UTISCI O VASKRSLOM „UTISKU NEDELJE“: ZAŠTO JE PUKLA (Z)OLJA BEĆKOVIĆ?

razmišljanja o paradigmi našeg razornog elitizma, (jednodimenziono) talentovanoj selebriti žurnalistkinji, koja je konačno dobila svoju bitku – gazeći usput preko leša srpskog novinarstva

Pre desetak godina, tada nepodeljena Druga Srbija mrzela je gospođu Olju Bećković koliko i Vojislava Koštunicu. To znači da jedno ljudsko biće nije moguće mrzeti mnogo više. Danas njene građanističke sestre po podjednako velikoj mržnji prema Aleksandru Vučiću, a čini se i nove prijateljice, koje je nedavno nagradila prestižnom nagradom – Svetlana Lukić i Svetlana Luković su tada na svom uticajnom internet portalu objavile tekst pod naslovom „Pukla Zolja Bećković“. Prokazana „Zolja“ je za deo, u međuvremenu upokojene, Druge Srbije ponovo postala Olja, ali je grčki mešetar, kapitalista neslavne preduzetničke biografije, ubrzo sprečio da nastavi da sa njegove televizije „puca“ po Vučiću.

Tu počinje tužna i ružna priča o otuđenoj elitistkinji, koja je nekoliko puta pokazala da ne mari za novinare. Štaviše nisam siguran ni da je ova talentovana i izuzetno inteligentna selebriti ćerka, koja je i sama uspela da postane selebriti, novinare ikada istinski videla kao svoje kolege. Ne mogu da zaboravim kada je na B92 rekla da je uopšte ne zanima šta – po nalogu njenih moćnih prijatelja iz Demokartske stranke – lojalna partijska urednica radi unutar informativne redakcije. Ako se ne varam, otprilike, prezrivo 'ja sam na Produkcijskoj grupi Mreža' bilo je mera njene sramne nesolidarnosti.

Štaviše, pisao sam o tome u nekoliko navrata, gospođa Bećković je direktno služila, baš kao i kasnije Zoran Kesić i Ivan Ivanović, kao selebriti kamuflaža za etičko i profesionalno čišćenje dve ugledne (i ogledne) redakcije informativnog programa. Svesna toga ili ne, ona je saučenica u činjenici da je novinarstvo u Srbiji svedeno na spoj selebritija, mešavine dvorskih luda i umišljenih misonara „evropeizacije“, i (selektivno) istraživačkih novinara, u suštini pukih autokolonijalnih batina – uz par izuzetaka zanemarljivog društvenog i političkog značaja. Mržnja, izgleda, hrani amneziju, pa je neophodno stalno podsećati gospođu Bećković i njene fanove da je temelj ovdašnjeg medijskog zla postavljen za vakata njenog Borisa i kreativnih joj prijatelja.

Ako je na B92 i mogla da ima neki izgovor, za karijeru u lažnom NIN-u ne postoji opravdanje. Tu me podseća na njenu selebriti koleginici Aneđelinu Džoli, koja, za razliku od gospođe Bećković, svoj mesijanski impuls nije ograničila na samo jednu državu – već je poželela da spasava ceo (ne-zapadni) svet. Naime, dok su Džoli nazivali „kradljivica muževa“, gospođa Bećković je u lažnom NIN-u prethodnih godina zarađivala kao – kradljivica novinarskih poslova.

Pri tome, ona je u lažnom NIN-u uverljivo, i prilično bahato, demonstrirala dve stvari. Prva, koliko su dve, samo naizgled srodne, konverzacijske forme različite – bila je loša u novom žanru, u lažnom NIN-u, onoliko koliko je bila dobra u starom, na B92. Drugo, takođe korisno za sve novinare, koliko je važno da, bez obzira na iskustvo, počnu da uče kada se nađu na novom novinarskom terenu.

Naravno, gospođa Bećković nije ukrala NIN od Srbije. Ali, ona nam se skoro svake nedelje smešila iz kružića na naslovnoj strani samo zato što je zauzela mesta, koja su, kao i sam NIN, ukradena. Ona je – bez izvinite, bez bilo kakvog izraza solidarnosti i razumevanja prema proteranim novinarima „nacionalistima“ – oportunistički i sasvim nekolegijalno, prigrlila priliku potpuno ignorišiću način kako je NIN otet i razloge zašto je baš tu dobila prostor da utoli selebriti žeđ.

Da je podsetim. Ubijeni, pravi NIN su od Srbije ukrali „njeni“ ortaci – predsednik Boris i ekipa. I to dok je ona sa Tadićevim najbližim savetnikom godinama, pred skoro svaku emisju prethodne inkarnacije „Utiska“, sedela u kafiću u ulici Gospodara Jevrema, na „gornjem“ Dorćolu. Prikupljala informacije i čeprkala po mozgu vlasti; režima koji je, kao i današnji, Srbijom vladao iz jednog kabineta. Sve sa fikus premijerom i fikus ministrima i, zazvučaće poznato šetačima zaslepljenim prezentizmom, svemoćnim zamenicima i državnim sekretarima. Ne bih da nabrajam imena tih intelektualnih i moralnih patuljaka – Tadićevih karikaturalnih „ministara“ i „ministarki“. Samo se nešto ne sećam. Da li je i njih crtao Dušan Petričić – jedan od selebriti falsifikatora (zatrte) NIN-ove otvorenosti?

Posle patetičnog bivstvovanja na mestu selebriti intervjuerke u lažnom NIN-u, gospođi Bećković su moćni neprijatelji njenog danas najvećeg neprijatelja konačno vratili „Utisak nedelje“. Ponovo je u novinarskom žanru u kome je vrhunska – nažalost i jedinom kojim je ovladala. Ipak, možda najtužnije u priči o njenom povratku jeste da je emisija loša, parohijalna i dosadana – u istoj onoj meri u kojoj je gospođa Bećković prethodnih nedelja pokazala da je ostala ona stara, uglavnom istinski odlična.

Zašto?

Za početak, na njenu žalost, ovde nemamo jedno već dva „ali“. Prvo, nekako razumljivo, jeste Vučić. Drugo je elitizam, jedna od najgorih patologija srpskog društva, težak kamen oko naših vratova. Gospođa Bećković je tu jedan od šampiona, verovatno slučajnih, blaženo nesvesnih daviteljki, ali ipak daviteljki. Zato me ne čudi da je – i dok je radila i dok je bila bez televizijskog posla (i pripadajuće mu slave) – karijeru gradila gazeći preko leša srpskog novinarstva.

Kao i za većinu njenih sadašnjih obožavalaca, manje ili više privilegovanih pripadnika otuđene građanističke elite, za nju kao da ne postoje „obični“ novinari. Ne postoji ni izveštavanje, kamen temeljac svakog odgovornog i društveno relevantnog novinarstva. Postoje samo selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“, koji su postali selebritiji. Kako je u uskršnjoj emisiji nehotice pokazao Dobrica Veselinović – privlačni hipsterčić po meri veselih devedesetih u berlinskom Krojcbergu, za ovo, valjda, na Balkanu zagubljeno pleme „pravih Evropljana“, Srba koji su se iskorenili, istraživački novinar je sinonim za dobrog novinara.

Mnogo strašniji je bio drugi gost. Arhitekta, „akademik“ Dragoljub Bakić – koji je narod nazvao „ovcama“. Da odgovorim njegovim rečnikom, ovaj elitistički ovan je, pored sopstvene bede, istakao i veliki problem vaskrslog „Utiska nedelje“. To je emisija koja se uglavnom obraća onima koji ne govore istinu kada kažu „Srbija je svet“. Za njih je ovde Beograd, samo Beograd – i Srbija i svet.

Gospođa Bećković i njeni dosadašnji gosti, sa izuzetkom dvoje, prevideli se ne toliko koliko je cela Srbija danas svet već koliko je današnji, stvarni svet drugačije od njihovog imaginarnog sveta zamrznutog u prošlosti – sveta koji je nestao 11. septembra daleke 2001. godine. Mehur armiran nostalgijom i amnezijom u koji su se zatvorili je bizarni elitistički rijaliti, vremenska mašina. U tom svom imaginarijumu, ne-Zadruzi, mogu da gaje slatku iluziju da i dalje vode smislene političke borbe i da se zavaravaju da neko napolju, u realnom svetu, mari za njihovo stvarno ili lažno žrtvovanje i njihove žalopojke. I to je to.

„Utisak nedelje“ je danas metuzalem, dinosaurus koji je oživeo. U ubrzanom ritmu gugla i društvenih medija, devedesete deluju kao doba Jure, daleka era pre nego što su spaljene slatke postideološke iluzije, zagrada vremena u kojoj se još moglo govoriti o stvarima važnim za elite i sanjariti o estetizovanoj, „lepoj“ politici. Nažalost, tragedija Srbije nije samo u tome što su, kao u ostatku sveta, iluzije nestale a ostao idejni bankrot političkih elita, koje održavaju sve tabloidniji mejnstrim mediji.

Živimo u zemlji izloženoj jedinstvenom nekolonijalnom zavrtanju ruku i uvrtanju mozgova, kome je ovde malo ko u stanju da se odupre. Zato misleći čovek u Srbiji može ili da pokušava da živi i da se raduje u nekom svom svetu ili da besni lamentirajući nad onim što, bojim se, nije ni moglo da bude. Da ne bude zabune. Ovaj skromni izbor nam je prepisala „Evropa“, baš kao i samog Vučića, vođu po meri njenih interesa, ali, sve je jasnije, i duha populističkog 21. veka. Zato ko u Srbiji ćuti o „Evropi“ – neka ni ne progovara o Aleksandru Vučiću.

Iako njeni gosti vole da pominju „svet“ i „normalnost“, oni, za razliku od Vučića i njegovih zapadnih prijatelja, ne razumeju ni novi svet ni novu normalnost koja ga karakteriše. Skoro sve o čemu se u aprilu govorilo u „Utisku nedelje“ bilo je, u suštini, nebitno, van sveta i vremena. Gospođa Bećković je, zaslepljena mržnjom prema Vučiću, iz nedelje u nedelju navodila goste da govore o utiscima, koji se, u suštini, svode na jedan isti utisak. Nažalost, to nije bio onaj ključni, za nas jedini relevantan utisak. Milje u kome gospođa Bećković pliva i skuplja lovorike ne može da govori o „Evropi“. Suviše bi bolelo. Spalili bi iluziju koja ih pokreće. Srušio bi im se svet.

Duh vremena je gospođu Bećković vratio tamo odakle je krenula. Njenim aprilskim utiscima je bilo mesto na nekoj lokalnoj, ne toliko beogradskoj koliko vračarsko-starogradskoj televiziji. Naravno, ugurala je u emisiju i prezir prema predsedniku Srbije, koji nije u stanju da kontroliše, ali sve što smo dobili u novom „Utisku“ je ventil za manje ili više privilegovane elite – kojima se i dalje može da žive mimo sveta. Kao i prijatne subotnje šetnje kilavih, lažnih revolucionara, mnogo više željnih da uzdignu sebe nego da podignu Srbiju, „Utisak nedelje“ deluje kao večernje poselo selebriti zgubidana. Oni jako ozbiljno i strasno analiziraju nebo, ali uporno ignorišu da postoji Sunce. Kada sami sebi ne bi bili toliko važni, zasluživali bi sažaljenje. Ovako – možda samo sendvič od SNS-a, ako je išta ostalo.

Od svega što smo čuli i videli u nedelju, mimo elitističkog pljuvanja naroda kakvo se već godinama reciklira po društvenim mrežama, vredan pamćenja je samo pad heroine građanističke Srbije – koju je neko u brojnim komentarima prekrstio u „Bilja Čorba“. Gospođa Bećković je, bez mnogo napora, prizemljila Biljanu Srbljanović – koja se, pokušavajući da stupi u kreativni ekonomski odnos sa antielitističkim režimom a da joj ništa ne uđe u urbanu distinkciju, zapetljala u kučine sopstvenog elitizma i narcisoidnosti. Ali, to je bila samo još jedna estradna predstava, skraćeno izdanje „Zadruge“ po meri pismenih i urbanih. Ne znam tačno ko je tu hteo da bude Luna a ko Stanija, ali vidim da ni Beograd, a kamoli Srbija, od svega nije imao nikakvu korist.

I uskršnji pucnji gospođe Bećković su bili ćorci. Ona em nastavlja da gađa pogrešnu metu em voli da se zavarava da puca sama, da je tu gde je samo zahvaljujući svom talentu. Zato čak i njena nesumnjiva hrabrost ostaje u dubokoj senci otužne samopravednosti i neprijatnog elitizma, koji je prethodnih godina metastazirao i sada bode i oči i uši. Iako joj aplaudiraju što ponovo „puca“ po Vučiću, smelo i, kao i ranije, uglavnom pametno, jedino što je ovog aprila stvarno puklo na misterioznom kanalu, zakovanom za „dvojku“ na mom daljinskom upravljaču – jeste Olja Bećković. Nekada ubitačna „Zolja“ je ostala bez municije. Ne pravi se više taj kalibar.

Zoran Ćirjaković

DAN PRE

o bolnom sudaru građanističkih fantazija i političke realnosti; o nevoljama sa (zamišljenim) 6. oktobrom i godoovskim čarima (stvarnog) 4. oktobra

Da se malo poigramo. Vratio nam se „5. oktobar“. Svedoci smo najvećeg političkog uspeha građanističke Srbije – od velikog trijumfa „manjeg zla“ 2012. godine, poznatijeg kao „beli listići“.

Gotov je! Aperol špric pršti. Radost. Nema sendviča. Parizer je u frižiderima. Srećni građani jedu suši i kolače. Umesto Zadruge, na „Pinku“ su Janko Baljak, Balša Božović i (ponovo) Tanja Vojtehovski. Ljubodrag Stojadinović ulazi u generalštab, u civilu na beloj Vespi. Žikina šarenica postaje Hristinina torbica. Ivan Ivanović kreće u Mitrovicu da krčagom humora napoji onemoćali narod. Umesto Kosovke devojke, stiže im Kosovac momak po meri tabloidnih sličica selebriti vremena.

Vesna Mališić postaje VD glavne urednice „Politike“. Ana Novaković je poslednji put tvitovala „Dobro veče, ko je rušio u Savamali?“. Vladimir Pavićević se vratio iz Crne Gore. Gordana Suša farba kosu. Jovo Bakić oštri kamu. Vera Didanović plače, ovaj put od sreće. Slaviša Lekić sprema dokumentarni film. Boško Obradović je na „službenom putu“. Đorđu Vukadinoviću niko iz redakcije „Vremena“ više ne odgovara na pozive. Srđa Popović je u šoku. „Revolucija“ uspela bez njegovih treninga? Da li je to moguće?

I onda dolazi 6. oktobar. Bojim se da nam tu više ne treba bujna mašta.

U Srbiji, gledano iz perspektive „evropeizacije“, „priključivanja EU“, kako god da tepamo destruktivnom briselskom mitu – koji je već poslao u nokdaun kosovski – postoji samo jedna pomena vredna politička tema. Samo jedan problem – „konačni status“ Kosova. Sve druge teme i problemi, koliko god nama bili važni, pa i životni, iz ugla vizije Srbije u EU, jednostavno ne mogu da postoje. Sem u nečijimm besovima ili snovima. Oni su politički na nivou trla baba lan.

Odlukom Brisela, Kosovo je ovde mera svih mera. Kao takva, ona isključuje i istinsku demokratiju i smislene medijske slobode i mnogo toga drugog. Teško je čak i pobrojati pitanja koja se mogu postavljati samo ako pitanje Kosova bude rešeno – ili tako da njegov najveći deo više ne bude u Srbiji ili ako suveren odluči da je Ustav Srbije to pitanje već rešio. Ovo drugo rešenje bi značilo da je Srbija ne toliko odustala od članstva u EU koliko odlučila da joj Brisel, Vašington i Berlin budu neprijatelji. Ne baš smrtni, ali tu negde. Svakako mnogo veći nego danas.

Podsećam, ovde ne govorim o uspehu opozicije već o zamišljenoj pobedi imaginarnih 2,5miliona „građana“, koji ne vole da ih zovete „narod“, a na pridev „srpski“ umeju da dobiju ospice. Ipak, verujem da bi, ako se dovoljno potrude, i njihovi selebriti ložači uspeli da shvate da bi Brisel već „6. oktobra“ počeo da podmeće nogu tim novim, imaginarnim „proevropskim“ vlastima.

