Pravda od milijardu dolara (tekst iz decembra 2005. godine)

Pravda od milijardu dolara

Zoran Ćirjaković

(Tekst je objavljen u nedeljniku NIN 15. 12. 2005. godine)

Od hapšenja Ante Gotovine često se može čuti da je jedini problem Haškog tribunala nekooperativna vlada u Beogradu. Tribunal ipak ima jedan mnogo veći problem. Umnogome zahvaljujući ovdašnjem “prohaškom lobiju” koji je kritiku suda prilično uspešno izjednačio sa podrškom ratnim zločincima, previđa se da je najveći problem tribunala u samom Hagu prvenstveno u tužilaštvu.

Ovaj sud se građanima Srbije najčešće obraća glasom tužilaštva. Čak i kada se oglasi sudsko veće, njegovi dometi su definisani rezultatima tužilaštva. Kada del Ponte govori o “dostignućima” svog tribunala – 84 optužnice, 162 optužena, više od 4,5 miliona dokumenata, 12 000 sati audio i video-snimaka, stotine mapa – to liči na izveštaje sa kongresa SKJ. Mnogo indikativniji su rezultati koji se mogu naći na tribunalovoj internet prezentaciji: nijednom optuženom Srbinu nije izrečena oslobađajuća presuda. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu samo u slučajevima u kojima optuženi nisu bili Srbi. Zejnil Delalić je oslobođen novembra 1999. godine, Dragan Papić januara 2000. godine, a Zoran, Mirjan i Vlatko Kupreškić su oslobođeni oktobra 2001. Prošlog meseca su zbog nedostatka dokaza pušteni Sefer Halilović, Fatmir Ljimaj i Isak Musliu. Alija Izetbegović je umro kao osumnjičeni, Franjo Tuđman nije stigao čak ni do tog statusa.

Ovde se ne radi o tome da li su pripadnici jednog naroda počinili najveći broj zločina ili nisu, već o tome da su ograničeni potencijali tužilaštva prvenstveno usmereni ka dokazivanju krivice pripadnika jednog naroda. Istovremeno, vreme koje je mogla da utroši na dokazivanje krivice optuženih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, Del Ponte je protraćila baveći se navodnim zločinima u Čečeniji i obilascima svetskih metropola. Pripremajući se za samo jedan govor u oktobru ove godine, Del Ponte je imala vremena da “iskopa” citate Erazma, Čerčila, Kanta, Hitlera, Martina Lutera Kinga, Džejmsa Džojsa, Žorža Klemansoa i Solženjicina, ali u novembru nije mogla da dokaže da li je Fatmir Ljimaj imao dugu ili kratku bradu, jedan od glavnih razloga navedenih u oslobađajućoj presudi ovom zločincu.

Petrit Selimi, urednik prištinskog dnevnika “Ekspres”, kaže da je oslobađajuća presuda Ljimaju na Kosovu “shvaćena kao priznanje da su činjeni (pojedinačni) zločini, a ne kampanja”. Haški tribunal, koji stalno pokušava da se nametne i kao sud istorije, ima još tri albanska optuženika da pokuša da spreči da ova laž ostane zapisana kao istina. Možemo samo da nagađamo zašto tužilaštvo nije na isti način tretiralo sve slučajeve i zašto su Del Ponteovoj Rusi zanimljiviji od Albanaca.

Poražavajuće je da posle 12 godina rada suda koji dobija ogroman publicitet, samo 15 posto građana Srbije podržava saradnju sa tribunalom jer veruje da su zločini počinjeni. Problem nije u takozvanom antihaškom lobiju koliko u činjenici da su građani Srbije imali prilike da sami budu svedoci rada tribunala i njegovih rezultata. Oslobađajuće presude Ljimaju i ostalim optuženim ne-Srbima nisu jedini primer. U trenucima kada je imao najveći mogući publicitet – prenosi prvih dana Miloševićevog suđenja su bili najgledaniji program u istoriji televizije u Srbiji – Tribunal je pokazao svoje najjadnije lice.

Uvodna reč tužioca Džefrija Najsa na suđenju Miloševiću ličila je na loš magazinski tekst ili pretenciozni srednjoškolski pismeni zadatak. Taj tekst – prepun poluistina, citata istrgnutih iz konteksta i preterivanja – po rečima dopisnika jednog uglednog američkog dnevnika, “toliko je loš da ne bi mogao da bude objavljen u bilo kojoj poštovanja vrednoj publikaciji” u SAD. U pravom krivičnom sudu tužilac ima pravo da lupa, preturuje i bude ekonomičan sa istinom, ali ne kada se radi o sakatom sudu-presedanu kakav je Haški tribunal koji ne samo da treba da kazni krivce već i da nađe način kako da “proda” skeptičnom balkanskom auditorijumu priču o njihovoj krivici.

Nema opravdanja za odbijanje da se to učini. Naročito ako se ima u vidu da su Del Ponte i njeni saradnici pokazali da im je PR važan, da žele da visoko plasiraju sebe i svoj rad. Za pohvalu je što tužilac vodi računa o osećanjima i potrebama žrtava. Ali, to je samo polovičan uspeh. Aplauzi i pohvale iz zapadnih metropola su zvaničnicima tribunala dali odlično opravdanje za samozavaravanje. Potomci današnjih obožavalaca lika i dela Karle del Ponte u Vašingtonu ili Briselu ipak neće morati da strepe od balkanskih sledbenika današnjih zločinaca koji su umnogome zahvaljujući skandaloznoj aroganciji Del Ponte pretvoreni u svece u svim delovima bivše Jugoslavije. To što je ovdašnja “publika” želela da Hag “propadne”, ne može biti opravdanje. Sud ne samo da nije učinio minimalan napor da ovde plasira svoje istine, već se kroz usta najviših predstavnika tužilaštva opredelio da vređa inteligenciju najglupljih građana.

Ako je to uopšte više moguće, prvi korak ka popravljanju imiya sud-presedana koji je osnovan kao političko sredstvo i budućeg prihvatanja njegovih presuda u Srbiji, moglo bi da bude javno kažnjavanje ili otpuštanje nekoga od najodgovornijih ljudi u tužilaštvu. Poražavajući rezultat dosadašnjeg rada Tribunala je to da je diskreditacija celog suda, ili bar njegovih najeksponiranijih delova, preduslov da suočavanje sa zločinima uopšte postane moguće.

Učinak balkanskih “hagobranitelja” je još jadniji. Umesto da rade na povećanju broja onih koji će prihvatiti neophodnost kažnjavanja zločinaca, oni kao dokaz svog uspeha nude činjenicu da su usamljeni, ugroženi i odbijeni. Većina se umesto da koristi društvu, opredelila da pomogne sebi i tako otvori vrata sve izvesnijem istorijskom trijumfu politike koju sami nazivaju zločinačkom. Njihov glavni argument je neistina da demokratizacija društva nije moguća bez suočavanja. Suočavanje je uvek poželjno, ali ne i obavezno. Kroz istoriju je u mnogim zemljama – i zapadnim i istočnim, od Francuske do Japana – nesuočavanje bilo preduslov demokratizacije. Nekada je odlaganje suočavanja preduslov da suočavanje uopšte postane moguće. Ovo posebno vredi kada je sve u nijansama sivog, kada kao na Balkanu devedesetih nema ni apsolutno crnog ni snežno belog.

Oni koji insistiraju na suočavanju odmah i po svaku cenu i tvrde da je ovde sve “crno-belo”, u najboljem slučaju su neodgovorni saveznici onih koji su devedesetih činili najcrnje stvari. Beogradski drveni advokati Haškog tribunala Srbiji odriču pravo na budućnost jer sugerišu da se zemlja nalazi u začaranom krugu koji isključuje mogućnost i demokratizacije i suočavanja sa prošlošću. Ono što obično nude kao jedino rešenje su forme prinudnog suočavanja koje se svode na ispiranje mozga i sprovodive su samo pod okupacijom ili u diktaturi. “Ljudi moraju da znaju šta se ovde dogodilo... to treba prikazivati na sve strane i to kao obavezno... Treba to raditi kao Paton u Aušvicu. Celo selo dovede – niste znali, evo sada znate, gledajte i ispaštajte”, izjavila je nedavno Biljana Kovačević-Vučo. Bogdan Ivanišević tvrdi da su se “političke elite” odnosile prema tribunalu kalkulantski i sugeriše “rad na... vaspitavanju političke javnosti... u Srbiji”.

Na odbijanje građana Srbije da se suoče sa prošlošću pojedini “denacifikatori” odgovaraju uvredama, lepljenjem stereotipa i dehumanizacijom Srba koja podseća na najgore izjave srpskih šovinista o Albancima krajem osamdesetih. Najperverznije od svega je da se iz njihovih postupaka i izjava jasno vidi da oni uopšte i ne pokušavaju da stvarno “dekontaminiraju” navodno nacifikovanu Srbiju. Ako se Srbija bude suočila sa zločinima, to će biti prvenstveno uprkos, a ne zbog njihovog javnog delovanja.

Petar Luković sugeriše da smo nenormalna zemlja, “ludilo, ali apsolutno ludilo, jedna vrsta kolektivne poremećenosti”. Ne znam kako čoveka možete ubediti da nešto prihvati ako ga pri tome vređate. U kolekciji uvreda i besmislica na veb-sajtu takozvane “Inicijative mladih (sic!) za ljudska prava” nalaze se i tvrdnje da u Srbiji “aktivnost razmišljanja nije na visokoj ceni” i da je “negacija genocida genocid”. Tu je i kulturrasistički biser: “Poslednji utisak putnika iz posrbljenih Potočara je drvena tabla ispred porodične kuće na dan obeležavanja srebreničke tragedije, pored koje je tog dana moralo da prođe oko 70 000 Bošnjaka. Na njoj se bešćutno nudi: ‘Prasadi na prodaju. Cena 3,80 KM’.” Samo najekstremniji islamski fundamentalisti negiraju nemuslimanima u Bosni pravo da konzumiraju ili prodaju prasetinu.

Kada se građanima sugeriše nešto što ne prihvataju, ili ne prihvataju u dovoljnoj meri, dežurni denacifikatori po pravilu iznose još neprihvatljivije tvrdnje. Strašan zločin nad šestoricom srebreničkih muslimana čiji je snimak prikazan na suđenju Miloševiću, karikirali su i zloupotrebljavali akteri sa oba pola srpske političke žabokrečine. “Jer, pre svega, reč je o genocidu i čak nad tom šestoricom reč je o genocidu, jer po međunarodnim konvencijama, genocid je, bez obzira na broj, namera da prema grupi drugačijeg etničkog, rasnog, verskog porekla, vi osećate potrebu za fizičkom likvidacijom i egzekucijom”, rekla je u emisiji “Peščanik” Latinka Perović, jedan od najviših funkcionera titoističkog režima. Tvrdnja da ubistvo šest ljudi druge vere predstavlja genocid sugeriše da se na Balkanu devedesetih dogodilo na hiljade genocida i predstavlja uvredu za žrtve svih genocida u istoriji.

