Mira Marković je bila fascinirana Kinom. Pokušala je da građanima Srbije umesto američkog ponudi ostvarenje "kineskog sna". Ali šok koji su pri prvoj poseti i kontaktu sa ultramodernim saobraćajnicama i oblakoderima u Pekingu doživeli Miloševićeva supruga i nebrojani posetioci bio je, u suštini, posledica neočekivanog susreta s jednim drugim azijskim snom – Singapurom.
Deng Sjaoping, veliki reformator, posetio je "lavlji grad" novembra 1978. godine, mesec dana pre nego što je preuzeo vlast u gladnjikavoj crvenoj imperiji. Stari komunista nije krio oduševljenje malenom državom kojom su "upravljaju Kinezi, koja je efikasna, bogata i u kojoj niko ne brblja o ljudskim pravima". Deng je kasnije navodio primer Singapura u obračunu sa čvrstorukašima i kao ilustraciju zašto se mora odustati od mnogih revolucionarnih principa.
Ali Singapur za Denga nije bio samo slika ekonomskog čuda. On je u danas petomilionskoj državi video i recept za borbu protiv "korozivnih" zapadnih ideja. U jednoj od svojih moćnih metafora Deng ih je uporedio sa muvama koje zajedno sa čistim vazduhom uđu u zagušljivu sobu kada neko konačno otvori prozor. Singapur je znao kako da se reši demokartskih "muva" i postane bogat. "Treba da učimo iz njihovog iskustva i treba da budemo bolji nego što su oni", rekao je Deng u jednom od istorijskih govora zbunjenim kadrovima.
Kasnije su u Singapur dolazili i drugi lideri čije su se zemlje suočavale sa ogromnim problemima i koji izlaz nisu videli u liberalnoj demokratiji. Nelson Mendela je rekao da "ovaj holistički pristup mi u Južnoj Africi želimo da imitiramo i primenimo kako bi unapredili živote naših ljudi". "Modernost na testosteronu" uparena sa mekim autoritarizmom se svidela i moćnicima u bliskoistočnim monarhijama.
Alekandar Vučić je nedavno shvatio da veliki deo onoga što ga je impresioniralo u Abu Dabiju u stvari predstavlja kopiju singapurskog modela. "Platiću kartu da za Novu godinu tri dana odem u Singapur i vidim kako to čudo izgleda", izjavio je ambiciozni "gazda Srbije" krajem oktobra. "Želim da napreduje naša zemlja, a koliko će napredovati zavisi od snage njenog rukovodstva."
Ako stvarno ode i ako ga, kako priželjkuje, primi Li Kuan Ju, prvi premije i otac malene nacije, to će verovatno biti jedna od prvih rečenica koje će čuti. Kao i Deng, Li je bio "reformator sa čeličnom pesnicom". U skladu sa konfučijanskim principima, on veruje da je idealan vođa moralan čovek odan zajedničkom dobru a ne individualnim slobodama. Katrin Lin, ugledna komentatorka, kaže da se Li ne bi stideo etikete "dobroćunog autoritarnog vladara" i ističe da sve u Singapuru, pa i "demokratija pod navodnicima", predstavlja proizvod njegove filozofije i mentaliteta. "I jake starane i slabosti našeg društva mogu se vezati za ovu izuzetnu osobu", smatra Lin i dodaje da je u zemlji "obojenoj konfučijanski tonom" ključna stvar poštovanje – posebno prema rukovodstvu.
Singapur je nastajao u haotičnim okolnostima obeleženim krvavim rasnim i verskim sukobima i mnogi građani veruju da danas ne bi bio bogat da je postao (stvarno) demokratski. Lijev režim je ubrzo po proglašenju nezavisnosti 1965. godine počeo da zatvara sve one koji su želeli da probude "političke strasti" u višenacionalnoj zemlji uklještenoj između dve muslimanske države. Neki od oponenata koji su uhapšeni krajem šezdesetih proveli su u zatvoru više od dvadeset godina – bez suđenja.
Ali Li nema grižu savesti. On ističe da su široka ovlašćenja omogućila ne samo političku stabilnost već i "bezbedne ulice", dostignuće koje danas mnogi ističu kao ključnu prednost Singapura, jednog od tri najpoželjnija "globalna grada". Prošle godine je bilo osamdeset dana tokom kojih nije prijavljena nijedna krađa, a 2011. je ubijeno samo 16 ljudi, što je druga najniža stopa ubistava u svetu.
Singapur je praktično ostvario dva neoliberalna ideala o kojima danas sanjaju i vašingtonske birokrate i beogradski zaljubljenici u evropeizaciju – "nulta tolerancija" i "čiste ulice" su već postale stvarnost. Ipak, ni tu liderima ranjive države nije bilo lako da nađu pravu meru. Aktivista koji je napisao reč demokratija na jednom spomeniku dobio je tri meseca zatvora i batinjanje – u Singapuru su mnoge kazne telesne.
O logici konzervativnih podanika koji su spremni da prihvate drakonske mere svedoči pismo čitaoca objavljeno u vodećem singapurskom dnevniku Strejts tajms: "Pa šta ako su zakoni malo iritirajući. Iritira i korišćenje kondoma, ali da li neko želi da dobije sidu." Ovaj stav dele i mnogi građani krimnalom i korupcijom razjedenih siromašnih država u komšiluku. "U Indoneziji imamo demokratiju ali nemamo ništa drugo. U Singapuru nemaju demokratiju ali imaju sve drugo", rekao je nedavno jedan rezignirani aktivista. Glavni izvor legitimiteta valadajuće stranke je visok standard. Izbori su samo formalna potvrda pakta između vlasti i građana koji veruju da su mir, red, stabilnost i posperitet najviše vrednosti.
Li smatra da su ljudi na Zapadu pobrkali ciljeve i sredstva – "demokratija i ljudska prava su vredne ideje, ali moramo shvatiti da je pravi cilj dobra vladavina". Njegov naslednik Goh Čok Tong veruje da su u Trećem svetu "neuki američki zvaničnici" insitirajući na demokratizaciji proizveli seriju katastrofa. Li je nedavno pohvalio kineske rukovodioce što su odlučili da "prvo imaju perestrojku pa glasnost" i nisu ponovili Gorbačovljevu grešku.
Za razliku od Kine, u Singapuru postoji opozicija i "politička utakmica" – ali svi unapred znaju rezultate izbora. Mehanizmi koji to obezbeđuju su cinični koliko i kreativni. Na primer, za veliku većinu građana najvrednija imovina je stan u državnoj stambenoj zgradi. Vlada je zadužena za njihovo skupo održavanje i može lako da kazni stanovnike opoziciji sklonih blokova tako što neće investirati u njihovo naselje.
Dok se glasači plaše da glasaju, opozicioni političari se boje da govore. Iako su mnogi i po desetak puta bili u zatvoru, ključna poluga ućutkivanja su zakonske odredbe o kleveti i poruzi. Bilo kakva kritika specifičnih politika, odluka ili postupaka biva dočekana tako što resorni ministar ili premijer odmah podnosi tužbu za klevetu. Sudovi brzo donose presude i nalažu plaćanje astronomskih odšteta. Okrivljeni ili bankrotira ili pobegne iz zemlje u kojoj posalanički kandidati mogu da budu samo osobe koje nisu bankrotirale i koje su u zemlji.
Sudovi odredbe o kleveti tumače toliko široko da je u medijima teško objaviti bilo kakvu kritiku sem, kako je nedavno rekao jedan novinar, "pozitivnog prikaza omiljenog restorana". Čak i onlajn peticije i inicijative koje u Singapuru privuku veliku pažnju brzo misteriozno nestanu sa interneta. Stav režima je da je uloga medija da informišu građane o vladininim odlukama a ne da ih dovode u pitanje. Jedan cinik je napisao da televizija ima zadatak da "objašnjava Singapurce njima samamima". Nije moguće izdavati novine bez dozvole "Ministartsva informacija, komunikacija i umetnosti", a ministar ima diskreciono pravo da u svakom trenutku povuče dozvolu. Singapur je 2012. godine pao za jedanaest mesta na listi medijskih sloboda i danas je 149. od 179 država – najslabije rangirana razvijena zemlja.
Ipak, u Singapuru postoji pravna država. Značaj "vladavine zakona u singapurskom stilu" najviše dolazi do izražaja kada se radi o intelektualnoj svojini, poslovanju i stranim investicijama. Veliki deo novih biomedicinskih i farmaceutskih preparata koje je previše skupo proizvoditi u SAD a suviše rizično poveriti fabrikama u KIni, gde je nemoguće zaštiti patente i složene procedure od krađe, proizvodi se u Singapuru. Ova zemlja danas nije samo treća najkompetitivnija već najotvorenija ekonomija i, sedam godina za redom, mesto u kome je najlakše poslovati po oceni Svetske banke.
Ali sve ima svoju cenu, pa i red. Iako su uglavnom dobrostojeći – čak 9 % stanovnika su dolarski milioneri, Singapurci su najnesrećniji ljudi na svetu. Od njih su, prema Galupovom istraživanju, pozitivniji čak i stanovnici Iraka i Avganistana. Manje od pola anketiranih je reklo da su se tokom prethodnag dana nasmejali ili odmorili. Tvrde i da im niko nije izrazio poštovanje, da nisu naučili nešto interesantno i, što je najstrašnije, da im se nije desilo ništa u čemu su uživali.
Singapur je jako dosadna zemlja. Vlada je prethodnih godina uložila ogroman novac u skupe "atrakcije", uglavnom po ugledu na evropske, koje promoviše pod sloganom "prvo u Aziji". Ipak, nije uspela da promeni imidž Singapura kao sterilne destinacije, "modernog azijskog Ciriha" u kome su glavna zadovoljstva golf i "kupovina i ishrana". Vilijam Gibson je "neupadljivo orvelovski" Singapur nazvao "Diznilend sa smrtnom kaznom" – predvidivo, "G-rated iskustvo" u kome ne postoji kutak u koji nije preporučljivo otići sa malom decom.
Nekada nije bilo tako. Šezdesetih su ljudi u dekadentnom i prenaseljenom Singapuru živeli u rupama nalik "kavezima" u prljavim, starim zgradama. U "gradu vrtu" se danas ništa ne raspada – sve što počne da propada odmah bude zamenjeno nečim novim. Gibson kaže da Singapur nema infrastrukturu – on je ceo infrastruktura. Za Lija je klima uređaj najvažniji izum dvadesetog veka, a strani mediji su Singapur opisivali kao "najveći šoping mol u Aziji", "prvu klimatizovanu naciju" i "Potemkinovu metropolu". Vremenom je "fizička prošlost" sasvim izbrisana u ovom opsesivno sanitizovanom i neautentičnom mestu. Sačuvano je samo par prešminkanih zgrada u viktorijanskom stilu i nekoliko kineskih i hindusitičkih hramova.
Haos i sloboda danas postoje samo na nebu iznad uspavljujućeg grada. Neko je rakao da su oblaci jedina vidljiva stvar koja izmiče ljubavi vođe prema redu i savršenstvu. Singapur je najlepši komad Azije za sve one koji preziru Orijent – "kao da nije u Aziji" je jedna od preporuka engleskih bankara kolegama koji razmišljaju da se presele u ovaj "konformistički raj". Sve je preorganizovano, napravljeno da čovek ne mora da uključuje mozak. Jedan blago iziritirani dopisnik BBC-ija je rekao da je metro toliko dobro organizovan da će "jedino idiot sesti u pogrešan voz". Ne radi se samo o bezbrojnim pravilama i zabranama koje su zakačene na zidove i stubove – višak informacija u jednom trenutku počne da vređa inteligenciju.
Premijera Li Sijan Lunga, sina 90-godišnjeg oca nacije, zabrinula je nedavno činjenica da su Singapurci sve manje u stanju da kreativno misle i rešavaju složene probleme. Zapadni profesori se žale da kada zatraže od singapurskih studenata da iznesu lični stav dobijaju skoro isključivo "prazne poglede". Kasnije u karijeri sterotip da su požrtvovani ali nekreativni ograničava napredovanje Singapuraca. Jako malo ih se nalazi na višim menadžerskim položajima u transnacionalnim korporacijama u kojima vredno rade. Ne pomaže ni činjenica da su, na primer, singapurski đaci prošle godine bili drugi na svetu po uspehu na PISA testu – znanja stiču u obrazovnom sistem koji favorizuje neinvntivne bubalice.
Deca odrastaju pod ogromnim pritiskom – jedna petina klinaca pomišlja na smoubistvo i već u srednjoj školi ima simptome depresije. Premijer je nedavno morao da zamoli "tigar majke" iz kineske većine da "dozvole svojoj deci da imaju detinjstvo". Mnoge su "patološki komeptitivne" i dolaze da decu odvedu sa časova fizičkog jer sport i igru smatraju gubljenjem vremena. Ali većina majki nije iracionalna – loš start će se kasnije snažno odraziti na životni standard i prilike koje budu imali njihovi neurotični mezimci.
Nije lako naći dobar posao u zemlji u kojoj trećinu stanovnika čine stranci. Ako zanemarimo arapske emirate i kraljevine, Singapur je zemlja sa najvećim procentom gastarbajtera. Oni ne rade samo u brodogradilištima i fabrikama već i na dobro plaćenim poslovima u velikim bankama. Za obične Singapuraca ozbiljan problem predstavlja i rastući broj superbogatih imigranata, uglavnom indijskih i južnoazijskih tajkunčića koji žele da podižu decu u bezbednoj zemlji sa sličnom kulturom.
Opsednuta rastom i statsitikama, vlada ih je pozvala da se nasele i naparavila do sada najveću grešku – samo 60 % građana je glasalo za vladajuću stranku na izborima 2011. godine, što je najgori rezultata od dobijanja nezavisnosti. Bogati doseljenici su povećali pritisak na oskudne resurse i preskupi grad učinili još skupljim. Cena posedovanja automobila je danas pet puta veća nego u SAD. U majušnom gradu-državi koji kuburi sa prostorom broj automobila je ograničen i nova kola je moguće kupiti samo uz dozvole koja se prodaju na javnoj aukciji. Za obične ljude, Singapur polako postaje sve gore mesto za život.
Promene ne može da donese opozicija koja ima samo šest od ukupno 87 poslanika. Na česte opužbe da je Singapur "preduzeće porodice Li" otac nacije – i patrijarh porodice koja kontroliše značajan deo privrede – odgovara da njegova familija upravlja meritokratskom zemljom. "Da je porodica Li dala primer nepotizma, taj sistem bi propao. Protiv je mojih interesa da dozvolim članu porodice koji nije kompetentan da da ima važan posao jer bi to bila katastrofa i za Singapur i za moje nasleđe", kaže Li. On je uspeo i da korupciju učini krajnje neprivlačnom. Uspostavljanje "poštenog režima" predstavlja jedan od najvećih Lijevih uspeha.
Za razliku od Singapura, ni pseudokomunistička Kina ni tranziciona Srbija nisu uspele da obuzdaju korupciju. U obe zemlje pripadnici nomenklature i njihovi rođaci žive kraljevske živote. Ali Kina nije samo po stepenu korupcije daleko iza bogatog Singapura. Posmatrači tvrde da komunističkog džina trese novi, "treći talas singapurske groznice". Naime, Si Đinping je pre dolaska na vlast godinama predvodio tim zvaničnika koji su proučavali Lijevo remek-delo i mnogi veruju da novi kineski vođa vidi Singapur "kao dostinuće o kome sanja" kao kruni očekivane decenije na vlasti.
Nije lako odoleti čarima "ekonomije Prvog sveta" koja je izgrađena na malaričnoj močvari u Trećem svetu. Zato će, ako o svom ili državnom trošku odleti u Singagapur, i novi srpski vođa verovatno poželiti nešto slično. Možda će uskoro početi da, umesto Vebera, pominje Konfučija. Samo da, kao Mira Marković devedesetih, ne zaboravi da građani Srbije nisu Kinezi.
Zoran Ćirjaković
(Verzija ovog teksta je objavljena u nedeljniku "NIN" decembra 2013. godine.)
уторак, 30. септембар 2014.
петак, 26. септембар 2014.
Afrička fudbalska magija
(Verzija ovog teksta je objavljen u nedeljniku "Nedeljnik" pred početak Mundijala u Brazilu.)
Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.
Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džudžu i srodna verovanja diljem Afrike obećavaju magične moći, ono što je fudbalerima i timovima mnogo važnije – da postanu nepobedivi i lagani, a njihovi protivnici tromi i neurotični.
Večina Afrikanca ne počinje ni jedan posao ili društvenu aktivnost a da prvo, uz pomoć uglednog fetišera, ne zatraže božansku inspiraciju i intervenciju. Uglavnom veruju da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla i infekcije virusom HIV, do postizanja gola i pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta. Čak i na školskim utakmicama u Kamerunu roditelji angažuju vrača da pomogne timu u kome igra njihov osnovac. Deca od malih nogu uče da fudbalske mečeve odlučuje spiritualna borba koja se vodi uporedo sa bitkom na terenu.
O džudžuu se u Africi retko govori. Štaviše, neka od najživljih i najbizarnijih svedočanstva su sačuvana samo zahvaljujući evropskim trenerima. Na primer, tako smo saznali da je reprezantacija Obale Slonovače na meč sa Alžirom povela dva pigmeja i devicu. Cilj skupih obreda i talismana je da umilostive duhove predaka ili resorno božanstvo-posrednika – Afrikanci ih doživljavaju kao "Božje ruke" koje svevišnjem pomažu da kontroliše realnost. Vudu i srodne afričke religije su, u suštini, monoteističke, što je doprinelo lakom prihvatanju islama i hrišćanstva. Ali nova, uvezena verovanja nisu porazila stara – u mnogim zemljama zapadne i centralne Afrike važi neka od varijanti izreke: "Stanovništvo je pola hrišćansko, pola muslimansko – ali 100 % vudu".
Profesor Albert Avedoba podseća da se u tradicionalističkim afričkim društvima nema razlikovanja svetovnog i onostranog, realnosti i nevidljivog. Uvek se traži mistično objašnjenje događaja. On ističe da zato za Afrikance ključno pitanje nije, na primer, kako je lopta promašila (ili pogodila) go već zašto se to desilo – ko je angažovao "natrpirodnu" sila koja je odredila putanju lopte i time rezultat utakmice, odnosno ko stoji iza uspeha ili nesreće na terenu.
Kada je svojevremeno u Zairu usred meča protiv "Matonge" preminuo Bobutaka, centarfor "Vite", nekoliko komentara u novinama je imalo naslov "Ko je ubio Bobua?". Malo ko je razmatrao mogućnost da se radilo o bolesti, jakoj glavobolji na koju se talentovani igrač žalio danima. Njegova smrt je jednodušno interpretirana kao posledica uspešnog delovanja veštog vrača koji je na njega usmerio mračne okultne sile. Nažalost, ovakvo tumačenje povreda stvara ogromne probleme i sukobe unutar afričkih timova. Igrači mnogo češće optužuju suigrača na klupi koji je nestrpljiv da zaigra nego protivničkog fudbalera koji ih je "polomio".
U Obali Slovače ministarstvo sporta je prethodnih godina uložilo ogromne napore da igračima objasni da je naporan rad "jedini fetiš koga vredi obožavati" i da su fetišeri koji im nude skupe usluge samo "inteligentni prevaranti koji koriste njihovu naivnost". Sve je više fudbalskih zvaničnika koji su zaključili da je uporeba vračeva postala "preterana, skupa i destruktivna" i da očekivani rezultati prečesto izostaju. U reprezentaciji Gane igrači su 2012. godine džudžu koristili jedan protiv drugog i zatrovali atmosferu u timu.