Iz ugla Brisela, ti cool građanistički „Evropljani“ su ovde već bili na vlasti – i ni jedan običan Prajd nisu uspeli da organizuju. Kako od njih Johanes Han i drugi čuvari najviših evropskih vrednosti da očekuju da će uspeti da odrade nešto neuporedivo veće, složenije i spornije, proguraju „stvar“ koja je toliko važna za EU? I to „stvar“ koja nikada ni od koga nigde nije zahtevana u modernoj istoriji.

Zato, bez odustajanja od „evropeizacije“ – poglavlja, „pristupa EU fondovima“ i svega što ide u tom paketu – pobeda opozicije bi bila protraćeno vreme, ne samo razvojno. Ona bi se svela na čekanje nekog novog ne-Vučića, i podmuklo rušenje svake vlasti u kojoj Brisel ne vidi jednog takvog vođu.

Od ideje da Brisel ovde danas želi da vidi lidere odane „evropskim vrednostima“ gluplje je samo verovanje da bi ulazak Srbije u EU zastavio odlazak mladih iz Srbije. Java koja se krije iza snova o pridruživanju bi bila obeležena sa dve bolne relanosti. Prva, urbana, gradovi kao živa groblja za nas koji smo prestari da odemo, i druga, ruralna, živo podsećanje zašto je Šumadija dobila baš to ime.

Nažalost, politička imaginacija slučajnosrpskih elita je okovana jednom višestruko naučno-fantastičnom vizijom našeg „evropskog“ puta. Pokušaću da po ko zna koji put ovim mitomanima istaknem neke od realnosti. Voljom EU, Srbija ne može postati „evropska“ demokratskim putem. EU mari samo za nešto nešto što isključuje medijske slobode.

Bojim se da samo jedan profil lidera može ovde da progura „kompromis“ vezan za Kosovo, koji će i u najboljem zamislivom slučaju predstavljati poniženje. Svaki sporazum ovde može biti posmatran kao uspeh samo uz punu svest o tome koliko su alternative gore. A, pošto one uvek ostaju hipotetičke, to je ne baš nemoguća, ali jedna jako teška medijska misija.

Odlučivši da i ona Vučića ruši na pitanju Kosova, građanistička opozicija je pokazala teško razumljivu dozu autizma, što ne može ostati bez posledica. Jedna, manje važna, jeste da ni iole uverljiva iluzija dijaloga o pitanju Kosova nije moguća. Druga, oni em vređaju Vučićevu inteligenciju em pokazuje ozbiljnu političku kratkovidost, što politički ne može proći nekažnjeno.

Građanisti danas pokušavju ono što nacionalistima nije uspelo krajem osamdesetih. Dominatna logika u SANU je tada bila otprilike: „Pustimo Miloševića da završi prljave poslove. Kada ih završi, mi ćemo ga srušiti – komunisti ionako svuda padaju sa vlasti kao kruške, i zadržati sladak plod“. Nažalost, srpski nacionalni interesi i Srbi van Srbije su bili jedna od poslednjih rupa na Miloševićevoj političkoj svirali.

Vučićev ulog je mnogo veći od Miloševićevog, ali ima saveznike van Srbije o kakvima Milošević nije mogao ni da sanja. Razumevši prvo, vođe ovdašnjih „pravih Evropljana“ ne gaje iluzije da će im Vučić očistiti put prema Briselu i zatim dozvoliti da tek tako bude uklonjen. Ali, iako nemaju iluzije o vođi kakve su gajili sedokosi akademici, ignorišući drugu činjenicu građanistički pastiri pokazuju da dele geopolitičko slepilo očeva i stričeva nacije, koje je Milorad Vučelić kasnije sabrao i ovekovečio u knjizi „Razgovori sa epohom“.

Štaviše, činjenica da su građanističke vođe Prvog srpskog selebriti ustanka ostale zaglavljene u devedestim, u jednoj vremenski toliko bliskoj, „postistorijskoj“ prošlosti, samo smanjuje šanse da će uspeti da se suoče sa veličinom promena i uvaže njihove ključne implikacije. Meru u kojoj se svet 2019. razlikuje od sveta iz 2000. godine - poslednje pre nego što je Osama bin Laden u Njujorku i Vašingtonu simultano obnarodovao kraj kraja istorije.

Rušiti danas nekoga ko ima zapadnu podršku pozivanjem na demokratiju i medijske slobode je toliko naivno da se graniči sa glupošću. Ovo političko bezumlje naših nestrpljivih „Evropljana“ je još teže razumeti ako se ima u vidu koliko je Vučić u boljoj (geo)političkoj poziciji od Miloševića. Uz Angelu Merkel i Johanesa Hana njemu ni ne treba neki novi Jovica.

Vučić ima profil koji svetski moćnici – od Maovih komunista do američkih realpolitičara – vole da vide kod svojih partnera kada je reč o rešavanju „nerešivih“ pitanja. Čvrstorukaš je. Na sve je spreman. Ranije se dokazao kao nacionalista i više ne mora mnogo da dokazuje da nije „izdajnik“. Tu se krije i jedan od razloga zašto je Vučićev antipod, žovijalni Boris Tadić – samozaljubljeni slučajni predsednik, koji je poverovao da će moći da šarmira i „zavede“ i Angelu Merkel – u Berlinu dočekivan kao neprijatni zadah u toaletu na železničkoj stanici.

Probaću da budem još jasniji. Biti protiv Vučića i istovremeno videti jedino rešenje u članstvu Srbije u EU je na nivou nekoga ko puca sebi u potiljak nadajući se da će ostati živ. Način kako je Srbija danas podeljena, i donekle protivrečan odnos koji veliki broj ljudi ima prema statusu Kosova, čini da rešenje po meri zahteva EU može da donese samo političar kome ništa nije strano i koji ume da nemetne svoju (samo)volju. Gutanje velikih žaba, a ovde Brisel ne može da servira mnogo veću, u stvarnosti se može očekivati samo od onih koji su sve učinili da se ne udave. Dobar apetit i velika usta nisu dovoljni.

Imajući u vidu da proevropska opozicija nije kooperativna, da, bilo cinična bilo zaslepljena zavodljivim fikcijama, deluje protiv svog glavnog cilja, čini da demokratija i medijske slobode u današnjoj Srbiji i perspektiva priključivanja EU budu sasvim nespojivi. Svako kome je Savamala ključna, ko govori o fantomkama i ironiše o fantomima, ako ima zrnce odgovornosti u sebi, treba koliko danas da počne da uči ruski. Ili bar krene da pohađa neki kursić iz zapadne realpolitike – perverzne, ali bogate istorije dvostrukih standarda, licemerja i izneverenih obećanja.

Ja znam da sam dok ovo pišem Vučićev korisni idiot. Nekad ume da bude klizavo govoriti javno. Ali, samocenzurisati se iz straha gde će vam završiti misao jeste jedan posebno jadan oblik autocenzure. Nadam se da je i Slobodan Georgiev, dok govori o pretnjama koje dobija, svestan čiji je koristan idiot. Mada, imajući u vidu mentalne kapacitete uvaženog gospodina, da citiram onog Dobricu koji nije pokušavao da postane „dobri načelnik“ – strepnja mi je tu mnogo dublja od nade.

Ipak, najiskrenije se nadam da ovaj „istraživački novinar“ – koji, mukica, nije istražio „Evropu“ pre nego što je krenuo da istražuje onu Srbiju koja nije dovoljno po meri „evropskih“ interesa – neće na svojoj koži osetiti kakva sve sredstva plaćanja podrazumeva sintagma „Kosovo je najskuplja srpska reč“. Nažalost, Bog uvek ne čuva budale.

Na nesreću zaslepljenih građanista, njihov neprijatelj nije samo EU već i slobodno izražavanje volje građana Srbije. Bez izvrtanja mozgova i karikiranja demokratskih procedura, njihov „evropski san“ ovde nikada ne može postati java. Naravno, nacionalisti imaju istog neprijatelja – EU. Ali oni, za razliku od građanista, ako su iskreni i dosledni, ne mogu da posluže kao korisni idioti Brisela i zato jedini osećaju pravu „težinu lanaca“. Na nesreću, iscrpljena globalna Imperija koja davi Srbiju umreće suviše kasno da bi od toga naši satanizovani nacionalisti mogli da imaju bilo kakvu korist.

U Srbiji danas postoje dva pola. Jedan, koji misli da je priznavanje „realnosti“ – što je drugo ime za nezavisno Kosovo – nešto kao dobar dan Vesni Pešić na Paliluskoj pijaci. Oličavaju ga pismene „kosmopolite“ sa svih 32 blajhanih zuba u glavi. Oni ili ne poznaje nikoga ko misli suprotno ili u takvima vide „fašiste“, iako ih nikada nisu videli. Na suprotnom polu su oni koji na Kosovo vide srce Srbije. Ne bih se iznenadio da tu ima i onih koji ne samo da žele da ubiju „izdajnika“ već to i umeju.

Između je velika većina, čija su shvatanja u rasponu od „ne treba dati Kosovo“ do „ma to je gotova priča“. Ona uglavnom ne bi dala glas za promenu Ustava bez ozbiljne medijske i referendumske akrobatike, niti bi lako progutala političku akrobatiku koja bi podupirala svako rešenje koje Kosovu daje „stolicu u UN“ bez promene Ustava.

Odavno je rečeno „istorija je kurva“, ali ne dešava se često da na tom planu prevaziđe samu sebe. Koliko li je teško suočiti se s činjenicom da je 2000. godine preduslov ostvarenja „evropskog“ sna bilo rušenje Miloševića, a da je 19 godina kasnije to ostanak na vlasti jednog od Miloševićevih ministara? Ipak, ne čudi me da su se i građanisti, naša braća po mentalitetu, opredelili za još jedno istorijsko „ne“ – koje obično ispadne „ne“ istoriji.

Verujem da će glavna reakcija šetajućih urbanih revolucionara – anesteziranih kombinacijom sopstvenih iluzija o „Evropi“ i našeg mentaliteta, koji im je urezan u mozak pa su u stanju da vide samo crno-beli svet – i na ovu moju viziju ishoda sudara građanističkog mita i globalne istorije, političke fantastike i realnosti, biti serija serija uvreda i kleveta.

Još mi Jugoslav Ćosić, Ivan Ivanović i njihovi selebriti saborci nisu spakovali otkaz, ali, i ako uspeju, naćiće se za sendvič i nešto ukusnije od parizera. Mortadela i šolja jogurta, više nego dovoljno za kiseli lament nad samopravednim zombijima, koji rade u korist svoje štete verujući da ponovo žive 4. oktobar. Kažu zli jezici da se nekada desi da – i duže od veka traje dan.

Zoran Ćirjaković

NEUSPEH PRVOG SRPSKOG SELEBRITI USTANKA

kratak tekst o tihom odumiranju mita o "5miliona", bizarnog spoja (slučajnosrpske) građanističke kontrarevolucije i (srpske) nacionalističke revolucije – i ulozi koju je odigrala "evropa", sve nestrpljivija vučićeva čierlidersica

Mnogo pre dva prošlonedeljna, frustrirajuća antirežimska ćorka – malog, pred Pinkom, i velikog, 13. aprila pred Skupštinom Srbije – postalo je prilično jasno da protesti ne idu nigde. Aleksandar Vučić je ostao sam sebi najveći neprijatelj.

Nevolje su krenule već sa imenom. Naziv „Stop krvavim košuljma“ ubio je manjak – krvavih košulja. Vučić nije ispunio „optimistička“ krvavo-košuljaška očekivanja svojih neprijatelja – koji i dalje vole da ga potcenjuju. Onda je, iz iste potcenjivačke sklonosti, izvučeno nesrećno ime „1od5miliona“. Nažalost, steroidi su u politici opasniji nego u sportu. Pomisli „masa“ da jeste ono što nije, i što možda ni ne može da postane.

Na samom početku proteste sam nazvao Prvi srpski selebriti ustanak. Mislim da njihov problem nije višak uspaljenih selebritija koliko višak pogrešnih selebritija, onih koji su zgađeni Srbijom i koji vole da veruju da jako malo dele sa narodom kome pripadaju.

Razumem da su, ohrabreni Trampovom pobedom, i naši selebritiji poželeli da se dokopaju vlasti, ali promakla im je jedna važna činjenica. Trampa njegovi siromašni i poniženi glasači vide kao ideal na nekoliko relevantnih identitetskih i simboličkih nivoa. Na primer, ne samo da voli sendviče više od skoro svega drugog, već voli i da sve sija - baš onako kako mnogi od njegovih osiromašenih glasača veruju da bi se ponašali kada bi postali bogati. Trampov patriotski populizam zaboravljenima i oklevetanima uliva nadu, čak i onda kada predsednik ne čini ništa za njih.

Ne može se istovremeno biti cool i heroj radničke klase i siromašnih – što je „građanka“ Hilari Klinton naučila na najbolniji način, a naši današnji instant selebriti revolucionari i spasioci, tada zavaljeni po vračarskim restoranima, prevideli.

Oni koji ovde predvode antirežimsko „stado“ – što je pojam koji je u javni govor, u nestočarskom smislu političkih sledbenika, uveo neko drugi – daleko su od sendviča. Ali bojim se da su, za dobro Srbije, preblizu Aperol špricu i sušiju, koji je jedan prosečni, „primitivni“ srpski glasač sklon da ispljune već posle prvog zalogaja. Drugim rečima, nije problem to što, možda stvarno, jesu „kulturni“, pismeni“ i imaju dobar ukus, već to što, privilegovani i siti, veruju da ljude treba vrednovati i uvažavati prema njihovoj „kulturnosti“, „pismenosti“ i ukusu.

Na žalost ustanika i njihovih selebriti vođa, nisu im se priključili selebritiji u kojima poniženi i oklevetani narod može da učita svoje aspiracije. Kija Kockar je uz Vučića. Gastoz se bavi revolucionarnim radom, ali on je na tragu preko potrebnog oživljavanja seksualne revolucije. Luna i Miki iz Kupinova su u hiper-realnoj Zadruzi – koja je, takva-kakva je, realnija od sveta u kome žive cool, „ispravno“ urbani selebritiji i u kojoj (ne-građanski) sendvič sa parizerom ima status delikatesa. Na Vučićevu sreću, ovakav odnos Mitrovićevog rijalitija i realnosti onih koji u javnosti i na društvenim mrežama najglasnije govore u ime protesta – jako malo govori o improvizovanom imaginarijumu u Šimanovcima.

Ipak, najveći problem Prvog srpskog selebriti ustanka nisu zgađeni, anti-parizer selebritiji.

U postkumanovskoj Srbiji nije moguće spojiti nacionalističke revolucionare i građanističke kontarevolucionare. Građanisti – koji su sami proglasili EU za svoj ideal i vrhovnog arbitra dobra i zla – sada odbijaju da se suoče sa činjenicom da EU i povezani minjoni, kao što su Norveška i Švajcarska, smatraju Aleksandra Vučića ne toliko „drugim“ koliko, u suštini, jedinim „pravim“ Đinđićem. „Evropa“ je presudila da je Vučić danas onaj „Đinđić“ iz sklerotične građanističke imaginacije – jedini pravi i legitimni „čuvar vatre“ 5. oktobra.

Naravno, kada pišem „Đinđić“ pod navodnicima to je zato što mislim na onog lažnog, falsifikovanog Đinđića, pretvorenog u „Drugog Srbina“, što on nikada nije bio. Dakle, mislim na konotacije koje su ubijenom premijeru i njegovoj politici posle smrti prikačili cinični obožovaoci njegovog kovčega, uglavnom isti oni ljudi koji su ga klevetali, omalovažavali i vređali do momenta kada su saznali da je ubijen. Povrh svega – ako na trenutak zanemarimo činjenicu da oni koji su stvarno znali Đinđića tvrde da on nije imao prijatelje – oko Vučića je danas više „Zoranovih prijatelja“ nego među voždovima selebriti ustanka i vođama opozicije.

Iz ugla Brisela, Berlina, Londona, Osla i ostalih zapadnih metropola, Vučić je ovde najveći i najispravniji od svih „Evropljana“, a status Kosova jedina za nas relevantna evropska vrednost, mera svih mera i kriterijum svih kriterijuma. Zato su građanisti danas kontrarevolucionari, a nacionalisti revolucionari – oni koji žele da odbace sistem u kome je, ako zaboravimo (zapadnu) alergiju na Putina, jedino važan dovoljno kooperativan odnos prema (zapadnoj) viziji „konačnog statusa“ Kosova.