Ipak, verovatno najsramotnija rečenica se nalazi na veb-sajtu Inicijative mladih: “Opasan je paradoks da mnogo mladih ljudi (u Srbiji) koji, iako zbog svojih godina ni na koji način ne mogu biti odgovorni za bilo šta što je učinjeno u vreme ratova, nasedajući na laži nacionalističke demagogije koja je usmerena protiv procesa individualizacije krivice, prihvataju breme kolektivne krivice i time ukidaju sopstveno pravo na budućnost u prosperitetnom i demokratskom društvu.” Da je ovako nešto napisao bilo ko od haških optuženika o pripadnicima drugog naroda, verujem da bi to tužilaštvo na sudu upotrebilo kao dokaz. Naime, mens rea (mentalni element) mora biti dokazan da bi se govorilo o odgovornosti za genocid. Svaljivanje krivice na nerođene i na one koji “ni na koji način ne mogu biti odgovorni”, jedan je od važnih elemenata u pripremama za najteži zločin.

“Vaše napore više prihvata međunarodna zajednica nego vaša zemlja u čiju korist radite”, izjavila je Karla del Ponte na skupu koji je u Beogradu početkom ovog meseca organizovala Inicijativa mladih. Da se potrudila da pročita sa čim ova inicijativa i njeni predstavnici istupaju u javnosti, bilo bi joj jasno i zašto.

Ali čak i kada se iznose uverljiviji dokazi, oni dovode do daljeg udaljavanja zakrvljenih zajednica. Kada u Srbiji nije bilo očekivane reakcije na slike zločina pripadnika “Škorpiona”, one su u Bosni postale krunski argument za dehumanizaciju i dokazivanje zločinačkog karaktera Srba. I za ovo odgovornost snosi prvenstveno Karla del Ponte. Ona je propustila priliku da promeni odnos javnog mnjenja u Srbiji prema postupcima u Hagu, i za to, nažalost, neće platiti cenu. Diskreditujući ovdašnje kritičare, razne “inicijative” i “komiteti” su predstavili sve napade iz Beograda kao dokaz uspešnosti tribunala i obezbedili alibi neodgovornoj i bahatoj glavnoj tužiteljki.

Del Ponte misli da joj malo nedostaje do potpunog trijumfa. “Još nisam uspela da ubedim Harija Potera da se priključi mojoj kancelariji. U suprotnom, Karadžić i Mladić bi se davno stvorili u mojoj kancelariji”, izjavila je u septembru. Ali tribunalu u Srbiji verovatno ni veštičarenje više ne može da pomogne. Haški sud-invalid koji je osnovan kao eksperiment i sredstvo političkog pritiska, postao je deo balkanskog problema, a ne deo rešenja krivicom onih koji su ga vodili. Način na koji Tribunal i njegovi balkanski saveznici nameću suočavanje sa prošlošću obećava nove ratove u budućnosti. Za milijardu dolara, koliko je sud potrošio od osnivanja, imali smo pravo da očekujemo mnogo više.

TRANZICIJA PROTIV VRAČARA

Ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, poznata i kao "Silikonska dolina", bila je jedan od simbola devedesetih. To je bilo doba kada su na političkoj sceni vladali crvena ruža i četiri crvenkasta slova "S". Na ekonomskoj lansirnoj rampi carevali su primitivna akumulacija i četiri pepeljasta "P" – pištolj, pejdžer, plavuša i "Padžero". Novo vreme je, pored demokratskih vladara, donelo nove statusne simbole i novu oazu niskih potrošačkih strasti. Vračar je slika prve decenije dvehiljaditih, naše ružnjikave tranzicije.

Ako izuzmemo slabu izlaznost i ljutitu Vesnu Pešić, glavni razlog zašto su Boris Tadić i proseda ekipa sa basketa izgubili izbore krije se u zgradama koje su počev od 5. oktobra jedna za drugom nicale po "novom Vračaru". Na Neimaru, oko Kalenića, Hrama i Krsta zbrinuti su ljudi kojima je partija dala mnogo više nego oni njoj, elokventni govornici na stranačkim skupovima i estradno-umetnički fikusi na predizbornim binama. Ti srebroljupci, naravno, uglavnom "nisu članovi nijedne stranke". Ali neformalna koalicija samoživih ljudi koji boluju od različitih etičkih anomalija pretvorila je Vračar u enklavu svega lošeg što nam je donela smrt Jugoslavije i samoupravnog socijalizma.

Krunsku i okolne ulice su, pola veka posle proleterskih, okupirale tranzicione brigade. Slični ljudi valjda vole ista mesta. Dorćolska padina nije previše zanimljiva novim oslobodiocima. Istini za volju, kuće oko Jevremove i Jovanove nisu onako stare i oronule kao straćare na Krstu i Čuburi, pa se ne daju tako lako gurnuti pod buldožer evropeizacije i modernizacije. S druge strane, za mnoge od geografskih ili ideoloških arivista prestižni Blok 11a je nekako suviše zabačen, betonski i novobeogradski. Zeleno Dedinje je pak previše skupo – ne samo po aru i kvadratu, već i po danu života. Ni po cigare i jogurt se ne može peške, a neko mora i da pričuva kućicu u senovitom šumarku dok se preplanula gazdarica sa svojim anđelčićima baškari na kolonijalnom suncu.

Na Dedinju je bar sve, manje-više, tansparentno. Ljudima sa viškom para i plodnim deficitom morala koji stanuju oko Titove bombardovane avlije obično na čelu – i pozlaćenom antreu – jasno piše ko su i šta su. Mnogima od njih je, međutim, Vračar bio moćna odskočna daska. Ne može, ipak, sve odjednom. Uostalom, i Milošević je, pre Tolstojeve i Užičke, na Vračaru čekao na red.

Naši novi ne-Miloševići evropeizovali su proverene recepte za punjenje džepa kome se ne vidi dno i usporili "ekonomiju destrukcije". Prethodnih godina, naučili smo da korupcija, pored stare, istorijske verzije – koja je transparentno netransparentna i jako žilava – danas ima brojne legalne eufemizme. Često se, na primer, zove "donacija" ili "marketinška usluga", a mnogi vole da joj tepaju, pa je nazivaju "patriotizam", "nacionalni interes", "doprinos izgradnji demokratije" ili "podrška evroatlantskim integracijama".

Na novom Vračaru ništa nije onako kako izgleda. Na Kaleniću praktično nema seljaka. Oni koji oko podneva svrate naoružani fensi cegerima i pletenim korpama retko kad uključuju šporet i uglavnom ih ne zanima ukusno povrće. Pijaca ima čak i svoju Knez Mihajlovu, kratku promenadu na kojoj je sve dvaput skuplje, ali su mnogo veće šanse da se bude viđen. Obližnji art kafe nema veze sa umetnošću. K2 je smešten na vračarskim Himalajima, u ulici koja privlači instant biznismene koji nisu u stanju da "oplode" čak ni kapital koji su prisvojili, ali su zato sigurni da je sve "ekstra" i "vrh" u njihovim malograđanskim životima tapaciranim obiljem. Tamo je i endemska livada u (su)vlasništvu bivšeg ministra na kojoj ne može da se napase čak ni jedna mršava koza – ali može da se smesti par stotina kvadrata svetlog evroatlantskog stambenog prostora.

Tranzicione iluzije se kriju i na trpezi. Malo ispod Krsta vas čekaju evropeizovani leskovači uštipci sa vešto kamufliranim crnim lukom. Doduše, porcije su ostale prilično obilne, po meri nezasite ciljne grupe. Na belom megatanjiru možete da očekujete više kalorija nego što tipično etiopsko selo unese za praznični vikend. Za razliku od obroka, enterijeri su postali minimalistički i dozirano rustični, dok spoljašnjost nosi snažan pečat tradicije koja kaže da je najjeftiniji zidar najbolji arhitekta. Novi ugostiteljski objekti, međutim, često nisu u vlasništvu ljudi čije je ime istaknuto na ulaznim vratima. U obližnjoj piceriji će vam, ako ste novajlija, neko od redovnih gostiju ubrzo, u pola glasa, verovatno promumlati ime "pravog gazde". Šta će čovek, ubi ga imovinska karta.

Mnogi od novih Vračaraca su pažljivi i, na izvestan način, suptilni. Oni ne voze preskupa kola i ne idu privatnim avionom na letovanje na Mikonosu. Zadovoljavaju se skijanjem u Austriji i letovanjem u Turskoj – hotel, "praktično", ima šest zvezdica, ćevapi su, "da ne poveruješ", ukusni čak i kad su bez svinjskog mesa, a i baklava je bre baklava. Naravno, na more se ide samo sa par dadilja, Armani peškirima i Bikenberg papučama.

Uspon do alpskog snega i vračarskog vrha često kreće od Slavije i Cvetnog trga. Nova, tranziciona verzija sladunjave himne ušminkane titoističke urbanosti danas bi govorila da "Njegoševom ulicom devojke idu" i sanjaju da postanu kreativne direktorke u nekoj od marketinških agencija kojima gazduju dva penzionisana idola. Tri decenije pošto im je na jednom koncertu "crko Maršal", ljutite devojke koje su prošle neoliberalno sito i rešeto "gledaju u sliku" njihovog novčanika.

Izgleda da nije bilo lako odoleti iskušenju. Čak je i televizijski Mile zavoleo tranziciju. Ima se tu šta voleti. Neki od tih, danas uglednih i imućnih, građana tvrde da su se za sve to sami borili još devedesetih. Dok su "svi drugi" ovde ili ćutali ili bubnjali po šerpama, oni su hrabro ratovali za partijske kioske i nadgradnje. Zaslužili su, kažu, i više, ali narod je nezahvalan. Drugima su sekira ili, mnogo češće, kum i školski drug "upali u med".