U Kongu su zabeleženi slučajevi kada su marabui ucenjivali upravu kluba kako bi iznudili više novca pred važne utakmice – svako ko može da pomogne ima moć i da odmogne. U Obali Slonovače, mnogi seriju neuspeha koja je počela 1992. godine tumače time što je, posle velikog kontinetalnog uspeha, ministar sporta odbio da ne isplati fetišere i tako navukao "neograničeno prokletstvo". Reprezentacija od tada beleži samo neuspehe, uglavnom u samoj završnici Afričkog prvenstva – "slonovi" su dva puta bili drugi a četiri puta treći. Iako se su posle debakla 2004. godine ljutiti fetišeri konačno isplaćeni, kletva nije uklonjena.
Svi su uključeni u borbu protiv "crne magije". Posle jedne od utakmica u afričkom Kupu šampiona, senegalski "Diaraf" se žalio da su ganeanski carinici igračima oduzeli sve "objekte" koji su ličili na amajlije, talismane i fetiše.
Ipak, mnogi danas veruju da opsesija kanalisanjem i kontrolisanjem okultnih sila proizvodi mnogo više problema nego što ih rešava. Nasilje u afričkom fudbalu je često vezano za optužbe za saradnju sa mračnim silama – od prebijanja trenera (uključujući jednog nemačkog stručnjaka) do napada na navijače gostujućih timova pre početka meča. Veruje se da su igrači u Gani, Kongu i Keniji prehodnih godina namerno promašivali penale u odlučujućim utakmicama – jer su poverovali da će im, ako daju go, umreti članovi porodice.
Iako je kvalitet terena u mnogim zemljama jako loš, niko više ne koristi veštačku travu – bude brzo oštećena kako bi mogli da budu zakopani talismani, a delovi skupe podloge izgore tokom pokušaja da bude poništeno vračanje protivnika. Preventivne aktivnosti uključuju zakopavanje živih mačaka i mrtvih kokošaka ispod terena, ali i slučajeve kada igrači mokre po terenu kako bi "neutralisali" protivnički džudžu.
Pod pritiskom FIFE, afrički savezi su još početkom osamdesetih zabranili "fetišističke aktivnosti" i druge "štetne prakse" – "i na terenu i na svim drugim sportskim instalacijama, kao i u njihovoj okolini". Neke od vidljivih praksu su vremenom iskorenjene, bar na međunarodnim utakmicama i u prvim ligama, ali jedan od teško rešivih problema je bio kako naterati gostujuće timove da počnu da koriste svlačionice i toalete. Afrička fudbalska konfederacija je bila prinuđen da donese meru po kojoj će utakmica biti registrovana službenim rezultatom u korist domaćina ukoliko gostujući tim odbije da pre meča uđe u svlačionicu.
Tokom kvalifikacija za svetsko prvenstvo, igrači Nigerije su 1989. godine odbili da koriste vozila koje su obezbedili kamerunski domaćini – sačakao ih je autobus nigerijske ambasada i spavali su u zgradi ambasade. Na stadion su svi ušli sa kopačkama u rukama – obukli su ih tek na terenu jer su verovali da je svlačionica, koju su morali da koriste, bila kontaminirana vradžbinama. (Kamerun je pobedio sa 1:0.) Samjuel Eto je nedavno priznao da je i kasnije bilo problema na mečevima kamerunskih "neukrotivih lavova" i nigerijskih "super orlova" i da su jednom prilikom oba tima odbila da uđu u svalčionice sve dok vračevi nisu "očistili" prostorije.
Kamerun, najuspešnija crna ekipa u istoriji Svetskih prvenstava, važi i za najveštiju u regrutovanju duhova predaka i mračnih sila. Kamerunske ekipe imaju i dugačku istoriju korišćenja "ptičjeg džudžua" u mečevima – od jastreba koji se pojavio na terenu tokom utakmice koja je odlučila šamiona, preko golmana koji je u finalu nacionalnog kupa na teren izašao sa (živim) orlom, do slučaja kada je kamerunski marabu pustio belog goluba sa tribina tokom četvrtfinalnog meča sa Engleskom na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Marabu je predvideo rezultata 2:1 i goluba je oslobodio u 65. minutu, čim je Kamerun poveo. Ali njegov džudžu nije odradio posao. Englezi su izjednačili u 83. minutu na 2:2 i pobedili u nastavku.
Objašnjavajući u parlamentu razloge neuspeha kamerunske reprezenatacije na Svetskom prevnstvu u Južnoj Africi, ministar sporta Mišel Zoa je naveo "veštičarenje, misticizam i ljubumoru". Neki igrači su više vremena provodili u "svetoj šumi" nego na treninzima. Ali, kamerunski novinari su nedavno otkrili da je nacionalna federacija platila troškove puta "džudžu ljudima" koji su bili registrovani kao "administrativno osoblje" – jedan od lažnih administrativaca je u svalačionici palio pažljivo raspoređene sveće pre svake utakmice. Mnogi navijači veruju da je nesupeh u Južnoj Africi posledica činjenice da su fudbalski zvaničnici bili škrti – nisu dovoljno platili za "duhovne usluge".
Muhamed, moćni kamerunski vrač, rekao je nedavno novinaru BBC-ija da "evropski igrači uzimaju doping da bi igrali bolje. Mi imamo naše smese koje naučni testovi ne mogu da otkriju". Njegov kolega iz Svazilendu tvrdi da je zabrana vudua i džidžua posledice želje afričkih zvaničnika da "da podiđu belim ljudima, a ne da sačuvaju čast afričke kulture". Mnogo je onih koji veruju da je džudžu ostao glavno afričko oružije: "Crni čovek ima tu snagu. Samo treba da je upotrebi". Širom Afrike, igrači često veče pre važne utakmice na domaćem terenu provode "kampujući na groblju" kako bi akumulirali moć predaka i odoleli "duhovnim napadima" vračeva u službi gostujućeg tima.
Fudbaleri su svuda u svetu sujeverniji od običnih ljudi – fudbal je igra u kojoj slučaj i sreća igraju ogromnu ulogu. Ali i sujeverje u Africi ima specifičnu dimenziju koja je vezana za shvatanja okultnog. Na primer, septembra prošle godine igrači su sprečili popularnu pevačicu Rebekeu "Beku" Ačempong da na "Baba Jara" stadijumu u Kumasiju otpeva himnu Gane pred meč sa Zambijom u kvalifikacijama za Mundijal. Tokom tonske probe, dva sata pre početka meča, proneo se glas da zavodljiva zvezda ima menstruaciju i da će Gana, ako ona bude pevala na stadionu, izgubiti meč.
Doduše, histerija je počela dan ranije. Ganeanski mediji su tvrdili da je reprezentacija Zambije u Kumasi dovela 25 vračeva – mnogi navijači i igrači veruju da su vradžbine jedini razlog zašto je Zambija napravila veliki iznenađenje i 2012. godine osvojila Afrički kup nacija. Pažljivo odabrani pastori i vračevi su u ponoć, pre početka meča, počeli da pripremaju teren kako bi sprečili da zambijske duhovne sile "ponovo odluče rezultat". Gana je pobedila 2:1 i prvu utakmicu će u Brazilu igrati 16. juna protiv reprezentacije SAD.
I veza između fudbala i politike u Africi ima lokalnu dimenziju. Jedan od osuđenih zbog pokušaja puča protiv predsednika Džulijusa Njerera u Tanzaniji je pre toga radio za fudbalsku reprezentaciju kao "čarobnjak" – bio je optužen za "pružanja duhovne zaštite" pučistima. Naravno, mnogi veruju da puč nije uspeo samo zato što je predsednik na plati imao boljeg fetišera.
U današnjem Kongu, čak su i vođe opozicije verovale da Mobutu Sese Seko, zairski diktator koji je postao sinonim za "kleptokratu", vlada zahvaljujući crnoj magiji. Na pregovorima pred sam pad režima, Loran Kabila, vođa pobunjenika i otaca današnjeg presednika, nije se usudio da Mobutua pogleda u oči kako mu ostareli diktator ne bi "zarobio dušu". Mobutu je bio veliki ljubitelj sporta. Organizovao je čuveni meč Muhameda Alija i Džordža Foremana na fudbalskom stadionu u Kinšasi 1974. godine. Iste godine, Mobutu je poslao na svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj avion put "fetišera". Zairska reprezentacija je u tri utakmice primila 14 golova a da nije uspela da zatrese mrežu protivnika.
Nijedan podsaharaki tim kasnije nije stigao dalje od četvrtfinala. Ali podsmeh i komentari tipa "da vudu radi Haiti bi bio prvak sveta a Benin šampion Afrike" nisu oslabili verovanje u moć džudžua. Mnogi timovi i dalje troše više novca na vračeve nego na klupske lekare, koji se često žale da igrači ne slušaju njih već vudu konsultante.
Uspešne igrače je teško motivisati da redovno treniraju – mnogi se previše oslanjaju na to da će im vračevi pomoći da nadoknade propušteno. S druge strane, neke talentovane mlade fudbalere petljanje s džudžuom je koštalo života – ispijanje specijalnih tečnosti i izazivanje povraćanja (i time "čišćenja" i "izbacivanja" zlih čina iz tela) neretko ima tragičan rezultat. Mnogi ne biraju sredstva jer fudbal predstavlja jedini realistični izraz iz ubistvene bede u zemljama u kojima i po 70 % stanovnika živi sa manje od 100 dinara dnevno. (Ovako nizak standard ima manje od jedne desetine jednog procenta svih stanovnika Evrope, ali više od pola svih crnoputih Afrikanaca).
Neki igrači tvrde da su ih pred važne utakmica ljudi iz uprave terali da se podvrgnu rezanju tela žiletom kako bi "magična prašina" ušla u krvotok. Jedan kongoleški reprezentativac kaže da mu je telo ličilo na ventilator posle "seckanja" koje su zahtevali ambiciozni vlasnici tima. Imućniji navijači klubova u Kinšasi osnivaju "istraživačke komitete" kako bi locirali najbolje fetišere u zabačenim delovima zemlje veličine Zapadne Evrope u kojoj postoji samo par stotina kilometara asfaltiranih puteva.
Pored vudua koji se plaća iz klupske kase, i sami igrači troše ogromne svote novca na "afričku elektroniku", što je jedan od eufemizama za aktivnosti o kojima se malo ko usuđuje da javno govori.
Poznati fetišeri širom Afrike tvrde da su im fudbaleri najbolje mušterije. "Odliv mišića", veliki neprijatelj afričkog fudbala, učinio je da veštičarenje postane globalni binzis. Dobro plaćeni "internacionalci" se oslanjaju na džudžu koliko i talentovani sunarodnici kojima nije uspelo da se prodaju na bogatom Zapadu. Taribo Vest je po završetku karijere priznao da je najveći deo novca potrošio na usluge maribua – nigerijski bek je, pored domaćih, plaćao i senegalske i gvinejske vračeve jer je želeo da bude "čvrst kao stena u odbrani".
"Armiranje" i "zaključavanje" gola jedan je od najvažnih zadataka za svakog fetišera. Oni pripremaju beli prah i različite tečnosti koje će na gol liniju prosuti golman, kao i "gri-gri" koji će pokušati da sakrije u mreži – protivnička ekipa uvek ima ljude čiji je jedini zadatak da uoče gde su u golu i na terenu igrači ostavlili različita okultna oružija. "Otključavanje gola" pak zahteva ponovljeno udaranje nogom u stativu, ubacivanje posebno pripremljenih novčića u okvir i kidanje talsimana skrivenog u mreži. Na kvalifikacijama za Afričko prvenstvo 2007. godine, Benin nije mogao da postigne go protiv Togoa sve dok vrač nije utrčao na teren i sam pokidao "gri-gri".
Džudžu rituali na terenu i oko njega se kreću u rasponu od bizarnog i zabavnog do ružnog i okrutnog, što se uglavnom radi u noći pre meča. Posebno organizovani timovi čuvaju stadion 24 sata kako niko iz gostujuće ekipe ne bi mogao da priđe terenu. Često se može videti odbijanje igrača da se rukuju pre početka meča sa fudbalerima protivničkog tima, izlazak na teren u dresovima različitih boja ili sa belom maramicom u ruci, ulazak na stadion preko tribina ili, ako to nije moguće, hodajući unazad, započinjanje meča sa deset igrača, uporno "vatanje" i pipkanje najboljeg protivničkog igrača (kako bi mogli da nađu gde je sakri "gri-gri")...
Društveni pritisak na predsednike klubova da angažuju i plaćaju fetišere "miropomazane Bogom" je ogroman. Čak se i igrači koji ne veruju u moć džudžua i preziru ljigave marabue ne usuđuju da odbiju njihove usluge jer mogu biti optuženi za poraz svog tima. Ipak, i najveće pristalice "naučng pristupa" i osavremenjivanja afričkog fudbala danas priznaju da vudu i džudžu igraju važnu psihološku ulogu i da ne bi bilo dobro da sasvim nestanu, čak i kada bi to bilo moguće. Ritauli pomažu sportistima da se koncentrišu, odvoje od briga i pobede tremu. Svuda u svetu, fudbal se igra u glavi koliko i na terenu, a psihološka pripremljenost je često važnija i od veštine i od uvežbanosti.
Nema te odluke ili mere FIFE koja može iskoreniti veštičarenje iz afričkog fudbala. Štaviše, danas je glavno pitanje da li će zvaničnici podsaharskih timova u Brazilu samo okretati glavu ili će se pobrinuti da "čarobnjaci" budu prisutni blizu terena i pomognu fudbalerima. Za brojne afričke ljubitelje fudbala, džudžu je i dalje ne samo "12. igrač" već i glavni oslonac četiri crne reprezentacije. Možda neku od njih afričke čarolije konačno odvedu do finala.
Zoran Ćirjaković
Iz "crne Afrike" ovog meseca put Brazila neće krenuti samo bogati navijači, moćni političari, fudbaleri, treneri i fudbalski zvaničnici. Malo je poznavalaca afričkog fudbala koji veruju da uz svaku od četiri podsaharske reprezentacije neće putovati i eksperti za "crne umetnosti" – iskusni tikolope, babalavo, malam, marabu i džudžumen, kako ih zovu na nekim od brojnih afričkih jezika. Većina igrača veruje da je Bog ovim ljudima omogućio da kontrolišu moći koju mogu da učine i dobro i zlo, da naškode ili pomognu – i da bez njih nemaju nikakve šanse.
Na Zapadu, misterioznu silu koju afrički igrači i treneri smatraju odlučujućom, obično, i donekle pogrešno, nazivaju vudu. U Africi ona ima različita imena – džudžu, vak, muti... Dok je u vuduu, čija je najjače uporište na teritoriji Benina i Togoa, naglasak na angažovanju duhova predaka i njihove snage, nigerijski džudžu i srodna verovanja diljem Afrike obećavaju magične moći, ono što je fudbalerima i timovima mnogo važnije – da postanu nepobedivi i lagani, a njihovi protivnici tromi i neurotični.
Večina Afrikanca ne počinje ni jedan posao ili društvenu aktivnost a da prvo, uz pomoć uglednog fetišera, ne zatraže božansku inspiraciju i intervenciju. Uglavnom veruju da se ništa, ni loše ni dobro – od gubitka posla i infekcije virusom HIV, do postizanja gola i pobede na izborima – ne dešava bez intervencije iz nevidljivog sveta. Čak i na školskim utakmicama u Kamerunu roditelji angažuju vrača da pomogne timu u kome igra njihov osnovac. Deca od malih nogu uče da fudbalske mečeve odlučuje spiritualna borba koja se vodi uporedo sa bitkom na terenu.
O džudžuu se u Africi retko govori. Štaviše, neka od najživljih i najbizarnijih svedočanstva su sačuvana samo zahvaljujući evropskim trenerima. Na primer, tako smo saznali da je reprezantacija Obale Slonovače na meč sa Alžirom povela dva pigmeja i devicu. Cilj skupih obreda i talismana je da umilostive duhove predaka ili resorno božanstvo-posrednika – Afrikanci ih doživljavaju kao "Božje ruke" koje svevišnjem pomažu da kontroliše realnost. Vudu i srodne afričke religije su, u suštini, monoteističke, što je doprinelo lakom prihvatanju islama i hrišćanstva. Ali nova, uvezena verovanja nisu porazila stara – u mnogim zemljama zapadne i centralne Afrike važi neka od varijanti izreke: "Stanovništvo je pola hrišćansko, pola muslimansko – ali 100 % vudu".
Profesor Albert Avedoba podseća da se u tradicionalističkim afričkim društvima nema razlikovanja svetovnog i onostranog, realnosti i nevidljivog. Uvek se traži mistično objašnjenje događaja. On ističe da zato za Afrikance ključno pitanje nije, na primer, kako je lopta promašila (ili pogodila) go već zašto se to desilo – ko je angažovao "natrpirodnu" sila koja je odredila putanju lopte i time rezultat utakmice, odnosno ko stoji iza uspeha ili nesreće na terenu.
Kada je svojevremeno u Zairu usred meča protiv "Matonge" preminuo Bobutaka, centarfor "Vite", nekoliko komentara u novinama je imalo naslov "Ko je ubio Bobua?". Malo ko je razmatrao mogućnost da se radilo o bolesti, jakoj glavobolji na koju se talentovani igrač žalio danima. Njegova smrt je jednodušno interpretirana kao posledica uspešnog delovanja veštog vrača koji je na njega usmerio mračne okultne sile. Nažalost, ovakvo tumačenje povreda stvara ogromne probleme i sukobe unutar afričkih timova. Igrači mnogo češće optužuju suigrača na klupi koji je nestrpljiv da zaigra nego protivničkog fudbalera koji ih je "polomio".
U Obali Slovače ministarstvo sporta je prethodnih godina uložilo ogromne napore da igračima objasni da je naporan rad "jedini fetiš koga vredi obožavati" i da su fetišeri koji im nude skupe usluge samo "inteligentni prevaranti koji koriste njihovu naivnost". Sve je više fudbalskih zvaničnika koji su zaključili da je uporeba vračeva postala "preterana, skupa i destruktivna" i da očekivani rezultati prečesto izostaju. U reprezentaciji Gane igrači su 2012. godine džudžu koristili jedan protiv drugog i zatrovali atmosferu u timu.
U Kongu su zabeleženi slučajevi kada su marabui ucenjivali upravu kluba kako bi iznudili više novca pred važne utakmice – svako ko može da pomogne ima moć i da odmogne. U Obali Slonovače, mnogi seriju neuspeha koja je počela 1992. godine tumače time što je, posle velikog kontinetalnog uspeha, ministar sporta odbio da ne isplati fetišere i tako navukao "neograničeno prokletstvo". Reprezentacija od tada beleži samo neuspehe, uglavnom u samoj završnici Afričkog prvenstva – "slonovi" su dva puta bili drugi a četiri puta treći. Iako se su posle debakla 2004. godine ljutiti fetišeri konačno isplaćeni, kletva nije uklonjena.
Svi su uključeni u borbu protiv "crne magije". Posle jedne od utakmica u afričkom Kupu šampiona, senegalski "Diaraf" se žalio da su ganeanski carinici igračima oduzeli sve "objekte" koji su ličili na amajlije, talismane i fetiše.
Ipak, mnogi danas veruju da opsesija kanalisanjem i kontrolisanjem okultnih sila proizvodi mnogo više problema nego što ih rešava. Nasilje u afričkom fudbalu je često vezano za optužbe za saradnju sa mračnim silama – od prebijanja trenera (uključujući jednog nemačkog stručnjaka) do napada na navijače gostujućih timova pre početka meča. Veruje se da su igrači u Gani, Kongu i Keniji prehodnih godina namerno promašivali penale u odlučujućim utakmicama – jer su poverovali da će im, ako daju go, umreti članovi porodice.