Protesti predstavljaju skup rogova u vreći. Slučajni Srbi, oni koji se, po pravilu, sete da su Srbi samo kada nas treba pljunuti ili omalovažavati, i Srbi koji nisu inhibirani svojom etničkom pripadnošću, teško razgovaraju čak i na dečijim rođendanima.

Pri tome, Slučajni uglavnom više mrze svoje nacionalističke saborce u ovom kilavom ustanku, ljude koje vole da zovu „fašistima“, nego Vučića. Njihov bes pojačava činjenica da, makar podsvesno, politiku „Evrope“ doživljavaju kao izdaju. Ali, umesto da se suoče sa realnošću, oni očajnički tragaju za zaturenim tekstićima o protestima u zapadnim medijima i rastuće frustracije iskaljuju na suverenističkim saborcima i sirotinji, „sendvičarima“ – i tako rade u Vučićevu korist.

Nažalost, bojim se da će ovde suočavanje sa „Evropom“ ići mnogo teže čak i od „suočavanja sa Srebrenicom“. Verujem da naše građaniste, prvenstveno „iskorenjene“, imaginarne Evropljane - upadljivo odvojene od evropskih realnosti i omađijane jednom lažnom, ušećerenom slikom „Evrope“, boli izjava norveškog ambasadora. Reč je o zemlji koju volimo da zovemo „starim prijateljem“, ne samo kada se sećamo Drugog svetskog rata, ali i državi koja je, nadam se slučajno, u ambasadi zaposlila jednog od besramnijih autošovinista sa Peščanika.

„Pokušavam da shvatim šta tačno ujedinjuje opoziciju, i kakvu alternativu ili alternative ona nudi. Liberalne ili konzervativne? Proevropske ili antievropske? Desni ili levi populizam?... Vlada, takođe predstavlja široku koaliciju, koja ponekad može da bude teška za razumevanje zbog različitih izjava nekih ministara, ali oni bar imaju program zasnovan na vojnoj neutralnosti, članstvu u EU i ekonomskim reformama“, izjavila je njegova ekselencija, verujem ne slučajno, za provladin Kurir.

Ova izjava odlično ilustruje da je važna razlika između dve frakcije antirežimskih ustanika u tome što samo nacionalisti imaju racionalan, smislen i ostvariv cilj – poštovanje Ustava, koji jasno govori o granicama i definiše ne toliko konačni koliko večni status Kosova. Oni Vučića, koji odavno ne krije da namerava da nastavi pregovore, s razlogom vide kao neprijatelja. Mislim i da ne gaje mnogo iluzije ni o „Evropi“ ni o mogućnosti da jednog dana postanemo članica EU.

Nasuprot njih, građanisti ne samo da ne dele kosovski cilj nacionalista, već njihovi ključni lideri, kao i nemali broj pristalica, žele nemoguće – i (celo) Kosovo i članstvo u EU. Imajući u vidu koliko je jasan stav Brisela, Bona i Vašingtona prema nezavisnosti Kosova, svako ko ga ovde ignoriše, a javno se zalaže se za ulazak u EU, u najboljem slučaju je licimer. O nepromenjivosti granica Srbije mogu da govore samo oni koji pokazuju da su spremni da traže uporište u Moskvi.

Pri tome, nisam jedini ko ima razloga da veruje da bi čak i neki od najglasnijih nacionalista i kosovobranitelja iz Saveza za Srbiju, kada bi došli na vlast, pre ili kasnije prihvatili Vučićev pristup pregovorima u vezi statusa Kosova. Zato se plašim da bi se danas čak i suvernistički uokvirena promena pretvorila u protraćeno vreme, godine koju su pojeli skakvci.

Nažalost, oni nacionalisti u čiju doslednost i moralnost vredi verovati suviše su slabi. Bojim se da i na nacionalističkom krilu protesta dominiraju akteri čiji glavni moto nije „Kosovo je Srbija“, koji su nestrpljivi da dođe „naš red da krademo“, prilika da i oni osvoje svoje „pašnjake“ na Čuburi. Mnogi od njih izgovaraju reči koje upadljivo podsećaju na Vučićeve od pre desetak godina. Krije li se iza nekih „dogodine u Prizrenu“ neutaživa strast prema dogodine na Dedinju?

Tu postoji i jedan drugi, još ozbiljniji problem. Nisam siguran da su svi suverenisti svesni da poštovanje Ustava – što je drugo ime za „zamrznuti konflikt“ – ne podrazumeva „zamrzavanje“ srpskog stanovništva na Kosovu. Odustajanje od pregovora, ili njihovo odugovlačenje u nedogled, otvorilo bi vrata potpunom etničkom čišćenju Srba, uz, bojim se ne samo prećutnu, podršku Zapada.

Najveći od svih problema – i cele Srbije i antirežimskih protesta – jeste sama EU. Način kako nas je okovala, sapela mrežom antidemokratskih, paragrađanskih organizacija, takozvanih NVO, kao i način kako želi da ostvari svoje ciljeve u regionu. Posledica dvostrukih standarda i razmera anti-srpskog sentimenta u Briselu jeste i to da ovde ne može da postoji relevantna tema sem „konačnog statusa“ Kosova. Kako je shvatio i sam Đinđić, u EU veruju da u Srbiji ovo pitanje, kao i sva druga važna pitanja, ne sme biti demokratsko. Mislim da ga je to poražavajuće i ponižavajuće saznanje frustriralo više od svega drugog.

„Evropa“ je ta koja nam je zatvorila svaku demokratsku perspektivu. Kada je EU proglasila prihvatanje samoproglašene nezavisnosti Kosova, koje pretpostavlja kršenje Ustava, kao uslov svih uslova – ona je time dala legitimitet svim drugim kršenjima Ustava i zakona. Zato su sve priče o „gondoli“, Savamali, Kalemegdanu, Pančićevom vrhu i sličnom, najblaže rečeno budalaste. Jedan tako veliki izuzetak – pri tome pretvoren u jedini relevantan kriterijum za vrednovanje režima u Srbiji – daje legitimitet manjim. Štaviše, on ih priziva. Zašto bi, inače, neko krenuo putem kojim niko u svetu nije išao u modernoj istoriji?

Zato su za Brisel ovde i medijske slobode trećerazredna vrednost. I onda kada se odluči da ih pomene i podrži, reč je prvenstveno o slobodama za autokolonijalne aktere. Dakle za one koji podržavaju priznavanje nezavisnosti pokrajine u sadašnjim granicama – i to vole da zovu „prihvatanje realnosti“. Dragi su im, i zaštite vredni, i korisni idioti – uglavnom selebriti žurnalisti i „istraživački novinari“ – koji mogu da posluže kao batina za kroćenje predsednika, kome ne veruju da je postao sasvim ili dovoljno „evropski“.

Tako su Olja Bećković i Milomir Marić postali dva selebriti medijska lica jedne iste politike. Oboje piju vodu sa istog realpolitičkog pojila. Ona, vraćena na „male ekrane“ prvenstveno kao kazna za Putina i usporavanje pregovora, jako narcisoidna pa zato i, uz svu pamet, blaženo nesvesna čemu treba da posluži, i on, podjednako pametan i beskrajno ciničan, lakrdijaš po meri okovane, postideološke Srbije, koji je odavno spalio sve iluzije i shvatio da najjači od svih globalnih i regionalnih vetrova koji duvaju u Vučićeva leđa – dolazi iz Brisela.

Da pokušam da sumiram. Članstvo Srbije u EU i poštovanje Ustava su nespojivi. Ne može i jedno i drugo – ko god da nas vodi. „Evropa“ je ta koja nam je ukinula mogućnost da živimo u demokratskoj zemlji sa odgovornom vlašću i suštinski slobodnim medijima. Zato je i ta silna „građanska“, „proevropska“ mržnja, koja se valja društvenim mrežama i ulicama, usmerena prema pogrešnom čoveku i njegovim sledbenicima.

Možda bi im pomoglo da se konačno snađu u rašomonu nedomokratskog pridruživanja EU, koje ne obećava članstvo, i prateće neevropske evrepoizacije, ako bi malo pažljivije pogledali ka Jugu, daleko od Evrope. Videli bi i da su u Kongu i okolnim zemljama predsednike njihovi „unutrašnji neprijatelji“ često nazivali „ambasadorima“. Znam, nismo u u Africi. Ali, i da izbacimo Kinšasu iz pogleda na Vučićevu Srbiju, ne znam šta bi građanističkoj polovini zamišljenih 5miliona bilo teže – da prihvati da se, u suštini, i ovde može govoriti o „ambasadoru“ ili da se okrene protiv onih koji mu redovno i s guštom overavaju mandat.

Zato za Vučićeve neprijatelje – i nesuočene, građanističke i dosledne, nacionalističke – ostaje malo šta sem nade da će predsednik pre ili kasnije sam sebi podmetnuti nogu. Nadam se samo da su u svoj optimizam, posebno oni koji, ne bez razloga, stalno pogleduju ka majci Rusiji, uračunali verovatnoću da će se EU svojski potruditi da mu pomogne da se pridigne. Čini mi se da smo i dalje jako daleko od podvlačenja crte. Bolne spoznaje koliko je Kosovo skupa srpska reč i čime smo je sve plaćali.

Zoran Ćirjaković

LEVICA IMA IZBOR: ILI POPULIZAM ILI NEBITNOST

teze za manifest nove srpske levice – sporne, kvir političke ideje i radikalne vizije za ružna i tužna politička vremena. verujem da će mnogima zvučati ne samo nelevičarski već i patetično. ali, ako vam je najvažnije da ste cool, ako uživate u sebi i sopstvenoj savršenosti – onda ništa. na "peščanik", ako ste zgađeni građanski foteljaš; u "marks21", ako volite da prošetate palestinsku marmu i petokraku urbane distinkcije

Bauk nacije kruži levicom u Srbiji. Činjenica da ovo nije samo srpski problem ne sme biti izgovor da se u ovde konačno ne pojavi relevantna i validna levičarska alternativa – levica koja ne bi vegetirala u postistorijskoj komi, na LRS i Soroševim aparatima, životarila svedena na zombi organizacije otuđenih adolescenata, pažljivo skockanih društvenih-kapitalista u raljama jednog u nedogled produžavanog obreda prelaza, i potrošene oportuniste, političke kosture istisnute iz užeglog autokolonijalnog mejnstrima.

Takva levica mora da bude srpska – bez kompleksa i izvinjavanja. Dakle, ne neka „levica Srbije“, koja bi već u imenu sadržala odraz odavno internalizovane, defetističke kulture inferiornosti, beskrajnog samobičevanja i samoporicanja. Reč je o kompleksu, koji je okovao umove srpskih elita, ne samo na levici, i podario nam politički (i selektivno antinacionalistički) korektne „Šume Srbije“ i „Železnice Srbije“.

Ako želi da ponovo bude bitna, levica treba da prihvati jedan inkluzivni i solidarni, „socijalistički nacionalizam“, koji, pod baš ovim imenom, u SAD promovišu čak i savetnici nekih od kandidata sa levog krila Demokrata, koji se bore za mesto rivala Donaldu Trampu na predsedničkim izborima 2020. godine. (Jeftine asocijacije na nacional-socijalizam, Ernsta Rema i ruske nazbol, uzete su obzir pri izboru pojma. Svako ko ih pomene, svojim likom i ne-delom ilustruje zašto je uopšte potreban jedan ovakav tekst.)

Ovaj, neskriveno populistički, levičarski nacionalizam – nalik onom koji je utro put neočekivanim uspesima levice u Latinskoj Americi tokom prethodne dve decenije – mora da bude fokusiran na obespravljene i ponižene mase i njihov svet, a ne na kompetitivno manjinarenje i diverzitet, manjinice-miljenice korporacija i njihovih (neo)liberalnih sluškinja. Nažalost, danas „diverzitet“, pretvoren u lakmus test političke prihvatljivosti, predstavlja oslobođeni zloduh tržišnog fundamentalizma, (anti)politički otrov, koji je i levica masovno progutala.

Zabrinjavajuće veliki broj onih koji u Srbiji sebe vide kao levičare danas bi stao iza stava - „gej je OK; trans je do jaja; radnik je stoka koja smrdi u prevozu“. Ovi homonacionalisti - dobri, (neo)liberalni „levičari“, aktivisti po meri homokolonijalnih, „kvir vremena“ - izgleda nisu u stanju da vide da je neekonomsko osnaživanje sve većeg broja sve manjih manjina, oličeno u njihovom „prepoznavanju“, „priznavanju“ i „vidljivosti“, falsifikovano i protureno kao indikator nečeg sasvim drugog. Ekonomskog osnaživanja, koje je preduslov smislenosti (i održivosti) svakog prepoznavanja i priznavanja različitosti.

Garant uvažavanja legitimnih interesa svih manjina – koji se ne mogu svoditi na interese preduzetnika, koji vode nedomokratske, nepotističke i otuđene, samo formalno neprofitne, paragrađanske „nevladine“ organizacije – ovde može biti ili (prozapadna) diktatura ili onaj demokratski poredak koji uvažava interese poniženih i obespravljenih masa, „korpe bednika“ iz elitističke imaginacije privilegovanih liberalnih „kosmopolita“.

Neko može reći da ovo što predlažem nema veze s levicom ili da je „desna“ levica. Možda. Nažalost, alternativa nije neka „prava“, levlja levica već „leva“ desnica, koja je već na vlasti u velikom delu sveta. U vremenu kada je spoj trodecenijskog privilegovanja manjinskih politika identiteta i „ekonomske krize“, koja je postala nova normalnost, omogućio bujanje većinskih politika etničkih i verskih identiteta - jedino pitanje je ko će ih prigrliti. Da li će to učiniti i jedna skrupulozna, solidarna levica ili samo cinična desnica, koja poniženima i prezrenima već nudi ili nešto opipljivo (Mađarska i Turska) ili, praktično, ništa, sem utešnih reči i obećanja (SAD)?

Ako želi da postane pomena vredan faktor u Srbiji, levica mora postati populistička, dosledno uvažavati potrebe onih koji se ponose što pripadaju srpskom narodu, pa i, ne samo taktički, podilaziti većinskom pogled na svet osiromašene, ali, nažalost, oklevetane i „nacifikovane“ srpske većine. Ona mora da prekine opsesiju poslovičnim trnjem i balvanima u srpskim očima i da prestane da robuje antinacionalizmu – koji, po pravilu bez osnova, pokušava da predstavi kao antifašizam. Štaviše, ona sebe time diskredituje i bojim se da, u velikoj meri baš zato, ne bi bila u stanju da pruži pomena vredan otpor (pravom) fašizmu, čiji povratak ne treba isključiti. Ako se vrati na svet, nisam siguram šta će biti njegova babica - razuzdani, oslobođeni kapitalizam ili nacionalizam?

Leve alternative danas nema, ali je mora i može biti. Ono što sada vegetira na levoj polovini srpskog političkog spektra, ili je salonsko-garažna, neprimetna, društveno irelevantna levica, ili je reč o militantnim, ne toliko levim liberalima koliko „levim“ neoliberalima, koji su i ovde trijumfovali u „kulturnom ratu“ i uživaju u plodovima svoje pirove pobede. Činjenica da su prigrlili neljudski diskurs (de)kontaminacije govori da nisu otuđeni samo od (srpskog) naroda već i od čovečnosti.

Reč je o narcisoidnim i destruktivnim političkim preduzetnicima, koji se na jednom malom, ali jako kompetitivnom, „levičarskom“ tržištu bore za korice i mrvice. Njih šalju, uglavnom neskriveno srboskeptični, zapadni donatori - koji glavnu pretnju na Balkanu vide u svemu što je srpsko, pa i radnicima. Nažalost, ovi naši netolerantni i elitistički politički manekeni su uspeli da uspostave duopol nad važnim političkim prostorom na levici. Svako iz svog armiranog mehura, oni deluju antipolitički i zato njihova diskreditacija predstavlja preduslov uspostavljanja validne, solidarne i narodne levičarske alternative.