Zato korupcionaško-tranziciona elita koja živi na novom Vračaru ima nekoliko glavnih grana. Jedan od podskupova novog vračarskog sveta čini druga liga direktora parajavnih preduzeća i vlasnika paraprivatnih firmi, što će reći partnera uz čiju pomoć, ako se čovek ne zanese, može "laganica" da se kraducka a da se "sigurica" ne ode u 29. novembra. Zatim, tu su vlasnici šaltera na kojima se izdaju dozvole – ljudi koji su privatizovali franšizu da lupe državni pečat. Najživopisnija je, ipak, "b'ate" grana u kojoj su gore pomenuti kum i stari drug, slučajni partneri u krađi zbog kojih se, ako "pukne" u nekom tabloidu ili partijskom komitetu, obično gubi samo obraz, ne i sloboda.

Različiti ogranci nove elite, ipak, nisu jasno razdvojeni. Ne može čovek danas da se osloni samo na jednu varijantu. Pored toga, mnogi od nas nisu svesni koliko koštaju Swarovski tapete, zebrano furnir i sve drugo što je "mast" oko Kalenceta. Ipak, u stanovima tranzicionih elita caruje skupoceni minimalizam. Istaknuta pravim linijama i oštrim ivicama, praznina je bezbedna – ne može čovek da pogreši i "ispadne seljak". Pravo lice će se pojaviti ako zagrebete sofisticirane glazure onih koji su uspešno evropeizovali svoj garderober i vozni park i uselili se u "pametan stan" sa "eko-sistem maskiranom" klimom i "finger-touch" bravom.

Evro ne poznaje religiju niti ideologiju. Roditelji dece ovdašnjeg postidejnog, pravoslavno-ateističkog izdanja jagme za neoliberalnim kolačem vole jedno francusko katoličko obdanište i vračarske osnovne škole nazvane po velikim srpskim levičarima. Ali kada bi proveli bar petnaestak minuta na roditeljskom sastanku u nekoj od ovih ustanova, Svetozar Marković i Vladislav Ribnikar bi se verovatno prevrnuli u grobu. Kamo sreće da se u zadnjim klupama oblizuje neki novi Nušić ili Sterija. Bila bi grehota da ostanemo uskraćeni za dramski spomenik postkomunističkom vašaru malograđanske taštine u kome svako malo zablista poneko rumeno dete tranzicije ili njegovi bahati roditelji.

Mnoge od njih strašno iritira postojanje javnog prostora, izuzev, naravno, parkića u kome može da se istrči rasni cuko. Želja da sve bude privatizovano često biva izražena komentarima tipa: "Šta ima neko da se parkira ispred moje avlije?" Zato svaki dan na ulicama novog Vračara možete gledati svojevrsnu izložbu različitih skalamerija koje se koriste u velikoj borbi "samo ja i moje pare" bratije sa vozačima-uljezima koji su toliko bezobrazni da žele da se parkiraju na "moje" javno parking mesto. Na njemu, naravno, sme da bude samo arivistički Land Roverov megamodel Range Rover, luksuzni džip koji je "grub spolja, raskošan iznutra" i nikada ne ide kroz blato – baš onako kako sebe vidi gabaritni evro-demokratski i rusofilski kadar koji je savladao društvenu uzbrdicu i popeo se na vrh.

Skoro pa dedinjski, Neimar je s razlogom dobio specifično mesto u klasnoj geografiji Beograda. Vračar je bio prijatan i, nekako, lepo i pametno skrajnut deo Beograda – izdvojen, ne pretrpan, a ipak blizu centra. Neimar je uvek bio njegov najidiličniji deo koji je omogućavao još udobniji "pogled sa strane" na vrevu gradskog života. Zato ne čudi da su samo neki od najimućnijih dobitnika u tranziciji mogli da se dokopaju njegovih uskih ulica i u to vreme niskih porodičnih kuća sa zelenim dvorištem. Cvetne bašte su u međuvremenu uglavnom nestale, a stare kuće su porasle – i u visinu i po dubini. Viši ešalon vračarske elite danas živi u ulicama-tunelima u koje se teškom mukom probijaju zraci sunca.

Tako je to u svetu ljudi koji hoće "ful sve". Oni su na nekada ušuškanom Vračaru stvorili našu najveću demokratsku palanku. Ali, nisu sasvim sami u toj fensi oazi egoizma i nadmenosti. Na prostoru najmanje beogradske opštine je zbijeno i mnogo "stare" arogancije i elitizma koji neguju ljudi koji nisu profitirali od musave evropeizacije ili ruskog fosilnog goriva. Uz tranzione cvećke, oko tezgi na Kaleniću tiskaju se namrgođeni i, što bi se reklo u postkosovskoj Srbiji, samoproglašeni pripadnici druge, treće ili – to, ipak, ne postoji samo u filmovima – četvrte generacije urbanih. To su građani koji na Internetu dobijaju redovno sledovanje mudrosti koja ih utvrđuje u mišljenju da je "sve strašno" i da "to ima samo ovde". Ovi "Evropljani" svim srcem mrze i novi Vračar i ostatak Srbije.

Reč urbano je tamo dobila onaj ružni prizvuk koji je patriotizam stekao u godinama antibirokratskog žara i letećeg jogurta. Kada mi je neko danas pomene, dođe mi da se mašim poslovične veze praziluka i da je ostavim da ponosno viri. Ipak, nije mi teško da razumem mrzovoljnike koji idealizuju dušu onog Vračara od koga nije mnogo ostalo. Tamo nije umro samo stari i bolešljivi rock 'n' roll, već skoro sve ono što se ne može lako prevesti na jezik novca.

Prethodni, mirni i neodoljivo izmešteni Vračar se smanjio i deluje nekako skvrčeno, kao povrće u "Malom Kaleniću" koje čeka neke od onih koji su ponovo prespavali pijačni dan. Ako ste nostalgični za prijatnom, skoro intimnom atmosferom "starog Vračara", možda je bolje da se prošetate po nekom drugom kraju. Dvanaest godina posle 5. oktobra, nešto od onoga što je Vračar izgubio sačekaće vas čak i oko ozloglašene dorćolske "Silikonske doline". Tranzicija je čudo.

(Autor ne stanuje niti je ikada stanovao na Vračaru.)

Zoran Ćirjaković

Srpska plemena

Zoran Ćirjaković

U Podsharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica - najbrojnija čini samo oko pet posto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u preko od deset država, a najmanje sedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da u Africi ima malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje već decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom, koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao "njihov" red da gladuju, a "naš red da jedemo" – i krademo. Deo "plena" koji će podeliti novi ("naš") režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja "mi smo država", zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna "državna" plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentilističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva u nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske "politike identiteta". Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije "osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći". Ali ne samo NVO, već državne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjžici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopartimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je "lobi lista", spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo bez da imamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama - prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je "neophodno da ubijemo pleme da bismo izgradili državu". To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ipak "prevedemo" na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: "treba ubiti stranke da bi izgradili demokratiju". Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Genocid je genocidna reč

Živeti u senci genocida

Zoran Ćirjaković

U tekstu koji su prošlog meseca preneli mediji širom sveta Timoti Viljam Voters, profesor prava na Indijana Univeritetu u SAD, zalaže se za ukidanje genocida kao krivičnog dela. Voters, koji je u Haškom tribunalu učestvovao u pisanju "kosovske optužnice" protiv Miloševića, smatra da ne samo da suđenjima za genocid treba reći "nikad više", već da je "pravni koncept genocida toliko nekoherentan i toliko štetan po ciljeve kojima služi međunarodno pravo, da bi bilo bolje da ga nikad nismo ni izmislili".

Za genocid, po Votersu, "iskupljenja ne može biti" iz najmanje dva važna razloga: "defektan je u svojoj definiciji i ima uznemirujuće moralne i političke posledice". Optužba za genocid sudski proces preusmerava sa činjenica na motive, koji su čak i kod mnogo jednostavnijih zločina izuzetno složeni i višestruki. S druge strane, što je mnogo opasnije, iako prividno deluje u interesu žrtava i pravde, u stvarnosti legitimiše razmišljanje u kategorijama kolektivnog i pogoduje stvaranju začaranog kruga viktimizacije, fatalizma i osvete.

Izbacivanje genocida iz sudnica ne znači davanje amnestije ljudima koji su naredili ili sproveli sistematska masovna ubistva pripadnika druge zajednice. Sva zlodela koja čine zločin genocida ostaju podložna krivičnom gonjenju."Ne postoji čin genocida koji istovremeno nije i neki drugi zločin. Genocid je zločin karakterizacijom, jedna interpretacija," piše profesor Voters.

Ali ta karakterizacija skriva dvosekli mač, klatno zločina koje nije uvek lako zaustaviti. Raspad Jugoslavije je pokazao koliko je mali korak od shvatanja o "genocidnom narodu" do verovanja da se nad njegovim, navodno hronično nesuočenim i nacionalnom kulturom "kontaminiranim" pripadnicima mogu vršiti preventivni, odbrambeni zločini.

Problem se ne tiče samo Zapadnog Balkana. Insistiranje na genocidu destabilizuju Bliski i Daleki istok i Centralnu Afriku. Na primer, uprkos upornom jermenskom inistiranju i snažnim pritiscima iz zemalja EU, Turska odbija da optužbu za genocid tretira kao pravno pitanje ili nešto što ima veze sa pravdom, iako je spremna "čak i da uputi izvinjenje za masakre" nad Jermenima.

Ovakvo odbijanje ne podrazumeva bezosećajnost ili šovinizam. "Zločin nad zločinima" ima ogromnu političku moć. Genocid je postao jedini zločin koji je važan. On danas nema veliki državotvorni potencijal samo za zajednicu iz koje dolaze izvršioci, već sve češće i za kolektiv kome pripadaju (najbrojnije) žrtve. U eri humanitarnih intervencija jednonacionalne države se ne grade samo ubijanjem, već i stradanjem.
Došli smo, kako piše profesor Voters, u "moralno perverznu" situaciju u kojoj se "svaka grupa čija patnja nije nazvana 'genocidom' oseća kao žrtva drugog reda". Zato ne treba da nas čudi da je predednik Tomislav Nikolić pomenuo opasnost od genocida kada je govorio o sudbini preostalih kosovskih Srba. Ugrožene zajednice koje nisu u stanju da uvere zapadnu publiku da im preti "vrhovni zločin" danas nemaju mnogo šansi da zaštite svoja prava i osiguraju egzistenciju dostojnu čoveka.