Iako je kvalitet terena u mnogim zemljama jako loš, niko više ne koristi veštačku travu – bude brzo oštećena kako bi mogli da budu zakopani talismani, a delovi skupe podloge izgore tokom pokušaja da bude poništeno vračanje protivnika. Preventivne aktivnosti uključuju zakopavanje živih mačaka i mrtvih kokošaka ispod terena, ali i slučajeve kada igrači mokre po terenu kako bi "neutralisali" protivnički džudžu.
Pod pritiskom FIFE, afrički savezi su još početkom osamdesetih zabranili "fetišističke aktivnosti" i druge "štetne prakse" – "i na terenu i na svim drugim sportskim instalacijama, kao i u njihovoj okolini". Neke od vidljivih praksu su vremenom iskorenjene, bar na međunarodnim utakmicama i u prvim ligama, ali jedan od teško rešivih problema je bio kako naterati gostujuće timove da počnu da koriste svlačionice i toalete. Afrička fudbalska konfederacija je bila prinuđen da donese meru po kojoj će utakmica biti registrovana službenim rezultatom u korist domaćina ukoliko gostujući tim odbije da pre meča uđe u svlačionicu.
Tokom kvalifikacija za svetsko prvenstvo, igrači Nigerije su 1989. godine odbili da koriste vozila koje su obezbedili kamerunski domaćini – sačakao ih je autobus nigerijske ambasada i spavali su u zgradi ambasade. Na stadion su svi ušli sa kopačkama u rukama – obukli su ih tek na terenu jer su verovali da je svlačionica, koju su morali da koriste, bila kontaminirana vradžbinama. (Kamerun je pobedio sa 1:0.) Samjuel Eto je nedavno priznao da je i kasnije bilo problema na mečevima kamerunskih "neukrotivih lavova" i nigerijskih "super orlova" i da su jednom prilikom oba tima odbila da uđu u svalčionice sve dok vračevi nisu "očistili" prostorije.
Kamerun, najuspešnija crna ekipa u istoriji Svetskih prvenstava, važi i za najveštiju u regrutovanju duhova predaka i mračnih sila. Kamerunske ekipe imaju i dugačku istoriju korišćenja "ptičjeg džudžua" u mečevima – od jastreba koji se pojavio na terenu tokom utakmice koja je odlučila šamiona, preko golmana koji je u finalu nacionalnog kupa na teren izašao sa (živim) orlom, do slučaja kada je kamerunski marabu pustio belog goluba sa tribina tokom četvrtfinalnog meča sa Engleskom na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Marabu je predvideo rezultata 2:1 i goluba je oslobodio u 65. minutu, čim je Kamerun poveo. Ali njegov džudžu nije odradio posao. Englezi su izjednačili u 83. minutu na 2:2 i pobedili u nastavku.
Objašnjavajući u parlamentu razloge neuspeha kamerunske reprezenatacije na Svetskom prevnstvu u Južnoj Africi, ministar sporta Mišel Zoa je naveo "veštičarenje, misticizam i ljubumoru". Neki igrači su više vremena provodili u "svetoj šumi" nego na treninzima. Ali, kamerunski novinari su nedavno otkrili da je nacionalna federacija platila troškove puta "džudžu ljudima" koji su bili registrovani kao "administrativno osoblje" – jedan od lažnih administrativaca je u svalačionici palio pažljivo raspoređene sveće pre svake utakmice. Mnogi navijači veruju da je nesupeh u Južnoj Africi posledica činjenice da su fudbalski zvaničnici bili škrti – nisu dovoljno platili za "duhovne usluge".
Muhamed, moćni kamerunski vrač, rekao je nedavno novinaru BBC-ija da "evropski igrači uzimaju doping da bi igrali bolje. Mi imamo naše smese koje naučni testovi ne mogu da otkriju". Njegov kolega iz Svazilendu tvrdi da je zabrana vudua i džidžua posledice želje afričkih zvaničnika da "da podiđu belim ljudima, a ne da sačuvaju čast afričke kulture". Mnogo je onih koji veruju da je džudžu ostao glavno afričko oružije: "Crni čovek ima tu snagu. Samo treba da je upotrebi". Širom Afrike, igrači često veče pre važne utakmice na domaćem terenu provode "kampujući na groblju" kako bi akumulirali moć predaka i odoleli "duhovnim napadima" vračeva u službi gostujućeg tima.
Fudbaleri su svuda u svetu sujeverniji od običnih ljudi – fudbal je igra u kojoj slučaj i sreća igraju ogromnu ulogu. Ali i sujeverje u Africi ima specifičnu dimenziju koja je vezana za shvatanja okultnog. Na primer, septembra prošle godine igrači su sprečili popularnu pevačicu Rebekeu "Beku" Ačempong da na "Baba Jara" stadijumu u Kumasiju otpeva himnu Gane pred meč sa Zambijom u kvalifikacijama za Mundijal. Tokom tonske probe, dva sata pre početka meča, proneo se glas da zavodljiva zvezda ima menstruaciju i da će Gana, ako ona bude pevala na stadionu, izgubiti meč.
Doduše, histerija je počela dan ranije. Ganeanski mediji su tvrdili da je reprezentacija Zambije u Kumasi dovela 25 vračeva – mnogi navijači i igrači veruju da su vradžbine jedini razlog zašto je Zambija napravila veliki iznenađenje i 2012. godine osvojila Afrički kup nacija. Pažljivo odabrani pastori i vračevi su u ponoć, pre početka meča, počeli da pripremaju teren kako bi sprečili da zambijske duhovne sile "ponovo odluče rezultat". Gana je pobedila 2:1 i prvu utakmicu će u Brazilu igrati 16. juna protiv reprezentacije SAD.
I veza između fudbala i politike u Africi ima lokalnu dimenziju. Jedan od osuđenih zbog pokušaja puča protiv predsednika Džulijusa Njerera u Tanzaniji je pre toga radio za fudbalsku reprezentaciju kao "čarobnjak" – bio je optužen za "pružanja duhovne zaštite" pučistima. Naravno, mnogi veruju da puč nije uspeo samo zato što je predsednik na plati imao boljeg fetišera.
U današnjem Kongu, čak su i vođe opozicije verovale da Mobutu Sese Seko, zairski diktator koji je postao sinonim za "kleptokratu", vlada zahvaljujući crnoj magiji. Na pregovorima pred sam pad režima, Loran Kabila, vođa pobunjenika i otaca današnjeg presednika, nije se usudio da Mobutua pogleda u oči kako mu ostareli diktator ne bi "zarobio dušu". Mobutu je bio veliki ljubitelj sporta. Organizovao je čuveni meč Muhameda Alija i Džordža Foremana na fudbalskom stadionu u Kinšasi 1974. godine. Iste godine, Mobutu je poslao na svetsko prvenstvo u Zapadnoj Nemačkoj avion put "fetišera". Zairska reprezentacija je u tri utakmice primila 14 golova a da nije uspela da zatrese mrežu protivnika.
Nijedan podsaharaki tim kasnije nije stigao dalje od četvrtfinala. Ali podsmeh i komentari tipa "da vudu radi Haiti bi bio prvak sveta a Benin šampion Afrike" nisu oslabili verovanje u moć džudžua. Mnogi timovi i dalje troše više novca na vračeve nego na klupske lekare, koji se često žale da igrači ne slušaju njih već vudu konsultante.
Uspešne igrače je teško motivisati da redovno treniraju – mnogi se previše oslanjaju na to da će im vračevi pomoći da nadoknade propušteno. S druge strane, neke talentovane mlade fudbalere petljanje s džudžuom je koštalo života – ispijanje specijalnih tečnosti i izazivanje povraćanja (i time "čišćenja" i "izbacivanja" zlih čina iz tela) neretko ima tragičan rezultat. Mnogi ne biraju sredstva jer fudbal predstavlja jedini realistični izraz iz ubistvene bede u zemljama u kojima i po 70 % stanovnika živi sa manje od 100 dinara dnevno. (Ovako nizak standard ima manje od jedne desetine jednog procenta svih stanovnika Evrope, ali više od pola svih crnoputih Afrikanaca).
Neki igrači tvrde da su ih pred važne utakmica ljudi iz uprave terali da se podvrgnu rezanju tela žiletom kako bi "magična prašina" ušla u krvotok. Jedan kongoleški reprezentativac kaže da mu je telo ličilo na ventilator posle "seckanja" koje su zahtevali ambiciozni vlasnici tima. Imućniji navijači klubova u Kinšasi osnivaju "istraživačke komitete" kako bi locirali najbolje fetišere u zabačenim delovima zemlje veličine Zapadne Evrope u kojoj postoji samo par stotina kilometara asfaltiranih puteva.
Pored vudua koji se plaća iz klupske kase, i sami igrači troše ogromne svote novca na "afričku elektroniku", što je jedan od eufemizama za aktivnosti o kojima se malo ko usuđuje da javno govori.
Poznati fetišeri širom Afrike tvrde da su im fudbaleri najbolje mušterije. "Odliv mišića", veliki neprijatelj afričkog fudbala, učinio je da veštičarenje postane globalni binzis. Dobro plaćeni "internacionalci" se oslanjaju na džudžu koliko i talentovani sunarodnici kojima nije uspelo da se prodaju na bogatom Zapadu. Taribo Vest je po završetku karijere priznao da je najveći deo novca potrošio na usluge maribua – nigerijski bek je, pored domaćih, plaćao i senegalske i gvinejske vračeve jer je želeo da bude "čvrst kao stena u odbrani".
"Armiranje" i "zaključavanje" gola jedan je od najvažnih zadataka za svakog fetišera. Oni pripremaju beli prah i različite tečnosti koje će na gol liniju prosuti golman, kao i "gri-gri" koji će pokušati da sakrije u mreži – protivnička ekipa uvek ima ljude čiji je jedini zadatak da uoče gde su u golu i na terenu igrači ostavlili različita okultna oružija. "Otključavanje gola" pak zahteva ponovljeno udaranje nogom u stativu, ubacivanje posebno pripremljenih novčića u okvir i kidanje talsimana skrivenog u mreži. Na kvalifikacijama za Afričko prvenstvo 2007. godine, Benin nije mogao da postigne go protiv Togoa sve dok vrač nije utrčao na teren i sam pokidao "gri-gri".
Džudžu rituali na terenu i oko njega se kreću u rasponu od bizarnog i zabavnog do ružnog i okrutnog, što se uglavnom radi u noći pre meča. Posebno organizovani timovi čuvaju stadion 24 sata kako niko iz gostujuće ekipe ne bi mogao da priđe terenu. Često se može videti odbijanje igrača da se rukuju pre početka meča sa fudbalerima protivničkog tima, izlazak na teren u dresovima različitih boja ili sa belom maramicom u ruci, ulazak na stadion preko tribina ili, ako to nije moguće, hodajući unazad, započinjanje meča sa deset igrača, uporno "vatanje" i pipkanje najboljeg protivničkog igrača (kako bi mogli da nađu gde je sakri "gri-gri")...
Društveni pritisak na predsednike klubova da angažuju i plaćaju fetišere "miropomazane Bogom" je ogroman. Čak se i igrači koji ne veruju u moć džudžua i preziru ljigave marabue ne usuđuju da odbiju njihove usluge jer mogu biti optuženi za poraz svog tima. Ipak, i najveće pristalice "naučng pristupa" i osavremenjivanja afričkog fudbala danas priznaju da vudu i džudžu igraju važnu psihološku ulogu i da ne bi bilo dobro da sasvim nestanu, čak i kada bi to bilo moguće. Ritauli pomažu sportistima da se koncentrišu, odvoje od briga i pobede tremu. Svuda u svetu, fudbal se igra u glavi koliko i na terenu, a psihološka pripremljenost je često važnija i od veštine i od uvežbanosti.
Nema te odluke ili mere FIFE koja može iskoreniti veštičarenje iz afričkog fudbala. Štaviše, danas je glavno pitanje da li će zvaničnici podsaharskih timova u Brazilu samo okretati glavu ili će se pobrinuti da "čarobnjaci" budu prisutni blizu terena i pomognu fudbalerima. Za brojne afričke ljubitelje fudbala, džudžu je i dalje ne samo "12. igrač" već i glavni oslonac četiri crne reprezentacije. Možda neku od njih afričke čarolije konačno odvedu do finala.
Zoran Ćirjaković
уторак, 24. децембар 2013.
"Bol će uvek biti tu"
U Kulturnom centru Beograda je 18. decembra 2013. godine otvorena izložba "Bogujevci // vizuelna istorija" – i vratila nas u ružnu prošlost. Kao i početkom devedesetih, kada su mnoge biografije i karijere građene na telima i patnjama nevinih, i danas se stradanje civilnih žrtava koristi kao moćna antipolitička mašina – sredstvo ućutkivanja i diksvalifikacije.
Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost "potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati", piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. "Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija".
To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci i žrtve i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.
Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna", piše Mia David, direktorka Kulturnog centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetničku izložbu".
Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi" koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.
Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve "druge". Ljudi kojima je sporna ova izložba – koja, kako naglašava, "ne sme biti sporna" – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David "Ko se plaši izložbe o zločinima?" sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.
Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.
Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba "sporna" – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.
Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.
I njihov bol će "uvek biti tu" – kao i bol preživelih "umetnika" iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu" protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.
Naravno, stapanje umetnosti, sećanja i nekropolitike nije balkanski specijalitet. Svuda gde se ostvarivanje poželjne vizije budućnost vezuje za krvavu prošlost "potreban je lokus pamćenja na kome se lična i kolektivna sećanja mogu konstruisati, pridodati, ažurirati i reafirmisati", piše Kristijana Gruber sa Univerziteta u Mičigenu. "Kao i pričanje istorije, prikazivanje sećanja nikada nije nevina i prosta operacija".
To posebno dolazi do izražaja na prostoru koji je ne samo prezasićen zlom već i etnički uokvirenim, krajnje slektivnim sećanjem na zlo. Sve na Balkanu ima nacionalnost – i zločinci i žrtve i pravda. Zato ovde svaka umetnička, medijska i politička upotreba sećanja i svako insistiranje na manjku pravde predstavlja igranje vatrom. Ni jedan antinacionalizam na Balkanu ne deluje na devičanskom prostoru – čak i kada je sasvim nevin i naivan on obezbeđuje priručno opravdanje za gadne ispade drugih nacionalizama.
Uz fašizam, jedna od najčešće zloupotrebljavanih reči u govoru ovdašnjih preduzetnika suočavanja i pravde jeste normalnost. Tako je i ova memorijalna izložba predstavljena kao nešto što postoji iznad i izvan ideološkog konteksta – kao izraz normalnosti. Na taj način svako njeno osporavanje i kritika bivaju patologizovani i oklevetani. "Izložba 'Bogujevci – vizuelna istorija' ne sme biti sporna", piše Mia David, direktorka Kulturnog centra koji je u Beogradu postavio ovu "umetničku izložbu".
Ali, postoje brojne normalnosti. Ona u urbanoj Savamali nema mnogo toga zajedničkog sa onom u Goraždevcu ili u izbegličkom centru u Krnjači. Nažlost, ušuškana i privilegovana normalnost "nevladine Srbije" – kojoj se odnedavno priključila i Vlada – nije jedina srpska normalnost. I organizatori izložbe i mnogi samopravedni gosti na otvaranju su zaboravili da "drugi" koga nije lako razumeti i poštovati nije samo osoba drugačije vere i nacije.
Kada nas Mia David u citiranom autorskom tekstu poziva na empatiju i kaže da "moramo otvoriti dijalog i koliko god imali različite istine i stavove moramo naći snagu da čujemo jedni druge" ona, ipak, ne misli na sve "druge". Ljudi kojima je sporna ova izložba – koja, kako naglašava, "ne sme biti sporna" – tako bivaju gurnuti na ivicu čovečnosti i normalnosti, među spodobe koje ne treba čuti a kamoli poslušati. Štaviše, retorsko pitanje Mie David "Ko se plaši izložbe o zločinima?" sugeriše diskvalifikujući odgovor – takav strah pokazuju samo zločinci i oni koji ih podržavaju.
Nažlost, bojim se da glavni cilj ove izložbe nije bio da građanima Srbije ponudi istinu o jednom velikom i sramnom zločinu. Stiče se utisak da je organizatorima bilo važnije da prikažu sebe i one povređene ljude koji su svoje nezadovoljstvo i stavove na ružan način izražavali ispred galerije. Nije lepo što su vikali i vređali – ali i da su bili jako pristojni i tihi, oni kojima su želeli da se obrate ih ne bi čuli.
Među njima je bilo i srpskih žrtava. Još ih više ima među ljudima kojima je ova izložba "sporna" – ali koji u sredu uveče nisu bili na Terazijama. Da je ambiciozna beogradska direktorka želela i njih da čuje saznala bi neke bolne činjenice.
Na primer, sa izuzetkom malog broja Albanaca, uglavnom iz severnog dela Mitrovice, i stanovnika nekoliko nealbanskih sela na severu Makedonije, Srbi, destine hiljada nevinih ljudi, jedine su žrtve na Balkanu koje, ako to žele, danas ne mogu da se vrate čak ni u svoje spaljene kuće u velikom delu Hrvatske i na Kosovu.
I njihov bol će "uvek biti tu" – kao i bol preživelih "umetnika" iz porodice Bogujevci čija je rečenica citirana na zidu beogradske galerije. Ali, za razliku od albanskih sapatnika, Srbi imaju na raspolaganju jednu "pililu" protiv neizmernog bola manje – ogromna većina će ostati večni prognanici. Zato mislim da nije uviđavno podsećati srpske žrtve da za njih ne samo da nema pravde već ni povratka. Ako ne možemo da im pomognemo onda bi bilo ljudski da im bar ne guramo prst u najbolniju ranu.
Geopolitika beznađa: U potrazi za obećanom zemljom
Prašnjave, vrele i hronično siromašne varošice na jugu Alžira ne razlikuju se mnogo od evropske vizije pakla, mesta na kome je strašno živeti. Ali za ljude koji žive u Nigeru, samo nekoliko stotina kilometara južnije, alžirski Tamareset, izolovani gradić pun napetih vojnika i iskusnih švercera, predstavlja sliku i priliku boljeg života, jedini izlaz iz ubistvene bede. Niger je ove godine i zvanično postao zemlja u kojoj se najgore živi. Ova hronično gladna pustinjska država i veći od dva Konga dele poslednje, 186. mesto liste sastavaljene prema "indeksu ljudskog razvoja" koji objavljuje Program ujedinjenih nacija za razvoj.
Krajem septembra iz Zindera, velikog grada na jugu Nigera, ka Tamaresetu je krenula grupa od 113 ljudi, uglvnom porodica sa puno žena i dece. Iako jedni danas tvrde da su krenuli da "posete rođake u Alžiru" a drugi veruju da su išli da bi "živeli od prošnje", imajući u vidu da je u grupi bilo puno tinejdžerki najverovatnije su planirali da traže slabo plaćene kućne ili uslužne poslove. Ipak, svi u Nigeru znaju koji je pravi razlog putovanja koji je preživela samo 21 osoba. Oni su pokušavali da "pobegnu od još jedne loše žetve", kako je rekao Risa Feltu, gradonačelnik Agadeza, obavezne stanice za sve Afrikance koji krenu put "obećane zemlje" na severu.
Među mrtvima su bile 33 žene i 52 dece. Njihova tela su nađena raštrkana uz pustinjsku stazu koja vodi od mesta gde je bez benzina ostao jedan od dva kamiona do tridesetak kilometara udaljenog bunara. Par sati ranije vozači su putnicima naredili da pored puta sahrane rođake koji su već umrli od žeđi i čija su tela bila na kamionu koji se nekoliko puta kvario. Izgleda da ni stari kamion ni nervozni "šverceri ljudi" nisu izdržali trodnevnu igru mačke i miša sa alžirskom policijom i ostavili su i kamion i ljude. Zatražili su novac da bi kupili gorivo i više se nisu vratili.