Leve liberale, skrivene iza Marksovih postera, i „leve“ neoliberale, vođene shvatanjem da je samo lično političko, ujedinjuje ne samo sklonost nacifikovanju srpskog nacionalizma već i prepoznatljiva, antidruštvena ideološka matrica. Njene okosnice su parolaški antifašizam, puritanski, visoko selektivni antinacionalizam i ideologije roda i tranzicione pravde. U tom svetu samo ukazivanje da je sve izdašnije finansirano i napadno promovisano rodno preduzetništvo postalo važan ideološki aparat, dovoljno je da budete diskreditovani kao „(klero)fašista“. Pominjanje „dženderizma“ ravno je političkom samoubistvu, koje će aplauzom pozdraviti dr Adriana Zaharijević i njene sve brojnije idolopoklonice, „teoretičarke roda“ i druge praktikantkinje ovdašnjeg autokolonijalnog feminizma.

Bizarni spoj elitističke opsesije društvenim konstruktivizmom, loše svarenih deridijansko-fukoovskih uvida i prezira prema svemu popularnom što ima lokalnu, „orijentalnu“ aromu – po pravilu armiran autookcidentalističkim samorazumevanjem – stvorio je milje u kome se sa sumnjom gleda na prihvatljivost sopstvenih ideja u srpskom narodu. Verujem da bi, začarani konstantinovićevštinom, i kakav-takav izborni uspeh, da je moguć, doživeli kao lični poraz. Oni promene vezuju za zapadne centre moći i prepreke vide u sopstvenom narodu. Tu se krije žudnja za desubjektivizacijom masa, autokolonijalizam koji je ciničniji i perverzniji od onog koji emituje ustajala politička klasa.

Levici je ovde neophodna jaka, hijerahijski ustrojena organizacija i jako liderstvo. Mreže jesu zavodljive, bile stvarne ili virtuelne, ali fejsbukovanjem, tvitovanjem i šetnjama ne može se stići do stvarnih društvenih promena. Istovremeno, „Srbija je svet“ i zato ciljevi danas ne mogu biti dovoljno radikalni. Primeri Bolivije i Grčke ilustruje da će oni koji budu tražili previše – izgubiti sve. Levica mora delovati u korist naroda na jednom jako uskom političkim prostoru – između priželjkivanog sve i pretećeg ništa. Čekati na „prave“ okolnosti je samo jeftin izgovor.

Pojmovi kao što su srpski, srpstvo, porodične vrednosti, svetosavlje, nacionalni intres i Srpska pravoslavna crkva moraju da prestanu da budu levičarski tabui – denkverbot. Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda, levica će imati veće šanse da se konačno probudi iz (pre)dugačkog „postistorijskog“ vegetiranja. Uostalom, desni populisti na Zapadu danas žanju plodove strategije kojoj su legitimitet dale feministkinje i preduzetnici manjinskih, prvenstveno rodnih (politika) identiteta. Oni su ključne uspehe ostvarili oslanjajući se na „dobar“, strateški esencijalizam - i tako pokazali put i dali legitimitet liderima koji danas uspešno spajaju populizam i (većinski) etnički nacionalizam.

Levica mora da shvati da između zavodljivog globalnog i cool lokalnog nivoa postoji i, za mnoge, neglamurozni nacionalni. Na njemu se i dalje vode ključne, a posle Trampa i izglasavanja bregzita, ponovo sve važnije i važnije političke borbe. Nažalost, bilo je potrebno da se pojave desni populisti da bi mnogi ljudi širom sveta shvatili da su alternative moguće, da će ih biti još, da istorija i ideologija nisu umrle u tačerističkoj distopiji. Ova činjenice savršeno ilustruje veličinu (globalnog) poraza levice i koliko jeftino su se otuđeni „levičari“ prodali i – nema blaže reči koja bi bila adekvatna – izdali narod i subalterne.

Zgađena svojim narodom, srpskom radničkom klasom i drugim subalternim slojevima, sve što dogmatska „levica“ danas nudi jeste jedan hiperestetizovani, narcisoidni pristup politici. I kakve-takve promene usmerene na poboljšanje položaja siromašnih i deprivilegovanih slojeva, ovde se po pravilu dešavaju uprkos njihovog delovanja, a ne zbog njih.

Dok god naši levičari ne nauče da vole Srbiju i Srbe – one koji nisu slučajni, koji su verovatno seksisti i antigej, ali o kojima se prvo mora iskreno misliti i brinuti, da bi se mogli menjati – Srbi ih neće zavoleti. Dok god je za naše levičare „dobar“ radnik samo mrtav radnik – onaj čija usta više ne mogu da progovore „Šiptar“ i „peder – radnička klasa neće glasati za njih. Na to se, u velikoj meri, svodi politika. Sve ostalo je zabavište, neodgovorna igrica u kojoj su gubitnici neki drugi ljudi.

Na našu nesreću, bojim se da je danas najveći od svih velikih neprijatelja buđenja levice u Srbiji – relano postojeća „levica“. Teško je biti optimista, ali, zahvaljujući desničarima, Orbanu, Trampu i sličnima, bar ponovo ima izbora.

Budućnost srpske levice je vezana za jedno pitanje, koje je, bojim se, samo naizgled jednostavno. Trebalo bi da ga sebi postavi svako ko veruje u solidarnost, društvenu jednakost i pravednu raspodelu, kome je srce na strani onih koji su na društvenom dnu ili malo iznad njega. Šta mi je glavni cilj – vrlo, „građansko“ Ja ili dobrobit poniženog naroda? Nažalost, ne može i jedno i drugo.

Zoran Ćirjaković

DA LI SU I SVI ONI (POMALO) KARADŽIĆ?

Ni u Srbiji ni u Bosni ne manjka onih koji veruju da su svi Srbi pomalo Karadžić. Razlika je, naravno, u predznaku. Među srpskim nacionalistima ima i onih koji su na društvenim mrežama ponovo postavili poruke tipa Je suis Karadžić i „Svaki je Srbin Radovan“. Pojedini bošnjački liberali i nacionalisti su, pak, iza masovne radovanizacije Srba (ne padaju mi na pamet manje rogobatnni termini) pokušali da prošvercuju genocidizaciju srpstva – svoje, bojim se internalizovano, mada ne uvek i osvešćeno, shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu.

Nekada je dovoljno zagrebati površinu. „Jebi ga Bošnjaci, nisu svi Srbi četnici. Je li to toliki problem da zapamtite?!!”, zabrinuo se ovih dana čak i Srđan Puhalo, obično beskompromisni udarnik suočavanja, nesklon da razmišlja o implikacijama svog pravedničkog fokusa na poslovične balvane u srpskim očima. „Otprilike 7 od 10 Srba su četnici” – što je za Bošnjake sinonim za nejveće zlo, odgovorio je Puhalu Asmir, Zeničanin koji ističe da je biciklista „zaljubljen u prirodu“ i da je „uvek u toku sa najnovijim tech trendovima“.

Teško je prethodnih dana bilo pobeći od nepodnošljive lakoće genocidizacije Srba. Razlika su uglavnom bile vezane za veličinu srpskog „kolektiva“ kome je pripisivana kolektivna krivica – neslaganja po pitanju ko su tačno „zveri srpske“ iz samomrziteljske imaginacije profesora Rastislava Dinića i ideologije njegovih bošnjačkih sličnomišljenika, koji sanjaju o danu kada će „republiku šumsku“ osloboditi od tih „zveri“ i vratiti je prirodi i bošnjačkim biciklistima. Oni, za razliku od srpskih, po Asmiru, nisu „zaostali“.

Pripisivanje brutalnosti i „zverstva“ jednom kolektivu odavno je postalo opravdanje za brutalnost i „zverstva“ prema tom istom kolektivu. „Istrebite sve beštije“, uzvikuje Konradov junak u romanu „Srcu tame“, metafori zla kojim su bivali obeleženi susreti onih koji veruju da su civilizvani sa onima koje, navodno, treba civilizivati. Rečenica Konradovog junaka kao da je izašla iz usta nekih od Bošnjaka koji su se oglasili povodom, nažalost smo prividno, haške presude Karadžiću za genocid.

Zašto ovo prividno?

Politizacija sakatog Haškog tribunala, suda bez policije i konzistentne pravne logike, čini da Karadžić ovde može biti shvaćen kao zločinac samo uprkos, a ne zbog presude ove zombi institucije međunarodnog prava. Ne treba gubiti iz vida da za mnoge Srbe njegova krivica i nije sporna – sporna je ili presuda ili neokolonijalni, politizovani tribunal. Nije teško naći ovakve stavove na Tviteru: „I mnoga srpska deca su ostala bez očeva, braće, sestara, itd. Presuda Karadžiću nije sporna, sporno je što su oni drugi, npr. Orić, koji su činili zločine nad Srbima, oslobođeni.“

Haški sud je danas nemoguće amnestirati od, prvo, političkog greha sa kojim je rođen. A, zatim, ni od posledica političkim interesima vođene selektivnosti, sa kojim su zapadni akteri tribunalu servirali dokaze – i tako omogućili da neki zločinci budu oslobođeni a neki osuđeni, da jedni „zločinački poduhvati“ budu osporeni a drugi verifikovani. Zato i ono što tribunal jeste radio kako treba, ostaje u senci činjenice da je osmišljen i funkcionisao kako ne treba. Problem nije samo u tome što se, tako sakat i zavisan, trudio da piše istoriju, već i u jeziku koji je koristio.

Sama kvalifikacije „genocid“ ovde postaje ne toliko politička (odnosno nekropolitička) koliko antipolitička – ostavlja nas da robujemo prošlosti. Uostalom, i sam put do Srebrenice popločan je sećanjem na Jasenovac, koji je, nažalost, takođe kvalifikovan kao genocid. Zato bih se složio sa jednim Bošnjakom, koji Karadžićevu duživotnu robiju analizira prateći jednu drugu logiku, i zaključuje – „Presuda je sjeme novog rata, kao i taj sam sud.“

I na Balkanu i u Africi već ima dovoljno argumenata u prilog tvrdnje da smo bili svedoci neprimerena i nepromišljene globalizacije kvalifikacije „genocid“ i celog diskursa holokausta, njegovog olakog odvajanja od originalnog konteksta u kome je nastao. Nažalost, neki od moćnih argumenata su ostali skriveni zahvaljujući ogromnim naporima koje su SAD, vođene sopstvenim strateškim interesima, uložile da spreče UN da imenuje osvetnički genocid – „Drugi ruandanski genocid“. Njega su Tutsi snage iz Ruande, esencijalizovane kao „dobre“ i „žrtve“, počinile u susednom DR Kongu nad Hutuima, uokvirenim kao ne smo kolektivno već i večno krivi, zbog (Prvog) genocida u Ruandi iz 1994. godine.

„Genocid“ je i ovde jedna jako opasna, „genocidna“ reč, olako ubačena u već preteškim rečima i monstruoznim delima opterećenu balkansku istoriju. To je u balkanskom kontekstu dvostruko državotvorni zločin. Kvalifikacija na koju, čak i kada nije politički dozirana, mogu da računaju, uzdajući se u „povoljne“ geopolitičke vetrove i svoja strateška savezništva, obe strane – i žrtve i počinioci.

Uvođenje pojma „genocid“ u balkanska politička sporenja duplira nemale rizike vezane za želju aktera na različitim stranama da dograđuju, grade ili popravljaju svoj dražve, odnosno da dovedu bilo stanovništvo bilo teritoriju na poželjnu, „pravu meru“. Neophodno je podsetiti da nisu sve balkanske države ratovima etnički homgenizovana kao Nemačka, u kojoj od kraja rata, praktično, i nema Jevreja. Zato u Nemačkoj ni osveta ni „još jednom“ jednostavno nisu mogući.

Nažalost, u svim mešanim postkonfliktnim sredinama glavna asocijacija na reč genocid nije „nikad više“ već, što je suštinski različito, „nikad više nama“ – iza koga, po pravilu, proviruje pravedničko, osvetničko ili, jednostavno, državograditeljsko „još jednom njima“. Reči „genocid“ i „nikad više“ ovde ojačavaju dehumanizujuće stereotipe i prihranjuju ubilačku mržnju. Zato se bojim da svaka presuda za genocid na Balkanu preti da preraste u uvertiru u prvu fazu sledećeg.

Pri tome, za razliku od nepravde, koja je opipljiva, često telesna, pravdi je nemoguće uhvatiti pravu meru. Činjenica da je za jedne uvek previše a za druge premalo nikada nije bila tako jasna kao danas, kada smo došli u situaciju da se brojne žrtve ratnih zločina koji nisu uokvireni kao genocid, u suštini, ni ne računaju. Ne treba gubiti iz vida ni da, za razliku od Nemačke, ovde nije moguće staviti znak jednakosti između interesa žrtava i preživelih s jedne strane i interesa onih koji su (samo) živi, s druge.

I među Srbima i među Bošnjacima ima onih koji su, ne bez razloga, razumeli da presuda Karadžiću jeste – „konačna presuda svim Srbima. Doživotni krivci”. Neki kažu ne baš svim. “Presuda Radovanu Karadžiću nije presuda svim Srbima. Ona je presuda samo onim Srbima koji vjeruju da je to presuda svim Srbima”, kaže tvit koji zagrejao mnoga (bošnjačka) šovinistička i (srpska) autošovinistička srca.

Ne znam tačno koliko nas ovakvo tumačenje presude o Karadžićevoj krivici za genocid ostavlja daleko od shvatanja o Srbima kao genocidnom narodu, ali jedan „bošnjački diplomata“ tvrdi da zna pravu meru naše kolektivne krivice: „Presuda Karadžiću nije presuda svim Srbima, nego 90% njih koji slijede njegovu ideologiju.“

Pitam se samo ko će, ako zatreba, da izdaje sertifikat nevinima, potvrde za ovih 10 %? Temeljno dekontaminirani „higijeničar“ Dragan Bursać ili Srđan Puhalo, Mladićev „dobar“, slučajnorspski zemljak? Možda neko od osvedočenih autoriteta sa ove strane Drine, koji su živote posvetili našim padovima i propadanjima? Na primer, Sonja Biserko ili Dragan Popović?

Koji bi bio rok trajanja naših potvrda? Da li bi isticale? Da li jedan Srbin može da bude doživotno nevin i negenocidan? Ili svako od nas mora da živi „suočavanje“ i redovno prolazi test „kulturne dekontaminacije“ kod stroge ekspertkinje Pavićević i „informativne dekontaminacije“ kod još strožijeg doktora Bursaća? Možemo li svako ko je među ovih 10 % da zadovolji Bursaćev kriterijum samoponištavanja – „biti na strani antifašista i odbaciti desničarsku pogan“?

Ne znam da li gospoda Bursać ili Puhalo imaju traktor, ali možda im to ne bi bila loša investicija. „Ako bog da, zastavu RS-a u traktor i lagano preko Drine. Sretno“, kaže Bošnjak koji, na sreću, ne sanja o genocidu. Zadovoljilo bi ga etničko čišćenje svih onih koji „građansku Bosnu i Hercegovinu“ ne vole najviše na svetu. Ne znam samo da li bi tada bilo prilike da Bursać ili Puhalo nekome objasne da su ponosni Bosanci – da ne vide Srbiju kao svoju „maticu“.

Na društvenim mrežama se među Bošnjacima oko presude Karadžiću kristalisala prepoznatljiva mešavina šovinističke mržnje, osvetničkog žara i velikodržavnih snova – vizije kojoj bošnjački nacionalisti danas vole da tepaju, pa je zovu „građanska BiH“. Nažalost, kao alternativu priželjkivanom nestanku ili obesmišljavanjau entiteta koga opisuju kao Karadžićevo „ovozemaljsko djelo tzv. Republika Srpska“, u Bosni ne bi nastala neka građanska država.

Naime, neretko isti oni Muslimani, danas bošnjački liberali i nacionalisti, koji su 1992. godine progurali nezavisnost Bosne i Hercegovine – tvrdeći da bi svaka Jugoslavija sa srpskom većinom bila drugo ime ze Veliku Srbiju – sada nas ubeđuju da može da postoji građanska Bosna sa bošnjačkom većinom, koja bi u stvarnosti bila nešto drugo do puki sinonim za Veliku Bošnjakiju. To bi bilo sasvim jasno i da Bošnjaci nisu izabrali „hrvatskog“ člana Predsedništva i da u kantonalnim i opštinskim telima u Federaciji nema inih „Srba“ koji se zovu Asim, Fikret ili Muhamed.