Kada ubijanje prestane, prva "žrtva" zločina genocida je politika. Sudski ili naučno verifikovan genocid predstavlja moralno privlačan, praktično savršen izgovor za depolitizaciju složenih problema koji se mogu rešiti samo na dva načina – politički ili (novim) genocidom. Nažalost u Bosni, kao i u Ruandi, potraga za bolnim, ali preko potrebnim kompromisma prečesto biva gurnuta pod tepih genocida. Ispod leševa nevinih lako je sakriti opasne lične ambicije i velikodržavne političke ciljeve.

Zato genocid treba izbaciti iz pravne sfere i ostaviti ga onima koji je ova reč postala opsesija ili profesija. Naravno, prebacivanje "ultimativnog zločina" u ropotarnicu pravne istorije neće ukinuti mogućnost da neko ponovo krene da ubija ljude koji se, na primer, mole "pogrešnom" bogu. Ali bar će senka u kojoj žive mnoga heterogena društva postati manje tamna i preteća. Genocid je odavno postao genocidna reč.

Zatvaranje otvorenog društva

Ekonomska kriza je donela godine zatvaranja i povlačenja, za mnoge neočekivani i zbunjujući korak nazad. Srbija tu nije izuzetak. Začaurivanja, potiskivanja različitosti i okretanja bliskom i prepoznatljivom prvo su se latili lideri najbogatijih država Evropske unije. Jedan od strateških odgovora na „veliku globalnu recesiju” bilo je odustajanje od multikulturalnih politika. Francuski predsednik i nemačka kancelarka, a nešto kasnije engleski premijer i holandski potpredsednik vlade, poslali su istu poruku – biće nam bolje ako postanemo isti, ako krenemo da sistematski potiremo razlike i razvijamo „istinsku koheziju”, ideal koji je Dejvid Kamerun promovisao u programskom govoru na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. Shvatanje da je multikulturalizam mrtav jedno je od retkih oko kojih danas postoji visoka saglasnost u duboko podeljenoj i zbunjenoj uniji.

Ali zašto tako brzo? Zašto građani i njihovi lideri žure ne samo da pritvore vrata, već i da obezliče i ukalupe one koji su uspeli da se uguraju u zapadne oaze prosperiteta? Ne radi se tu samo o malim platama i visokim stopama nezaposlenosti. Strah od različitosti i otvorenosti ne stanuje samo u istanjenim evropskim novčanicima.

„Naša priroda je suštinski plemenska”, naše redovno, podrazumevano stanje je zatvoreno društvo, piše Robin Foks, jedan od sledbenika i prijatelja Karla Popera. Štaviše on tvrdi da nam je otvorenost „neprirodna”. Koliko god da se razvijamo i napredujemo „plemenski impuls”, moćni „unutrašnji šapat”, ostaje skriven u svakom od nas. Krhka ljudska civilizacija počiva na čvrstim temeljima tribalizma. Tu, po Foksu, nema izuzetaka. „Divlji um” čuči čak i u onima koji se svim silama upiru da izgrade otvoreno društvo. Zato njegovi neprijatelji nikada neće nestati. Mi živimo „beskrajnu pobunu civilizovanih protiv civilizacije”, tvrdi Rodžer Sandal, još jedan od poperovaca koji su analizirali „endemski revolt protiv otvorenosti” i njegove totalitarne ekstreme.

Saznanje da otvoreno društvo i liberalna demokratija ipak ne predstavljaju „neizbežni konačni proizvod društvene evolucije” predstavljalo je veliki izazov za mislioce koji su pokušavali da osavremene Poperovu evrocentričnu viziju. Njima su se priključili mnogobrojni razočarani socijalisti koji su se suočili s krahom marksističke vizije o mogućnosti „utopijskog društvenog inženjeringa”. Kao i moćni zapadni političari, mnogi od njih su ovaj pesimistički zaključak pretvorili u jedno krajnje pragmatično pitanje: Koliko je sile (i zatvorenosti) potrebno da bi se sačuvala ili unapredila „stvarno postojeća” otvorena društva?

Ali sam paradoks koji je sadržan u ovom teškom pitanju ima dalekosežne posledice. On proizvodi hibris koji Zapad vodi u nove imperijalne projekte prožete dvostrukim standardima i licemerjem, a mnoge prozapadne političare u ostatku sveta navodi da, navodno za dobrobit same demokratije, olako odustanu od mnogih liberalnih i demokratskih principa i praksi. To, ne samo u Srbiji, proizvodi ravnodušnost, apatiju i cinizam koje ne treba gubiti iz vida kada tumačimo izlaznost birača i rezultate nedavno održanih izbora.

Kriza kojoj se ne nazire kraj samo je istakla ovu kontradikciju koja dovodi u pitanje i relevantnost Poperovog ideala i smisao njegovih zapadnih inkarnacija. „Kada stvari ne idu dobro po nas mi tražimo spasioca – doktrinu ili lidera – da nas vrati u bezbrižnu sigurnost plemenskog društva i plemenskog mentaliteta”, piše Foks. Zato se danas i Srbija, koja čeka čudo i plaši se budućnosti, i donedavno „superotvorena Holandija” i nesrećna Somalija, verovatno najzatvorenije od svih društava, suočavaju sa istom „zlokobnom privlačnošću” zatvorenog društva. Brojna razočaranja, neprijatna neizvesnost i strah od rastuće nemaštine često nas sprečavaju da prepoznamo da protiv otvorenog društva najuspešnije ratuje naš zatvoreni um. Neočekivani izborni rezultati, kao i zbunjujuće odluke lidera ili čudne poruke samopravednih elita, živa su svedočanstva nekih od njegovih brojnih pobeda.

O Azavadu, saharskoj državi

Zoran Ćirjaković

Kada sam pre par godina po drugi put stigao u Mali bila je to, po oceni vašingtonskog Fridom hausa, jedna od samo dve "slobodne države" u celom islamskom svetu. Nije bilo teško prepoznati znake političkih sloboda i tolerancije u oblakom crvenkaste prašine prekrivenom Bamakou, gradu koji je do martovskog puča bio prestonica najsiromašnije demokratije na planeti.

Pored pretrpanih tezgi koje zauzimaju nekoliko blokova oko Ružičaste pijace sudarali su vižljasti mladići u majicama sa likom Osame Bin Ladena i oskudno obučene studentkinje, svetloputi Tuarezi sa plavim maramama preko usta i stidljive žene naroda Fulani sa diskretnom tetovažom oko širokih usana. U učionicama je bilo devojčica skoro koliko i dečaka, a od 1991. godine predsednici su dobrovoljno odlazili sa vlasti.

Bamako je u zapadnim medijima uglavnom pominjan po dobroj muzici – uz pesak, luk i so, jednu od retkih stvari koje Mali ima na pretek. Nigerijski biznismeni i evropski humanitarci bili su glavni gosti u hotelu L'Amitie, fucnutom bišem Sofitelu na obali Nigera. Preduzimljiva libanska dijaspora obezbeđivala je francuska vina i druga sitna zapadnjačka zadovoljstva.

Sever zemlje, od prošlog petka "nezavisna država Azavad", uvek je bio sasvim druga priča. Za Tuarege, seminomadski narod nezavisnost Malija bila je početak nove "okupacije" – bele Francuze zamenili su crni, "malijski kolonizatori". Mnogi svetloputi Tuarezi nikada nisu prihvatili državu kojom već pola veka vladaju crni ljudi kojima su ranije trgovali na starim trans-saharskim putevima i pijacama robova.

U Gao, centar samoproglašene države kojoj malo ko predviđa dug život, stigao sam decembra 1998. godine rashodovanom letilicom jedne od upokojenih filijala Aeroflota. I danas su južno od Sahare glavna prevozna sredstava krntije koje su na drugim meridijanima odavno odslužila svoje i koje su poslate da polako umru na najsiromašnijem kontinentu.

Aerodrom u Gaou ličio je na veliku kasranu. "Ulaznica" u glavni tuareški grad koštala je 1000 (postkolonijalnih) franaka. Afrički vojnici retko dobijaju platu. Mito i korupcija imaju sasvim drugačije značenje u zemalji u kojoj je svaki poznati poreski sitem skuplji od očekivanih prihoda od hronično gladnog stanovništva.

Poručnik, koji je sa čuđenjem primio vest da je drug Tito umro pre dve decenije, tvrdio je da nemam jedan pečat u pasošu kada sam dva dana kasnije autobusom krenuo nazad ka Bamakou. "Izlaznica" iz Gaoa koštala je deset puta više od "ulaznice". Poručnik koji se sećao Tita, kao i većina vojnika na njegovom čekpointu, više je ličio na debelu kasirku nego na vojnika. Ne čudi me da su ih Gadafijevi tuareški veterani prošle nedelje prosto oduvali sa pustinjske polovine Malija.

Nisam poželeo da se vratim u Gao. Tada poslednja tuareška pobuna završila se samo godinu dana ranije i rupe od metaka su još bile vidljive na oker kućama od blata i ćerpića. Gao mi je ličio na jedno od onih napetih, besnih mesta u kojima vam se čini da rat nikada neće biti završen. U "Atlantidi", jedinom hotelu koji nije bio javna kuća, bio je još jedan Francuz. Prosedi recepcionar, Malijanci su obično mnogo stariji nego što izgledaju, ubeđivao nas je da će sledeće godine reli Pariz-Dakar ići starom rutom i da će tuareški grad bez asfalta ponovo, makar na 24 sata, postati centar automobilskog sveta.

Srce krhkog Azavada je ipak Timbuktu, mitsko mesto koje je postalo sinonim za pustinjsku avanturu i kraj sveta. Opstanak duguje karavnima soli i unutrašnjoj delti Nigera. U ovom srednjevekovnom gradu merilo starosti kuća je broj stepenika niz koje je potrebno sići sa stalno rastućeg nivoa ulica koje zatrpava Sahara.

U Timbuktuu sitni pesak je svuda. Osećao sam ga kako krcka u svakom zalogaju tanušnih lepinja. Ali beli hleb je luksuz u gradu bez struje koji je živeo od prosa, sušene ribe i doznaka iz Libije. Tuarezi, koji, pored Malija, žive i u Nigeru, Alžiru i Libiji, bili su omiljeni i elitni Gadafijevi vojnici i glavna meta njegovih nasilnih i osvetoljubivih naslednika. Oterani iz Libije oni su se priključili gerili koja na severu Malija nikada nije prestala da se bori za tuarešku državu, svoj komad pustinje koji su Francuzi izdelili povukavši sasavim arbitrarne, pravolinijske granice.

Ima nemalo ironije u svernoafričkoj igri spojenih sudova. Mirovni sporazum koji je 1996. godine okonačao poslednji od četiri veliku tuareška ustanka uspeo je u velikoj meri zahvaljući tome što je ekscentrični libijski pukovnik "zaposlio" prekaljene pustinjske ratnike. Iz istog razloga su se brzo gasile i manje pobune u prethodnih petanestak godina.

