све то уписивали себи у част'.“

Верујем да мој друштвени леш лепо стоји Табашевићевој данашњој „про-про“ и „ауто-ауто“ части. Лутала је та велика част, као и један много мања, Баздуљева, потуцала се око Мирка Ковача и Ивана Чоловића, да би на крају нашла своју страну, топли дом који је штити и од случајности и од нужности. 

Тихо тече Велика Морава. За разлику од Неретве, она не хучи. Штавише, Велика Морава се у Србији ни не чује. Не заглушује херцеговачку величину.

РОДОВИ ПОНИШТАВАЊА И ПОНИШТЕНОСТИ: Да додам овде још један „ауто“, мајка људске беде је често аутопројекција: „закрвио се са неким колегиницама му око тога ко је већа жртва овог другог“. Срећом, аутопројектовани је Светац. Од њега се одбијају феминистичке стреле. Имунизовао се на поништавање. Не може то свако.

Централна теза ударница империјалног феминизма на Балкану, обилато спонзорисаног прилепка западне надмоћи, током ратова деведесетих била је да је „добро“ овде женског рода док је „зло“ мушко и српско.

И у Хрватској, много више у Србији, антиратни активизам је промовисао схватање да је „женско присуство у јавности“ – које су овде оличавале Жарана Папић, хероина антисрпства, Дринка Гојковић, Биљана Ковачевић Вучо, Лепа Млађеновић, Биљана Србљановић, Борка Павићевић, Светлана Слапшак, Сташа Зајовић… – светлост у „српском мраку“, наводно мушком и црњем и од најцрњег у модерним временима, немачког.

Једна од последица је и да је у Србији матрица поништавање, као и „Друга Србија“ некада, остала женског рода, феминистичка. Зато се у Србији култура поништавања кристалише око фабриковања „повреда“ које следи другачије репере од западних. Овде је главни непријатељ српство – не „белачки супрематизам“ и „трансфобија“. И када данас аутоколонијалне феминисткиње у Србији говоре о „патријархату“ и „токсичном маскулинитету“, главна одредница величине „зла“ ишчитаног из њих је да су српски.

Овде главно мерило „добра“, сугерисано мерило праведности поретка и друштвених односа, нису постали све мајушнији, милитантно есенцијализовани, „рубни“ мањински идентитети, који су углавном плод новокомпонованих родних норми. При томе, за разлику од деведесетих, наследнице тих „добрих“ жена нису скрајнуте у елитне лагуме. Оне данас не делују из донацијама ушушканог другосрпског прикрајка већ из матице моћи, која је случајносрпска и онда када није антисрпска.

Наравно, у Србији је присутно исто, носеће схватање културе поништавања: Да постоје идентитети који су, наводно, истовремено добри, огледни и вечно угрожени по себи. Овде су то, често испреплетани, „добри“ мањински политички идентитети, посебно србофобични антинационализам и оријентофобично (про)европејство, „добри“ мањински етнички идентитети и „добри“ маргинализовани родно-сексуални идентитети.

Њихови манекени су недодирљиви, и није ух упутно критиковати и прозивати. Они су, наводно, по себи у сталној опасности, без обзира колико се они, чешће оне, које су посвојиле и самосинегдохизовале те идентитете, овде привилеговане, ситуиране и друштвено моћне.

Чак је и њихово цитирање забрањено. Један од твитова, које је Јована Глигоријевић употребила у мом поништавању, садржао је парафразу њеног твита у коме ме претходно описала као човека који се „смежурао од ејакулата“. Покушај Милоша К. Илића да преиспита и оголи овдашњу важну либералну догму, и доведе у питање потку идеологеме о „женском писму“, једна од његових „Јовани Глигоријевић“ је назвала „инцелашење“. Мада, за разлику од Линде Еванђелисте из Крагујевца, инцелофобична госпођица није додала „падам у искушење да му дам из сажаљења“. Поништавања се овде ослањају и на нарцисоидну претпоставку да сви желе оно што цвилеће филопаћенице имају.

Покушао сам да прочитам први роман ове младе ауторке, која је кренула да на друштвеним мрежама спроводи истрагу „инцела“. Књига је ушла у неки од сужених избора за награду лажног „НИН-а“, али бојим се да би неко, коме би то био први роман који је почео да чита, ризиковао да изгуби интерес за романе – и (п)остане „читалац-инцел“. Ужаси „женског писма“ кондензовали су се у том танушном роману, у том претенциозном „женском“ срању.