Nije malo onih koji su ovih dana postali optimisti. Neki čak veruju da će „četnici“ sami otići, mada većina je svesna da će tu trebati mala „pomoć“ (ne)prijatelja. Ne verujem da bi bilo mnogo onih koji bi javno protestovali. Čak ni najekstremniji bošnjački građanisti nisu „Slučajni Bošnjaci“. Oni rešenje o kome sanjaju ne vide kao suprotnost slobodno izraženoj volji naroda kome pripadaju – i zato mogu da se, za razliku od Slučajnih Srba, pozivaju na demokratiju.

Nažalost, u samom korenu raspada Jugoslavije nalaze se ista dva problema sa kojima ne može da se izbori Bosna. Teško je reći koji je veći.

Prvi, demokratija oličena u principu „jedan čovek jedana glas“ je nemoguća, a, kao i pred smrt SFRJ, nije zamisliv konsenzus koji bi omogućio da funkcioniše lajt verzija – konsocijalna demokratija. Bosna je danas mirna prvenstveno zato što je nedemokratska – zapadni protektorat sa prokonzulom, koji, istini za volju relativno retko, koristi diktatorska ovlašćenja. Drugi problem jeste, praktično potpuni, nedostatak bosanskog nacionalizma, koji bi možda mogao da poveže pripadnike tri zajednice.

Nažalost, ne samo u Bosni, „jedan čovek jedana glas“ demokratija jeste jedna jako opasna igračka. U svim multietničkim sredinama njena logika neke ljude prosto gurka u „genocid“ i „etničko čišćenje“. A, kada se stvore pogodne istorijske okolnosti, nije lako izbeći čari „naše države za naš narod“ – političke i razvojne dividende koju obećavaju funkcionalnija demokratija i homogenija sredina (kakva je stigla u Hrvatsku). Tada, inače, obično nema nikoga ko bi zasutavio državograditelje ili razgraditelje koji ne mogu da odole iskušenju.

Među Bošnjacima nije malo onih koji misle da priča „o kolektivnoj krivici na temelju nacionalne pripadnosti“ ne prestaje na Drini. „Cijena aboliranja Srbije je doživotna presuda paljanskome kasapinu Karadžiću. Postade Srbija nevina i sveta do tih razina da joj mogu pozavidjeti sve ’gospe’ amsterdamske Crvene četvrti“, piše jedan bošnjački doktor nauka. Ugledni sarajevski „liberal“, povodom reakacija na presudu Karadžiću, zaključuje da se celo srpsko društvo „od devedesetih godina prošlog vijeka pretvorilo u kulturu zločina i smrti“.

U manje ostrašćenim raspravama Bošnjaka i Srba na Tviteru razlika između – Nasera Orića, „borca Amrije BiH koji je oslobođen optužbi u Hagu” i „monstruma“ Radovana Karadžića – bila je važan argument u prilog tvrdnji da nismo svi isti. Tu je, uz kvalifikacije rata kao građanskog, najmanje prihvatljivo sve ono što „zaudara na ’svi smo isti’“. Nažalost, ova distinkcija po pravilu podrazumeva samo razliku između dva suprotno vrednovana „svi“ – istih, kolektivno krivih (skoro) svih nas i, takođe istih, kolektivno nevinih svih njih.

Pošto nikako ne uspevamo da pomegnemo od množine – nesrećnih „svi“ i licitiranja o 90 ili 70 % – kada govorimo o presudi Karadžiću, jedinki, onda mislim da se može reći da, jesmo, svi smo isti. Ne bi me začudilo da neko, prateći logiku šovinista, zaključi da su i svi Bošnjaci pomalo Karadžić. U svemu, i u dobru i u zlu, mnogo smo sličniji nego što volimo da verujemo.

Zato, da iskoristim ovde pesimističku misao Srbina koji je među Bošnjacima (i Slučajnim Srbima) omraženiji čak i od samog Karadžića i ostanem đavolji advokat – strepnja da jesu mi je mnogo dublja od nade da nisu. Verujem da smo posle pravosnažne presude Radovanu Karadžiću za genocid, umesto umirujućeg „nikad više“, svi, baš svi, dobili jedan razlog više da strahujemo od – „još jednom“. Nažalost, bojim se da je malo ko danas spreman da se suoči sa ovdašnjim naličjem suočavanja.

Zoran Ćirjaković

DVA ANTINACIONALIZMA U DVE DOMOVINE: PROTIV DOMA SPREMNI SRBI I PROTIV DOMA NESPREMNI HRVATI

U svom negrađanskom, ali svima nama tako bliskom stilu, Vesna Pešić presuđuje da je reč autošovinizam – „čista budalaština“. „To je svako ko kritikuje spsku nacionalnu politiku. E taj koji to čini a po nacionalnosti je Srbin je ’samomrzac’, odnosno autošovinista“, dodaje ljutita heriona građanizma. Nažalost, ovde ima i onih koiji reč korsite u tom smislu, ali Vesna Pešić svesno faslifikuju smisao pojma koji sam uveo.

Istini za volju, preterivanje, nedopustviva lakoća sa kojom neki ljudi koriste kvalifikaciju autošovinizam, nije sasvim slučajna. Kritika „srpske nacionalne politike“ ovde često biva izražena u različitim nijansama metastazirane samomržnje. Ipak, treba istaći da autošovinista ili autorasista, što je mnogo starija i nešto blaža odrednica, nije neko ko javno govori o sramnim „srpskim“ zločinima, čak ni onda kada insistira na „suočavanju“ s tim zločinima po svaku cenu.

Autošovinistički stavovi počinju, na primer, onda kada se neka stvarna „srpska“ zločinjenja – tačnije zločini koji su počinili pojedinci koji jesu ili za koje s razlogom verujemo da su Srbi – koriste kako bi se istakao navodni srpski negativan izuzetak, odnosno kada bivaju predstavljeni kao slika i prilika „srpstva“.

Sledeći korak u hijerarhiji samomrziteljskih stavova jeste tvrdnja da je srpska „priroda“ ne samo krvožedna već i nepromenjiva, da zločinci ne ubijaju kao loši, mosntruzni ljudi – već kao Srbi. Ona ponekad biva izražena eksplicitno raisistički, mada je češće prikrivena pomodnim naučnim, prvenstveno konstruktivističkim pristupima. Ne rađamo se nepopravljivo odvratni i krvožedni – u takve nas navodno pretvara naša antimoderna kultura, dominatna elita, mitovi, Crkva...

Autošovinističko stanovište kaže da zbog tako predstavljenih uzroka sramnih ekscesa, Srbi zaslužuju sve najgore, u najboljem slučaju ropstvo. „Okupacija, denacifikacija, edukacija. Upravo tim redom“, napisala je 2016. godine istoričarka Marijana Toma, dugogodišnja sub-komandantkinja u takozvanom Fondu za humanitarno pravo.

Navešću ovde još samo tri karakteristična primera, koji ilustruju kreativnost i perfidnost u izražavanju samomrziteljskih stavova, koje je često opravdano nazvati antisrpskim. Činjenica da zavređuju takvu dezignaciju problem je aktera koji ih izgovaraju, a ne onih koji ih skrupulozno imenuju. Ovde treba istaći i da je izraz „srbofobični“, kao i „homofobični“ – za razliku od, na primer, antisrpski ili antigej, politički korektnih kvalifikacija kakve preporučuju urednici najuglednijih svetskih medija – sasvim nedopustiv jer je patologizujići. Naime, sve fobije se mentalna obolenja, dijagnoze kojima ne bi smelo da bude mesta ni u najoštrijoj kritici.

Najbesramniji je, kao i obično, Petar Luković. Ponosni srpski autošovinista po ukusu hrvatskih i bošnjačkih liberala, dugogodišnji kolumnista splitskog Feral tribjuna i sarajesvkih BH Dana. „I ja, brate, uživam u ovim glupostima i u ovim ludilima i u nesreći i što je svima gore, ja vam kažem, ja se bolje osećam. Izvinite, ja kad vidim klizište, ja se obradujem, ne znam kako da vam kažem. Da li me razumete, mene svaka pozitivna stvar – koje nema – može da baci u depresiju, ali svaka loša stvar potpuno mi daje neku snagu,“ izjavio je marta 2006. godine u emisiji „Peščanik“ Radija B92, pošto su klizišta uništila veći broj kuća.

Nije daleko ni Magda Janjić, urednica u (slučajno)srpskom Vajsu i nekadašnja kolumnistkinja lažnog NIN-a. „Za Srbiju je idealno kišno vreme non-stop, da se ne tripuje da će sa suncem nešto biti bolje. Čim grane sunce, nema ni homofobije ni nasilja, ničega. Samo bleja“, napisla je 4. maja 2014. godine, u predvečerje katastrofalnih poplava.

Sreten Ugričić, lažni disident, već godinama intravenozno priključen na pet-šest lukrativnih neokolonijalnih „sisa“, umotao je, pak, svoj autošovinizam u konstantinovićevsku filosofsku oblandu. Samomrziteljsku strast je uspeo da pretoči čak i u jednu „samoubilačku“, autentičnu viziju „autogenocida“: „Kad je jezgro preteško i preopterećeno, a elektroni histerični na nestabilnim orbitama, traje proces smrtonosne radioaktivnosti, sa predvidljivim ishodom po formuli neumitnog perioda poluraspada. Takav je duh palanke, savremene srpske palanke. Duh poricanja. Samoprotivrečnog, histeričnog, samoubilačkog poricanja savesti.“

Iako ću o tome detaljnije pisati u sledećem tekstu na ovom blogu – ČIKA PAVELIĆU, MOLIM VAS NEMOJTE MENE. JA SAM SLUČAJNO SRBIN – ovde je potrebno istaći da naličje (našeg) autošovinizma jeste (njihov) šovinizam. Uvek kada govorim o autošovinizmu prvenstveno govorim o šovinizmu. Razlika, koja nije nevažna, jeste u tome da ovaj prvi priziva ono što ne namerava sam da odradi sam već to ostavlja u amanet ovom drugom.

Iako deluju u dve sve susedne, ali sve udaljenije domovine, hrvatski, „njihovi“ šovinisti, žude da se postroje iza slogana „Za dom spremni“, dok srpski, „naši“ autošovinisti, ponosno misle pod motom, koji bi se, bez bilo kakvog preterivanja, mogao opisati kao – „Protiv doma, spremni“. Njihovoj sinergiji pažnju ću posvetiti u sledećem tekstu.

U nastavku ovog, baviću se, za razumevanju korena i smisla metastazirane samomržnje u Srbiji, jednom drugom, čini mi se podjednako važnom temom – pupčanom vrpcom koja spaja „protiv doma spremne“, sve brojnije i ostrašćenije srpske liberala, tačnije „liberale“, i „protiv doma nespremne“, mada snažno kritične i često beskompromisne, hrvatske antinacionaliste, kao što su Boris Dežulović i Viktor Ivančić.

U centru oba balkanska antinacionalizma nalazi se jedna velika tema – odnos „doma“ i „sveta“. Ona već više od jednog veka preokupira (deklarativno) kosmopolitske elite u brojnim zemljama, koje – ili nisu zapadne, ili nisu samo zapadne, kao što je Srbija, ili su, nekako, približno, ali ne baš zapadne, kao što je Hrvatska.

Nevolje s „domom“, ponekad i gađenje ili prezir prema „domu“ – bilo kao domovini bilo kao porodičnom domu bilo u oba smisla reči, bile su važna tema brojnih knjiga i eseja, iranskih filmova, egipatskih serija, indijskih propovetki i romana... Jasno su prepoznatljive u tekstovima i intervjuima pakistanskih i turskih intelektualaca. Često su bile obeležene neskrivenom mržnjom prema „domu“ i neutaživom žudnjom prema idealizovanom „svetu“.

Na Balkanu smo tako dobili dva komšijska „doma“. Jedan, malo zapadniji, hrvatski, voljeni i topli „dom“, među elitama prihvaćen kao deo vrlog „sveta“, mada, reći će hrvatski antinacionalisti, sa nekim užasavajućim i zabrinjavajućim manama. Ipak, čini se da krem hrvatskog društva, uglavnom podsvesno, shvata da pučanstvo prelepe njihove nije ispravno zapadno. Naravno, on to redovno vezuje za blizinu Orijenta, posebno uticaje iz „Srbije na Orijentu“ – cajke i ostala srpska zla koja imaju azijsku, vizantijsko-osmansku aromu. Samo je kajmaku u Hrvatskoj sve oprošteno.

Drugi, istočniji, srpski, sve više i sve češće je jedan prezren i prokazan „dom“. On je među srpskim antinacionalistima shvaćen kao suprotnost idealizovonog „sveta“, što je i u Srbiji odavno jedan od sinonima za ušećerenu sliku Zapada. Nisam našao da je ova dihotomija predstavljena toliko nerazrešivom kao suprotnost palanke, „doma“, i sveta u „Filosofiji palanke“ Radomira Konstantinovića. Bibliji srpskog autošovinizma, kome, takođe, u (stvarnom) svetu nije lako naći ravnog.

Odnos „doma i sveta“, percipiran kao kontrast između tame prvog i svetla drugog, opsedao je pripadnike pozapadnjačenih elita u brojnim zemljama, posebno u onim koje je moguće opisati kao mesta susreta Istoka i Zapada. Dakle, državama koje nisu zapadne, ali nisu ni sasvim istočne, ili se, pak, kao u Teheranu ili Bejrutu, može govoriti o zaokruženim, relativno autonomnim enklavama „zapadnog“ unutar „istočnog“.

Ipak, ova tema (i dilema) prisutna je i u od Zapada najudaljenijim državama, gde su pripadnici otuđene, prvenstveno visokoobrazovane, ali i nove ekonomske elite sebe često videli kao ne samo superiorne već i sputane „domom“, lokalnom kulturom i pogledom na svet svojih sunarodnika.

Zastupljena je i u Japanu, gde je zbog snažne sklonosti dela elite da svoje sunarodnike posmatra iz zatamljene, zapadne, „orijentalističke“ vizure, zabeležena rana upotreba pojma „autoorijentalizam“. Za razlike od Srbije, gde su mnogi skloni da Albance vide kao sub-humanu zajednice, ili Hrvatske, gde mnogi na isti način posmatraju Srbe, u Japanu značajan deo elite svoj narod vidi kao ne sasvim ljudska stvorenja, nesposobna da samostalno misle i deluju.

Samosecesija otuđenih, „svetskih“ elita primetna je i u delovima Podsaharske Afrike. Ona redovno izaziva podsmeh, izražen i u pežorativnoj, naizgled rasističkoj sintagmi „kokosovi orasi“ – spolja su „crni“, ali veruju da su iznutra „belci“. Najupadljivije (i najpatetičnije) mi je delovala u Najrobiji, mada prisutna je i u drugim delovima Istočne Afrike – neuporedivo manje i ređe u Zapadnoj. Na sličan način i na Dalekom istoku govore o autorasistima, otuđenim i umišljenim sunarodnicima kao „ljudima bananama“ – po boji kože „žuti“, ispod kože „belci“.

Van delova islamskog sveta i Rusije, nisam uspeo da pronađem – ni po intenzitetu ni po rasprostranjenosti – mržnju i prezir prema „domu“ i sopstvenom narodu kakva buja u Srbiji. Možda je najbliži našim autošovinistima nobelovac V. S. Najpol, izdanak indijske dijaspore sa Trinidada. On je o Indiji i Pakistanu, svojim genijalnim i zavodljivim stilom, napisao neke od najjezivijih, gađenjem nabijenih svedočanstava. U južnoazijskoj kolevci svojih predaka video je malo šta sem prostora jedne večne, gadne i ružne tame.

U Pakistanu i Egiptu, ugledni intelektualci, obrazovani na Zapadu, poreklom iz bogatih ili uticajnih i uglednih, „starih“ familija, često kritički govore o stavovima članova privilegovanih porodica i prijatelja iz mladosti, koji zvuče kao da su izvučeni iz Peščanika ili Danasa.

Karači nema „krug dvojke“, ali megapolis nekada britanske kolonije obiluje „krugodvojkašima“ iz najgorih sterotipa u Srbiji. „Ako je kolonizator uvek verovao da potčinjeni nisu sposobni za nezavisno mišljenje i demokratiju, novi muslimani su to potvrdili svojim pokoravanjem. Oni su svojom voljom doveli novog tiranina u stvarnost, a On je bio grozan, gori nego ranije. Jedna od najčudnijih stvari vezanih za moj prvi boravak u Karačiju bila je to što sam beskrajno slušao ljude koji su mi govorili kako žele da se Britanci vrate i ponovo odlučuju. Ima mnogo nestašica u Pakistanu, ali nedostatak dobrih ideja je najgora od svih“, napisao je nedavno Hanif Kurejši.