Ni Zapad ni libijski pobunjenici nisu pokušavali da zaustave pustinjske ljude koji su prošlog leta iz Libije sa sobom odneli velike količine naoružanja i opreme. Egzodus tuareških plaćenika preko nenaseljenih prostranstava Nigera i Alžira ubrzao je Gadafijev pad i izvezao veliki deo nevolja 2000 kilometara jugozapadno. Malijska demokratija i krhki mir pali su kao kolaterlana žrtva "arapskog proleća". Teritorijalni integritet se nekako drži. Niko još nije priznao Azavad, novu saharsku državu.

O raji i papcima

O raji i papcima

Zoran Ćirjaković

Jedan od glavnih stereotipa o Sarajevu i Beogradu u zapadnim medijima tokom prethodnih dvadeset godina kaže da je bosanska prestonica oduvek bila tolerantan grad, dok je Beograd predstavljan kao večno balkansko "srce tame" i isključivosti.

Socijalističko Sarajevo opisivano je ne samo kao multietnički grad već i kao mesto u kome je "vazduh bio slobodniji", meka za disidente iz drugih delova Titove države koja je u međuvremenu postala bivša. U lamentima nad "izgubljenim rajem" u uglednim američkim medijima grad na obalama Miljacke predstavljan je kao sofisticirano i otvoreno mesto. Direktno je poređen sa Parizom i San Franciskom, gej prestonicom sveta.

Ali da li ovde bilo ko veruje da je 1991. godine u Sarajevu bilo OK biti gej? Šta je to bivše, multietničko Srajevo stvarno tolerisalo? Kakve je razlike prihvatalo, a kojih se plašilo?

Verska i etnička različitost decenijama je branjena netolerancijom prema drugim različitostima. Lična imena, a neretko i prezimena, u Bosni su obično žigovi nacionalne pripadnosti. Svi znaju ko je ko. Zato je svaki pojedinac koji štrči predstavljao potencijalnu opasnost. On je svojom izuzetnošću sugerisao ili da je njegova etnička zajednica iznad druge dve ili da može postojati nešto što se nije ukuvalo i obezličilo u bosanskom loncu, jelu koju predstavlja odličnu metaforu sarajevske (ne)tolerancije.

Svaki put kada se nečije isticanje nije moglo sakriti proizvodnjom lažnih simetrija ono je u Bosni potiskivano ili istiskivano. Nije bilo lako izmisliti bošnjačkog Ivu Andrića ili hrvatskog Emira Kusturicu. Zato je svako ko je odskakao genijalnošću, alternativnom seksulanošću ili potkulturnom uniformom predstavljao opasnost koju treba obezvređivati, krotiti ili eliminisati. Neprijatelji krhke etničke ravnoteže bili su tako i bosanski geniji i pankeri i homoseksualci.

Ova netolerencija je izražena i u podeli na raju i papke. Papci nisu isto što i "seljačine" u ružnom žargonu beogradske građanske palanke. Ni raja nije sinonim za "urbanu i tolerantnu osobu", kako tvrdi Ed Valijami, nagrađivani novinar Gardijana. Potreba da neko bude prihvaćen kao deo raje posledica je shvatanja da je normalna samo ona osoba koja nije drugačija. "Ko nije s nama taj je papak", piše Šaćir Filandra, dekan sarajevskog Fakulteta političkih nauka. To je "onaj koji ne prihvata naše vrijednosti i obrasce ponašanja".

Imperativ uklapanja zahteva dozu izveštačenosti i licemerja koju ljudi sa strane teško mogu da razumeju ili prihvate. Ova pretvornost ima brojne manifestacije. Jedna je brzo i sasvim neiskreno zbližavanje. Dva minuta pošto smo se sreli postajemo jarani. Ali to ne znači da vas instant "jaro" neće izvređati pet minuta kasnije.

Insistiranje da se bude "deo raje" na obroncima Trebevića se često izražava i prezirom prema ljubaznom "vi". To što se mnogi vređaju kada im kažete "vi" nije znak nekog hvale vrednog antielitizma, već straha od mogućih posledica neuklapanja. Zato papak nije samo "primitivni" siledžija, već i osoba sa "bečkim" manirima.

U temelju ove netolreantne tolerancije leži kolektivno sećanje i instikt samoodržanja koji se razvio u zemlji koja se plaši talasanja i ima loša iskustva sa slobodnim izražavanjem volje pojedinaca koji imaju nacionalna imena i prezimena. Sasvim racionalan strah učinio je da se pojavi, parafraziraću Česlava Miloša, ketman tolerancije u kome je ostajao zarobljen bosanski um.

Ova svebosanska izuzetnost nije sasvim bez presedana. Nigde na Balkanu ljudima koji se razlikuju nije lako da budu ono što jesu. Čak i u individualističkoj Australiji postoji sličan "sindrom sečenja visokog maka". Ni Austrijalijanci ne vole one koji štrče nalik tanušnim, žarko crvenim bulkama u polju žita. Raja se tamo kaže "ortaštvo" (mateship) i malo je nedostajalo da ovaj ideal 1999. godine bude ubačen u preambulu ustava. I na kontinetu koji leži "dole ispod" neprijateljstvo prema isticanju ima duboke korene. Belim došljacima je bilo teško da prežive u okrutnom prirodnom okruženju. Solidarnost i egalitarizam postali su tada odlike po kojim se Australija i danas razlikuje od SAD, gde se odskakanje uzima kao najviša vrednost.

Posleratno Srajevo liči na Beograd. To je postao grad jedne nacije u kome su ljudi druge vere samo začin koji pomaže da osetimo aromu metropole. Možda u tome ima nečeg dobrog. Možda više niko neće seći ni visoke bulke koje štrče u vremenima mira, ni polja tuđeg žita u godinama rata.

Leševi i dve karijere

Leševi i dve karijere
Zoran Ćirjaković

Kada sam sa još devet gledalaca, četiri uniformisana lica i dva operativca u civilu - koji su verovatno poslati da čuvaju ofucana i masnjikava sedišta od srpskog besa, ušao prošlog četvrtka na premijerno prikazivanje filma "U zemlji krvi i meda" nisam očekivao povratak u 1988. godinu.

Anđelina Žoli nam je ponudila rimejk "filma" koji je Slobodan Milošević režirao krajem osamdesetih. Slike golorukih žene sa decom u naručju poslužile su Slobi da stvori iluzije apsolutne nevinosti – Srba kao večnih žrtava koje nisu u stanju da čine zlo. I u Anđelininom scenariju glavnu ulogu imaju bebe koje plaču i žene koje beskrajno pate i očajnički vrište. Tu su i krvoločne, bezosećajne zveri koje ih ubijaju. Samo su u njenoj verziji iz 2011. lovina postali Bošnjaci, a Srbi beštije.

I reakcije su slične. Milošević je uz pomoć priče o bespomoćnim srpskim žrtvama iz tada poslednjeg rata postao anđeo "ostataka zaklanog naroda". Anđelina je u Bosni našla "svoje" žrtve i ljubav preživelih nije izostala. Sarajevska premijera je imala nešto od euforične atmosfere mitinga iz prvih meseci antibirokratske revolucije. Nova bošnjačka boginja poslala je svojoj publici neke sasvim prepoznatljive poruke: Vi ste moj izabrani narod. Vi ste jedine žrtve. Vi ne možete da uradite ništa loše. Vi ste nevini kao bebe.

Tu se ne završavaju sličnosti između dve sebične nekropolitike. "U zemlji krvi i meda" je proizvod želje jedne moćne i uticajne osobe da postane veća nego što jeste. Dakle ponovo neko ko ima ogromne ambicije gradi karijeru i popravlja imidž na balkanskim leševima. Krajem osamdesetih to su bili leševi nevinih srpskih žartava, a danas se seksi spomenik humanosti i milosrđa gradi od leševa nedužnih bošnjačkih civila.

Zašto je to danas opasno? Rat za Bosnu nije završen. Nju je teško i zamišljati, a kamoli graditi. Ova krhka država jedina na Balkanu nema nacionalnost i, što je ovde mnogo opasnije, nema svog nacionalizma. Bar pola njenih stanovnika ne smatra da je ona zemlja za njih. Rat rečima oko Anđelininog filma je samo nastavak rata za Bosnu, poslednje u seriji razgorevanja vrućeg dejtonskog primirja.

Ovaj prividno ljubavni film je postao deo borbe za istoriju. Nju više ne pišu istoričari. Oni sporo pišu, a i knjige su im predugačke i nekako komplikovane. Demokratizovanu istoriju koja se lako vari, koja je pitka i logična, pišu mediji i Holivud. Sastavljaju je estradne zvezde, angažovani novinari i elokventni javni intelektualci. To su obično ljudi koje "voli kamera" i koji su prethodno uspeli da pozlate sopstvene biografije.

Ovdašnje publike imaju svoje istorije koje postoje nezavisno od ove globalne instant istorije. Kao i skoro sve dugo na Balkanu i one imaju nacionalnost. Postoji bošnjačka istorija i postoji srpska istorija. To su dve zaokružene, završene priče u kojima nema šta da se doda. Svi sve znaju. Obe strane još jedino traže blagonaklone arbitre, ljude sa strane koji će im reći da je samo njihova istorija prava istorija. A ko tu može da zamisli boljeg sudiju od Anđeline?

Sasvim je nevažno da li je, pre nego što je presudila, mlada diva razumela da se ovde ne radi o žrtvama kao pojedincima ili o mnogo velikim, pa čak ni o ubedljivo najvećim žrtvama. Ovde se uvek radi o "nama" kao genetskim žrtvama. Reči "mi smo žrtve" ovde po pravilu podrazumevaju da mi ne samo da nismo bili nego da ne možemo da budemo zločinci.

Sem, možda, kada ubijamo da ne bi bili ubijeni. "Nikada više" ovde znači nikada više mom narodu, a ne nikada više svim ljudima. Ovde sve metafore dobiju nacionalnost. Zato Anđelinin film na Balkanu ne može da postoji kao metafora. To znaju i Srbi i Bošnjaci. Zato je jedni mrze a drugi obožavaju.