Bila je to najveća tragedija od maja 2001. godine kada je 140 ljudi umrlo od žeđi na putu ka Libiji. Ali vozači i vojne patrole u ovom delu Afrike stalno nalaze kosture ljudi koji su umrli pre nego što su se dokopali Libije ili Alžira. Pukovnik Garba Maikido je izjavio da "pustinja uzima živote i uvek će ih uzimati" i da sve što vlasti u Nigeru mogu da urade je da pokušaju da "smanje rizik".
Voda je retkost i luksuz – upotrebljene, prazne plastične flaše se prodaju na komad na pijacama širom Sahelu ali su za većinu čak i one nedostupne. Kroz ovaj sve suvlji region, koji se prostire od Mauritanije na zapadu do Sudana na istoku, prolaze skoro svi putevi koji spajaju Podsharsku Afriku, najsiromašniji deo sveta, i Zapadnu Evropu, najbogatiji region.
U kamionima i pored prašnjavog puta u Nigeru su prošle nedelje od žeđi umirali ljudi koji su zaključili da više nijedan rizik nije preveliki, da je i smrt bolja od života koji žive i potpunog beznađa koje ga prati. Jedan stručnjak za Podsharsku Afriku je frustraciju stanjem u velikom delu regiona izrazio tako što je rekao da ne treba da "govorimo o tome kako ljudi tamo žive već kako umiru".
Prošlog meseca, par dana posle tragedije nedalako od italijanskog ostrva Lampeduza u kojoj je više od 300 migranata izgubilo život, mladi Somalijac, koji se nekako dokopao Londona, ostavio je domaćina BBC-ijeve emisije World Have Your Say bez reči. Nisam stigao da zabeležim njegovo ime, ali na sasvim rutinsko i benigno evrocentrično pitanje o "trafikingu" i lošim "švercerima ljudi" mladi gost u studiju odgovorio je da su ti loši ljudi za njega i mnoge njegove sunarodnike istovremeno bili i dobročinitelji i jedina nada. Zgodni Somalijac im je zahvalan jer su mu, u zamenu za novac, omogućili da pobegne iz propale države koja postoji samo na papiru i koja je toliko neuspešna da za nju već više od dve decenije nema statističkih podataka.
U gladnim podsaharskim okolnostima mnogo toga dobije drugačije značenje. Teško je stanovnicima Evrope dočarati šta znači apsolutna beda, život sa manje od 1,25 dolara dnevno, kako su Svetska banka i agencije UN definisale beznađe. Ispod ove granice bede u "crnoj Africi" živi polovina građana – između od 47 % i 50,5 %, u zavisnosti od istraživanja. S druge strane, u "beloj Evropi" u ovakvoj, "pravoj" bedi i hroničnoj oskudici živi manje od jedne desetine jednog procenta stanovništa. Zato nas na "starom kontinentu", ovenčanom blagom klimom i skladnom morfologijom, malo toga može pripremiti za susret sa životnim okolnostima južno od Sahare.
One se nisu bitno promenile ni tokom poslednjih godina naglašenog "afroptimizma", kada su zapadni mediji često objavljivali tekstove pod naslovom "Uspon Afrike". Štaviše, "rast bez prosperiteta" danas predstavlja jedan od najvećih afričkih paradoksa. Iako su u mnogim zemljama u prethodnoj deceniji beležene rekordne stope ekonomskog rasta profitirala je uglavnom malobrojna srednja klasa i šačica bogatih. Drugim rečima, oni koji su pre desetak godina živeli dobro danas žive mnogo bolje – ostali su uglavnom ostali ili hronično gladni ili strepe da će ih sušno leto (u Sahelu, na primer, kiša pada skoro isključivo od juna do septembra) oterati u bedu i naterati da krenu ili u prenaseljene gradove ili na sver, ka Evropi ili (manje siromašnom) arapskom svetu.
Štaviše, ne samo da Podsaharska Afrika predstavlja najsiromašniji deo sveta već zbunjujuće veliki broj stanovnika smatra da je postao potpuno beznadežan, da je razvoj završen i sve što želi je da nekako ode odatle. Razlog zašto uglavnom stradaju ljudi iz zemalja Zapadne Afrike i sa Roga Afrike je što su ostale države suviše daleko i što njihovi građani uglavnom nemaju nikakve šanse da stignu ni do Sahare, a kamoli do Mediterana.
Ipak, na stotine njih svake godine pokušava da se uvuče u spremište za točkove na putničkim avionima koji lete ka Evropi. Smrznuta tela koja ponekad ispadnu iz aviona pred sletanje na "Hitrou" su po pravilu afrička, tragična svedočanstva o razmerama teško pojmljivog očaja. Zahvaljujući činjenici da je mobilni telefon Hoze Matadea "preživeo" pad iz aviona, BBC je u aprilu uspeo da rekonstruiše životnu priču ovog mladića iz Angole koji je na svoj 26 rođendan u London stigao mrtav sa mobilnim telefonom i jednom funtom u džepu. Umro je negde na putu od hipotermije i nedostatka kiseonika.
Iako i mnogi Arapi pokuašavju da se po svaku cenu dokopaju Evrope, Podsaharska Afrika je ostala srž problema, polazna tačka svih hijerarhija očaja. Čak i oni globalni pokazatelji koji danas deluju ružičasto skoro su isključivo posledica mnogo inkluzivniijeg ekonomskog rasta na Dalekom istoku, prvenstveno jedinstvenog uspeha kineskih komunista u iskorenjivanju ekstremne bede. Na primer, jedan od glavnih Milenijumskih razvojnih ciljeva UN da na pola bude smanjen broj ljudi koji žive sa manje od dolar dnevno do 2015. godine biće ostvaren uglavnom zbog razvojnih uspeha u Istočnoj Aziji.
Afrike skoro da nema ni u naizgled trivijalnim ali moćnim pokazateljima u svetu u kome odavno važi maksima "konzumiram dakle postojim". U podsaharskim metropolama su se tek nedavno pojavili prvi "pravi", mada uglavnom neveliki, šoping molovi ali, sem u par od ukupno 48 država, još uvek nema McDonald's-a. Šta god neko mislio o hrani i ugođaju, ovaj lanac je postao važan statusni simbol za nastajuću srednju klasu u celom Trećem svetu, potvrda "stvarnog" prosperiteta i predugo odlaganog potrošačkog pozapadnjačenja. Štaviše, iz ugla velikih farmaceutskih kompanija, zemlje i regioni u kojima žive ljudi koji nemaju ni za Big Mac ne predstavljaju relevantno tržište – stare bolesti za koje još uvek nema leka su uglavnom tropske, prvenstveno "afričke bolesti".
Podsaharska stvarnost i tragedije koje je prate retko dospevaju na naslovne strane zapadnih medija. Ali to nisu samo "afričke priče" već one ilustruje važnost nekih (globalnih) ekonomskih lekcija koje smo skloni da preskočimo ili zaboravimo. Na prvom mestu je da je distribucija rasta često mnogo važnija od stopa rasta kojima su postali opsednuti i mediji i političari i njihovi bogati finansijeri. U Africi je ogroman "rast" poslednjih godina uglavnom završavao u džepovima onih korporacija i igrača koji žele ili brzu zaradu ili veliku zaradu koja se može brzo izneti iz zemlje.
S druge strane, ništa manje nije važno ni to iz kojih privrednih grana dolazi rast, čak i onda kada je jako veliki. Na primer, u Africi se, prema istraživanjima UN-ovog Međunarodnog fonda za poljoprivredni razvoj, pokazalo da je rast u poljoprivredi jedanaest puta efikasniji u smanjivanju siromaštva nego rast bruto društvenog proizvoda koji je ostvaren zahvaljujući drugim privrednim granama. Poljoprivredna proizvodnja u regionu iz različitih razloga opada već tri decenije. Ključnu ulogu je često imalo inistiranja na preuranjenom i kontraproduktivnom otvaranju tržišta ali i posledice klimatskih promena i nedovoljnih investicija u poljoprivredu. Stanovnici najsiromaših zemalja na obodu ratuće Sahare plaćaju najveću cenu "klimatskim ekstremima" iako najmanje doprinose klimatskim promenama koje ih izazivaju.
Afrika u Srbiji uglavnom postoji kao političko strašilo, nevažno i daleko mesto za naciju koja se, skoro cela, nedavno okrenula ka Briselu. Pre par godina sam u jednom tekstu pomenuo Niger ali je vredna lektorka naziv države promenila u Nigerija. Teško je govoriti ljudima koji veruju da je "ovde strašno", da smo dotakli dno ili da ne može gore o mestima na obalama dalekog Nigera gde jeste prilično strašno, gde stvarno ne može mnogo gore ili gde se na "pravom" dnu obično nađe rupa u koju cela jedna zemlja može da "upadne".
Nekada sam pokušavao da zamislim sebe – kako bi se ponašao u okrutnim i poražavajućim okolnostima? Ne znam šta me je više zbunjivalo. Da li gladni i tužni ljudi koji su, ne tražeći ništa, nemo zurili u mene dok je negde u Etiopiji vozač menjao točak ili deca u Burkini Faso koja su nečujno hodala na par koraka iza čekajući da popijem vodu iz plastične flaše? Da li neuhranjeno dete na severu Beninu kome sam dao nekoliko bombona od kojih je on dve podelio izgaldnelim devojčicama iz nomadskog naroda Fulani koje su, zajedno sa majkama, čučale pored puta ili devojčica u Togou koja ništa nije tražila ali se duboku poklonila kada sam joj dao par bombona?
Možda me, ipak, najviše šokirao tinejdžer u jednom selu u Etiopiji, u kome je vozač stao da bi kupio ćumur (mnogo jeftiniji nego u Adis Abebi), koji nije verovao da postoji neko ko želi da dođe u njegovu zemlju i koji me zgađeno pitao: "Šta to ima ovde da se vidi? Zašto si došao ovde?" Nije bila reč o tome da nisam razumeo zašto me to pita. Ono što me je posramljenog ostavilo bez teksta je nemoć da nešto uradim kako bi realnost u kojoj su takva pitanja legitimna bila promenjena.
Nažalost, mnogi kao da su odavno odustali i žive neko suspendovano, praktično mrtvo vreme. Nisam siguran da mnogi od onih koje sam sretao još uvek veruju u bilo šta, pa ni u čudo, "dobru vilu" koja će ih prebaciti u Evropu, mesto gde stanuju prosperitet i modernost, reč koja se u Africi, čini mi se, čuje mnogo češće nego u drugim delovima sveta. Pri tome, imao sam sreće da ne budem južno od Sahare tokom onih najstrašnijih godina kad zavladaju "epidemije gladi" – famine na engleskom, užas za koji ni ne postoji prava reč na jezicima klimom blagoslovenog Balkana.
Meriti bedu i beznađe pojedinaca u današnjem, državocentričnom svetu nije lako. Ali ne radi se samo o anegdotalnim primerima, slučajnim slikama sa jednog ogromnog prostora. Krajem septembra objavljeni su rezultati velikog istraživanja "Afrobarometra" koje je obavljeno u 34 podsaharske zemlje na uzorku od 50.000 ljudi. Autori su zaključili ne samo da većina stanovnika "živi siromaštvo" i da se po tom pitanju "malo toga promenilo" već i da "postoje razlozi da budu dovedene u pitanje stope rasta koje su prijaviljivale" države regiona.
Cela Podsaharska Afrika danas troši struje koliko i Njujork, a Čad, država koja je dvostruko veća od Francuske, korsiti manje električne energije nego zgrada Svetske banke. U većini zemalja malo ko putuje. Putevi su uglavnom prazni a vozila jako stara. Ne sećam se da sam video da se neko brecne ili iznenadi kada se autobus pokvari i svi neočekivano zanoće u nekoj nedođiji. I dalje je, po pravilu, južno od Sahare sve drugo skuplje od vremena. Autobusi kreću kada se napune. Ako se drže voznog reda, to znači da se radi o popularnoj liniji na kojoj su karte unapred rasprodate. Za brojna mesta prevoz postoji samo pijačnim danom. Čak i u mnogo gušće nasljenim zemljama od Nigera na mnogim važnim putevima često satima ne prođe ni jedno vozilo.
Ekonomske i "klimatske migracije", što su u žargonu međunarodnih organizacija neki od eufemizama za beg od bede, predstavljaju jedan od glavnih pokretača ljudi. Mnogi ostanu zaglavljeni negde na dugačkom putu na sever. Samo u Agadezu preko pet hiljada ljudi životari u improvizovanom "logoru za migrante", nekoj vrsti svratišta koji stanovnici zovu "geto" – u njemu su zajedno oni koji čekaju švercere ili ugovaraju cenu, ali i ljudi koji nemaju novca ni da nastave put ka Alžiru ili Libiji niti da se vrate kući. Svi koji se dokopaju Libije bar mogu da očekuju da će naći sezonski posao i tokom nekoliko meseci teškog fizičkog rada zaraditi dovoljno za nastavak rizičnog puta ka Evropskoj uniji.
Mediteran, kao neki ogromni, široki "kanal", i Sahara, moćni prirodni "bedem", vekovima su štitili i, u velikoj meri, garantovali prosperitet i stabilnost u današnje "tvrđave Evropa". Mnogi znaju da nemaju ne samo novca već ni dovoljno snage za jedan takav put. Iako su nezaposlenost u Libiji, Tunisu i Alžiru ogromni, mnogi migranti iz "crne Afrike" su spremni da rade za jako malo novca kako bi preživeli. Tuniska ili Alžirska beda je neuporedivo manja u odnosu na stanje na istoku Burkine Faso ili u Južnom Sudanu.
I u Libiji je konačno splasnula rasistička, "antiafrička" histerija koja je pratila Gadafijev pad i povratak njegovih vernih tuareških ratnika u Mali i Niger. Libija leži na "najlakšem putu" između Podsharske Afrike i Zapadne Evrope. Sve je više crnih Afrikanaca koji na prometnim raskrsnicima u Tripoliju čekaju da ih neko angažuju i spavaju u malim kartonskim naseljima ispod velikih nadvožnjaka.
Gadafi je tokom poslednjih godina vladavine bio dobar čuvar velike saharske kapije "tvrđave Evropa".
Libijska granica je danas otvorenija i slabije kontrolisana, ali mnogi se i dalje plaše mržnje i sumnjičavosti Libijaca prema crncima, "Gadafijevim ljudima". Od oko 5000 Afrikanaca koji, prema procenama UN, svakog meseca pokušavaju da se preko Nigera dokopaju Evrope većina ide ka Alžiru, Tunisu ili Maroku. Oni koji dolaze iz Somalije i Eritreje, i ne vezuju se za Gadafijev režim, najbrojniji su, uz mlade Sirijce, putnici na čamcima koji iz Libije kreću ka Malti i Lampeduzi.
Iako sve češće govorimo o "ilegalnim migracijama" u stvarnosti se, po pravilu, radi o očajničkim pokušajima bega od ubilačke bede. Gledano iz afričke perspektive, korišćenje ovakvih izraza predstavlja izraz kriminalizacije često jedine validne alternative i delegitimisanje prava na potragu za životom dostojnim življenja u sve dublje podeljenom svetu. Čak je i Ban Ki Mun, odmereni generalni sekretar UN, prošlog meseca upozorio da je sve manje kanala za legalne, "bezbedne i uređene migracije".
Tako ni građani Srbije, obradovani "belim šengenom", ne mare mnogo za to koliko je građanima afričkih zemalja postalo teško da dobiju vizu za Srbiju. Na primer, Egipćanka koja u Kairu radi za veliku zapadnu korporaciju odustala je nedavno od pokušaja da kao turistkinja poseti Srbiju, Bosnu i Hrvatsku. Pozivna pisma i potvrde koje ove tri ambasade danas zahtevaju učinile su da jedno takvo putovanje na
Balkan postane nemoguća misija.
Prepreke nisu samo administarivne. Premijer Malte je nedavno upozorio da Mediteran, more koje u ovom delu sveta razdvaja bogati Globalni sever i siromašni Globalni jug, može da postane "groblje" očajnijka. Glavna podela u današnjem svetu je ekonomska i Mediteran i Sahara doprinose njenom održavanju.
Pukovnik Maikido je obećao je da će vlasti "žestoko kazniti" švrcere ljudi a glasogovornik vlade u Nijameju je saopštio da je prošlonedeljna "tragedija bila rezultat kriminalnih aktivnosti koje vode razne vrste trafiking mreža". Kao i zvaničnici u Nigeru, i funkcioneri EU vole da govore o "švercerima koji eksploatišu ljudski očaj". Ali ključ ovog velikog problema nije u švercerima već u očaju. Nažalost, radi se ne samo o tragediji kojoj se ne nazire kraj već o tragediji kojoj je sve teže zamisliti kraj.
(Novembar 2013.)
Krajem septembra iz Zindera, velikog grada na jugu Nigera, ka Tamaresetu je krenula grupa od 113 ljudi, uglvnom porodica sa puno žena i dece. Iako jedni danas tvrde da su krenuli da "posete rođake u Alžiru" a drugi veruju da su išli da bi "živeli od prošnje", imajući u vidu da je u grupi bilo puno tinejdžerki najverovatnije su planirali da traže slabo plaćene kućne ili uslužne poslove. Ipak, svi u Nigeru znaju koji je pravi razlog putovanja koji je preživela samo 21 osoba. Oni su pokušavali da "pobegnu od još jedne loše žetve", kako je rekao Risa Feltu, gradonačelnik Agadeza, obavezne stanice za sve Afrikance koji krenu put "obećane zemlje" na severu.
Među mrtvima su bile 33 žene i 52 dece. Njihova tela su nađena raštrkana uz pustinjsku stazu koja vodi od mesta gde je bez benzina ostao jedan od dva kamiona do tridesetak kilometara udaljenog bunara. Par sati ranije vozači su putnicima naredili da pored puta sahrane rođake koji su već umrli od žeđi i čija su tela bila na kamionu koji se nekoliko puta kvario. Izgleda da ni stari kamion ni nervozni "šverceri ljudi" nisu izdržali trodnevnu igru mačke i miša sa alžirskom policijom i ostavili su i kamion i ljude. Zatražili su novac da bi kupili gorivo i više se nisu vratili.
Bila je to najveća tragedija od maja 2001. godine kada je 140 ljudi umrlo od žeđi na putu ka Libiji. Ali vozači i vojne patrole u ovom delu Afrike stalno nalaze kosture ljudi koji su umrli pre nego što su se dokopali Libije ili Alžira. Pukovnik Garba Maikido je izjavio da "pustinja uzima živote i uvek će ih uzimati" i da sve što vlasti u Nigeru mogu da urade je da pokušaju da "smanje rizik".
Voda je retkost i luksuz – upotrebljene, prazne plastične flaše se prodaju na komad na pijacama širom Sahelu ali su za većinu čak i one nedostupne. Kroz ovaj sve suvlji region, koji se prostire od Mauritanije na zapadu do Sudana na istoku, prolaze skoro svi putevi koji spajaju Podsharsku Afriku, najsiromašniji deo sveta, i Zapadnu Evropu, najbogatiji region.
U kamionima i pored prašnjavog puta u Nigeru su prošle nedelje od žeđi umirali ljudi koji su zaključili da više nijedan rizik nije preveliki, da je i smrt bolja od života koji žive i potpunog beznađa koje ga prati. Jedan stručnjak za Podsharsku Afriku je frustraciju stanjem u velikom delu regiona izrazio tako što je rekao da ne treba da "govorimo o tome kako ljudi tamo žive već kako umiru".