Nekada sam se i sam slučajno susretao sa prepoznatljivom zlom. Pred koncert indijske klasične muzike u Bombaju, koji je (previše) kasnio, razgovor sa jednim nadmenim, sedokosim Parsijem otkrio mi je da postoji malo toga u ovdašnjoj kulturi autošovinizma što je istinski jedinstveno.

Parsije su britanski kolonijalisti smatrali „približno Englezima“ – jedinima za koje su verovali da su im bliski kao zajednica iz sveta „necivilizovanih rasa“ kojima su vladali. Vera u sopstvenu superiornost i snažna sklonost pripadnika ove insularne zajednice kolorizmu, rasizmu prema ljudima čija koža ima tamniju nijansu, odvela je Fredija Merkjurija, najpoznatijeg Parsija, rođenog kao Faroh Bulsara, na „crnu listu“ UN. U današnjim, homokolonijalnim vremenima rasističke svinjarije su najvećoj gej ikoni, sasvim predvidivo, lako oproštene.

U Srbiji, pak, nije teško naći čak i one koji istovremeno tvrde da su antifašisti i žale što su odavde 1944. godine oterani „civilizovani“ nemački okupatori. Epicentar ovog neumlja odavno nije satanizovani „krug dvojke“. Vremenom su ga do nogu potukli i prevazišli ini virtuozi samoporicanja stasali u Prokuplju, Zaječaru, Kuršumliji...

Ipak, ovde možda stvarno postoji nešto što je istinski jedinstveno. Čak i u ruskim elitističkim narativima, koji imaju duboke i razgranate korene u „kompleksu inferiornosti“ ruske aristokratije, nije lako naći stavove koje bi bilo opravdano nazvati autošovinističkim, iako je, slično srpskoj (van habsburških livada), „ruska elita bila mentalno kolonizovana bez da je ikada sama bila podanik [zapadnog] kolonijalizma“.

Ruski samomrzitelji su na zapadni prezir prema njihovom „tatarizmu“ odgovorili transferom te zgađenosti u prezir prema masama. Ali, za razliku od srpskih, retko su pribegavali potpunoj samosecesiji i sebe su uglavnom videli kao istovremeno „evropske Ruse i ruske Evropljane“. Nažalost, bojim se da se ovde smanjuje broj ljudi koji sebe vide kao „evropske Srbe i srpske Evropljane“. Kako je to jezgrovito definisala Ljiljana Gligorić, sve je više onih „koji se sete da su pripadnici jedne nacije tek kad o njoj treba reći nešto loše“.

Retko gde – i po implikacijama i po rasprostranjenosti i po intenzitetu – samomržnja opravdava korišćenje pojma autošovinizam, a kamoli kultura autošovinizma, o kojoj ću nešto više reći u trećem nastavku KULTURA AUTOŠOVINIZMA U NAŠEM SOKAKU: PRAVI SRBI, ALI SLUČAJNI AUTOŠOVINISTI.

Zato me ne čudi da, za razliku od jako starog pojma autorasizam i kvalifikacije autoorijentalizma, koja se prvi put pominje samo par godina pošto je Edvard Said 1978. godine objavio svoju razornu kritiku „orijentalizma“, iskrivljenog zapadnog pogleda na istočne kulture i narode, nigde nisam našao pojam sličan autošovinizmu.

Takozvana „jevrejska samomržnja“ ima jako malo veze sa ovdašnjim autošovinizmom i autorasizmom. Za razliku od ućutkujuće etikete „samomrzeći Jevrejin“, samomrzeći Srbin jeste i ovde ponekad kleveta, ali mnogo češće – važna, mada poražavajuća, društvena činjenica. „Samomrzeći Jevrejein“ je iznad svega jedna ružna, diskvalifikujuća i ućutkujuća etiketa, koja redovno biva prilepljena Jevrejima, i u samom Izraelu i u dijaspori, kada javno kritikuju politiku jevrejske države, kako je zvanično definisan Izrael.

Postoje bar dve važne razlike između „jevrejske samomržnje“ i srpske samomržnje. Prva, čak i njasnažnija kritika Izraela ne zahteva beskrajno klečanje i samobičevanje. Niko ne govori o kontaminiranog narodu. Ne pominje se njegova navodna nepopravljivost i ne govori se o ružnom izuzetku. I, konačno, ne traži se potpuno pokoravanje moćnim silama. U Srbiji je samomržnja po pravilu autokolonijalna.

Druga, mnogo važnija, u jevrejskoj zajednici je jako retka prava samomržnja, dakle ona koja uključuje buđenje destruktivnih strasti prema sopstvenom narodu. Još je ređa argumentacija u prilog njegovog targetiranja ili njegove nepopravljivosti u navodnom zločinoljublju. Optužbe za „jevrejsku samomržnju“ prvenstveno služe da stigmatizuje one koji kritikuju stvrane zločine koje čine izraelske snage bezbednosti, prvenstveno nad palestinskim civilima.

Za razliku od jevrejske, samomržnja ovde ne da nije mit – ona je prečesto jedna, u suštini, samodestruktivna stvarnost. Uz dobrodošle osude sramnih „srpskih“ zločina, ovdašnji autorasisti i autošovinisti uspevaju da prošvercuje jednu podjednako sramnu i sasvim nedopustivu, ne toliko osudu Srba i srpstva – koliko, u suštini, „smrtnu presudu“. Zato su ovde metastazirani samomrziteljski diskursi, koliko god bili mitski i lažni, ne samo stvarni već i nečeovečni.

Ako izuzmemo mržnju manjinskih zajednica prema svojim „domovima“ – bilo onih autohtonih, kao što su Palestinci u Izraelu ili muslimanske zajednice u Indiji ili Etiopiji, bilo relativno skoro naseljenih, kao što su Libanci u državama Zapadne Afrike, nešto najsličnije ovdašnjem autorasizmu i autošovinizmu, i po razmerama i po intenzitetu, prisutno je u arapskim zemljama, naročito među ženama, kao i u dijasporama iz afričkih zemalja u kojima s praktikuje genitalno sakaćenje/obrezivanje žena. Najpoznatiji primer je (samoporeknuta) etnička Somalijka Ajan Hirši Ali.

Veruje se da, naročito u Saudijskoj Arabiji, postoje brojni slučajevi žena koje su se ne samo tajno odrekle islama (apostaza je greh koji se kažnjava smrću) već i svog arapskog identiteta. Odricanje od arapskog identiteta sa elementima samomržnje je prisutno i među hrišćanima u Libanu, dok je u Egiptu i Tunisu prezreni „dom“ češće vezan za porodično domaćinstvo. Ipak, nisam uspeo da nađem slučajeve gde feminisitkinje ili preživele prelaze sa poziva na destrukciju monstruoznih patrijarhalnih normi na davanje legitimiteta destrukciji sopstvenog naroda.

Na Balkanu, iz razloga o kojima ću nešto više reći u sledećem tekstu, samo u Srbiji i, odnedavno, Republici Srpskoj gađenje prema „domu“ prerasta više ne samo u autošovinizam već je dobilo jasne obrise kulture autošovinizma, koje ću jasnije definisati u poslednjem, trećem tekstu. Nema u drugim postjugoslovenskim državama ovakvih, ne samo sistematskih pokušaja već ni institucionalizovanih okvira u kojim se daje legitimitet shvatanju da sunarodnici treba što više i što bolnije pate, a kamoli da zaslužuju da budu uništeni, da ne zavređuju da postoje.

U „kulturnoj dekontaminaciji“ (Beograd) i „informativnoj dekontaminaciji“ (Banja Luka) nema ničeg kulturnog. Štaviše nema ničeg primerenog ljudima. Svaka dekontaminacija je samo i isključivo neljudska. Zato ona ne može biti ni kulturna ni informativna. Ona je odstreljivačka – ne zato što sama puca već zato što lepi metu, koju je, posle Konstantinovićevog zakivanja „srpskog nacizma“ za neuništivu kulturu/palanku, u suštini nemoguće skinuti.

Skupljajući materijal za knjigu, otišao sam ponovo ovog februaru u Centar za kulturnu dekontaminaciju na promociju knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina” Hrvoja Polana, Viktora Ivančića i Nemanje Stjepanovića. Moderatorka razgovora je bila Nataša Govedarica, direktorka programa za Srbiju nemačke oragnizacije „forumZFD“, koja je i izdavač knjige.

Na kraju promocije, postavio sam Ivančiću pitanje da li oseća nelagodu zbog činjenice da o „kulturi zločina“ govori u mestu koje se zove Centar za kulturnu dekontaminaciju – što je pojam koji ljude uokvirava kao pacove koji prenose zarazne bolesti, fatalne mikroorganizme i radijaciju koja ubija na najpodmukliji način. Pitao sam ga još i vidi li neki problem u tome što smo u Beogradu, umesto jednog novog doma kulture dobili, dom kulturne dekontaminacije.

Posle kraćeg domunđavanja, umesto Ivančića, odgovorila mi je moderatorka Nataša Govedarica – samo kratko i zgađeno „Ne“, što je izazvalao frenetični aplauz okupljenih Slučajnih Srba, naših inkvizitorski raspoloženih liberala.

Govedarica je jedan od najtužnijih primera Slučajne Srpkinje. Njena radna biografija je antologija ovdašnjeg autokolonijalizma – koordinatorka i menadžerka u RECOM-u, Heartefact Fondu i Građanskim inicijativama. Istakla se i kao profesionalna organizatorka „sučavanju sa prošlošu“ – naravno slektivno izabranom prošlošću, gde su Srbi „loši momci“ i u kojoj se srpske žrtve uglavnom ni ne računaju.

Krenula je od „Četiri lica Omarske“ – strasni nacifikatori srpstva u ta „četiri lica“, naravno, nisu uključili Jasenovac, ključno „lice“ i naličaje, ne samo Omarske već i mnogih drugih stratišta iz devedesetih, na sreću mnogo manjih od zatomljenog i zatravljenog Jasenovca, do bi stigla do nečega što se zove „Inicijativa za oralnu istoriju Kosova“ (KOHI) – gde su jedine srpske „istoričarke“ Govedarica i, doduše kao savetnica, Sonja Biserko. U Srbiji je iza ove „inicijative“ stao beogradski „Krokodil“, nova zvezda na našem mračnom autokolonijalnom nebu.

Ipak, ono što je najstrašnije u ovoj blistavo rastužujućoj slučajnorspkoj priči jeste činjenica da, posle lamenta nad „srećnom i prosperitetnom Jugoslavijom“, Govedarica u svojoj kratkoj biografiji piše – „ostala sam da živim u ratnoj i posleratnoj Bosni i Hercegovini kao pripadnica etničke zajednice počinitelja najgorih zločina koje neko može da zamisli“.

Pošto mi je, nepozvana, Govedarica u CZKD-u odgovorila na pitanja koja nisam postavio njoj, obratiću joj se direktno. Poštovana Nataša, nema potrebe bilo šta da „zamišljate“. Samo treba da pogledate istoriju Nemaca, za koje danas u radite u Srbiji, „uprkos svih teškoća“ – i vidićete, ne samo u Aušvicu, neuporedivo gore i strašnije zločine. Da se zaustavim na Nemcima, Vi i ja sigurno ne pripadamo „to the ethnicity of perpetrators of the worst war crimes one could imagine“.

Uostalom, poštovana Nataša, pošto sami ističete da ste sada angažovani i u „Laboratoriji sećanja“ (MemoryLab), verujem da bi trebalo da umete da obavite jednu jednostavnu, mada globalnu „laboratorijsku analizu“. Ona bi vam pokazala, što nije i ne sme da bude izgovor, koliko smo „kao nacija“ – kojoj implicitno, ali jasno pripisujete kolektivnu krivicu – daleko od stvarno najgorih ratnih zločina, da se, ipak, manemo Vaše poražavajuće srbocentrične imaginacije.

Verujem da je Viktoru Ivančiću bilo lako da u prepunom CZKD-u ignoriše moje pitanje, na koje je odgovorila Govedarica. U njegovoj Hrvatskoj nema dekontaminacije. Takvo nečoveštvo je pustilo korenje samo u „srpskoj“ Banja Luci i „srpskom“ Beogradu – koji je, iako „kontaminiran“, danas više multietnički od „multietničkog Sarajeva“. Kulturna dekontaminacija je ništa više do jedna perverzna alatka dehumanizacije, nacifikacije i ozverivanja naroda – onog kome antinacionalista Ivančić ne pripada.

Viktor Ivančić, šarmantna ikona jugonostalgičnih, brionskih liberala i njhovih inih srboskeptičnih saboraca, nije slučajni Hrvat. On nije protiv (svog) doma spreman. On je antinacionalista koji ne skreće u kultur-rarsizam, a kamoli autošovinizam. On mrzi hrvatsko zlo, ali ne svoj narod. Ali, taj isti Ivančić, kao dugogodišnji glavni urednik Feral tribjuna, jedan je od zaslužnih što ovde postoje liberali koji veruju da se o nesitomišljenicima može govoriti kao o „zverima srpskim“ i „kontaminaciji“, što je reč koja jasno asocira na mesta neprimerena ljudima.

Razlika je u tome što je Feralov diskurs, koji je u Hrvatskoj uglavnom bio rezervisan za ekstremiste i šoviniste, ovde – u svetu razgoropađene Konstantinovićeve duhovne dece – primenjen na (skoro) ceo jedan narod. Intelektualna avangarda slučajnog srpstva, u suštini, vidi Srbe onako kako su Ivančić i saborci videli nove i stare ustaše i ustaštvu naklonjene ekstremiste. Diskurs (de)kontaminacije i ozverivanja Srba je feralovski jezik propušten kroz slučajnosrpsku, autorasističku i autošovinističku prizmu, kakva ne postoji u hrvatskom javnom diskursu.

Hrvatski antinacionalisti ne proklizavaju u autošovinizam. U Hrvatskoj ne postoji ekvivalent Peščanika, medija koji bi hrvatske nacionaliste nazvao „zveri hrvatske“. Gugl pretraga na reči „zveri hrvatske“ dala je samo dva rezultata – oba su napisali srpski šovinisti. Nema u prelepoj njihovoj građanista niti hrvatskih liberala koji govore o „zverima hrvatskim“.

Nema ih ni u liberalnoj Rijeci i Puli, nigde ne postoji hrvatski Rastislav Dinić. Nema ni hrvatske Nataša Govedarice, fundamentalistkinje dekontaminacije Srba. Nisam čuo da u Hrvatskoj iko društveno relevantan i priznat govori ono što u Srbiji poručuje Govedarica – da smo prevazišli Hitlera, da zlo veće od Aušvica stanuje samo u njenom i mom narodu.

Nema tamo ni Petra Lukovića ni Nikole Samardžića ni Svetlane Lukić... Lista, koja u Hrvatskoj, ako je ta imena uopšte moguće pronaći, staje na prste jedne ruke, ovde je poražavajuće dugačka – i svakim danom sve duža. Pošto je u Srbiji samo prozapadnim, autokolonijalnim transmisijama dozvoljeno da prave liste imena, ostaviću vas da sami dopunite tužni niz.

Zato ne čudi da smo umesto jednog novog, građanskog doma kulture u Srbiji dobili dom kulturne dekontaminacije – simbol jedne specifične kulture zla, koja je samo manje transparentna i perverzna od one svebalkanske, na koju s pravom ukazuju Ivančić i ko-autori knjige „Iza sedam logora: Od zločina kulture do kulture zločina”.

Ivančić je u beogradskom – drugi ne postoji – Centru za kulturnu dekontaminaciju postao skoro deo inventara, ali, na njegovu i našu žalost, kultura zločina i kulturna dekontaminacije nisu antipodi – već dva spojena suda. Kulturna dekontaminacija predstavlja stožer ovdašnje kulture autošovinizma, jedne podmukle i perverzne kulture zločina, koja je samo prividno pacifistička – sama eskplicitno ne poziva na klanje ili streljanje, ali zato neguje diskurs koji dodaje kamu i pridržava redenik.