Инцеловање Илића, што је, изгледа, постао интегрални део овдашње, феминистичке културе поништавања, своју позадину делом има и у деведесетим, које су некима биле заслађене иако су већини сервиране горчене, многима загорчане. Оне су овде многима постале ружне и болне, али су некима биле увод у лепе, сите и безбрижне животе.

После чињенице да морамо да слушамо аутошовинистичка просеравања ћерки Аркановог спин-доктора, које су, преносни смисао је ту јако танак, деведесетих лепо јеле из „крвавих тањира“, уз саучесништво у Милошевом поништавању нам је сервирана слична амнезија. Изгледа да империјалне феминисткиње верују да су постисторијске личности. Да, као и Запад, немају прошлост. Да у њихове удобности и лукративне дистинкције није била уткана привилегија свемоћи. Да су се не само родиле невине већ и да су одрастале у невиности.

СВИЂА ИМ СЕ ДА ИМ НЕ БУДЕ ПРИЈАТНО: Одличан пример серијског фалсификовања угрожености и бескрајног кукања и запомагања је не толико цвилећа и завијајућа колико урлајућа моћ Тамаре Скрозе. Ова вишеструко тетошена фундаменталисткиња безбеднизма („сејфтизам“) – оперативног принципа културе поништавања, који изједначава сваки говор који код „преживеле“ изазва „непријатна осећања“ са учинком физичког насиља и претњи насиљем – у Вучићевој Србији се уживела у улогу вечне жртве, и из те позиције прети свакоме ко се усуди да пружи отпор или укаже на стварну моћ, друштвени положај и улогу ње и њених крвожедних штићеница, које верују да њихове фрустрација и пизме морају да буду једино релевантно мерило. Да сви морају да буду подређени њиховој сатисфакцији.

Скроза и њене саборкиње желе да цела Србија постане место налик кампусима елитних америчких универзитета, подрвргнутих „освешћеном“ (woke) пројекту селективне, лажиране „друштвене правде“ – место „без пристрасности, сукоба, критика или потенцијално претећих радњи, идеја или разговора“. Оно што је поражавајуће, овај нарцисоидни, кукајући фундаментализам сасвим је на линији Устава који је прогурао Војислав Коштуница, на који ћу се поново вратити мало касније.

При томе, тај антисрпски Устав нуди основе за прогон свакога ко се супротстави тој тоталитарној визији. Има неке овоземаљске правде у чињенице да су на мети тог новог, поустављеног антиполитичког поретка нашле и Коштуничине апологете, као што су Милан Брдар и Слободан Антонић. Коштуничино робовање „западном универзализму“, његова поражавајуће велика „културална неинтелигенција“, Србију је претворило у, чини ми се јединствену, незападну лабораторију потчињавања „оснаживањем“ – које оснажује не толико оснажене колико снажне. Моје поништавње је било демонстрација њихове моћи.

Спивак је инаугурисала „стратешки есенцијализам“ као алатку оваквог „оснаживања“. У перверзији субалтерности коју је произвело, и у Србији „оне“ (наводно једина добра, „Друга Србија је женског рода“ и само случајно српска) које могу да говоре, верују да су трансисторијски угрожене, вечне субалтерне, зато што постоје „они“ (ружни и зли „Балкан је мушког рода“ и поносно српски) који могу да говоре, који (још) нису сасвим заглушени или ућуткани. „Оне“, као извор своје, ваљда онтолошке, „структуралне“ угрожености у оцрњеном српском контексту виде чињеницу да нису једине чији глас може да се чује.

Култура поништавања се овде кристалише као један од одговора на то схватање, које је омогућило да случајносрпске феминисткиње постану њени главни актери, док су на Западу, не само у САД, феминисткиње неке од главних мета и жртава културе поништавања. То је препознатљиво у поништавању и јавном линчу књижевнице Џеј Кеј Роулинг, која је упорно инсистирала да назив жена припада само женама, и да простори интиме где су најрањивије морају бити јасно издвојени и заштићени, само женски простори. Њеном поништавању су се прикључили и главни глумци из серијала о „Харију Потеру“.