Prošlog meseca, par dana posle tragedije nedalako od italijanskog ostrva Lampeduza u kojoj je više od 300 migranata izgubilo život, mladi Somalijac, koji se nekako dokopao Londona, ostavio je domaćina BBC-ijeve emisije World Have Your Say bez reči. Nisam stigao da zabeležim njegovo ime, ali na sasvim rutinsko i benigno evrocentrično pitanje o "trafikingu" i lošim "švercerima ljudi" mladi gost u studiju odgovorio je da su ti loši ljudi za njega i mnoge njegove sunarodnike istovremeno bili i dobročinitelji i jedina nada. Zgodni Somalijac im je zahvalan jer su mu, u zamenu za novac, omogućili da pobegne iz propale države koja postoji samo na papiru i koja je toliko neuspešna da za nju već više od dve decenije nema statističkih podataka.
U gladnim podsaharskim okolnostima mnogo toga dobije drugačije značenje. Teško je stanovnicima Evrope dočarati šta znači apsolutna beda, život sa manje od 1,25 dolara dnevno, kako su Svetska banka i agencije UN definisale beznađe. Ispod ove granice bede u "crnoj Africi" živi polovina građana – između od 47 % i 50,5 %, u zavisnosti od istraživanja. S druge strane, u "beloj Evropi" u ovakvoj, "pravoj" bedi i hroničnoj oskudici živi manje od jedne desetine jednog procenta stanovništa. Zato nas na "starom kontinentu", ovenčanom blagom klimom i skladnom morfologijom, malo toga može pripremiti za susret sa životnim okolnostima južno od Sahare.
One se nisu bitno promenile ni tokom poslednjih godina naglašenog "afroptimizma", kada su zapadni mediji često objavljivali tekstove pod naslovom "Uspon Afrike". Štaviše, "rast bez prosperiteta" danas predstavlja jedan od najvećih afričkih paradoksa. Iako su u mnogim zemljama u prethodnoj deceniji beležene rekordne stope ekonomskog rasta profitirala je uglavnom malobrojna srednja klasa i šačica bogatih. Drugim rečima, oni koji su pre desetak godina živeli dobro danas žive mnogo bolje – ostali su uglavnom ostali ili hronično gladni ili strepe da će ih sušno leto (u Sahelu, na primer, kiša pada skoro isključivo od juna do septembra) oterati u bedu i naterati da krenu ili u prenaseljene gradove ili na sver, ka Evropi ili (manje siromašnom) arapskom svetu.
Štaviše, ne samo da Podsaharska Afrika predstavlja najsiromašniji deo sveta već zbunjujuće veliki broj stanovnika smatra da je postao potpuno beznadežan, da je razvoj završen i sve što želi je da nekako ode odatle. Razlog zašto uglavnom stradaju ljudi iz zemalja Zapadne Afrike i sa Roga Afrike je što su ostale države suviše daleko i što njihovi građani uglavnom nemaju nikakve šanse da stignu ni do Sahare, a kamoli do Mediterana.
Ipak, na stotine njih svake godine pokušava da se uvuče u spremište za točkove na putničkim avionima koji lete ka Evropi. Smrznuta tela koja ponekad ispadnu iz aviona pred sletanje na "Hitrou" su po pravilu afrička, tragična svedočanstva o razmerama teško pojmljivog očaja. Zahvaljujući činjenici da je mobilni telefon Hoze Matadea "preživeo" pad iz aviona, BBC je u aprilu uspeo da rekonstruiše životnu priču ovog mladića iz Angole koji je na svoj 26 rođendan u London stigao mrtav sa mobilnim telefonom i jednom funtom u džepu. Umro je negde na putu od hipotermije i nedostatka kiseonika.
Iako i mnogi Arapi pokuašavju da se po svaku cenu dokopaju Evrope, Podsaharska Afrika je ostala srž problema, polazna tačka svih hijerarhija očaja. Čak i oni globalni pokazatelji koji danas deluju ružičasto skoro su isključivo posledica mnogo inkluzivniijeg ekonomskog rasta na Dalekom istoku, prvenstveno jedinstvenog uspeha kineskih komunista u iskorenjivanju ekstremne bede. Na primer, jedan od glavnih Milenijumskih razvojnih ciljeva UN da na pola bude smanjen broj ljudi koji žive sa manje od dolar dnevno do 2015. godine biće ostvaren uglavnom zbog razvojnih uspeha u Istočnoj Aziji.
Afrike skoro da nema ni u naizgled trivijalnim ali moćnim pokazateljima u svetu u kome odavno važi maksima "konzumiram dakle postojim". U podsaharskim metropolama su se tek nedavno pojavili prvi "pravi", mada uglavnom neveliki, šoping molovi ali, sem u par od ukupno 48 država, još uvek nema McDonald's-a. Šta god neko mislio o hrani i ugođaju, ovaj lanac je postao važan statusni simbol za nastajuću srednju klasu u celom Trećem svetu, potvrda "stvarnog" prosperiteta i predugo odlaganog potrošačkog pozapadnjačenja. Štaviše, iz ugla velikih farmaceutskih kompanija, zemlje i regioni u kojima žive ljudi koji nemaju ni za Big Mac ne predstavljaju relevantno tržište – stare bolesti za koje još uvek nema leka su uglavnom tropske, prvenstveno "afričke bolesti".
Podsaharska stvarnost i tragedije koje je prate retko dospevaju na naslovne strane zapadnih medija. Ali to nisu samo "afričke priče" već one ilustruje važnost nekih (globalnih) ekonomskih lekcija koje smo skloni da preskočimo ili zaboravimo. Na prvom mestu je da je distribucija rasta često mnogo važnija od stopa rasta kojima su postali opsednuti i mediji i političari i njihovi bogati finansijeri. U Africi je ogroman "rast" poslednjih godina uglavnom završavao u džepovima onih korporacija i igrača koji žele ili brzu zaradu ili veliku zaradu koja se može brzo izneti iz zemlje.
S druge strane, ništa manje nije važno ni to iz kojih privrednih grana dolazi rast, čak i onda kada je jako veliki. Na primer, u Africi se, prema istraživanjima UN-ovog Međunarodnog fonda za poljoprivredni razvoj, pokazalo da je rast u poljoprivredi jedanaest puta efikasniji u smanjivanju siromaštva nego rast bruto društvenog proizvoda koji je ostvaren zahvaljujući drugim privrednim granama. Poljoprivredna proizvodnja u regionu iz različitih razloga opada već tri decenije. Ključnu ulogu je često imalo inistiranja na preuranjenom i kontraproduktivnom otvaranju tržišta ali i posledice klimatskih promena i nedovoljnih investicija u poljoprivredu. Stanovnici najsiromaših zemalja na obodu ratuće Sahare plaćaju najveću cenu "klimatskim ekstremima" iako najmanje doprinose klimatskim promenama koje ih izazivaju.
Afrika u Srbiji uglavnom postoji kao političko strašilo, nevažno i daleko mesto za naciju koja se, skoro cela, nedavno okrenula ka Briselu. Pre par godina sam u jednom tekstu pomenuo Niger ali je vredna lektorka naziv države promenila u Nigerija. Teško je govoriti ljudima koji veruju da je "ovde strašno", da smo dotakli dno ili da ne može gore o mestima na obalama dalekog Nigera gde jeste prilično strašno, gde stvarno ne može mnogo gore ili gde se na "pravom" dnu obično nađe rupa u koju cela jedna zemlja može da "upadne".
Nekada sam pokušavao da zamislim sebe – kako bi se ponašao u okrutnim i poražavajućim okolnostima? Ne znam šta me je više zbunjivalo. Da li gladni i tužni ljudi koji su, ne tražeći ništa, nemo zurili u mene dok je negde u Etiopiji vozač menjao točak ili deca u Burkini Faso koja su nečujno hodala na par koraka iza čekajući da popijem vodu iz plastične flaše? Da li neuhranjeno dete na severu Beninu kome sam dao nekoliko bombona od kojih je on dve podelio izgaldnelim devojčicama iz nomadskog naroda Fulani koje su, zajedno sa majkama, čučale pored puta ili devojčica u Togou koja ništa nije tražila ali se duboku poklonila kada sam joj dao par bombona?
Možda me, ipak, najviše šokirao tinejdžer u jednom selu u Etiopiji, u kome je vozač stao da bi kupio ćumur (mnogo jeftiniji nego u Adis Abebi), koji nije verovao da postoji neko ko želi da dođe u njegovu zemlju i koji me zgađeno pitao: "Šta to ima ovde da se vidi? Zašto si došao ovde?" Nije bila reč o tome da nisam razumeo zašto me to pita. Ono što me je posramljenog ostavilo bez teksta je nemoć da nešto uradim kako bi realnost u kojoj su takva pitanja legitimna bila promenjena.
Nažalost, mnogi kao da su odavno odustali i žive neko suspendovano, praktično mrtvo vreme. Nisam siguran da mnogi od onih koje sam sretao još uvek veruju u bilo šta, pa ni u čudo, "dobru vilu" koja će ih prebaciti u Evropu, mesto gde stanuju prosperitet i modernost, reč koja se u Africi, čini mi se, čuje mnogo češće nego u drugim delovima sveta. Pri tome, imao sam sreće da ne budem južno od Sahare tokom onih najstrašnijih godina kad zavladaju "epidemije gladi" – famine na engleskom, užas za koji ni ne postoji prava reč na jezicima klimom blagoslovenog Balkana.
Meriti bedu i beznađe pojedinaca u današnjem, državocentričnom svetu nije lako. Ali ne radi se samo o anegdotalnim primerima, slučajnim slikama sa jednog ogromnog prostora. Krajem septembra objavljeni su rezultati velikog istraživanja "Afrobarometra" koje je obavljeno u 34 podsaharske zemlje na uzorku od 50.000 ljudi. Autori su zaključili ne samo da većina stanovnika "živi siromaštvo" i da se po tom pitanju "malo toga promenilo" već i da "postoje razlozi da budu dovedene u pitanje stope rasta koje su prijaviljivale" države regiona.
Cela Podsaharska Afrika danas troši struje koliko i Njujork, a Čad, država koja je dvostruko veća od Francuske, korsiti manje električne energije nego zgrada Svetske banke. U većini zemalja malo ko putuje. Putevi su uglavnom prazni a vozila jako stara. Ne sećam se da sam video da se neko brecne ili iznenadi kada se autobus pokvari i svi neočekivano zanoće u nekoj nedođiji. I dalje je, po pravilu, južno od Sahare sve drugo skuplje od vremena. Autobusi kreću kada se napune. Ako se drže voznog reda, to znači da se radi o popularnoj liniji na kojoj su karte unapred rasprodate. Za brojna mesta prevoz postoji samo pijačnim danom. Čak i u mnogo gušće nasljenim zemljama od Nigera na mnogim važnim putevima često satima ne prođe ni jedno vozilo.
Ekonomske i "klimatske migracije", što su u žargonu međunarodnih organizacija neki od eufemizama za beg od bede, predstavljaju jedan od glavnih pokretača ljudi. Mnogi ostanu zaglavljeni negde na dugačkom putu na sever. Samo u Agadezu preko pet hiljada ljudi životari u improvizovanom "logoru za migrante", nekoj vrsti svratišta koji stanovnici zovu "geto" – u njemu su zajedno oni koji čekaju švercere ili ugovaraju cenu, ali i ljudi koji nemaju novca ni da nastave put ka Alžiru ili Libiji niti da se vrate kući. Svi koji se dokopaju Libije bar mogu da očekuju da će naći sezonski posao i tokom nekoliko meseci teškog fizičkog rada zaraditi dovoljno za nastavak rizičnog puta ka Evropskoj uniji.
Mediteran, kao neki ogromni, široki "kanal", i Sahara, moćni prirodni "bedem", vekovima su štitili i, u velikoj meri, garantovali prosperitet i stabilnost u današnje "tvrđave Evropa". Mnogi znaju da nemaju ne samo novca već ni dovoljno snage za jedan takav put. Iako su nezaposlenost u Libiji, Tunisu i Alžiru ogromni, mnogi migranti iz "crne Afrike" su spremni da rade za jako malo novca kako bi preživeli. Tuniska ili Alžirska beda je neuporedivo manja u odnosu na stanje na istoku Burkine Faso ili u Južnom Sudanu.
I u Libiji je konačno splasnula rasistička, "antiafrička" histerija koja je pratila Gadafijev pad i povratak njegovih vernih tuareških ratnika u Mali i Niger. Libija leži na "najlakšem putu" između Podsharske Afrike i Zapadne Evrope. Sve je više crnih Afrikanaca koji na prometnim raskrsnicima u Tripoliju čekaju da ih neko angažuju i spavaju u malim kartonskim naseljima ispod velikih nadvožnjaka.
Gadafi je tokom poslednjih godina vladavine bio dobar čuvar velike saharske kapije "tvrđave Evropa".
Libijska granica je danas otvorenija i slabije kontrolisana, ali mnogi se i dalje plaše mržnje i sumnjičavosti Libijaca prema crncima, "Gadafijevim ljudima". Od oko 5000 Afrikanaca koji, prema procenama UN, svakog meseca pokušavaju da se preko Nigera dokopaju Evrope većina ide ka Alžiru, Tunisu ili Maroku. Oni koji dolaze iz Somalije i Eritreje, i ne vezuju se za Gadafijev režim, najbrojniji su, uz mlade Sirijce, putnici na čamcima koji iz Libije kreću ka Malti i Lampeduzi.
Iako sve češće govorimo o "ilegalnim migracijama" u stvarnosti se, po pravilu, radi o očajničkim pokušajima bega od ubilačke bede. Gledano iz afričke perspektive, korišćenje ovakvih izraza predstavlja izraz kriminalizacije često jedine validne alternative i delegitimisanje prava na potragu za životom dostojnim življenja u sve dublje podeljenom svetu. Čak je i Ban Ki Mun, odmereni generalni sekretar UN, prošlog meseca upozorio da je sve manje kanala za legalne, "bezbedne i uređene migracije".
Tako ni građani Srbije, obradovani "belim šengenom", ne mare mnogo za to koliko je građanima afričkih zemalja postalo teško da dobiju vizu za Srbiju. Na primer, Egipćanka koja u Kairu radi za veliku zapadnu korporaciju odustala je nedavno od pokušaja da kao turistkinja poseti Srbiju, Bosnu i Hrvatsku. Pozivna pisma i potvrde koje ove tri ambasade danas zahtevaju učinile su da jedno takvo putovanje na
Balkan postane nemoguća misija.
Prepreke nisu samo administarivne. Premijer Malte je nedavno upozorio da Mediteran, more koje u ovom delu sveta razdvaja bogati Globalni sever i siromašni Globalni jug, može da postane "groblje" očajnijka. Glavna podela u današnjem svetu je ekonomska i Mediteran i Sahara doprinose njenom održavanju.
Pukovnik Maikido je obećao je da će vlasti "žestoko kazniti" švrcere ljudi a glasogovornik vlade u Nijameju je saopštio da je prošlonedeljna "tragedija bila rezultat kriminalnih aktivnosti koje vode razne vrste trafiking mreža". Kao i zvaničnici u Nigeru, i funkcioneri EU vole da govore o "švercerima koji eksploatišu ljudski očaj". Ali ključ ovog velikog problema nije u švercerima već u očaju. Nažalost, radi se ne samo o tragediji kojoj se ne nazire kraj već o tragediji kojoj je sve teže zamisliti kraj.
(Novembar 2013.)
недеља, 15. децембар 2013.
Mаndelina lekcija za loše balkanske đake
U Južnoj Africi je 15. decembra sahranjen veliki čovek čije moćne ideje, nažalost, nisu imale dovoljno odjeka u bivšoj Jugoslaviji. Nelson Mandela nije bio samo predvodnik crnačke zajednice koja je decenijama bila meta monstrouznih zločina – i sam je bio velika žrtva. Ipak, on je odlučio da za sebe i ljude svoje rase ne traži pravdu oličenu u kažnjavanju izvršilaca.
Mandela se opredelio za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i time je interese jedne složene, višenacionalne zajednice stavio iznad prava žrtava i apstraktnog principa pravde. "Drugačiji čovek koji je prošao kroz isto iskustvo bi možda tražio tribunale za ratne zločine", piše londonski Ekonomist. Zahvaljujući Mandeli dve zajednice danas žive zajedno u demokratskom društvu. Višerasna Južna Afrika predstavlja svedočanstvo o valjanosti njegovog modela i vizije da će do pomirenja doći samo ako se žrtve odreknu retribucije i osvete nad belcima.
Postojala je i druga mogućnost. "Svuda gde se dešavalo masovno nasilje uvek postoji izbor između pravosudnog pristupa i pregovora u kojima moraju biti uključene sve strane, bez obzira koliko su veliki zločini koje su počinile, kako bi se razgovaralo o budućnosti", piše Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku koji proučava genocid i njegovu politizaciju.
Umesto Mandelinog, na Balkanu je primenjen sudski, nirnberški model. Štaviše, Mamdani ističe da je "logika Nirnberga" po završetku Hladnog rata postala ne samo poželjni već, praktično, jedini dozvoljeni odgovor. "Problem je u tome što masovno nasilje nikada nije samo stvar kriminala pošto ono uključuje krivična dela koja imaju političke posledice", kaže Mamdani.
Radoslav Stojanović je bio izložen oštrim napadima kada je, pozivajući se na aparthejd, pokušao da ukaže da politički sporovi "kakav je konflikt, međureligijski, međudržavni, nije bitno... nisu primereni sudskom rešavanju". Žarko Puhovski je njegov stav nazvao besmislenim i neodrživim. Ali beogradski profesor je, u suštini, samo izložio Mandelinu logiku koja je omogućila nastavak suživota u jednom zločinima zatrovanom društvu.
Ključnu ulogu u okončanju aparthejda i postavljanju održivih temelja duboko podeljene zemlje imala je Konvencija za demokratsku Južnu Afriku. Dok neki ovdašnji nacionalni lideri odbijaju da sednu za pregovarački sto pod izgovorom da se "ne može pregovarati sa zločincima", Mandela tokom trajanja Konvencije nije samo razgovarao sa zlotvorima – on im je dao ogromne ustupke. Da nije završena (bolnim) kompromisom ne bi bilo ni Komisije za istinu i pomirenje niti bi mržnjom nabijene zajednice počele da žive u miru.
Nasuprot tome, Mamdani kaže da tamo gde je zavladala logika Nirnberga dve strane, po pravilu, žive razdvojeno. Interesi preživelih na tim prostorima "moraju uvek biti stavljeni na prvo mesto u svakom političkom poretku koji je uspostavljen posle perioda masovnog nasilja. U Ruandi danas, kao i u Izraelu, država vlada u ime žrtava", piše američki profesor. Štaviše, verovanje da u Runadi postoje novi "Jevreji" i "nacisti" utrlo je put "drugom genocidu" – (Tutsi) žrtve su postale ubice (Hutua).
Mamdani smatra da je "Nirnberg" vremenom ideologizovan, odvojen od svog istorijskog i političkog konteksta i pretvoren u recept: "jedini politički ispravan i moralno prihvatljiv odgovor na masovno nasilje". U slučaju Nemaca i Jevreja logika Nirnberga je savršeno funkcionisla u jednom "nepolitičkom kontekstu" – u uslovima kada su etnički određene žrtve i zločinci postali razdvojeni i kada "budućnost društva" više nije bila tema.
Kada ovaj uslov nije zadovoljen, piše Mamdani, ideja "novog Nirnberga" postaje opasna. U njenoj senci zajednički život postaje moguć samo u uslovima nekog oblika diktature ili "humanitarne okupacije", kakva je ona kojom u Bosni i Hercegovini upravlja visoki predstavnik. U Sarajevu i Banjoj Luci niko uticajan više ne traga za istorijskim kompromisom. Dejtonski mir počinje da liči na dugačko primirje – za skoro dve decenije ova zemlja se ni za milimetar nije pomerila ka samoodrživosti.