Opijeni jugoslovenstvom i nostalgijom, Ivančić i Dežulović izgleda nisu razumeli kako i koliko se razlikuju Srbija i Hrvatska, kako i koliko su, iako umeju da deluju slično, različite. Hrvatska, na primer, ima Jasenovac, ali nema Radomira Konstantinovića. Zato, između ostalog, u Srbiji ima previše onih koji veruju da je Srebrenica veća od Jasenovca a u Hrvatskoj previše onih koji veruju da je Jasenovac jako mali i nevažan, praktično zanemarljiv.

Ivančić i Dežulović, odnosno ranije njihov Feral – shvaćen u tada Drugoj Srbiji ne samo kao hrabar već ispravano građanski i liberalan, prava mera dobrog – dali su pečat, važnu autsajdersku overu legitimiteta samomržnji, kojoj su naše elite ionako bile sklone. Pri tome, urednici Ferala su izabrali Petra Lukovića, „Peru s onog svet“, kao ne toliko dobrog ili najboljeg od svih Srba već meru ispravnog „srpstva“.

Zato Ivančić i Dežulović nisu samo saputnici, „korisni idioti“ i vodonoše srpskog autošovinizma – hrvatski, da ponovim još jednom, ne postoji. Bez uzimanja u obzir Ferala i „feralovaca“ nije moguće razumeti lakoću i samopravednost sa kojom u Srbiji danas bivaju izgovarani i slavljeni autorasistički i autošovinistički stavovi, meru u kojoj je samomržnja ovde postala građanska vrlina.

U spoju feralovštine – koja je u međuvremenu u Srbiji pustila duboke autohtone korene, oličene u nepodnošljivoj lakoći i dozi humora s kojim se danas iskazuje samomržnja i elitistički prezir prema narodu, i konstantinovićevštine – privida naučnosti koja joj obezbeđuje legitimitet, došli smo do shvatanja da je srpsko zlo toliko veliko i preteće da ne treba birati saveznike. Ako već nema spremnih ustaša, onima koji su u Srbiji „protiv doma spremni“ dobro dođu i katastrofalne poplave.

Zoran Ćirjaković

TRAMPE, LEVIČARU

jako dugačak tekst – prosečno brzom čitaocu ću trebati 30 minuta – o nekoliko prividno nepovezanih tema važnih za razumevanje interakcije globalnog i lokalnog, koja oblikuje našu nadu i beznađe.
o tome zašto donald tramp, slučajni levičar, vraća veru u pravednije sutra u srbiji; o važnosti deglobalizacije; o rasističkim stranputicama i političkoj ekonomiji slučajnih srba (i slučajnih britanaca); o našim tačerističkim marksistima i razlozima zašto verujem da je antinacionalizam postao reakcionarna ideologija a nacionalizam možda poslednja šansa za spas levice

***

Potraga za izgubljenom levicom može delovati kao uzaludan posao. Ipak, zračak nada se konačno pojavio u SAD – tamo gde smo ga najmanje očekivali, ali, istovremeno, u jedinoj državi u kojoj nada ima potencijal da preraste u nešto više od drmanja kaveza. Morales, Čavez i Cipras jesu budili mnogo zavodljiviju nadu, ali SAD su i dalje globalni hegemon, zemlja koja ima ključnu ulogu u (re)defenisanju pravila igre. Ne treba biti prestrog prema njima, posebno ne prema Ciprasu, koji sve češće biva opisan kao izdajnik levice. Čini se da tragedija Venecuele predstavlja odličnu ilustraciju kako bi izgledala Grčka, zemlje koja, za razliku od Venecuele, nema rezerve nafte ili drugih profitabilnih strateških resursa, da Cipras nije na vreme odustao i kleknuo.

Pokazalo se da je u SAD prethodna, Obamina nada bila šarena laža, prazna priča umotana u televizičnost, dobar imidž i seriju marketinških trikova. Nadu u koju vredi verovati ponudio je Donald Tramp. Čak i ako poklekne ili bude srušen, njegov doprinos je istorijski. Udarivši na zamajac globalizacije – „slobodnu trgovinu“, armiranu malim carinama i taksama i lakom pokretljivošću proizvodnje – pokazao nam je da je moguće menjati čelični poredak i da nisu u pravu oni koji veruju da neoliberalizam ne može da dobije alternativu.

Danas alternative nema. Ne zna se koji segment levice je u gorem stanju – liberalni ili radikalni. I jedni i drugi su izdali radničku klasu i siromašne – i postali kapitalokolonaši, da parafraziram antifašističku etiketu, koja je u Srbiji nedavno dobila i novu, sve popularniju liberalnu, ponosno evro-fundamentalističku inkarnaciju rusokolonaši.

Revolucija je za mnoge postala izlizana, ružnjikava reč, mnogo više marketinška nego politička. Živimo u jednom ponosno konformističkom, sve narcisoidnijem vremenu u kome, sem budala i sanjara, malo ko promišlja okretanje sveta naglavačke. Doduše, radikalni latinoamerički levičari, stasali u društvima koja su najduže osećala batinu i hipokriziju američke moći, revolucionarnu inspiraciju nalaze u Osami. Bin Ladenove slike odavno krase proteste od Meksiko Sitija do Buenos Airesa. Logika je, ako revolucija nije na vidiku – crvena ikona postaje onaj ko je najvećem neprijatelju naneo najružniji bol.

U Evropi, koju strah od Arapa ujedinjuje više od svega drugog, srpski salonski revolucionari su napredovali od slika Save Kovačevića i Boška Buhe do antiikolonijalizma Aljbina Kurtija, obogaćenog srboskeptičnim mislima Dimitrija Tucovića, i seksipila kurdskih borkinja, crvenkastih, pa valjda zato dobrih nacionalistkinja sa kalašnjikovom u ruci i nezavisnim Kurdistanom u srcu. Nikoga ne treba da čudi da su Donald Tramp i Najdžel Faraž danas, ako izmemo Islamsku državu i al Kaidu, nešto najbliže revolucionarima što postoji.

Na liberalnom krilu su ponosno elitistički, antiradnički paralevičari, neumorni policajci misli i reči. To su antifašisti koji su više preokupirani produkcijom „fašista“ nego otkrivanjem fašizma. Obuzeti mukama hendikepiranih i očarani rodnim, seksualnim i rasnim manjinicama, skloni su da, kada im se ne dopada, demokratski izraženu volju deprivilegovanih masa diskvalifikuju kao (uvod u) fašizam, glas antiistorijske korpe bednika, koja odbija da nestane iz njihovog vrlog novog sveta. Reč radnik kod naših tviter liberala prečesto nosi konotacije u rasponu od neistuširane stoke koja smrdi u autobusu do slike homofobičnog koljača i silovatelja na čekanju. Takav liberalizam zvuči neprijatno fašistički.

Promena ovoliko tužne, globalne političke realnosti nije mogla da krene iz Grčke, Venecuele ili Bolivije – već samo iz dvorišta najmoćnijih, zemalja kao što su SAD i Velika Britanija. I to tek pošto se broj gubitnika u globalizacijskim procesima približio kritičnoj masi.

Konačno se, u formi populizma, pojavio protivotrov antipolitici otuđenih elita. Kao i u životu, kada nas izdaju pravi prijatelji, slučajni saveznici postaju zlata vredni. Tramp i Faraž su, verovatno sasvim nesvesno, otvorili put stvaranju uslova kako bi proleteri konačno mogli da u svojim zemljama ostvare održive uspehe – do kojih, nažalost, danas mogu doći samo razjedinjeni.

Najteže je spaljivati slatke, plemenite iluzije. Prepoznati problem u lepom i zavodljivom mnogo je teže nego kada se on sakrije u transparentnom zlu. Pri tome, ovde se odavno ne prašta ni suočavanje sa neprijatnim realnostima. Opasno je ne samo misliti već i znati – ako to znanje ne može da se uklopi u ideološke amove naših crvenkastih, mada politički krezubih „bul-terijera“. Ipak, rizikovaću buku i bes konstantinovićevaca i marksovaca.

Dakle, zašto bi slogan levice trebao da postane „Proleteri svih zemalja, razjedinite se“? Zašto su stari levičarski snovi o jedinstvu prezrenih postali nespojivi sa promenama? Zašto se u doglednoj budućnosti, da bi se stvari menjale, mora ići u mnogo nacionalnih kolona? I, konačno, zašto nam je bio potreban Tramp? Zašto – pre bergzita i neočekivane pobede bahatog rijaliti milijardera – nije bilo ni ove male, i dalje jako krhke nade?

Čak i kada radnici u različitim delovima sveta koriste iste ili slične reči – siromaštvo, tranzicija, privatizacija, reforme... – one za njih nemaju ista značenja i konotacije. Vizure su nesamerljive a interesi nepomirljivi, sam ako ih svedemo na opšta mesta, koja, po pravilu, imaju malu političku snagu.

Raj za jedne, uglavnom na Dalekom Istoku, jeste pakao za druge, uglavnom na Zapadu i njegovim balkanskim i drugim predgrađima. Rast standarda prvih je neodvojiv od pada standarda drugih. Iako dobici prvih nisu proporcionalni gubicima drugih, optimizam kojim zrači sve veći broj Indonežana i Kambodžanaca povezan je pupčanom vrpcom sa sivilom i anksioznošću koja je iznedrila Trampa i bregzit. Razlika između gubitaka ovde i dobitaka tamo jesto ono što stvara milijadere, u Prvom i, sve više, Trećem svetu.

Ova globalna veza nije ni slučajna ni prirodna, niti je stvorila neka „nevidljiva ruka“. Ona je, možda nenamerni, proizvod vešto osmišljene i pažljivo dizajnirane ekonomske arhitekture sveta posle Drugog svetskog rata, koja je vremenom utkana u skoro sva nacionalna zakonodavstva. Sklon sam da verujem da njegovi tvorci – koji su u glavama imali interese SAD i kapitalizma, koga su uglavnom doživljavali kao razvojnu i modernizacijsku panaceu – nisu očekivali da će sistem postati toliko destruktivan po obične građane SAD i drugih zapadnih zemalja i toliko kompatibilan sa „azijskim vrednostima“ i samorazumevanjem ljudi na Dalekom istoku.

Iskustva stanovnika delte Mekonga, nedaleko od („komunističkog“) Ho Ši Mina, sa kapitalizmom i globalizacijom imaju malo toga zajedničkog sa iskustvima stanovnika Rakovice ili novobeogradskih blokova. Za prve su tržišne reforme, uz sve probleme koje su donele, uglavnom nešto jako dobro, dok je za druge tranzicija prvenstveno sinonim za gubitak i seriju poniženja. Ista ona sila koja Vijetnamce uzdiže, i u smislu ličnog standarda i mesta na mapi sveta, spušta građane Srbije, koji i dalje žive mnogo bolje od Vijetnamaca. Pri tome, iako je njima objektivno lošije, subjektivno im je bolje nego nama.

Činjenica da jednima donosi sve više dobrog a drugima sve više lošeg, da su posledice sve opipljivije i životnije, čini da se globalizovani sistem ne može ni uzdrmati a kamli rušiti sa podeljenog društvenog i klasnog dna već samo sa vrha – tačnije najvišeg od svih političkih vrhova. Trampova politika daje nadu da će se odlučivanje vratiti na nivo država-nacija – što je preduslov da u zemljama kao što je Srbija radnička klasa, prekarni slojevi, podklasa, nezaposleni i siromašni artikulišu zajedničke interese i ponovo postanu moćna politička snaga.

Nažalost, tu ih, ne samo u Srbiji, čekaju dva moćna neprijatelja.

Prvi je stari, mada sa novim licem – kapital i njegove brojne transmisije i apologete, uključujući samožive libekovce i slične sluge bogatih, bili oni dobro plaćeni ili volonteri. Ipak, brak iz računa kineskih komunista i američkih neoliberala, čiji je prirodu ogolio Donald Tramp, cementirao je duboke korene i poluge savremene globalizacije. Ona je stvorila svet u kome globalno profitiraju samo najbogatiji i njihovi minjoni. Gubitnici su koncentrisani oko obala Atlantika, a dobitnici na obalama Indijskog okena i u Istočnoj Aziji.

Drugi, mnogo noviji neprijatelj oživljavanja i jačanja prave levice je unutrašnji – „kosmopolitska“ inetelektualna elita, u koju spadaju mnogi, i liberalni i radikalni, zombi levičari. Njihov napadni antinacionalizam – čak i kada se, u svetu država-nacija, desi da nije nacionalizam za druge – u stvarnosti je ne samo antinarodna već i antiradnička ideologija, a ponekad i nešto gore od toga.

Kada Aleksej Kišjuhas meditira o „društvu koje se davi pod težinom svoje istorije“ i etnonacionalizmu „koji patološki guši ovo društvo i državu duže od tri decenije“, bojim se da, bio on toga svestan ili ne, navodi jednog bošnjačkog šovinistu da zaključi otprilike – „Kada to rade sebi, šta li će tek nama?“. Teško je ne propoznati koliko ovakve reči u našem srbofobičnom okruženju utiru put jednom, valjda zdravom, nepatološkom gušenju i davljenju – i legitimišu „još jednom“, koje čuči iza svakog balkanskog „nikad više“ i o kome ne maštaju samo preživeli i njihovi potomci. Zapita se čovek čitajući Kišjuhasa i slične srboskeptične mislioce da li da gubimo vreme i čekamo da neko drugi izvrši genocid nad nama ili da odmah krenemo na autogenocid.

Kišjuhasovo pseudonaučno guslanje u Danasu, prividno benigna apologija zapadnog natčoveka, cementira sliku o našoj inferiornosti i armira je tvrdnjama kao što su „tanki smo sa znanjem“ i okovani „dubokim društvom“, upakovanim u tanku oblandu borbe za „Modernu“. Pri tome, za Kišjuhasa, sliku i priliku ovdašnjeg liberala, mišljenje različito od njegovog je „antizapadni, ruskokolonaški i antimoderni narativ koji parazitira na našoj socioistorijskoj zaostalosti“ i „patriotsko vanumlje“, koje proizvodi naš „predmoderni mentalitet“ – što je, kao i „duboko društvo“, manje transparentan, konstantinovićevski podmukao način da se izrazi staro (auto)rasističko shvatanje o našoj nepopravljivoj zaostalosti.

U ambicioznom tekstu, pisanom kao mali memorandum ponosno slučajnosrbijanskog autkolonijalizma, Kišjuhas zaključuje da, „šta god falilo Evropskoj uniji, u našem malom, lokalnom i uskogrudom sociopolitičkom kontekstu, ta naga eksterna sila jeste i jedna kosmička istorijska šansa za (po)kretanje ovog društva u pravcu modernosti“. Ovako naivna i ogoljena, neobuzdana pornografija kolonijalizma uma, savršeno ilustruje logiku zavodljivog beznađa koje se širi Srbijom. Postoji li nešto retrogradnije i poraznije od misli koja budi nostalgiju za okupacijom?

Antinacionalisti svoju strast prema malima i manjima redovno koriste kao izgovor za prezir, često (auto)rasistički obojen, prema brojnijima, prokazanoj većini „zatucanih“, „predmodernih“, „neistuširanih“, „krezubih“ „nepismenih“... Realno postojeća levica ponekad mora da se ugrize za jezik da ne bi zvučala (auto)šovinistički. Ona je, zgađena, okrenula leđa narodu i naciji – uokvirenoj kao rezervoar zla, kancerogena mešavina nakaze i fikcije – i više ne može lako da se uključi u, ponovo sve važniju, nacionalnu političku utakmicu. Nije lako boriti se za ono što vam se gadi.

Širom Evrope i u SAD raste broj otuđenih, „slučajnih“ građana. Ovi elitisti vole da veruju da nikome ništa ne duguju i da se sve političke kotve i reperi nalaze u njima samima. Prividno samoiskorenjeni i oslobođeni svakog oblika pripadanja, oni su na različite načine uspeli da se izoluju od negativnih posledica globalizacije i imaju razloga da veruju će nastaviti da bujaju u globalnoj preraspodeli bogatstva koju ugrožavaju potezi Donalda Trampa.

Što se tiče starog, globalnog neprijatelja vraćanja interesa deprivilegovanih masa i njihovih zastupnika u politiku, ono što je, čini mi se, postalo ključno nije toliko laka pokretljivost robe i kapitala – koliko proizvodnje. Sa nešto izuzetaka, važi da što su radnici u Evropi zaštićeniji i bolje plaćeni manja je šansa da će nešto raditi. Ko, iz ugla industrijalaca oslobođenih svih stega, traži previše prava i beneficija, neće dobiti ništa. Tako su i u Srbiji radnici ostali bez oružija za borbu – oni više ne mogu da prete ni štrajkom, uskraćivanjem rada, ni nasiljem, jer moguće mete su, po pravilu, ili daleko (vlasnici) ili lako pokretne, uvek spremne za selidbu (sredstva za proizvodnju).