Sva balkanska "nikad više" podrazumevaju "još jednom". Niko ovde nije toliko glup da dva puta ide na klanje. To je bila jedna od prvih Miloševićevih đavolskih lekcija. Ali u njoj je, kao i Anđelininom filmu, bilo mnogo toga tačnog. Ni njen rimejk nije loš zato što prikazuje nešto što Srbi-zločinci nisu radili – sve je to, na našu sramotu, neprijatno blizu istini. Štaviše film bi bio falsifikat da je rediteljka pravila neki "pola-pola" balans između žrtava u Bosni. Ono što je u njemu opasno – i miloševićevski – je to što je srpsko-bošnjačku klanicu oslikala kao 100 odsto srpsku, što nije pustila da bar bude 99 prema 1. Tu se krije to bolno nemetaforično "još jednom".

Mučno je bilo gledati tu pornografiju nasilja. Nisam ostao do kraja filma. Ionako znam kraj. Sećam se godina raspleta.

Urbana palanka

tekst originalno objavljen pod naslovom "loš terorizam i dobar (auto)šovinizam" u tada slobodnom, neprimavtizovanom nin-u

Sreten Ugričić, folozof i samoproglašeni naslednik Danila Kiša, već godinama kuca na vrata sve brojnijeg kluba heroja "liberalne" Srbije i miljenika zapadne diplokratije. Iako mu pisanje palanačkih pamfleta, koje možemo čitati i kao primere autošovinističke argumentacije, ide mnogo bolje od lepe književnosti, vrata se sve do ove nedelje nisu širom otvorila. Valjda nije bilo lako naći dovoljno onih koji su spremni da poveruju da je neko istovremeno antifašista i funkcioner klerofašističkog poretka. Ovaj ambiciozni kadar svih postmiloševićevskih režima godinama je u sebi uspešno sjedinjavao bahatog funkcionera, beskompromisnog opozicionara i ljutitog nazavisnog intelektualca.

Ugričić je jedan od domaćih autora čiji nam tekstovi sugerišu da je ova zemlja toliko loša da bi se, posle suočavanja sa prvom Srbijom, Hitler, Gebels i Gering verovatno osetili inferiorno i možda čak zapitali - da li je moguće da smo u Aušvicu toliko podbacili? U njegovom autošvinističkom opusu ima mnogo toga što bi ogrejalo njihovo srce – od relativizovanja i trivijalizacije holokausta do sladostrasne dehumanizacije.

"Pogledajmo sledeći niz: patriotizam - nacionalizam - šovinizam - nacizam. Pronađimo uljeza", traži Ugričić u eseju objavljenom pod naslovom "Pronađi uljeza i drugi prilozi u korist i čast čitanja Konstantinovićeve Filozofije palanke". Tadašnji upravnik Narodne biblioteke nam u nastavku teksta nudi odgovor: "Devet od deset ispitanika će zaokružiti: patriotizam. Nekako to jedino izgleda sasvim neupitno. Ali. Tačan odgovor glasi: ovo je trik-pitanje, jer u ovom nizu nema uljeza."

Ali čini se da u Ugričićevom pamfletu ima još trik pitanja. Možemo se, na primer, zapitati o kom patriotizmu stvarno piše (dugo)večni upravnik nacionalne institucije - o svakom patriotizmu, o nemačkom, o bosanskom, ili, možda, samo o srpskom patriotizmu? Može li, kojim slučajem, neko posle čitanja celog Ugričićevog teksta zaključiti da je autor "uljeze" smestio i tamo gde ne bi smelo da ih bude? Može li neko zaključiti da te uljeze treba poslati ispod zemlje?

"Umesto četiri S, ona ocila na našem grbu, sada su četiri A: alibi, abolicija, amnezija, amnestija. To je sav naš napor, jedini trud koji ispoljavamo, da bi sebi bilo kako našli alibi, a pošto ga nikako nema, onda da bi sebi izradili aboliciju, a pošto je nikako ne možemo zaslužiti, onda da bi bilo kako sve zaboraviti, a pošto nema ni zaborava našem porazu i posrnuću, sav život nas neprestano na to podseća, onda da bi bilo kako bili pomilovani. Ali nema amnestije, jer ona sleduje samo onima koji su prihvatili sankciju i trpe je, pa mogu da se nadaju iznenadnoj milosti izbavljenja", piše Ugričić.

"Ova 4 A su istovremeni i potirući, kako je već Konstantinović i dijagnostifikovao duh palanke: samoprotivrečan i jalov. Sa 4 A to je očigledno: alibi potire amneziju, abolicija potire alibi, amnestija potire aboliciju, amnezija potire amnestiju. Kako? Prosto. Krvavo prosto." Ugričić nam detaljno opisuje ovaj krvavi "začarani krug", kome, ipak, nekako nalazi "početak": "Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti." Tu, po Ugričiću, nema spasa - "nema iskupljenja za duh palanke. Nema izbavljenja iz duha palanke."

U ovom Ugričićevom tekstu saznaćete i da "Srbi ne poštuju istinu", da "u našoj Srbiji nema mogućeg. U najboljem slučaju, moguć je eksces, izuzetak, incident, greška i propust u sistemu." Zato "u Srbiji može ono što nigde ne može, ono što bi drugde bilo nezamislivo, nepojmljivo, dok istovremeno ne može ono što drugde i može i uobičajeno je i podrazumeva se. U našoj Srbiji aktuelni vladajući poredak ima zadatak da po svaku cenu blokira i sabotira i onesposobi i zatre moć i važenje mogućeg."

Ugričić piše da je "poredak", koji ga je - ne smemo to gubiti iz vida - odabrao za povlašćenog funkcionera (službeni auto i česta putovanja širom sveta o državnom trošku), "u tolikoj meri nasilan, traumatičan, nepodnošljiv, da ultimativno potvrđuje poraz mogućeg, čak i u takvom njegovom teorijski najekstremnijem vidu. A gde nema mogućeg, nema slobode, nema dostojanstva, nema plemenitosti, nema budućnosti. Rezultat glasi: naša situacija je beznadna. Naša Srbija nema kud. Zato naša deca razmišljaju o bekstvu odavde čim stasaju. Zato se naša deca opiru rađanju. Naša deca neće našu Srbiju".

Čitajući ove Ugričićeve esencijalizujuće reči teško je ne podsetiti se da je jedan ugledni liberalni intelektualac iz okruženja napisao da njegov narod želi da nema ništa ne samo sa Srbijom, već ni sa Srbima. A pošto, kako tvrdi Ugrićić, ni naša deca neće sa nama - zašto bi to onda želeli Albanci, Bošnjaci ili Hrvati. Imaju li oni, ako pratimo zastrašujuću logiku Ugričićevog fatalističkog teksta, pravo da razmišljaju o bilo čemu sem o tome kako da se konačno reše "smrtonosnog" naroda sa kojim nema ni nade ni budućnosti ni dostojanstva?

Srbija, za razliku od etnički centrifugirane Hrvatske ili Kosova, nije jedno od onih mesta u kojima je nacizam "uvek njihov, a ne naš." Zato opasnosti koje ovde nosi rastući autošovinizam ne treba potcenjivati. Ne treba zaboraviti ni da je autošovinističko ozverivanje ljudi samo manje transparentna kopija šovinističke dehumanizacije. Njegova suština nije samomržnja – ona je sasvim legitimna i često je nije teško razumeti, naročito onda kada vlastodršci ili sunarodnici pišu sramne i zločinačke stranice zajedničke istorije.

Autošovinizam počinje onda kada neko zaključi da je on sam "izuzetak", "propust u sistemu" i kada sunarodnicima, ljudima koji su objekt lične mržnje, negira čovečnost i sugeriše da je njihova "zverska" priroda nešto što je večno, neuništivo i trajno, nešto što je deo njihovog "mentaliteta". To su elementi esencijalizacije koju Ugričić naglašava tako što insistirana na beznadežnosti i bezizlazu. On, svesno ili ne, slika portret zajednice koja ne zaslužuje da postoji, kulture koja prosto vapi za istrebljenjem, "otpada" koji mora biti zakopan.

Za čitaoce koji dovoljno ne poznaju nuklearanu fiziku i "proces smrtonosne radioaktivnosti", koji je u Ugričićevom tekstu uveden u inventivni i višeslojni diskurs dehumanizacije, ono što je i "neumitno" i neupitno u vezi "perioda poluraspada" - i zašto u fizici govorimo o poluraspadu umesto o raspadu, je to što je potpuni raspad radioaktavnog jezgra proces koji traje beskonačno dugo, što ga u našem, konačnom svetu čini neostvarivim. To je i jedan od glavnih razlog zašto se burad puna "smrtonosne radioktivnosti" sahranjuju duboko pod zemljom.

Ličke jame Jadovna (40.000 ubijenih Srba 1941. godine) i masovne grobnice u okolini Srebrenice i Zvornika (oko 8.000 ubijenih Bošnjaka jula 1995. godine) samo su neki od brojnih primera posledica slepe vere u navodno neumitne, "predvidljive ishode" tuđeg zla i doslednog izjednačavanja ljudi i (radioaktivnog) otpada kakvo nam sugeriše Ugričić. Aušvic je najbolji primer efikasnog uništavanja "ljudskog otpada", praktičnog rešenja za mentalitet koji je ranije oslikan kao fatalan, predvidljiv i nepromenjljiv.

Nacifikacija je opasan dvosekli mač - ko god da je sprovodi i kakvim god metaforama da je sugeriše. U Runadi se prvo čuo poziv da "bude posečeno visoko drveće". Hutui, niži rastom, malo kasnije su mačetama posekli više od pola miliona "visokih" Tutsija. Balkanska istorija, kao i istorija Ruande i Burundija (podsaharskih "genocidnih blizanaca"), puna je primera "žrtava koje su postale ubice", kako piše Mahmud Mamdani. Kao i u Ruandi i Burundiju, i ovde, posle Jasenovca i Srebrenice, ne možete reći genocid a da ne očekujete da će Vas neko dobronameran pitati "koji genocid", "čiji genocid".

Miloševićevsko "nacifikovanje" Hrvata i Albanaca i ugričićevsko "nacifikovanje" Srba bazirani su na identičnoj logici i nose iste opasnosti. S jedne strane nacifikacija može obične građane pretvoriti u "dobrovoljne izvršioce" masovnih zločina. Ali, s druge strane, "nacifikacija" može te iste obične građane pretvoriti u žrtve budućih masovnih zločina opravdnih radovima brzopletih, nesmotrenih ili frustriranih "nacifikatora". Nije malo onih koji mogu da zaključe da se protiv "nacifikovanih" valja boriti svim sredstvima, da neko toliko veliko "zlo" i "opasnost" predstavlja dovoljno opravdanje da se masovnim zločinima preduprede potencijalno masovniji zločini, slični onima koje su neki stvarno nacifikovani narodi činili u prošlosti.