Ипак, деведесете и „Друга Србија“ не чине једину блиску предисторију културе поништавања у Србији. Њена специфичност, и слабост којом је обележена, има у Коштуници другог важног актера, који је сам себе преселио у политичку прошлост Србије.

ТИТО И КОШТУНИЦА: Војислав Коштуница је одговоран, не једини, за чињеницу да је у Србији култура поништавања постала сувишна пре него што се појавила, мада, наравно, уме да буде корисна и јако згодна победницима у културном рату. А они су се још 2006. године, када сам у НИН-у објавио портрет Латинке Перовић, намерили да ме укину. Први, тада неуспешан покушај био је захтев послат из Београда главном уреднику „Њузвика“ да ме отпусти зато што сам се, скратићу, реконтаминирао. (Мање од две године касније „Њузвик“ је банкротирао, а сам сам већ био спалио све мостове са претходним собом.)

Чињеница да је чак и ЦЗКД, родно место и инкубатор српског аутошовинизма, постао сувишан, и да је кансел култура овде била непотребна, нуспроизводи су учинка уставних промена које је прогурао Коштуница. Он је, наиме, Уставом, чији је био покретачки дух и главни дизајнер, судбину Србије оставио на милост и немилост мањинарења и „европизације“, што је појам чије коришћење представља симптом српских самопорицања.

Не толико колонизованог ума колико ума окованог западним, и са западним амовима украшеним симболима српства, Коштуница је Србији дао Устав којим Србију није чак ни продао већ је предао представницима мањина, и других, данас привилегованих некада „маргинализованих“, миљеника неоколонијализма, у замену за преамбулу.

Дао је све зарад дугачке реченице, чији се (суштински бе)смисао огледа у лапидарној, подсмешљивој али бриљантној Титовој мисли, истовремено препоруци и врхунском увиду у нашу дубоку културу – да овде судије не треба да се држе закона као пијан плота. Њена моћ је у томе да им не налаже нешто што нам је страно, већ схватање које је уписано у српско и многа друга незападна друштва.

Штавише, овде не постоји случајни Србин, велики, турбо „Европљанин“, „либерал“ и „демократа“ који није склон да, с времена на време, препозна околности које захтевају да се институције – не држе закона као пијан плота. У мају је то постао главни захтев дела опозиције, не само „кеноликог“ Сава Манојловића, новог „Бориса Тадића“ (у осрбљенијем покушају), који је одлучио да изађе на изборе 2. јуна.

Сваки српски закон, па и онај највиши, Устав, који је прихваћен уз игнорисање културално условљене стварности која привилегује бруку и потискује кривицу, која се овде јако споро и тешко мења, склон је да постане такав „плот“. Пут до косовског и другог овдашњег пакла поплочан је и умовима српских елита опијеним западним, и поседнутих илузијом да је западно саткано од универзалног и свеевропског, што значи да је примерено (и) нама.

Истовремено поука и сазнање, Титова кратка реченица садржи сублимацију важног аспекта српског другоеврпејства – нашег културног обрасца које је немилосрдни, властољубиви анти-Србин у Титу разумео много боље од „начелног“ мега-Србина у Коштуници, од кога, верујем, није лако наћи ни већег ни поштенијег. Нажалост, Коштуница није био у стању да се суочи са чињеницом да је идејна и нормативна потка његове „начелности“ западна; да је туђа. Он оличава потемкиновски апсект српства путовођа поносних Срба, који су се отуђили од дубоког, „командног“ српства без да буде расрбљени. Не чуди да су им Тито, Милошевић и Вучић с лакоћом преотели Србију и користили је као играчку својих амбиција.  

Овде ћу направити малу дигресију.

Појава српског аутошовинизам је неодвојива од схватања да је српство криво за упадљиви несклад, изобличеност наметнутих институција и процедура у Србији, као што је (реално постојећа) демократија, а не чињеница да је реч о мустрама које нису наше нити су прављене за нас, које су други кројили за себе, без да су узели (и) наше (дубоко-културалне) мере. Култура аутошовинизма је, пак, настала мање од четврт века касније као последица чињенице да су отпор аутошовинизму водили поносно српски елитисти који верују да је криво лоше српство; српство које су „покварили“ титоисти и америчка популарна култура.