Kada danas tragamo za zlom, prvo treba pogledati oko reči kao što su prava, sloboda, otvoreno, tolerancija ili transparentno. „Otvorene granice“ i „slobodna trgovina“, zajedno sa mogućnošću lakog i brzo premeštanje proizvodnje, jesu zla koja su ovde ne toliko vezala ruke radničkoj klasi koliko su je rastočila i dezavusiala, smestila na ružno životno dno, gde nekada kapne malkice pomoći ili plodova prekarnog rada.

Privatizacija je u Srbiji bila toliko užasna i ružna u velikoj meri zato što se odvijala pod kapom neoliberalne globalizacije, pune slobode za poluge kapitala i lažne slobode za žrtve njegovih ludorija. Globalizacija je glavna fabrika tajkuna, a privatizacija je uglavnom bila pomoćni motor, koji je pomagao da se pohlepni i nemoralni mnogo brže i više opare.

U Srbiji, mnogo toga odavno nije moguće proizvoditi ne zato što smo lenji ili glupi ili što imamo loše vođe – već zato što je, koliko god mi, s razlogom, verovali da je jeftin, naš rad globalno preskup u svetu „otvorenih granica“ i „slobodne trgovine.“ Ono što ovde zovemo eksplotacija je san mnogih, ne samo u velikom delu Podsaharske Afrike, već i u Pakistanu i Indoneziji. Eksploatacija radnika postaje politički smislen pojam samo u okruženju u kome ogroman broj ljudi ne mora da razmišlja da li će sutra, bukvalno, imati šta da stavi usta.

Kada se kaže „ceo svet“ ovde se, po pravilu, misli na Zapad i previše ljudi nije svesno koliko se u mnogim delovima sveta loše živi, za koliko malo se tamo radi jako mnogo i koliko ljudi sebe smatra srećnim što uopšte nalazi posao. Kada je mladi Britanac, šokiran, upitao Indonežina, koji mu je opisao koliko dugo i u kakvim usloviima radi za neverovatno malo u „fabrici“ za preradu ribe – „Pa zašto uopšte radite?“, ovaj mu je odgovorio da drugog posla nema i da, kada danas ne bi čistio rakove, njegova deca sutra bukvalno ne bi imala šta da jedu. Šok apsolutne bede je ono na šta ništa u Evropi ne može da nas pripremi. Jedina stvar koja je u nekim dalekim zemljama još šokantnija jeste sveprisutnost takve bede, njena običnost i neizuzetnost.

Jedan uticajni neokolonijalni medij je nedavno tekst o položaju srpskih radnica objavio pod naslovom „U predvorju Bangladeša“. U ekvivalentu Dedinja u Daki, gledao sam pre dve godine kako se ulica popravlja tako što, malo sa strane, gladne ili prezadužene žene i njihova deca tucaju kamen sedeći u prašini. Ali, uvaženi kolega nije morao da ide u glavni grad Bangladeša. Dovoljno je bilo par klikova i otkrio bi da je razliku u minimalnoj ceni rada više od četiri puta – proveravao sam par dan pošto je postao dostupan tekst, koji je lanisrao trend bangledešizacije Srbije na društvenim medijima. Istini za volju, razlika se stalno smanjuje. Bangladeš, uz Vijetnam, već godinama spada u red male grupe zemalja sa ubedljivo najvećim rastom zarada. Ali, i dalje, naša loša zdravstvena zaštita bi bila odlična zdravstvena zaštita u Bangladešu.

Siromaštvo iz koga stanovnici Istočne i Jugoistočne Azije izlaze istovremeno gura naše radnike u siromaštvo i uništava naše fabrike mnogo više od svih loših privatizacija. Naime, profit u vremenu lake pokretljivosti proizvodnje nije vezan samo za eksploataciju rada po sebi već, sve češće, za seljnje proizvodnje u siromašnije delove sveta. Proizvedena roba se zatim, podjednako lako, vraća nazad, zahvaljujući pritiscima koji carine i druge namete uglavnom održavaju na niskom nivou.

Istovremeno, nesklad ne samo između cena rada već i značenja minimalne zarade koju dobijaju radnici u različitim delovima sveta ja takav da oni ne mogu imati zajedničke interese, sem onih koji su trivijalni. U uslovima kada oporezivanje bogatih ne predstavlja realnu opciju – oni su se em izveštili u (legalnom) kupovanju političara i stranaka em im je lako da (legalno) pobegnu sa svojim parama i resursima, i presele se u neku od zemalja koje ih danas čekaju raširenih ruku – put deglobalizacije kojim je krenuo Tramp predstavlja verovatno jedini način da se otklone brojne posledice sistematske destrukcija radništva i društvenosti u Srbiji koliko i Britaniji.

Protiv bregzita su glasali oni koji, na primer, ne da ne plaćaju cenu činjenice da je jako loša plata u Britaniji odlična plata u Poljskoj – već od nje sami često imaju korist, čak i kada angažuju poljske molere ili vodinstalatere, koji su sa „tržišta rada“ skoro sasvim isterali britanske kolege, danas, s razlogom, gnevne i sve neprijatnije domaćine.

Bregzit je toliko klevetan jer predstavlja retku pobedu protiv interesa kapitala. Ona je toliko značajna da je pitanje da li će odoleti udarima reakcionara. Pri tome, dubina i razuđenost korena neoliberalizma je takva da će i u Britaniji najveću cenu ovog pokušaja da se nešto promeni platiti oni koji vape za baš takvim promenama.

Ipak, ohrabruje činjenica da su, boreći se zajedno, siromašni i, koliko god to delovalo neverovatno, deo političke klase pobedili snažnu, sasvim principijelnu koaliciju velikih korporacija i iskorenjenih urbanih „kosmopolita“, u suštini slučajnih Britanaca. Kao i u Srbiji, ova odrednica ne opisuje samo anacionalno i antinacionalno samorazumevanje – ona je istovremeno klasna.

Posledice velikih razlika između okolnosti u kojima žive gubitnici globalizacije u Prvom i dobitnici u Trećem svetu odavno nisu primetne samo kada je reč o proizvodnji. Sve se više sele pravne i finansijske usuge. Sa ubrzanom elektrifikacijom velikih delova Južne Azije i Podsaharske Afrike, u kojoj nije malo gradova gde manje od 10 % stanovništva ima struju, kao i sve bržim i dostupnijim internet vezama, broj bezbednih radnih mesta u Evropi i SAD postajaće sve manji.

Rezvoar raspoloživih „ljudskih resursa“ je ogroman. U Trećem svetu (zemljama u razvoju) i Četvrtom svetu (siromašnim zemljama u kojima nema pomena vrednog ljudskog razvoja), mnogo je hronično gladnih, koji žive u apsolutnoj bedi i ljudskoj degradaciji teško pojmljivoj čak i siromašnima u Srbiji, zemlji koja se nalazi negde pri razvojnom dnu (bogatog) Prvog sveta.

Primera radi, u Indiji 170 miliona ljudi, oko 12 % stanovništva, živi u „esktremnom siromaštvu“. Prema istom kriterijumu u Srbiji je 2015. godine, po podacima Svetske banke, u takvim uslovima živeo statistički zanemarljivo mali broj ljudi, dakle manje od 0,1 % odnosno sedam hiljada ljudi.

U velikim delovima Indije i Pakistana redovno i stabilno snabdevanje električnom energijom predstavlja san koji neće uskoro postati java. Tu se „krije“ stotine miliona ljudi za koje je plata pet puta manja od ovde poniživajuće sinonim za dostojanstvo. Na suprotnoj obali Indijskog okena, etiopski radnici pojam godišnjeg odmora uglavnom ni ne poznaju. Srećni su ako tokom godine dobiju sedam slobodnih dana – što je manje nego većina u Srbiji u „svetom januaru“.

Emaptija i podrška da, ali u ovakvom svetu nikakva zajednička borba nije moguća. Iluzija da jeste znači predaju, nastavak izdaje radničke klase. Zato je važno da u SAD neko jako moćan nastavi Trampovim deglobalizacijskim stopama – treba se nadati bez ružnog ličnog prtljaga nekonvencionalnog predsednika.

Politika koja stvarno brine o deprivilegovanim masama, danas mora biti ne samo nacionalna i populistička već i nacionalistička. Uostalom, takve su bile i politike zahvaljujući kojima su latinoamerički levičari prethodnih decenija uspevali da sačuvaju plamen ključnih levih ideja i uđu u koridore moći, iz kojih se jedino može uticati na sudbine poniženih i prezrenih.

Da ne bude zabune. Ne govorim o ekonomskom nacionalizmu već o nacionalizmu – snažnom osećanju pripadanja i solidarnosti koji on budi. Naravno, nacionalizam je imao i može imati brojne negativne posledice, ali bojim se da je glavni argument protiv nacionalizma na jako klimavim nogama.

U pozadini nedavnog rasta fašizma i, mnogo više, „fašizma“ nije višak već višedecenijski ozbiljan manjak nacionalizam u svetu u kome je država nacija jedina norma koja nema alternativu. Ne samo naše šanse da živimo bolje, izlečimo neku (izlečivu) belest i putujemo, već i mogućnost da uopšte živimo jedan život dostojan življenja, determinisane su pasošem – državom našeg rođenja. Samo je klasni položaj roditelja bitnija odrednica.

Ali, svako pripadanje, koje nije elitno ili manjinsko, danas je sumnjivo, povod za nemilosrdne dsikvalifikacije i javni linč. Na levici je metastazirala tačerovska otuđenost od društva i zajednice, koja je postala opasna skoro koliko i otuđenje rada. Tako, nisu samo britanski Laburisti, koji konačno pokušavaju da ponovo postanu levičarska partija, simbol i prava slika trijumfa tačerizma već su danas to i liliputanske, kombi organizacije kao što je ovde Marks21, skup folklornih marksista, koji su protiv naroda, zgroženi radnicima od krvi i mesa i ideološki ukanaljeni LGBT politikama identiteta i samoljubljem. Njihov parolaški antikapitalizam je zavodljiva maska koja skriva prvobitnu akumulaciju društvenog kapitala i jagmu kojom je obeležena, sasvim kapitalističku pohlepu i samoživost koja se zaklanja iza prezira prema materijalnom.

Ne čudi da takvoj, cool levici – koja, otuđena i hronično zgađena, godoovski čeka ili prave okolnosti za revoluciju (radikalni) ili pravi kraj ideologije i istorije (liberalni) – svi iole smisleni predlozi i rešenja zvuče, ako ne baš fašistički, onda retrogradno, prevaziđeno, zaostalo, glupo ili smešno.

Verujem da se podsmevaju sloganu „kupujmo lokalno“, ali to je jedan od preduslova da ljudi u zemlji kao što je Srbija žive bolje. Dok je boljitak Kineza, Laošana i Bangladešana vezan za to da Rusi, Amerikanci, Bugari i mi ne kupujemo lokalno, naš, verovatno najviši, društveni i radnički interes jeste da kupujemo lokalno i da ga kupujemo kod lokalnih trgovaca – pod uslovom da oni zatim investiraju lokalno. To bi značilo da im bude zabranjeno da zaradu iznose iz zemlje, kao što je bio slučaj u Južnoj Koreji tokom godina uzleta.

Znam, ovo vam danas najverovatnije zvuči kao naučna fantastika. Najveća od svih prepreka promenama vezana je za način kako nas globalizovana ideološka matrica regrutuje da radimo protiv sebe, kako proizvodi naš dobrovljni pristanak. Represija je sekundarna i retko se primenjuje. Mada, protesti „žutih prsluka“ u Parizu – bez političkog vođstva, organizovani mimo zombirane levice – odlično ilustruju koliko je ostala značajna.

Kada ovako razdruštvljeni i otuđeni, okovani aspiracijama i hipnotisani vešto indukovanim željama, danas radimo protiv sebe – mi od toga imamo realnu, opipljivu korist. Ovo lukavstvo ideologije se lepo vidi i u stvarnosti, na kineskim pijacama i buvljacima, i u virtuelnoj relanosti, svaki put kada nešto naručimo na AliEkspresu, obično srećni i ponosni što smo našli nešto „neverovatno jeftino“, sve sa slatkim osećajem da smo prevarili sistem. Za veliki broj ljudi subjektivizujuće i samopotvrđujuće „trošim dakle postojim“ odavno je postalo trošim dakle robujem. Varajući sistem mnogi od nas u stvari varaju sebe.

Realnost je složena, zbunjujuća i kontradiktorna, čak i tamo gde nam sve deluje jasno. Ipak, slika o njoj, više od svake „objektivne“ činjenice, zavisi od perspektive, mesta sa koga posmatramo ovoliko asimetričnu globalizaciju. Za više sreće Kineza ima je nedovoljno, za manje nesreće Srba ima je previše.

Ono što je, po mogućnost da naša stvarnost bude promenjena, najgore od svega jeste to što slika o njenim globalnim i lokalnim odrednicama zvuči politički nekorektno. A kada postane rizično opisivati realnost, nestaju šanse da ona bude promenjena organizovanim političkim delovanjem. Oni koji bi trebali da ga vode pretvorili su se u zgađene paralevičare, zabarikadirane u manje ili više udobnim, elitističkim i „kosmopolitskim“ mehurima. Iz njih se mnogo toga ne vidi, a ono što se ipak vidi ovim otuđenim antinacionalistima uglavnom deluje jako ružno.

Biće da je jedna od stvari koje se ne vide to da slavljeni „svet bez granica“ u stvarnosti funkcioniše samo kao svet bez granica za oplodnju kapitala – u kome su milioni osuđeni da postanu ili kmetovi ili višak, ljudski otpad neoliberalne globalizacije.

Deglobalizacija koju je okinuo Tramp preduslov je promena, koje su zatim moguće samo unutar država-nacija. Za to su i ovde preko potrebne, danas nedostajuće, nacionalne političke snage koje veruju u tradicionalno leve ideje uvažavanja rada, solidarnosti i društvene pravde. Dakle snage kojima je na prvom mestu obespravljena i ponižena većina, a tek onda manjine – miljenice neoliberala, koji su (neekonomsko) osnaživanje odabranih manjinica nametnuli kao merilo uspešnosti (ekonomskog) sistema.

Mogućnost da se ovakve snage pojave u Srbiji deluje mnogo manje verovatno od šanse da u SAD pobedi Donald Tramp, moćnik koji je 2018. godine stavio prvi klip u točkove globalizacije. Nažalost, ovdašnji antinacionalizam je prečesto antiljudska ideologija. Ona „dekontaminiranima“ i „nekontaminiranima“ govori da su radnici sami zaslužili da pate – jer su verovatno ili nacionalisti ili mizogini ili homofobični ili senvičari... a neki možda i sve to zajedno. Antinacionalizam se ovde hrani nesrećom i patnjom prezrenih, „nepismenih“ i „nekulturnih“, i usput proizvodi različite metastaze samomržnje, u koje stalno proklizava. U univerzumu Slučajnih Srba, balkanska kletva „da komšiji crkne krava“ lako mutira u – da nama crknu sve krave.

Ipak, treba se nadati. Ko je pre pet godina mogao da pretpostavi da će Donald Tramp postati predsednik i, kao najmoćniji čovek na svetu, uzdrmati nakazni sistem koji ga je stvorio? Ko je mogao da pretpostavi da će 2019. godine lideri najbogatijih zapadnih zemalja bežati od „Davos muškaraca“, napirlitane intelektualne i poslovne bagre koja se svakog januara okuplja u alpskoj idili kako bi čestitala sama sebi? Ko je mogao da pretpostavi da bedeme EU neće rušiti migranti, teroristi i druge nezapadne ale i bauci već demokratski izražena volja oklevetanih masa?

Ne znam ko će ovde oživeti pravu levicu, ali znam da je Srbija danas mnogo više svet nego tokom prethodne tri decenije. Zato Jovo Bakić, Matija Medenica, Borko Stefanović, Aleksej Kišjuhas, Dubravka Stojanović i Dobrica Veselinović neće ostati sudbina naše levice. Oni su samo tužna slika i prilika jednog nestajućeg sveta, zombiji postistorijske prošlosti.

Zoran Ćirjaković