Nažalost, istorija nas uči da se iza svakog balkanskog "nikad više" uvek skriva zastrašujuće "još jednom". Ona nam govori i da je iza svakog "balkanskog kasapina" čučao bar jedan zapenušani, mržnjom nabijeni filozof za koga je sve bilo "krvavo prosto". Svaki vlastoljubivi i beskrupulozan balkanski politički "milošević" imao je svog ponosnog i samouverenog intelektualnog "ugričića".
Čak i površna analiza situacije u postedjtonskoj Bosni suočiće Vas sa pletorom aktera koji će argumente kakve iznosi Ugričić protumačiti kao šlag na svojoj šovinističkoj torti, ulje na osvetničkoj vatri ili melem na nezaceljenoj i bolnoj rani prethodnog genocide. Zato petnaestak godina posle Srebrenice, najveće i najkrvavije srpske sramote, ljude na Balkanu treba stalno podsećati da se Srebrenica Srebrenicom ne izbija.

Čovek bi pomislio da bar to intelektualcima treba da bude, kako reče smenjeni upravnik, "krvavo jasno". Od političara odavno imamo mnogo manja očekivanja. Ipak, žalosno je da je Sreten Ugričić smenjen zbog navodne podrške jednom zagovorniku terorizma, a ne zbog sramnog i mnogo opasnijeg pokušaja dehumanizovanja i "nacifikovanja" jednog naroda.

Zoran Ćirjaković

Neprijatelj u ogledalu

Neprijatelj u ogledalu
Zoran Ćirjaković
Povratak u devedesete jedna je od tema koje okupiraju Srbiju. Ima i onih koji seire o 4. i 6. oktobru i veruju da se ne može govoriti o povratku, da iz devedesetih nikada nismo ni otišli. Rasprava bi delovala akademski, da ne izaziva provalu pretećih reči.

I uz najpovoljnije okolnosti teško bismo ostavili za sobom deceniju u kojoj smo istoriju proizvodili efikasnije od svega drugog. Godine ružne tranzicije i ucenjivačke evropeizacije koje su usledile pokazale su se još složenijim i ambivalentnijim od gadnih ratova. Posle Miloševića varali su nas nacionalisti kojima nije stalo do države, liberali koji ne haju za slobodu i građanski aktivisti koji ne mare za prava onih sa kojima se ne slažu. Njihovo bratstvo u profiterstvu, licemerju i cinizmu stvorilo je odličnu podlogu za narastanje apatije i ekstremizma. Kada se zgađeni nadvikuju sa zgroženima, najbolje je ćutati.

Ipak verujem da se u opštoj konfuziji i kakofoniji katastrofičara i pljuvača vredi zapitati gde sve čuči "slobizam" u postmiloševićevskoj Srbiji. Da li se najružniji aspekti devedestih – bujanje opasne logike ocrnjivanja, ubilačke mržnje i isključivosti – kriju samo u mozgovima nasilnih homofoba i srpskih šovinista? Ima li današnji neoliberalni, NATO antifašizam u Srbiji neke sličnosti sa patriotskim, miloševićevskim antifašizmom koji je ovde zavladao početkom devedesetih? Konačno, da li je politička Srbija prešla put od Knina do parka Manjež ne primetivši da se najveći neprijatelj najčešće krije u ogledalu?

Pre dve decenije slušali smo o "velikohrvatskoj gedocidnosti" i "oživljavanju fašisfičkih nagona hrvatskog naroda i neprijateljstva prema srpskom življu". Dežurni šovinisti su nas godinama ubeđivali da su hrvatski rimokatolici klerofašiti, da su "laž i mržnja... dva osnovna sastavna dela svih" njihovih molitvi, da treba "zaustaviti hrvatsku zver" i da u Tuđmanovoj državi traje neskriveni genocid. Zagreb je za mnoge postao "novi Minhen", grad iz kojeg kreće "ofanziva protiv svega što je napredno, demokratsko i slobodarsko". Neki su nastavili da se nadaju da će "smrdljiva selendra u kojoj živi švapska i mađarska kopilad" biti spaljena.

U međuvremenu nozdrve su postale preosetljive i na drugom polu političkog spektra. Ako mislite da je pojam fašističkog antifašizma besmislen, pročitajte rečenice koje bi, ako izbacite samo jednu (jedanaestu) reč, zagrejale i Hitlerovo srce: "Ovu pravoslavnu septičku jamu treba zatrpati da se ne širi fašistički smrad Evropom. Srbijo, nema ti spasa, a i ne zaslužuješ." Ovaj strašni sud naći ćete u beogradskom glasilu koji se predstavlja kao kritički korektiv stvarnosti i "portal za koji ne postoje tabu teme ili tabu pojedinci".

Neki tabui nisu na odmet. Zlo se obično najpre pojavljuje u jeziku. Govor proizvodi nasilje. Pretvaranje ljudi u divlje zveri bilo je uvertira u najmračnije stranice istorije – neki od najstrašnijih zločina počinjali su pozivima da beštije budu istrebljene, a divljici civilizovani. Da tabui postoje možda danas naši agresivni autošovinisti ne bi u Peščaniku pisali o "srpskim zverima" i prebrojavali "fašističku gamad". Neki kao da su već zaboravili vukovarsku sramotu i priželjkuju reprizu urbicida: "Ostaje samo nada ... da će Parade biti, pa makar i Beograd goreo. Ovakav kakav je sada on nikome više ne treba."

Ovakve reči dolaze od građana koji u Srbiji u kojoj ne može da bude održana Parada ponosa vide "varvarstvo koje ni najgori fašisti nisu radili" i koji veruju da ovde "klerofašisti jesu država" te da je "ova zemlja izabrala fašizam". Uplašeni "pomahnitalim umom fašista i sličnih mračnjaka", oni traže desetogodišnje kazne "bez sudske parnice (sic)... svakome pojedincu koji bi tokom Parade rušio gradsku imovinu". Uz one koji nam poručuju "Pripremite se za SERBISCHE KRISTALLNACHT" su i, čini se, zbunjeni antifašisti kojima je zabrana Parade bila povod da izraze žaljenje što su nacistički vojnici odavde otišli 1945. godine. Valjda ne treba da nas čudi da na kontinentu na kojem danas najbolje žive deca gospodara smrti u Aušvicu (i Starom sajmištu, nekada ne moramo gledati daleko), tek mali korak deli neoliberalnu ljubav prema svemu "evropskom" od nostalgije za nacističkom okupacijom.

Preteške reči, naročito one koje nacifikuju neistomišljenike, moćna su (anti)politička mašina. Ali naša dva agresivna antifašizma ne ujedinjuje samo shavatanje da su njihovi neprijatelji nacisti, "ljudi bez mozga sa bajonetom u ustima". Danas, kao i početkom devedesetih, u centru ovih destruktivih i dehumanizujućih narativa su žrtve, politički najkorisnije, ućutkujuće žrtve.

Priznajem, teško je bilo biti Srbin u Zagrebu 1991. godine i, nažalost, nije lako biti lezbejka u Beogradu dvadeset godina kasnije. Prekodrinski Srbi, za ostrašćene trabante Miloševićevog režima, i LGBTQI (inkluzija zahteva mnogo velikih slova) populacija, za nestrpljive evropeizatore, korisni su iz istih razloga. Njihovo stradanje i ugroženost – i stvarna i ona naduvana medijskom i aktivističkom histerijom – služi da se diskvalifikuju ljudi koji ne pristaju na rečnik samoproglašenog, zapenušanog antifašizma. Ove žrtve su pretvorene u oružje potčinjavanja, delegitimisanja dijaloga i racionalnog, kritičkog pristupa društvenim problemima.

Dikriminisani, uplašeni ili samo nezadovoljni, ovi "naši" ljudi bivaju iskorišćeni kako bi razum, sloboda i demokratija bili gurnuti u senku nihove strepnje. Naličje njihove uporne viktimizacije, dodatnog zamračivanja senke u kojoj žive, jesu obilato sponzorisani narativi nacifikacije – nekada Hrvata i Albanaca, danas Srba. Prihvatanje šovinističkih ideologija, kao i njihovih manje transparentnih autošovinističkih varijacija, umnogome zavisi od uverljivosti priča o ugroženosti politički i medijski najprofitabilnijih, ućutkujućih žrtava. Njihova stvarna stradanja bivaju iskorišćena za deligitimisanje nepristajanja na dominatni ("prvi") diskurs, nekada nacionalistički, danas neoliberalni.

I Miloševićevi mediji devedesetih, kao i brojna glasila građanske netolerancije i NATO "diplokratije" tokom poslednjih desetak godina, uspešno su stvarali sliku da je nad glavom Krajišnika, odnosno LGBTQI populacije, ultimativno, dakle nacifikovano zlo: nekada hrvatski i albanski, danas "srbijanski" klerofašisti.

Pre dvadeset godina suprotstavljanje ratnohuškačkim politikama lažnih socijalista koje su nuđene kao odgovor na ugroženost Srba u Hrvatskoj, dovođenje u pitanje priča o razmerama i prirodi pretnji i nasilja kome su Krajišnici ili zagrebački Srbi (ko se još seća porodice Zec?) bili izloženi, nosilo je rizik da budete opisani kao izdajnik. Optužba da neko odbija da zaštiti "ostatke zaklanog naroda" bila je zamajac propagandističke mašine koja je proizvodila "izdajnike" i "plaćenike". Ona je oklevetanima oduzimala pravo da govore. Naime, nepristajanje na prateće dikusrse dehumanizacije i nacifikacije, ozverivanja Albanaca i Hrvata, i kasnije Bošnjaka, neretko je bilo praćeno satanizacijom i karakternim ubistvom od strane tadašnjih antifašista.

Novo vreme donelo je nove "naciste", a na mesto neprijatelja srpstva došli su neprijatelji Evrope. Svako ko zabranu Parade ponosa ne uzima kao znak da je ovo "pravoslavna džamahirija, na korak od Irana, na pedalj od fašizma, a već duboko u nacizmu (sic) i rasizmu" rizikuje da bude optužen da je sam klero-nacista, odnosno da, u najboljem slučaju, "ili ništa ne zna, ili je slep, ili pak, besramno laže". Neke stvari ovde danas može samo da kaže Vedrana Rudan, a da od strane lažnih liberala ne bude proglašena za (srpsku, to se već nekako podrazumeva) klerofašistkinju. Teško je duhovitu Hrvaticu britkog uma vezati za nacifikovanog Dobricu i aušvicizovanu Srebrenicu. (Preterivanja je na jezik iskustva najlakše prevesti rogobatnim rečima.)