Нажалост, релевантне разлике између аутошовиниста и њихових националистичких „непријатеља“ могу да се посматрају кроз призму једне речи – лоше. Наиме, случајносрпски елитисти верују да је једино „криво“ српство, које виде као по себи лоше, док поносно српски елитисти верују да је српство по себи добро, али да је постало лоше, да се покварило. Њима је криво, не једино криво, реално постојеће српство, кога би да поправљају. Другим речима, ни српски националисти, са јако мало изузетака, не виде проблем у неуниверзалности западних вредности, идеја и норми – већ у нама.

Као и крем грађаниста, и путовође српских националиста верују да је западно универзално, културално безмирисно, да није обележено оним што га је стварало. И једни и други верују да су западњаци надљуди, једини чије провинцијално може да производи универзално. И једни и други су себе уписали у тако схваћено западно и, истовремено су – једни транспарентно, други на подмукао начин – себе исписали из живог српства. И једни и други верују да јесу оно што нису односно да нису оно што јесу. Заједно, они чине срж српског проклетства и дугачке серије пораза у које се сместило.

Србија је оријентална култура „бруке и части“, у којој су „кривица и достојанство“, стубови западних друштава и саморазумевања на која су постављена, можда не страна али засигурно минорна тела. Зато „грађанско друштво“, „правна држава“ и „владавина права“ овде могу бити само вернија или лошија извођења туђег; крхке, често смешне представе, перформанси или, како то воли да каже Жан Бодријар у „Милпару“, симулакруми. Наравно, и он сам је само симулакрум западњака; надобудна карикатура.

Верујем да су намере те 2006. биле племените. Да је Коштуничина и Самарџићева памет, без ироније, јако велика. Истински ретка. Да је, као идеја, српство, као и поштење, у њима било на максимуму. Али, разумевање српске дубоке културе којом је написана, не само та несрећна преамбула, било је непријатно близу нули. Толико близу нули да то, временом, није постао толико несрпски Устав колико антисрпски Устав.

Самарџићева одлично написана и промишљена преамбула би, вероватно, ушла у анале уставотворства да је део Устава неке западне земље. Али, није. Та преамбула цела стаје у тужну чињеницу да је, следићу овде Титову мисао, наш умни „пијанац“, више отрован него наливен западним, поверовао да ће, све са Србијом на леђима, стићи тамо где жели држећи се западног „плота“. 

Уставност овде има два лица. Када је од користи моћнику, важна је. Када му смета, главно питање је како је заобићи и у колико широком луку. Зато је овде неизвесна судбина свега поносно српског што је ослоњено само на устав и законе.

ОПИЈУМ ЗА СУВЕРЕНИСТЕ: Коштуница је тим својим несрећним Уставом – у коме се мањине и мањинско помињу 62 пута а Срби, српство и придев српски 3 (три) пута – предухитрио културу поништавања. Он је овде одрадио њен посао пре него што се појавила.

Коштуница је позлатио мањине и обезбедио да аутошовинизам постане највеће српско (не)људско право. Бојим се да је данас само аутошовинизам овде јачи од српске судбине. Србија је постала игралиште аутошовиниста и повезаних центара друштвене, политичке и академске моћи. Нажалост, у Србији су западне вредности опијум за суверенисте.

О чему говорим види се на случају Милана Брдара, на који је недавно подсетио Слободан Антонић, који се десио 2012. године, дакле пре него што се појавила култура поништавања, али у коме се препознатљиви њени важни чиниоци. Наиме, један опскурни али моћни владин орган је тада „изрекао опомену проф. Брдару због његовог мишљења, изнетог током предавања, о томе да постоји „епистемолошка релативност промењене квалификације хомосексуалног понашања из болести у не-болест“.

Нажалост, захваљујући у великој мери Коштуници, Брдарова прогонитељака, тада „Повереница за заштиту у равноправности“, коју су поставили Демократска странка и њени привесци из посланичке групе „За европску Србију“, у чије име је уписана логика српског самопорицања, није погрешила када је тим поводом рекла да је њен посао „да штити од дискриминације мањинске друштвене групе“. Устав Србије недвосмислено поручује да српска већина не може бити угрожена и да не постоји потреба за заштитом и очувањем српског идентитета, каква се помиње у Члану 14 када је реч о мањинским идентитетима.