Logika Nirnberga je cementirala balkanske podele. Posle Haških presuda teško je zamisliti da pripadnici naroda koji su dobili opravdanje da sebe vide kao kolektivne žrtve mogu ponovo živeti zajedno sa nacijama koje je Hag uokvirio kao zločinačke. I u Bosni i na Kosovu i u Hrvatskoj je postalo prilično očito da ne samo da se preko sudnica ne može stići do zajedničkog života – već ni do pravde.
Niko u regionu nije zadovoljan Haškim tribunalom, najambicioznijim otelotvorenjem logike Nirnberga. Žrtve nisu dobile dovoljno pravde, a paranaučno dokazivanje navodno kulturalnih korena "udruženog zločinačkog poduhvata" pretvorilo se u presudu jednom narodu i njegovoj istoriji. Mnogi danas veruju da je i ćirilica "genocidna". Istovremeno, haške presude su na svim stranama monstrume pretvorile u moderne svece.
Pri tome, nirnberška "zločin i kazna" logika ne može da postoji uporedo sa Mandelinom "zločin i priznanje" logikom – jedna, zasnovana na principu sve ili ništa, isključuje onu drugu, koja podrazumeva kompromis. Zato su ovde različite državne i regionalne komisije ili brzo propadale ili su od samog početka predstavljale pokušaj zlopotrebe velike ideje.
Mandela je sprečio da budućnost Južne Afrike postane potčinjena ružnoj prošlosti. Na mržnjom i sećanjem na zlo natopljenom Balkanu logika Nirnberga nas je ohrabrila da nastavimo da živimo u prošlosti. U malenim nacionalnim državama sve je podređeno "jučerašnjim žrtvama". Usput smo ostali i bez pravde i bez zajedničke budućnosti. Nažalost, ne samo da nije bilo poredivog velikana, već nismo uspeli da naučimo najvažniju Mandelinu lekciju.
Mandela se opredelio za osnivanje Komisije za istinu i pomirenje i time je interese jedne složene, višenacionalne zajednice stavio iznad prava žrtava i apstraktnog principa pravde. "Drugačiji čovek koji je prošao kroz isto iskustvo bi možda tražio tribunale za ratne zločine", piše londonski Ekonomist. Zahvaljujući Mandeli dve zajednice danas žive zajedno u demokratskom društvu. Višerasna Južna Afrika predstavlja svedočanstvo o valjanosti njegovog modela i vizije da će do pomirenja doći samo ako se žrtve odreknu retribucije i osvete nad belcima.
Postojala je i druga mogućnost. "Svuda gde se dešavalo masovno nasilje uvek postoji izbor između pravosudnog pristupa i pregovora u kojima moraju biti uključene sve strane, bez obzira koliko su veliki zločini koje su počinile, kako bi se razgovaralo o budućnosti", piše Mahmud Mamdani, profesor na Kolumbija univerzitetu u Njujorku koji proučava genocid i njegovu politizaciju.
Umesto Mandelinog, na Balkanu je primenjen sudski, nirnberški model. Štaviše, Mamdani ističe da je "logika Nirnberga" po završetku Hladnog rata postala ne samo poželjni već, praktično, jedini dozvoljeni odgovor. "Problem je u tome što masovno nasilje nikada nije samo stvar kriminala pošto ono uključuje krivična dela koja imaju političke posledice", kaže Mamdani.
Radoslav Stojanović je bio izložen oštrim napadima kada je, pozivajući se na aparthejd, pokušao da ukaže da politički sporovi "kakav je konflikt, međureligijski, međudržavni, nije bitno... nisu primereni sudskom rešavanju". Žarko Puhovski je njegov stav nazvao besmislenim i neodrživim. Ali beogradski profesor je, u suštini, samo izložio Mandelinu logiku koja je omogućila nastavak suživota u jednom zločinima zatrovanom društvu.
Ključnu ulogu u okončanju aparthejda i postavljanju održivih temelja duboko podeljene zemlje imala je Konvencija za demokratsku Južnu Afriku. Dok neki ovdašnji nacionalni lideri odbijaju da sednu za pregovarački sto pod izgovorom da se "ne može pregovarati sa zločincima", Mandela tokom trajanja Konvencije nije samo razgovarao sa zlotvorima – on im je dao ogromne ustupke. Da nije završena (bolnim) kompromisom ne bi bilo ni Komisije za istinu i pomirenje niti bi mržnjom nabijene zajednice počele da žive u miru.
Nasuprot tome, Mamdani kaže da tamo gde je zavladala logika Nirnberga dve strane, po pravilu, žive razdvojeno. Interesi preživelih na tim prostorima "moraju uvek biti stavljeni na prvo mesto u svakom političkom poretku koji je uspostavljen posle perioda masovnog nasilja. U Ruandi danas, kao i u Izraelu, država vlada u ime žrtava", piše američki profesor. Štaviše, verovanje da u Runadi postoje novi "Jevreji" i "nacisti" utrlo je put "drugom genocidu" – (Tutsi) žrtve su postale ubice (Hutua).
Mamdani smatra da je "Nirnberg" vremenom ideologizovan, odvojen od svog istorijskog i političkog konteksta i pretvoren u recept: "jedini politički ispravan i moralno prihvatljiv odgovor na masovno nasilje". U slučaju Nemaca i Jevreja logika Nirnberga je savršeno funkcionisla u jednom "nepolitičkom kontekstu" – u uslovima kada su etnički određene žrtve i zločinci postali razdvojeni i kada "budućnost društva" više nije bila tema.
Kada ovaj uslov nije zadovoljen, piše Mamdani, ideja "novog Nirnberga" postaje opasna. U njenoj senci zajednički život postaje moguć samo u uslovima nekog oblika diktature ili "humanitarne okupacije", kakva je ona kojom u Bosni i Hercegovini upravlja visoki predstavnik. U Sarajevu i Banjoj Luci niko uticajan više ne traga za istorijskim kompromisom. Dejtonski mir počinje da liči na dugačko primirje – za skoro dve decenije ova zemlja se ni za milimetar nije pomerila ka samoodrživosti.
Logika Nirnberga je cementirala balkanske podele. Posle Haških presuda teško je zamisliti da pripadnici naroda koji su dobili opravdanje da sebe vide kao kolektivne žrtve mogu ponovo živeti zajedno sa nacijama koje je Hag uokvirio kao zločinačke. I u Bosni i na Kosovu i u Hrvatskoj je postalo prilično očito da ne samo da se preko sudnica ne može stići do zajedničkog života – već ni do pravde.
Niko u regionu nije zadovoljan Haškim tribunalom, najambicioznijim otelotvorenjem logike Nirnberga. Žrtve nisu dobile dovoljno pravde, a paranaučno dokazivanje navodno kulturalnih korena "udruženog zločinačkog poduhvata" pretvorilo se u presudu jednom narodu i njegovoj istoriji. Mnogi danas veruju da je i ćirilica "genocidna". Istovremeno, haške presude su na svim stranama monstrume pretvorile u moderne svece.
Pri tome, nirnberška "zločin i kazna" logika ne može da postoji uporedo sa Mandelinom "zločin i priznanje" logikom – jedna, zasnovana na principu sve ili ništa, isključuje onu drugu, koja podrazumeva kompromis. Zato su ovde različite državne i regionalne komisije ili brzo propadale ili su od samog početka predstavljale pokušaj zlopotrebe velike ideje.
Mandela je sprečio da budućnost Južne Afrike postane potčinjena ružnoj prošlosti. Na mržnjom i sećanjem na zlo natopljenom Balkanu logika Nirnberga nas je ohrabrila da nastavimo da živimo u prošlosti. U malenim nacionalnim državama sve je podređeno "jučerašnjim žrtvama". Usput smo ostali i bez pravde i bez zajedničke budućnosti. Nažalost, ne samo da nije bilo poredivog velikana, već nismo uspeli da naučimo najvažniju Mandelinu lekciju.
уторак, 3. децембар 2013.
Teret ušećerene prošlosti
Velike ideje teško umiru čak i onda kada se njihovo otelotvorenje pretvori u krvavu tragediju. Naravno, malo ko danas veruje da će nam se jednoga dana dogoditi "četvrta Jugoslavija" ali dobili smo moćni jugoslovenski mit.
Iako je mitološka ponuda izuzetno obilna, on u nekim delovima pokojne države ima značajan uticaj na sagledavanje uzroka brojnih frustracija i odluke nezadovoljnih građana. Moderni politički mitovi mogu biti zaslepljujući koliko i romantične legende koje su odavno postale deo naše kolektivne svesti.
Verovanje u zavodljivi jugoslovenski mit se, naime, ne zasniva samo na ušećerenoj viziji zajedničke prošlosti već podrazumeva ignorisanje otrežnjujuće stvarnosti.
Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na "Jugoslaviju u malom", prostori na kojima pripadnici različitih naroda, vera i kultura još uvek žive zajedno. Najprosperitetnije su Slovenija i Hrvatska, bivše republike koje su najmanje jugoslovenske. Najmnogoljudnija manjina u Sloveniji ne čini ni dva odsto stanovništva, a Srba u Hrvatskoj ima oko 4 % i njihov broj je u stalnom opadanju.
O veličini izazova sa kojima se suočava nekada "konstitutivni narod" govori i to da jedan od retkih Srba čiji lik redovno ulazi u hrvatske domove sebe smešta u rubrike "anacionalan" i "mi Hrvati". Ne radi se o nedostatku lične hrabrosti. Muževni voditelj je samo u kontaktu sa realnošću u najmlađoj državi članici Evropske unije.
Izbori danas ne liče na popis stanovništva jedino u jednonacionalnim sredinama. Tek kada je u Hrvatskoj cementirano (nacionalno) jedinstvo bez (višenacionalnog) bratstva srbofobična nacionalistička politika je prestala da bude jedina hrvatska politika. Ali i dalje svaki pokušaj da prisustvo "pravoslavaca" postane vidljivo biva dočekno pozivima da front ponovo postane hrvatski horizont.
Malo istočnije, naziv "Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine" prikriva činjenicu da se radi o jednoj od bošnjačkih stranaka. Integracija koja se pominje u nazivu "Demokarstske unije za integraciju" ne odnosi se na Makedoniju, državu u čijem parlamentu sedi 15 poslanika ove stranke, već na susednu Albaniju.
Više ne govorimo isti jezik. Ono što se u Beogradu naziva građanski rat u Sarajevu se kaže agresija. Genaral koji je u Zagrebu heroj u Beogradu je ratni zločinac. Velika srpska tragedija je najveći hrvatski praznik.
Podjednako su porazna i shvatanja koja ujedinjuje bivše Jugoslovene. Svuda su najveći, a neretko i jedini "pravi" neprijatelji pripadnici naroda sa kojima se nekada živelo u zlosrećnoj zemlji. Stvarni i osporeni masovni zločini i genocidi predstavljaju temelje na kojima su građene današnje države naroda-žrtava.
Nikada neću zaboraviti kada nam je jedan bošnjački političar na pitanje zašto je desetogodišnju ćerku vodio na iskopavanje masovne grobnice odgovorio da mu je cilj bio da obezbedi da devojčica nikada ne ponovi njegovu grešku i poveruje Srbima. U zemljama u kojima su u jamama, masovnim grobnicama i logorima nalaze ključne lekcije odrastanja svako nacionalno "nikada više" podrazumeva i nikada više Jugoslavije.
Nije lako sa oboda masovne grobnice pogledati u budućnost. Mnogo je lakše prevideti koliko su duboko zločini iz prošlosti urezani u svest mladih. Previše je ovde ljudi koji sebe vide kao genetski nevine ostatke naroda koji su preživeli seriju genocida.
Uz jugonostalgičnu slabovidost ide i antinacionalistički zaborav.
U Jugoslaviji nije bilo moguće pobeći od nacionalnog. Nesupešni pokušaji Partije da stvori "dobar" jugoslovenski nacionalizam bili su praćeni stalnim inistiranjem na nacionalnom izjašnjavanju. "Republički ključ" i stvaranje često sasvim apsurdnih ili lažnih nacionalnih simetrija obezbedili su da prvi demokratski izbori označe ne samo smrt komunizma već i nestanak prave Jugoslavije.
Ipak, mnogi ne kriju da žal za Jugoslavijom za njih predstavlja lament nad dobroćudnom diktaturom. Ali čak i oni koji danas priželjkuju naslednika, autoriet koji bi mogao da zameni druga Tita, kandidata uglavnom prepozanaju u Istanbulu, Briselu ili Beču, daleko od Jugoslavije.
Deo jugoslovenskog mita je i shvatanje da niko nije želeo da ostane u Miloševićevoj Jugoslaviji – "ko god je mogao pobegao je iz nje". Ali nije reč samo o tome da su svi "beg" počeli da planiraju mnogo pre Miloševića, već da "grobar Titove Jugoslavije" nije čedo srpskog nacionalizma. "Mali Lenjin", kako su ga zvali dok je bio na čelu beogradskih komunista, bio je tipičan proizvod titoističkog sistema i brojnih komiteta.
I Ovčar i Kablar su izašli iz mode mnogo pre Miloševića. Kada ružni stereotipi i podozrivost nisu bili nacionalni oslanjali su se na geografiju – na bogatijem severu važilo je shvatanje "što južnije to ružnije". Još su u hapsburškim delovima samoupravne Jugoslavije od Srba jedino bili gori osmanski "Srbijanci".
Danas ovakvo viđenje "civilizacijskih" razlika obično uključuje stav da ako Jugoslavija već ne može da bude velika onda Srbija treba da bude što manja. Kako je nedavno sugerisao jedan od ovih neobičnih jugonostalgičara, evropska "Vojvodina je odocnela" i propustila poslednji brzi voz iz siromašnog, azijskog Balkana.
Pitka, mitska slika Jugoslavije opstaje uporedo s pokušajima da se njeni višenacionalni ostaci još više izdele i udalje. Ne znam koliko dugo će se održati. Važno je samo da ponovo ne postane državotvorna. Neke velike ideje jednostavno ne treba da postanu stvarnost.
Zoran Ćirjaković
Iako je mitološka ponuda izuzetno obilna, on u nekim delovima pokojne države ima značajan uticaj na sagledavanje uzroka brojnih frustracija i odluke nezadovoljnih građana. Moderni politički mitovi mogu biti zaslepljujući koliko i romantične legende koje su odavno postale deo naše kolektivne svesti.
Verovanje u zavodljivi jugoslovenski mit se, naime, ne zasniva samo na ušećerenoj viziji zajedničke prošlosti već podrazumeva ignorisanje otrežnjujuće stvarnosti.
Danas su nestabilne i sumorne one države koje najviše liče na "Jugoslaviju u malom", prostori na kojima pripadnici različitih naroda, vera i kultura još uvek žive zajedno. Najprosperitetnije su Slovenija i Hrvatska, bivše republike koje su najmanje jugoslovenske. Najmnogoljudnija manjina u Sloveniji ne čini ni dva odsto stanovništva, a Srba u Hrvatskoj ima oko 4 % i njihov broj je u stalnom opadanju.
O veličini izazova sa kojima se suočava nekada "konstitutivni narod" govori i to da jedan od retkih Srba čiji lik redovno ulazi u hrvatske domove sebe smešta u rubrike "anacionalan" i "mi Hrvati". Ne radi se o nedostatku lične hrabrosti. Muževni voditelj je samo u kontaktu sa realnošću u najmlađoj državi članici Evropske unije.
Izbori danas ne liče na popis stanovništva jedino u jednonacionalnim sredinama. Tek kada je u Hrvatskoj cementirano (nacionalno) jedinstvo bez (višenacionalnog) bratstva srbofobična nacionalistička politika je prestala da bude jedina hrvatska politika. Ali i dalje svaki pokušaj da prisustvo "pravoslavaca" postane vidljivo biva dočekno pozivima da front ponovo postane hrvatski horizont.
Malo istočnije, naziv "Socijaldemokratska partija Bosne i Hercegovine" prikriva činjenicu da se radi o jednoj od bošnjačkih stranaka. Integracija koja se pominje u nazivu "Demokarstske unije za integraciju" ne odnosi se na Makedoniju, državu u čijem parlamentu sedi 15 poslanika ove stranke, već na susednu Albaniju.
Više ne govorimo isti jezik. Ono što se u Beogradu naziva građanski rat u Sarajevu se kaže agresija. Genaral koji je u Zagrebu heroj u Beogradu je ratni zločinac. Velika srpska tragedija je najveći hrvatski praznik.
Podjednako su porazna i shvatanja koja ujedinjuje bivše Jugoslovene. Svuda su najveći, a neretko i jedini "pravi" neprijatelji pripadnici naroda sa kojima se nekada živelo u zlosrećnoj zemlji. Stvarni i osporeni masovni zločini i genocidi predstavljaju temelje na kojima su građene današnje države naroda-žrtava.
Nikada neću zaboraviti kada nam je jedan bošnjački političar na pitanje zašto je desetogodišnju ćerku vodio na iskopavanje masovne grobnice odgovorio da mu je cilj bio da obezbedi da devojčica nikada ne ponovi njegovu grešku i poveruje Srbima. U zemljama u kojima su u jamama, masovnim grobnicama i logorima nalaze ključne lekcije odrastanja svako nacionalno "nikada više" podrazumeva i nikada više Jugoslavije.
Nije lako sa oboda masovne grobnice pogledati u budućnost. Mnogo je lakše prevideti koliko su duboko zločini iz prošlosti urezani u svest mladih. Previše je ovde ljudi koji sebe vide kao genetski nevine ostatke naroda koji su preživeli seriju genocida.
Uz jugonostalgičnu slabovidost ide i antinacionalistički zaborav.
U Jugoslaviji nije bilo moguće pobeći od nacionalnog. Nesupešni pokušaji Partije da stvori "dobar" jugoslovenski nacionalizam bili su praćeni stalnim inistiranjem na nacionalnom izjašnjavanju. "Republički ključ" i stvaranje često sasvim apsurdnih ili lažnih nacionalnih simetrija obezbedili su da prvi demokratski izbori označe ne samo smrt komunizma već i nestanak prave Jugoslavije.
Ipak, mnogi ne kriju da žal za Jugoslavijom za njih predstavlja lament nad dobroćudnom diktaturom. Ali čak i oni koji danas priželjkuju naslednika, autoriet koji bi mogao da zameni druga Tita, kandidata uglavnom prepozanaju u Istanbulu, Briselu ili Beču, daleko od Jugoslavije.
Deo jugoslovenskog mita je i shvatanje da niko nije želeo da ostane u Miloševićevoj Jugoslaviji – "ko god je mogao pobegao je iz nje". Ali nije reč samo o tome da su svi "beg" počeli da planiraju mnogo pre Miloševića, već da "grobar Titove Jugoslavije" nije čedo srpskog nacionalizma. "Mali Lenjin", kako su ga zvali dok je bio na čelu beogradskih komunista, bio je tipičan proizvod titoističkog sistema i brojnih komiteta.
I Ovčar i Kablar su izašli iz mode mnogo pre Miloševića. Kada ružni stereotipi i podozrivost nisu bili nacionalni oslanjali su se na geografiju – na bogatijem severu važilo je shvatanje "što južnije to ružnije". Još su u hapsburškim delovima samoupravne Jugoslavije od Srba jedino bili gori osmanski "Srbijanci".
Danas ovakvo viđenje "civilizacijskih" razlika obično uključuje stav da ako Jugoslavija već ne može da bude velika onda Srbija treba da bude što manja. Kako je nedavno sugerisao jedan od ovih neobičnih jugonostalgičara, evropska "Vojvodina je odocnela" i propustila poslednji brzi voz iz siromašnog, azijskog Balkana.