Pre Parade, Srebrenica i njeni zlotvori postali su sastavni deo mnogih kućnih apoteka građanske netolerancije, instant lek za ovdašnje neoliberalne dileme koji efikasno ubija svako "ali", ključnu reč (stvarne) tolerancije. To "ali" podrazumeva pristajanje da postoje i tuđa iskustva i istorija. Svest da postoje i "njihova" stradanja i "njihove" more predstavlja jedan od preduslova za razgovor koji se ne svodi na gađanje genocidima – on meni Potočari, ja njemu Jadovno. Bez te svesti postoje samo apatija i ućutkujući narativi u kojima je sve jasno, u čijim mitologijama "nema ali", u kojima nije moguće, da parafraziram Mahmuda Mamdanija, da žrtve postanu ubice.

U diskursima stradanja nema mnogo mesta za uvažavanje različitosti, ali ima mnogo nedoslednosti koje treba da prevedu ambivalenciju i sivilo stvarnosti u crno-bele fantazije i mitove. U njima je tradicionalnog, srpskog "svečoveka-bogočoveka" zamenio moderni, desrbizovani neoliberalni natčovek. Patriotu koji puca od zdravlja i koji je, po potrebi, malo alfa mužjak a malo goloruka žrtva, zamenila je slika novog heroja: zabrinutog i dežmekastog ur-građanina zgađenog lica koji je samorazumevanjem već u EU, a svojim besom i frustracijom u Srbiji. Iza novog ideala se obično krije samoproglašeni, internet kosmopolita koji priželjkuje smrt Dobrice Ćosića, mrzi Dragana Đilasa, voli da veruje da je ovde dobro samo lopovima i nacistima i da je on sam "približno Jevrejin", postistorijska inkarnacija ultimativne nevine žrtve.

Teško je tu biti pametan. Malo je onih koji bi da spoje Jasenovac i Srebrenicu, a mnogo je onih koji bi da zaborave i jedno i drugo stratište – ali se ne usuđuju da to javno kažu. Nije lako ovde živeti između dve vatre, na nišanu onih kojima Beograd smrdi na vajmarski Minhen i onih koji u svakome ko misli da je Kosovo izgubljeno vidi NATO pešadiju.

Možda bi bilo lakše da neki od aktivista koji insistiraju na neophodnosti održavanja Parade ponosa ne seire o balvanima i ne prizivaju albansku "Oluju". Dobrodošla, iako mukotrpna, normalizacija LGBTQI identiteta praćena je, nažalost, denormalizacijom nacionalnog. Na stavove onih koji u homoseksualnosti vide patologiju, ovde prečesto biva odgovoreno shvatanjima da svaka nacionalna perspektiva predstavlja, da citiram Vilijama Smita, "kognitivnu grešku", "tamnu mrlju" ili "psihološku bolest koju treba lečiti, a ne teoriju koju treba kritikovati.

Ideologija lako postane zdrav razum za onoga ko je usvoji. Među instant konvertitima, novim vernicima kako nacionalizma tako i neoliberalizma, nije nedostajalo ni zilota koji bi da leče i prosvećuju ni moćnika koji su voleli njihov žar. Naši gospodari – oni neizabrani i danas su mnogo moćniji od onih koje smo zaista sami birali – građane Srbije tretiraju kao foksterijera začaranog fonografom sa najčuvenijeg zaštitnog znaka u istoriji muzičkog biznisa. I oni koji veruju da istorija počinje 1389. i oni čiji se mentalni horizont završava 11. jula 1995. godine uvek će naći dovoljno svojih žrtava da opravdaju svako ispiranje mozga i svako ograničavanje kritičkog javnog govora. Čak su i neki ključni oslonci režimskih fabrika poluistina i profitabilnih viktimizacija isti kao i pre dve decenije. NIN, koji je nekada bio stub Miloševićeve propagande, danas je podjednako ostrašćen i neslobodan glas naših NATO gospodara.

Za samožive urbane Srbe kojima se obraća "novi" NIN, Srbija bez Parade i Đinđića je septička jama. U njoj oni sebe vide kao pseudo-Bude, moderne lotosove cvetove koji bi mirisali do neba i bili bogati i srećni da hirom jednog Nemanjića nisu osuđeni da niknu van zidina "tvrđave Evropa", sa pogrešne strane briselske gvozdene zavese. To su oni građani Srbije koji veruju da njihovi sunarodnici "ubiju ili najure" sve one koji nisu među najgorima, da je "normalnih ovde odavno isuviše malo", da je "narod sjeban u glavu" i da još nije na "putu civilizacije".

Srbija je jedno od onih mesta gde ljudi koji tvrde da su levičari još uvek mogu da izgovore da su "civilizovani" i "kulturni" a da ne pocrvene. (Toni Bler voli da govori o Britaniji i "drugim civilizovanim nacijama", ali on je odavno prestao i da bude levičar i da crveni. Uvek sam želeo da njega, ili nekog "civilizovanog" istomišljenika, pitam da mi navede jednu "necivilizovanu naciju".) Ako se manemo civilizacije u jednini i zaboravimo njene krvave temelje, ostaje činjenica da je Evropska unija danas umivena, bogata i svetla – što su zidovi veći, dvorište je čistije i cvetnije. Razumem zašto je sjaj zapadane modernosti mnoge zaslepeo, pa im je sve mračno u Srbiji u koju nije stigla očekivana "demokratska dividenda" - malo znoja, mnogo para i visoke kulture.

Naravno, to ne znači da ovde, kao i u drugim zemljama, nema mraka i ekstremizma, da ovde nema monstruma koji bi da kolju ne-Srbe, da ih presele u masovne grobnice ili vrate u Tursku. Ali to ne znači ni da je naša (de)nacifikatorska NVO scena imuna na izazove profiterizma i slasti koju donosi topli osmeh moći, kakav je nekada bio rezervisan za dragog "kućnog roba" u SAD ili évolués u frankofonskoj Africi. Svako od nas ima lične razloge razloge i slučajne istorije.

Ipak današnja, bipolarna nesreća Srbije nije samo u "prvim" i "drugim" plaćenicima, izdajnicima, fašistima, profiterima i špijunima – njih će biti uvek i svuda. U našem histeričnom dijalogu gluvih važnu ulogu imaju male armije nezadovoljnih "korisnih idiota", ljudi koji bi u nekim dugim okolnostima predstavljali simpatičnu mešavinu dobronamernih, ludih i zbunjenih. Među njima su i oni čiji krhki unutrašnji svet počiva na shvatanju "što gore to bolje", koji se osećaju loše zato što je nekome dobro, koji ne žele da razumeju da je društvo uvek kompromis i da utopije neće biti ostvarene.

To nije uvek lako prepoznati u vremenu neoliberalne distopije, u svetu u kome su nejednakosti, kontrola i potčinjavanje skriveni iza fraza o transparentnosti, inkluziji i diverzitetu. Pored toga ovdašnja stvarnost je dodatno filtrirana tako što mnoge ružne i isključujuće posledice političke ekonomije neoliberalnog "kasino kapitalizma" i "tržišnog fundamentalizma" bivaju prebačene u ravan (ne)kulture – posrbljene, poseljačene, opravoslavljene i opalančene.

U orijentalističkoj ruralizaciji i etnifikovanju (nacionalizovanju) brojnih ludorija tranzicije i evropeizacije u Srbiji važnu ulogu imaju ljudi koji su samo zamenili poražene, komunističke ciljeve evropskim – najvišim, kako danas vole da kažu. Među najmilitantnijim modernizatorima "primitivne" Srbije su srećna deca komunizma, oni koji su, umesto Tita i Kardelja, na oltar utopijskog društvenog inženjeringa stavili ušećerene ikone Hane Arent i Karla Popera i okružili se slikama zapadne modernosti u ružičastim ramovima.

Naše dve najopasnije utopije utemeljene su na veri u konačno rešenje i strasti za anhilacijom neprijatelja. Kao alternativa onima koji bi da kolju ne-Srbe (Nož, žica, Srebrenica) javljaju se "liberali" koji bi da Srbe eliminišu na moderniji način, ne prljajući ruke. Jedna građanka je toliko besna da priželjkuje da neko baci atomsku bombu "i sravni ovu najodvratniju državu na svetu da nas nikad više ne bude. Da se trajno kontaminira ovo područje."

Uz zaljubljenike u kontaminaciju u istom rovu su i profesionalni dekontaminarori. Diskursi koji ljude posmatraju kao bacile, gamad ili radioaktivni otpad ovde su odavno odomaćeni i obilato sponzorisani. (Postoji i nešto što se zove "Centar za informativnu dekontaminaciju mladih".) Zabrana gej parade poslužila je za bujanje svinjsko-pacovsko-patogenih metafora. Neka glasila "liberalne" Srbije liče na enciklopedije dehumanizacije, leksikone zala koja zahtevaju različite vrste dekontaminacije ili lova. E-novine odavno nisu izuzetak.

Jedna naša bivša sugrađanka, koja danas živi u nemačkom gradu u kome je "na famozni gay pride ove godine... izašlo 600000 ljudi", upozorava one koji su ostali u Srbiji da se "ne može živeti kao čovek tamo gde zveri vedre i oblače". "Zemlja Srbija je pustoš i zvernjak", zaključuje autorka E-novina koja se nije potpisala jer brine za mamu koja koja je suviše stara i zato je još u Beogradu. Njena saborkinja piše: "Jako mi je milo što ne moram da živim u toj usranoj, sjebanoj, klero-nacističkoj zabokrečini zvanoj 'Srbija'. Dobro mi je ovde na Zapadu i ne nameravam se više vraćati u Srbiju, kojoj želim sto je moguće brže rasparčavanje." Možda ove dve gospođe i ne treba da se vraćaju. To što one dijagnostikuju i što je njima milo predstavlja glavni razlog moje strepnje.

Lovostaj je drugo ime za naš mir – ovde već desetak godina ne ubijaju tuđe "zveri". Ali razloga za strah će biti sve dok glasove razuma nadjačavaju oni koji bi da rasparčavaju ljude ili države, koji bi da zbog strepnje i straha svojih žrtava – bili oni Srbi, Bošnjaci ili "gejevi" – ozvere druge i ukinu lovostaj. Povratka u devedeste se treba plašiti dokle god o našoj sudbini odlučuju ljudi koji ne vide neprijatelja zato što su razbili ogledalo.