Свако ко верује да је Србија „колонија“ (ваљда „колективног“) Запада, требао би да посвети дужну пажњу (не само) Коштуничином колонизованом уму, који је овде окаменио и поуставио логику на којој се базирала осуда професора Брдара. Успон српског аутошовинизма, чињеницу да је од феномена београдске елите носталгичне за титоизмом за мање четврт века стигао до распршене, свеприсутне, средњокласне културе аутошовинизма, као и слабост отпора неоколонијализму, неодвојиви су од дубине тог добровољног, свесног металног (само)колонијализма, најслађег греха поносно српске елите. Забавља ме чињеница да умишљени „Милпар“ – њен данашњи врховни командант, истовремено интелектуално стерилна маскота њене политичке небитности и невидљивости, овековечена у прози Ђорђа Оцића –  није постао аутошовиниста.

ЗАПАД КАО ФЕТИШ: Коштуница неоколонијални положај Србије није подржао само својим несрећним Уставом. Подсетићу, у тексту објављеном на сајту „Нове српске политичке мисли“ 17. маја 2012. године, под насловом „Војислав Коштуница: Позивам грађане да гласају за Николића“, каже се да је Коштуница веровао да ће на тај начин бити „најбоље заштићени државни и национални интереси Србије“.

Све што се у другачије европској Србији, при томе смештеној у НАТО „кавез“ и НВО-овски „огољеној“,  податној неоколонијализму, ослања на демократију, правну државу, Устав и законе остаће незаштићено. О тој чињеници је лако и јако јефтино судити, али нисам сигуран да је у догледној будућности могуће променити.

Нажалост, са премало изузетака, и српске елите које зову антизападним доживљавају Запад као фетиш, извор и „носиоца виших, чаробних моћи… коме приписују божанска моћ“. Они су истовремено светосавци и западнославци, тужне, антиполитичке појаве које у стварности народа и земље којом се поносе виде само светлу али трагичну прошлост, дефекте и себе. 

Главна разлика између два српска самопорицања јесте у томе да просветитељски самопорекнуте карикатуре, као што су Владета Јанковић и „Милпар“, огледни Коштуничини људи, ту наводну дефектност, која им се привиђа због несамерљивости живе српске нашости са њиховим прдопудерашким себством, не виде као последицу инфериорности, како је склона да је види случајносрпска елита.

У истој вести се налази и илустрација колико је овде „интоксинација“ западним идејама опојна и постојана, колико упорно и слепо се поносно српске елите држе западног идејног и нормативног „плота“ – и где су, следећи га, послале Србију. Наиме, у тексту је истакнуто и Коштуничино подсећање, које је везао за „споразум да ће СНС и ДСС деловати сагласно кад је реч о промени Устава Србије“, да „питање промене Устава не може ни покренути, ни подржати без сагласности СНС и ДСС и да ће по том питању у Скупштини Србије деловати усаглашено и тежити консензусу какав је… постигнут приликом доношења устава 2006“. Цитиране су његове речи: „Постоје различите идеје, намере и науми да се кроз промену Устава настави даље распарчавање Србије и легализује противправна независност Косова“.

Ако постоје константе модерне историје Србије, онда се бојим да је једна од њих синергија демократских и повезаних илузија, с једне стране, и мање или више ауторитарних стварности којима су кумовале, с друге. Мислим да је чињеницом да упорно указујем на њу и њену позадину, обликовану елитизмом и отуђеношћу, армирана моја поништеност.

Наше путовође, командни врхови српске елите, и они који су више, случајносрпски самопорекнути и они који су мање, просветитељски самопорекнути, великог „унутрашњег“ непријатеља ни не назиру у себи, у свом непристајању на стварност у великој мери обликовану српском жилавом дубоком културом која им се, и једнима и другима, гади, већ су заједничког непријатеља нашле у некоме ко им указује на ту стварност, њене ослонце и последице; ко им је поставио огледало. 

Мислим да су неки од њих моје затирање, можда само подсвесно, доживели као разбијање своје слике у том огледалу; као магијски чин. Не чуди да „Милпар“ мртву Латинку јавно брани од мене, а да Теофил штити интелектуално умртвљујућег „Милпара“ од моје критике. Они су исти људи. Само се идеологије њихових згађености Србијом разликују. 

Зоран Ћирјаковић

Крај трећег од четири дела. Први део је доступан овде, а други овде, а последњи, четврти део је доступан овде.