Pitka, mitska slika Jugoslavije opstaje uporedo s pokušajima da se njeni višenacionalni ostaci još više izdele i udalje. Ne znam koliko dugo će se održati. Važno je samo da ponovo ne postane državotvorna. Neke velike ideje jednostavno ne treba da postanu stvarnost.
Zoran Ćirjaković
уторак, 19. новембар 2013.
Легионари демократије
(Дужа верзија овог текста објављена је 2007. године.)
“Отпор” је прави српски бренд, изјавио је почетком (2007.) године бивши лидер покрета који је постао активиста организације која делује под именом “Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије”, или CANVAS, како гласи њен енглески акроним. “Пошто су нам други украли ајвар и шљивовицу”, рекао је својевремено бивши “отпораш”, “наша ненасилна револуција могла би да постане српски бренд.” Овај активиста, који меша појмове бренда и производа, казао је и да су многи “применили српски модел освајања демократије”.
Али, шта год мислили о капиталистичким “лоповима” који су нам наводно украли и брендирали шљивовицу и ајвар, можемо бити сигурни да “Отпорова” стратегија није “аутентични српски бренд”. Настала је много раније у далекој Бурми и то, као и ушминкана српска реприза из 2000. године, уз помоћ Американаца. Због изузетно репресивне природе бурманског војног режима стратегија коју бивши “отпораши” покушавају да брендирају и коју воле да извозе тада није успела. Зато су, уместо бурманских студената и активиста, вође “Отпора” постали инструктори и “тренери” адреналином (и доларима) набијених младића и девојака који сањају Американцима драге револуције (или контрареволуције) широм света, од Зимбабвеа, бивше британске колоније, до Венецуеле, која одбија да (п)остане део “америчког дворишта”.
Да није било неуспеле “шафран револуције” (2007. године), антирежимских демонстрација у скупим дрветом, минералима и драгим камењем обдареној Бурми можда не би обратили пажњу на чињеницу да “Отпор” није оригиналан српско(-амерички) бренд, већ да је организован и вођен према рецепту осмишљеном у жарким бојама богатој Бурми осамдесетих година прошлог века.
Кључну улогу је имао Роберт “Боб” Хелвеј, пензионисани амерички пуковник и ветеран војних и политичких сукобљавања у југоисточној Азији током хладног рата. О њему је писано и у нашим медијима када је као представник америчког Института за мир 2001. године у Београду учествовао на међународној конференцији под називом “Револуција, транзиција и демократија у Србији”. Хелвеј је тада описан као “искусни практичар рушења недемократских режима”.
Ипак, његов пионирски рад (у униформи) у Јангуну овде није добио одговарајућу пажњу. Пуковник Хелвеј је, наиме, деценијама био официр ДИА, америчке војне обавештајне агенције. Он је стратегију “примењеног ненасиља” развио у Бурми (данас Мјанмар) где је од 1983. до 1985. године био амерички војни аташе. Америчка организација “Сорсвоч” тврди да је Хелвеј, после тридесет година рада у југоисточној Азији, највероватније 1999. године постао “официр задужен за омладинске групе на Балкану и у источној Европи”. Сам Хелвеј признаје да се заинтересовао за “стратешко ненасиље” када су уверио у неуспех војног приступа у рушењу диктатора и лидера који су тако описивани у Вашингтону.
Хелвеј је, како тврди “Сорсвоч”, у Бурми открио потенцијал који се развије ако заједнички делују пацифистичка омладина у градовима и наоружани сепаратисти у далеким забитима. Поред тога што је тајно организовао студенте да раде за бурманску опозицију коју је предводила Аунг Сан Су Ћи, Хелвеј је у операцију рушења војног режима укључио и сепаратистичку герилску војску седмомилионског народа Карен, друге највеће националне мањине у Бурми. Војна хунта је одолела студентско-сепаратистичким ударима, али Хелвеј тврди да је баш тада научио кључне лекције корисне за дестабилисање антиамеричких режима, били они демократски изабрани или диктаторски, односно за примену “ненасиља као облика ратовања”. Пуковник је у касним осамдесетим у Хонгконгу обучавао и кинеске студенте. Верује се да је једно време био декан Пентагонове “Школе за обуку војних аташеа”
Хелвеј је, пошто се “номинално пензионисао” и напустио америчку војску 1991. године, једно време деловао кроз необичну бостонску институцију „Алберт Ајнштајн”. И ту је прво радио са бурманским активистима – током наредних седам година одржао је најмање 15 “курсева” у Тајланду, близу границе са Мјанмаром, од којих су неки трајали шест недеља. Хелвејева “институција” збуњујућег имена је, по подацима “Сорсвоча”, била финансирана од “Сорошових фондација” и америчке владе и “имала је кључну улогу у обуци и размештању омладинских покрета који је требало да помогну стварању услова за државне ударе”.
Неки критичари у САД одавно оптужују Хелвеја и Џина Шарпа, оснивача институције „Алберт Ајнштајн”, за стварање теорије “ненасиља по ЦИА”, неретко камуфлиране позивањем на Гандијеву филозофију, и организовање “постмодерних”, односно “меких” пучева. Пуковник Хелвеј и професор Шарп су “ненасиље” претворили у важан део нове америчке војне доктрине, корисне за рушење “неодговарајуће” демократије у једним државама, колико и за њено успостављање у другим.
Тако је Шарп, кога зову и “Клаузевицем ненасилних покрета”, у Пекинг стигао две недеље пре масакра на Тјенанмену 1989. године. (Убрзо је протеран из Кине). Експерти из институције „Алберт Ајнштајн” су почетком деведесетих имали кључну улогу у организовању антикомунистичких лидера у совјетским балтичким републикама – њихова независност представља први велики Хелвејев успех.
Хелвеј и колеге су помогли и Руговиној партији – али не и ОВК. Хелвеј се посебно ангажовао око “отпораша” – једно време је живео у будимпештанском хотелу “Хилтон” где су редовно долазили млади српски активисти. После обарања Милошевићевог режима радио је на обуци ирачких политичара, припреми неуспелог пуча против Уга Чавеса априла 2002. године, као и са опозиционарима из Ирана, Грузије, Белорусије и Зимбабвеа. Хелвеј је био у Кијеву током “наранџасте револуције”. На Хелвејев рад се можда не би могле ставити озбиљне примедбе да је био заинтересован и за демократизацију, на пример, Саудијске Арабије.
“Отпор” без сумње представља највећи Хелвејев успех. Српски активисти, најчешће преко “Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије” (CANVAS), тајновитог наследника “Отпора”, одлазе да Хелвејево семе “ненасилног ратовања” посеју по свету... Пре њих обично “стиже” превод на локални језик књиге Џина Шарпа “Од диктатуре до демократије: Рушимо препреке, градимо мостове”, која је на српском објављена 1999. године у тиражу од 5000 примерака (плус много тиражнија скраћена верзија у форми упутства за деловање “Отпора”), и разни “едукативни” текстови, као што је списак од 198 метода ненасилне акције. Ту су и друга издања гуруа младих ненасилних “герилаца”, као што су “Водити ненасилну борбу: пракса 20. века и потенцијал 21. века” или “О стратешком ненасилном конфликту”.
Симбол CANVAS-а, ипак, делује милитаристички и представља бизарно модификовани симбол “Отпора” – стиснута песница је смештена у поље од три знака са сломљеним стрелицама које су тако постављене да асоцирају на то да се све врти укруг. CANVAS-ов сајт је (2007. године био) издељен на пет делова: “Бојно поље”, “Оружје”, “Случај Србија”, у оквиру кога су објављени и Хелвејеви текстови, “Канвасопедија”, у којима су дате основе механизама за промену режима, и “О нама”, где можете прочитати да је ова опскурна фирма за извоз револуције основана 2003. године, да јој је “визија будућности свет слободан од насиља” и да су јој “пријатељи разне међународне организације”. Нигде није (била) наведема адреса седишта организације чији је интернет сајт (2007. године био) доступан само на енглеском језику – могла се наћи једино тврдња да је “генералштаб” постмодерних револуционара лоциран на интернету.
Акроним CANVAS је и енглеска реч која значи “платно”. Тканина је одавно постала моћна ствар у политици. Некада је, данас често злоупотребљавани, Махатма Ганди памучним платнима рушио британску колонијалну власт у Индији. Али, тек су ученици пуковника Хелвеја материјале разних боја и сировинског састава – од плиша у Чехословачкој, преко наранџастих шалова у Украјини, до платна боје шафрана у будистичкој Бурми – претворили у наизглед универзално политичко оружје. Платна су последњих деценија, ипак, коришћена искључиво у земљама где су “револуција” и демократизација биле у америчком економском или политичком интересу.
Дакле, као када се ради о ракији и ајвару један моћан "бренд" не настаје само на основу онога што знамо, већ умногоме захваљујући ономе што не знамо, чињеницама које су из разних разлога остале скривене. Ако је то нека утеха, можда су нам Словенци и Словаци украли ајвар или ракију, али ми смо стидљивим Бурманцима успели да украдемо отпор. Наравно, онај “стратешки ненасилни”.
Зоран Ћирјаковић
“Отпор” је прави српски бренд, изјавио је почетком (2007.) године бивши лидер покрета који је постао активиста организације која делује под именом “Центар за примењену ненасилну акцију и стратегије”, или CANVAS, како гласи њен енглески акроним. “Пошто су нам други украли ајвар и шљивовицу”, рекао је својевремено бивши “отпораш”, “наша ненасилна револуција могла би да постане српски бренд.” Овај активиста, који меша појмове бренда и производа, казао је и да су многи “применили српски модел освајања демократије”.
Али, шта год мислили о капиталистичким “лоповима” који су нам наводно украли и брендирали шљивовицу и ајвар, можемо бити сигурни да “Отпорова” стратегија није “аутентични српски бренд”. Настала је много раније у далекој Бурми и то, као и ушминкана српска реприза из 2000. године, уз помоћ Американаца. Због изузетно репресивне природе бурманског војног режима стратегија коју бивши “отпораши” покушавају да брендирају и коју воле да извозе тада није успела. Зато су, уместо бурманских студената и активиста, вође “Отпора” постали инструктори и “тренери” адреналином (и доларима) набијених младића и девојака који сањају Американцима драге револуције (или контрареволуције) широм света, од Зимбабвеа, бивше британске колоније, до Венецуеле, која одбија да (п)остане део “америчког дворишта”.
Да није било неуспеле “шафран револуције” (2007. године), антирежимских демонстрација у скупим дрветом, минералима и драгим камењем обдареној Бурми можда не би обратили пажњу на чињеницу да “Отпор” није оригиналан српско(-амерички) бренд, већ да је организован и вођен према рецепту осмишљеном у жарким бојама богатој Бурми осамдесетих година прошлог века.
Кључну улогу је имао Роберт “Боб” Хелвеј, пензионисани амерички пуковник и ветеран војних и политичких сукобљавања у југоисточној Азији током хладног рата. О њему је писано и у нашим медијима када је као представник америчког Института за мир 2001. године у Београду учествовао на међународној конференцији под називом “Револуција, транзиција и демократија у Србији”. Хелвеј је тада описан као “искусни практичар рушења недемократских режима”.
Ипак, његов пионирски рад (у униформи) у Јангуну овде није добио одговарајућу пажњу. Пуковник Хелвеј је, наиме, деценијама био официр ДИА, америчке војне обавештајне агенције. Он је стратегију “примењеног ненасиља” развио у Бурми (данас Мјанмар) где је од 1983. до 1985. године био амерички војни аташе. Америчка организација “Сорсвоч” тврди да је Хелвеј, после тридесет година рада у југоисточној Азији, највероватније 1999. године постао “официр задужен за омладинске групе на Балкану и у источној Европи”. Сам Хелвеј признаје да се заинтересовао за “стратешко ненасиље” када су уверио у неуспех војног приступа у рушењу диктатора и лидера који су тако описивани у Вашингтону.
Хелвеј је, како тврди “Сорсвоч”, у Бурми открио потенцијал који се развије ако заједнички делују пацифистичка омладина у градовима и наоружани сепаратисти у далеким забитима. Поред тога што је тајно организовао студенте да раде за бурманску опозицију коју је предводила Аунг Сан Су Ћи, Хелвеј је у операцију рушења војног режима укључио и сепаратистичку герилску војску седмомилионског народа Карен, друге највеће националне мањине у Бурми. Војна хунта је одолела студентско-сепаратистичким ударима, али Хелвеј тврди да је баш тада научио кључне лекције корисне за дестабилисање антиамеричких режима, били они демократски изабрани или диктаторски, односно за примену “ненасиља као облика ратовања”. Пуковник је у касним осамдесетим у Хонгконгу обучавао и кинеске студенте. Верује се да је једно време био декан Пентагонове “Школе за обуку војних аташеа”
Хелвеј је, пошто се “номинално пензионисао” и напустио америчку војску 1991. године, једно време деловао кроз необичну бостонску институцију „Алберт Ајнштајн”. И ту је прво радио са бурманским активистима – током наредних седам година одржао је најмање 15 “курсева” у Тајланду, близу границе са Мјанмаром, од којих су неки трајали шест недеља. Хелвејева “институција” збуњујућег имена је, по подацима “Сорсвоча”, била финансирана од “Сорошових фондација” и америчке владе и “имала је кључну улогу у обуци и размештању омладинских покрета који је требало да помогну стварању услова за државне ударе”.
Неки критичари у САД одавно оптужују Хелвеја и Џина Шарпа, оснивача институције „Алберт Ајнштајн”, за стварање теорије “ненасиља по ЦИА”, неретко камуфлиране позивањем на Гандијеву филозофију, и организовање “постмодерних”, односно “меких” пучева. Пуковник Хелвеј и професор Шарп су “ненасиље” претворили у важан део нове америчке војне доктрине, корисне за рушење “неодговарајуће” демократије у једним државама, колико и за њено успостављање у другим.
Тако је Шарп, кога зову и “Клаузевицем ненасилних покрета”, у Пекинг стигао две недеље пре масакра на Тјенанмену 1989. године. (Убрзо је протеран из Кине). Експерти из институције „Алберт Ајнштајн” су почетком деведесетих имали кључну улогу у организовању антикомунистичких лидера у совјетским балтичким републикама – њихова независност представља први велики Хелвејев успех.
Хелвеј и колеге су помогли и Руговиној партији – али не и ОВК. Хелвеј се посебно ангажовао око “отпораша” – једно време је живео у будимпештанском хотелу “Хилтон” где су редовно долазили млади српски активисти. После обарања Милошевићевог режима радио је на обуци ирачких политичара, припреми неуспелог пуча против Уга Чавеса априла 2002. године, као и са опозиционарима из Ирана, Грузије, Белорусије и Зимбабвеа. Хелвеј је био у Кијеву током “наранџасте револуције”. На Хелвејев рад се можда не би могле ставити озбиљне примедбе да је био заинтересован и за демократизацију, на пример, Саудијске Арабије.
“Отпор” без сумње представља највећи Хелвејев успех. Српски активисти, најчешће преко “Центра за примењену ненасилну акцију и стратегије” (CANVAS), тајновитог наследника “Отпора”, одлазе да Хелвејево семе “ненасилног ратовања” посеју по свету... Пре њих обично “стиже” превод на локални језик књиге Џина Шарпа “Од диктатуре до демократије: Рушимо препреке, градимо мостове”, која је на српском објављена 1999. године у тиражу од 5000 примерака (плус много тиражнија скраћена верзија у форми упутства за деловање “Отпора”), и разни “едукативни” текстови, као што је списак од 198 метода ненасилне акције. Ту су и друга издања гуруа младих ненасилних “герилаца”, као што су “Водити ненасилну борбу: пракса 20. века и потенцијал 21. века” или “О стратешком ненасилном конфликту”.
Симбол CANVAS-а, ипак, делује милитаристички и представља бизарно модификовани симбол “Отпора” – стиснута песница је смештена у поље од три знака са сломљеним стрелицама које су тако постављене да асоцирају на то да се све врти укруг. CANVAS-ов сајт је (2007. године био) издељен на пет делова: “Бојно поље”, “Оружје”, “Случај Србија”, у оквиру кога су објављени и Хелвејеви текстови, “Канвасопедија”, у којима су дате основе механизама за промену режима, и “О нама”, где можете прочитати да је ова опскурна фирма за извоз револуције основана 2003. године, да јој је “визија будућности свет слободан од насиља” и да су јој “пријатељи разне међународне организације”. Нигде није (била) наведема адреса седишта организације чији је интернет сајт (2007. године био) доступан само на енглеском језику – могла се наћи једино тврдња да је “генералштаб” постмодерних револуционара лоциран на интернету.
Акроним CANVAS је и енглеска реч која значи “платно”. Тканина је одавно постала моћна ствар у политици. Некада је, данас често злоупотребљавани, Махатма Ганди памучним платнима рушио британску колонијалну власт у Индији. Али, тек су ученици пуковника Хелвеја материјале разних боја и сировинског састава – од плиша у Чехословачкој, преко наранџастих шалова у Украјини, до платна боје шафрана у будистичкој Бурми – претворили у наизглед универзално политичко оружје. Платна су последњих деценија, ипак, коришћена искључиво у земљама где су “револуција” и демократизација биле у америчком економском или политичком интересу.
Дакле, као када се ради о ракији и ајвару један моћан "бренд" не настаје само на основу онога што знамо, већ умногоме захваљујући ономе што не знамо, чињеницама које су из разних разлога остале скривене. Ако је то нека утеха, можда су нам Словенци и Словаци украли ајвар или ракију, али ми смо стидљивим Бурманцима успели да украдемо отпор. Наравно, онај “стратешки ненасилни”.
Зоран Ћирјаковић
среда, 13. новембар 2013.
Transparentno – ali zaverenički
Transparentnost je odnedavno postala jedna od novih lepih reči, praktično sinonim za dobro. Ako otvorite neke iole ozbiljne novine ubrzo ćete naići na ovu pomodnu ideju koja nam se obično sugeriše kao lek za skoro sve probleme savremenog sveta.
Nasuprot transparentnosti je "teorija zavere", za mnoge ružna reč koja se često – i sasvim pogrešno – vezuje za neobrazovane ljude i neevropske narode. Tako se sklonost teorijama zavere u Srbiji redovno navodi kao jedan od glavnih izvora zla koje nas navodno sprečava da "uđemo u Evropu".
Mnogi iskusni teoretičari zavere, ljudi koji nove i neobjašnjene pojave vole da pripišu tajnim planovima ili ciljevima moćnih grupa, od početka su bili sumnjičavi po pitanju transparentnosti. I u ovom slučaju se ubrzo pokazalo da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Transparentnost je ideološku nevinost izgubila u Gruziji. Predsednik Mihail Šakašvili je 2010. godine počeo da zida staklene, providne policijske stanice. Cilj mu je bio da "pokaže otvorenost i transparentnost" novih vlasti i navodno reformisanih snaga bezbednosti koje su bile poznate po uzimanju mita, iznudama i mučenju zatvorenika.
Godinu dana kasnije pojavili su se prvi snimci prebijanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima – koji nisu napravljeni od stakla te su ostali, ako se držimo rogobatnog novogovora, transparentno netransparentni. Nedavno je otkriveno i da je bivši predsednik zloupotrebio desetine hiljada dolara iz državnog budžeta na, između ostalog, injekcije botoksa u jednoj od najskupljih njujorških klinika.
Iako nas već petnaestak godina zatrpavaju pričama o transparentnosti, kako pišu profesori Heri Vest i Tod Sanders, "mnogi ljudi osećaju da nešto nije onako kako nam govore – da je moć, uprpkos zvaničnih proklamacija, ostala nekako neprozirna". Oni sugerišu i da verovanje da možemo da saznamo šta se stvarno dešava "s one strane moći" predstavlja zavodljivu iluziju. Mit o transparentnosti umrtvljuje našu zdravu i sasvim racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene "istine" i zvanične verzije.
Dok je Gruzinima smena botoksiranog vođe omogućila da shvate šta se sve može sakriti iza transprentnosti, promena režima u Srbiji je mnogima dala priliku da preispitaju stav prema "teorijama zavere".
Istini za volju, ovde je i tokom prethodnih godina bilo ljudi koji su, na primer, bili sumnjičavi prema poreklu novih džipova u Njegoševoj ulici ili razlozima nestanka oronulih kućeraka na Neimaru koji se ekspresno pretvarani u nabubrele, karakteristično ružnjikave vile.
Postizborne hapšenja i optužnice su samo potvrdile da se, uglavnom, nije radilo o teorijama zavere, izmišljotinama ljubomornih ljudi koji vole da kleveću "vešte preduzetnike". Pokazalo se da su velike i male zavere od beskrupuloznih golja sa partijskom knjižicom ili vanstranačkom maskom pravile naše nove bogataše.
Ipak, u Srbiji nije reč samo o lako rešivim, tranzicionim zagonetkama. Mnogi sve ono što im se ne sviđa pokušavaju da objasne konstruišući svoje objašnjenje, prividno logičnu i jednostavnu teoriju zavere. Tako su neprijatelji Parade ponosa njeno organizovanje uglavnom tumačili kao izraz zapadne, "antisrpske zavere", dok su pobornici protivljenje Prajdu vezali za srpsku, "klerofašističku" zaveru.
Za brojne vlasnike istine u ideološki duboko podeljenoj Srbiji "teorija zavere" je pogrdan izraz za sve ono u šta veruje ona druga, "zla" strana. Zato se, kao i kada je reč o ušećerenoj slici transparentnosti, ni ružni sterotipi koji se vezuju uz teorije zavere neće lako menjati. Obe floskule će ostati verni saveznici zloupotreba moći i nerazumevanja, priručna sredstva kojima se mogu maskirati i opasne politike i odbijanje da se uzmu u obzir tuđi stavovi ili potrebe.
Ipak, Evropa je neke od najružnijih stranica istorije ispisala uz pomoć teorija zavere i odvratnih izmišljotinama koje su bile utkane u njih. Takozvani "Protokol sionskih mudraca" predstavlja zastrašujuće svedočanstvo o opasnostima koje ponekad skrivaju.
Ali i ljubav prema teorijama zavere ima duboke korene. Priča o tome da nije sve onako kako izgleda odavno je postala ključni deo zapleta najčitanijih knjiga i kultnih filmova – od "Da Vinčijevog koda" i serije The X-Files do filma JFK Olivera Stouna ili trilogije Zeitgeist, zavodljive političke fantastike koja je predstavljena kao dokumentarni film. Štaviše, namaštane teorije zavere su danas ključni sastojci i svih velikih urbanih legendi i verovanja u moć crne magije.
I prave zavere su svuda oko nas. Zato svako ko nije sasvim odvojen od realnosti ponekad poveruje u neku (izmišljenu) teoriju zavere. Štaviše, činjenica da s vremena na vreme pogrešimo predstavlja glavni dokaz da nismo izgubili zdrav razum i postali zombiji anestezirani veštim korporativnim ili političkim spinom.
Majstori za prikrivanje prljavih poslova nastaviće da pokušavaju da nas uspavaju. Nažalost, bajka o transparetnosti nije poslednje oružije neoliberalnih propagandista.
Nasuprot transparentnosti je "teorija zavere", za mnoge ružna reč koja se često – i sasvim pogrešno – vezuje za neobrazovane ljude i neevropske narode. Tako se sklonost teorijama zavere u Srbiji redovno navodi kao jedan od glavnih izvora zla koje nas navodno sprečava da "uđemo u Evropu".
Mnogi iskusni teoretičari zavere, ljudi koji nove i neobjašnjene pojave vole da pripišu tajnim planovima ili ciljevima moćnih grupa, od početka su bili sumnjičavi po pitanju transparentnosti. I u ovom slučaju se ubrzo pokazalo da ništa ne treba uzimati zdravo za gotovo.
Transparentnost je ideološku nevinost izgubila u Gruziji. Predsednik Mihail Šakašvili je 2010. godine počeo da zida staklene, providne policijske stanice. Cilj mu je bio da "pokaže otvorenost i transparentnost" novih vlasti i navodno reformisanih snaga bezbednosti koje su bile poznate po uzimanju mita, iznudama i mučenju zatvorenika.
Godinu dana kasnije pojavili su se prvi snimci prebijanja zatvorenika u gruzijskim zatvorima – koji nisu napravljeni od stakla te su ostali, ako se držimo rogobatnog novogovora, transparentno netransparentni. Nedavno je otkriveno i da je bivši predsednik zloupotrebio desetine hiljada dolara iz državnog budžeta na, između ostalog, injekcije botoksa u jednoj od najskupljih njujorških klinika.
Iako nas već petnaestak godina zatrpavaju pričama o transparentnosti, kako pišu profesori Heri Vest i Tod Sanders, "mnogi ljudi osećaju da nešto nije onako kako nam govore – da je moć, uprpkos zvaničnih proklamacija, ostala nekako neprozirna". Oni sugerišu i da verovanje da možemo da saznamo šta se stvarno dešava "s one strane moći" predstavlja zavodljivu iluziju. Mit o transparentnosti umrtvljuje našu zdravu i sasvim racionalnu sumnjičavost i navodi nas da zaboravimo koliko puta smo ispali glupi što smo prihvatili ponuđene "istine" i zvanične verzije.
Dok je Gruzinima smena botoksiranog vođe omogućila da shvate šta se sve može sakriti iza transprentnosti, promena režima u Srbiji je mnogima dala priliku da preispitaju stav prema "teorijama zavere".
Istini za volju, ovde je i tokom prethodnih godina bilo ljudi koji su, na primer, bili sumnjičavi prema poreklu novih džipova u Njegoševoj ulici ili razlozima nestanka oronulih kućeraka na Neimaru koji se ekspresno pretvarani u nabubrele, karakteristično ružnjikave vile.
Postizborne hapšenja i optužnice su samo potvrdile da se, uglavnom, nije radilo o teorijama zavere, izmišljotinama ljubomornih ljudi koji vole da kleveću "vešte preduzetnike". Pokazalo se da su velike i male zavere od beskrupuloznih golja sa partijskom knjižicom ili vanstranačkom maskom pravile naše nove bogataše.
Ipak, u Srbiji nije reč samo o lako rešivim, tranzicionim zagonetkama. Mnogi sve ono što im se ne sviđa pokušavaju da objasne konstruišući svoje objašnjenje, prividno logičnu i jednostavnu teoriju zavere. Tako su neprijatelji Parade ponosa njeno organizovanje uglavnom tumačili kao izraz zapadne, "antisrpske zavere", dok su pobornici protivljenje Prajdu vezali za srpsku, "klerofašističku" zaveru.
Za brojne vlasnike istine u ideološki duboko podeljenoj Srbiji "teorija zavere" je pogrdan izraz za sve ono u šta veruje ona druga, "zla" strana. Zato se, kao i kada je reč o ušećerenoj slici transparentnosti, ni ružni sterotipi koji se vezuju uz teorije zavere neće lako menjati. Obe floskule će ostati verni saveznici zloupotreba moći i nerazumevanja, priručna sredstva kojima se mogu maskirati i opasne politike i odbijanje da se uzmu u obzir tuđi stavovi ili potrebe.
Ipak, Evropa je neke od najružnijih stranica istorije ispisala uz pomoć teorija zavere i odvratnih izmišljotinama koje su bile utkane u njih. Takozvani "Protokol sionskih mudraca" predstavlja zastrašujuće svedočanstvo o opasnostima koje ponekad skrivaju.
Ali i ljubav prema teorijama zavere ima duboke korene. Priča o tome da nije sve onako kako izgleda odavno je postala ključni deo zapleta najčitanijih knjiga i kultnih filmova – od "Da Vinčijevog koda" i serije The X-Files do filma JFK Olivera Stouna ili trilogije Zeitgeist, zavodljive političke fantastike koja je predstavljena kao dokumentarni film. Štaviše, namaštane teorije zavere su danas ključni sastojci i svih velikih urbanih legendi i verovanja u moć crne magije.
I prave zavere su svuda oko nas. Zato svako ko nije sasvim odvojen od realnosti ponekad poveruje u neku (izmišljenu) teoriju zavere. Štaviše, činjenica da s vremena na vreme pogrešimo predstavlja glavni dokaz da nismo izgubili zdrav razum i postali zombiji anestezirani veštim korporativnim ili političkim spinom.
Majstori za prikrivanje prljavih poslova nastaviće da pokušavaju da nas uspavaju. Nažalost, bajka o transparetnosti nije poslednje oružije neoliberalnih propagandista.
уторак, 12. новембар 2013.
Levo tržište
Karla Marksa su često nazivali "Bogom levice". Iako u Evropi nema mnogo ljudi koji danas priželjkuju njegov "drugi dolazak", povratak na planetu Zemlju bi za (ko)autora "Komunističkog manifesta" predstavljao bolno i frustrirajuće iskustvo.
Sačekala bi ga i brojna iznenađenja. Na primer, u Srbiji bi ovaj veliki neprijatelj slobodnog tržišta verovatno bio šokiran činjenicom da jedno od najrazvijenijih lokalnih tržišta funkcioniše na našoj neobičnoj levici. Naime, umesto velikih partija i moćnih sindikata imamo jednu surovu političku arenu na kojoj se uglavnom bore ljudi koji se izdaju za levičare. Tu je, kao i u Marksovim morama, "čovek čoveku vuk".
Trofej oko koga se vodi ova teška borba je veliki, ali relativno redak. Radi se o položaju "legitimnog" branioca ili glasogovornika različitih oštećenih i marginalizovanih grupa. San tipičnog (ne samo) srpskog levičarskog preduzetnika je da monopoliše pravo da javno govori ili o nekoj ugroženoj manjini ili u njeno ime. Zato se leva strana politike ovde uglavnom svela na skalameriju sastavljenu od stalno rastućeg broja autističnih politika identiteta.
Sledeći Marksovu logiku mogli bi da kažemo da na našoj levičarskoj "berzi" najbolje prolaze veliki akcionari ljudske patnje i stradanja. Na ovom ideološkom tržištu važi maksima "što gore to bolje". Zato svako stvarno ili zamišljeno zlo ne biva predstavljeno samo kao desničarsko već je ono, po pravilu, nacifikovano. Stalno se pojavljuju novi ambiciozni preduzetnici koji vole da parafraziraju antifašističku poemu "Prvo su došli..." i patetično poentiraju stihovima: "Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni."
Štaviše, jedna od retkih stvari koja ujedinjuje ovdašnje zavađene "liberale" je mržnja prema srpskom nacionalizmu koji redovno opisuju kao "najgori" ili "klerofašistički". Tu se krije i jedan od razloga zašto ovdašnju "građansku levicu" srpski radnici uglavnom ne zanimaju.
Naime, pošto su i tokom devedesetih i danas mnoge "plave kragne" često bile na strani nacionalista, perjanice građanskih snaga ne kriju da veruju da se postkomunističke muke i jad radnika ne računaju, da je reč o samopovređivanju. Štaviše, mnogi smatraju da je radnička klasa ne samo zaslužila tranzicione patnje i poniženja već da treba dodatno da ispašta zbog saučesništva u rušenju "Koka-kola socijalizma".
Srpska angažovana građanska levica se praktično podelila u dve jalove "frakcije". Jedna je aktivistička i glasna struja koju bi mogli da nazovemo "partija samoživih". U njoj su bezbrojne nevladine organizacije, udruženja i inicijative u kojima se, po pravilu, broj aktivnih članova može izbrojati prstima jedne ruke. One predstavljaju dimnu zavesu levice i zavodljivu iluziju da ovde postoji organizovani otpor neoliberalnoj dominaciji i njenim zločinjenjima.
Druga je ćutljivija, uglavnom elitistička i moralizatorska struja koju možemo nazvati "partija zgađenih". U njoj dominira (neretko samoproglašena) inteligencija koja veruje da svi oni koji nisu dovoljno "liberalni" i "kulturni" ne treba da postoje. Štaviše, najveći Marksovi neprijatelji, predstavnici današnje verzije "vampirskog" kapitalizma i njegovih transnacionalnih policajaca, teško da su mogli da zamisle bolje saveznike od dve amorfne "frakcije" samozaljubljenih i samodovoljnih medijskih levičara.
Mnogi od ovih oportunista kao da ne žele da pobede čak ni u malim identitetskim bitkama koje vode. Ključne reči njihove borbe su radionice, projekti i donacije. Stiče se utisak da su neki stremili da postanu lovorikama (i pripadajučim apanažama) ovenčani prvoborci, a ne da ostvare velike ciljeve o kojima govore. Ne želim da sugerišem da treba da se oblače na buvljaku ili hodaju unaokolo u odrpanoj garderobi, ali ovde ima previše "Gucci" levičarki i tatinih i maminih anarhista u "Camper" cipelama da bi neko ono što govore uzeo ozbiljno.
Naravno, karikirani levičari nisu naš specijalitet. Slika Bernara Anri Levija, "šampanjskog socijaliste" koji putuje privatnim avionima i odseda u najskupljim hotelima, predstavlja, za jedne, teško dostižan ideal, ali, s druge strane, i odličnu ilustraciju lažne, NATO levice koja je postala deo neoliberalnog džet-seta i lukrativne "selebriti kulture".
I pisac "Kapitala" je postao roba. U popularnoj hipsterskoj radnji na Dorćolu tražnja za kasicama-prasicama u obliku Marksove biste je obično veća od ponude. Samom Marksu bi se u Srbiji verovatno više dopali penzioneri. Štaviše, da ne predstavljaju moćnu glasačku mašinu i naša realnost bi predstavljala izraz trijumfa logike kapitala, deveti krug marksističkog pakla.
Socijalistički raj je odavno izgubljen. Teško bi "otac levice" prepoznao ovdašnje ljutite paralevičare koji, umesto o redistribuciji, solidarnosti i bratstvu, vole da govore o sebi i svojim pravima. Ne znam šta su ovi aktivisti-preduzetnici zgađeni Srbijom i njenom radničkom klasom stigli da pročitaju, ali Marks nije napisao "egoistički manifest".
Sačekala bi ga i brojna iznenađenja. Na primer, u Srbiji bi ovaj veliki neprijatelj slobodnog tržišta verovatno bio šokiran činjenicom da jedno od najrazvijenijih lokalnih tržišta funkcioniše na našoj neobičnoj levici. Naime, umesto velikih partija i moćnih sindikata imamo jednu surovu političku arenu na kojoj se uglavnom bore ljudi koji se izdaju za levičare. Tu je, kao i u Marksovim morama, "čovek čoveku vuk".
Trofej oko koga se vodi ova teška borba je veliki, ali relativno redak. Radi se o položaju "legitimnog" branioca ili glasogovornika različitih oštećenih i marginalizovanih grupa. San tipičnog (ne samo) srpskog levičarskog preduzetnika je da monopoliše pravo da javno govori ili o nekoj ugroženoj manjini ili u njeno ime. Zato se leva strana politike ovde uglavnom svela na skalameriju sastavljenu od stalno rastućeg broja autističnih politika identiteta.
Sledeći Marksovu logiku mogli bi da kažemo da na našoj levičarskoj "berzi" najbolje prolaze veliki akcionari ljudske patnje i stradanja. Na ovom ideološkom tržištu važi maksima "što gore to bolje". Zato svako stvarno ili zamišljeno zlo ne biva predstavljeno samo kao desničarsko već je ono, po pravilu, nacifikovano. Stalno se pojavljuju novi ambiciozni preduzetnici koji vole da parafraziraju antifašističku poemu "Prvo su došli..." i patetično poentiraju stihovima: "Zatim su došli po mene, ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni."
Štaviše, jedna od retkih stvari koja ujedinjuje ovdašnje zavađene "liberale" je mržnja prema srpskom nacionalizmu koji redovno opisuju kao "najgori" ili "klerofašistički". Tu se krije i jedan od razloga zašto ovdašnju "građansku levicu" srpski radnici uglavnom ne zanimaju.
Naime, pošto su i tokom devedesetih i danas mnoge "plave kragne" često bile na strani nacionalista, perjanice građanskih snaga ne kriju da veruju da se postkomunističke muke i jad radnika ne računaju, da je reč o samopovređivanju. Štaviše, mnogi smatraju da je radnička klasa ne samo zaslužila tranzicione patnje i poniženja već da treba dodatno da ispašta zbog saučesništva u rušenju "Koka-kola socijalizma".
Srpska angažovana građanska levica se praktično podelila u dve jalove "frakcije". Jedna je aktivistička i glasna struja koju bi mogli da nazovemo "partija samoživih". U njoj su bezbrojne nevladine organizacije, udruženja i inicijative u kojima se, po pravilu, broj aktivnih članova može izbrojati prstima jedne ruke. One predstavljaju dimnu zavesu levice i zavodljivu iluziju da ovde postoji organizovani otpor neoliberalnoj dominaciji i njenim zločinjenjima.
Druga je ćutljivija, uglavnom elitistička i moralizatorska struja koju možemo nazvati "partija zgađenih". U njoj dominira (neretko samoproglašena) inteligencija koja veruje da svi oni koji nisu dovoljno "liberalni" i "kulturni" ne treba da postoje. Štaviše, najveći Marksovi neprijatelji, predstavnici današnje verzije "vampirskog" kapitalizma i njegovih transnacionalnih policajaca, teško da su mogli da zamisle bolje saveznike od dve amorfne "frakcije" samozaljubljenih i samodovoljnih medijskih levičara.
Mnogi od ovih oportunista kao da ne žele da pobede čak ni u malim identitetskim bitkama koje vode. Ključne reči njihove borbe su radionice, projekti i donacije. Stiče se utisak da su neki stremili da postanu lovorikama (i pripadajučim apanažama) ovenčani prvoborci, a ne da ostvare velike ciljeve o kojima govore. Ne želim da sugerišem da treba da se oblače na buvljaku ili hodaju unaokolo u odrpanoj garderobi, ali ovde ima previše "Gucci" levičarki i tatinih i maminih anarhista u "Camper" cipelama da bi neko ono što govore uzeo ozbiljno.
Naravno, karikirani levičari nisu naš specijalitet. Slika Bernara Anri Levija, "šampanjskog socijaliste" koji putuje privatnim avionima i odseda u najskupljim hotelima, predstavlja, za jedne, teško dostižan ideal, ali, s druge strane, i odličnu ilustraciju lažne, NATO levice koja je postala deo neoliberalnog džet-seta i lukrativne "selebriti kulture".
I pisac "Kapitala" je postao roba. U popularnoj hipsterskoj radnji na Dorćolu tražnja za kasicama-prasicama u obliku Marksove biste je obično veća od ponude. Samom Marksu bi se u Srbiji verovatno više dopali penzioneri. Štaviše, da ne predstavljaju moćnu glasačku mašinu i naša realnost bi predstavljala izraz trijumfa logike kapitala, deveti krug marksističkog pakla.
Socijalistički raj je odavno izgubljen. Teško bi "otac levice" prepoznao ovdašnje ljutite paralevičare koji, umesto o redistribuciji, solidarnosti i bratstvu, vole da govore o sebi i svojim pravima. Ne znam šta su ovi aktivisti-preduzetnici zgađeni Srbijom i njenom radničkom klasom stigli da pročitaju, ali Marks nije napisao "egoistički manifest".
четвртак, 24. октобар 2013.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА
Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илу...
