Један од стереотипа о модерним ратовима каже да су то кланице. Рат који је 7. октобра 2023. године почео као једнострана, Хамасова кланица, у којој су жртве били Јевреји, углавном цивили, и они који живели или радили с њима, наставио се после 8. октобра као једнострана израелска кланица, чије су жртве Палестинци, углавном цивили.
Рат против Газе је добар, вредносно неутрални опис те кланице којој се не назире крај. Многи антиратни активисти и други актери верују да злочине над Палестинцима, којима је натопљен, треба именовати геноцидом. Очекивано, друга страна се труди да геноцидизује једнодневну Хамасову кланицу. „Реч геноцид се често провлачи. По мојој процени, била је само једна геноцидна акција и она се десила самог 7. октобра. Не по свом обиму, већ по својој намери“, рекао је Рајан Крокер, бивши амбасадор, описиван и као „амерички Лоренс од Арабије“, у интервјуу Кристијан Аманпур, исповедници глобалне либералне елите.
Нећу у наставку улазити у питање зашто је све убијање у овом делу Блиског истока данас толико масовно и сурово, налик кланици, и зашто му се и даље не назире крај. Нећу се бавити израелским лобијем, улогом хришћанских циониста, војно-индустријским комплексом, понижењима Палестинаца, исламофобијом, ни осећајем немачке односно америчке кривице за (не)чињење у прошлости, што су неки од бројних чинилаца које треба узети у обзир када размишљамо о трајању кланице у којој страдају становници Газе.
Нећу се детаљније бавити ни „индустријом холокауста“, мада тема овог текста има важне додирне тачке са том проблематиком. „Догма холокауста о вечној нејеврејској мржњи… дала је потпуну дозволу Израелу… Јевреји имају свако право да се заштите, како год сматрају прикладним. Чему год сврсисходном Јевреји прибегли, чак и агресији и мучењу, то представља легитимну самоодбрану“, написао је Норман Финкелштајн.
Из угла убијања у Гази, кључне речи су „потпуна дозвола“ и „како год сматрају прикладним“. Наиме, ако је нешто уоквирено као „дозвољено“ и „прикладно“ онда „то“ не може бити названо геноцидом – колико год некоме изгледало као неспорно, очито геноцидно.
„Геноцид“, у стварности, није, ако је икада био, универзално примењива, правна квалификација већ етикета која добија легитимитет у контексту политика називања, које су, по правилу, западне, виско селективне и инструменталне. Као таква, примењивост етикете „геноцид“, и могућност да она заживи и у уђе у колективну свест ван оквира заједнице којој припадају жртве, добила је историјска, цивилизацијска, етничка и друга ограничења.
Та ограничења су значајна јер је начин како су постали схваћени злочини именовани као геноцид такав да чини да се жртве „мањих“ злочина – чак и сами ти злочини – често не рачунају. Другим речима, етикета „геноцид“ данас истовремено „открива“, истиче једне масовне злочине и „прикрива“ друге, често тако што их, у суштини, брише и поништава.
ГЕНОЦИДАШИ И НЕГЕНОЦИДНИ: У овом тексту покушаћу да дам изнијансираније одговоре на неколико повезаних питања, о којима сам већ писао, везаних за схватање, које не мора бити експлицитно изражено, о „геноцидности“ односно „негеноцидности“ народа и других заједница представљених као, углавном „добровољни“, извршиоци масовних злочина, и да, упоредо с тим, вођен сликама масовних злочина над палестинским Арапима, додам још један аргумент против именовања злочина геноцидом. Он је везан за чињеницу да у области Газе масовно убијају припадници заједнице уоквирене као невина, што чини и да жртве њихових злочина, колико год да су стварне и масовне – у суштини не постоје.
Разлика између заједница уоквирених као „геноцидаши“ и „негеноцидне“ није суштинска, ни квалитативна ни квантитативна. Она није последица различите природе, механизама и размере масовних злочина које чине, организују и / или наређују актери везани за тако уоквирене заједнице – већ за односе моћи у „међународној заједници“. Односно, ако заобиђемо ту флоскулу, за интересе и преокупације САД и других западних сила. „Геноцид“ је злочин који се јавља у очима западних посматрача – не у ужасавајућим стварностима.
Именовање једног злочина „геноцидом“ данас подразумева, с једне стране, селективну примену схватање о трансисторијској колективној кривици односно одговорности заједнице из које долазе извршиоци, и, с друге, схватање о трансисторијској колективној невиности свих заједница из које долазе жртве. Чињеница да припадници једне тако схваћене заједнице убијају од 8. октобра 2023. године у области Газе чини да, у суштини, њихове палестинске жртве не постоје, колико год да су стварне и масовне.
Питање – само хипотетичко али то не значи да није легитимно и важно – јесте да ли би политике називања масовних злочина у области Газе биле исте и имале исти исход да Палестинце не убијају људи који долазе из заједнице која је уоквирена као двоструко колективно невина – као западна и као заједница-жртва злочина који је назван геноцидом? Вратићу се касније на природу те њене удвојене, кровне невиности.
Етикета „геноцид“ је добила такав смисао и конотације да чини да, на страни извршилаца масовних злочина, само незападне заједнице могу бити уоквирена као „геноцидне“; као идентитетске, онтолошке заједнице „геноцидаша“; као колективно криве односно одговорне – где је разлика између та два појма постала суштински неважна.
Наиме, инсистирање на разлици између „кривице“ и „одговорности“, када се говори о злочинима названим геноцид, представља један од начина да буде замагљена препознатљива „цивилизацијска“ бифуркација последица називања једног злочина „геноцидом“. Тај расцеп је, пак, неодвојив од схватања западног зла као индивидуалног, „резултата“ личне патологије, у најгорем случају идеолошког, а незападног као колективног, пуког израза културалне патологије, где улога идеологија може бити само секундарна.
Махмуд Мамдани је то сажео у тумачењу која каже да један муслиман – као и сваки други не-западњак из чије заједнице долазе актери злочина који је уоквирен као еталон или симбол зла, какав је била Сребреница, затим 11. септембар, а по многима и 7. октобар – мора не толико да докаже да је „добар“ колико да стално доказује да је „добар“. Он мора да живи то доказивање, које, када је реч о Србима, укључује „суочавање“ са изабраним, не толико ружним колико поружњеним, страницама геноцидизоване српске историје.
Насупрот томе, један западњак мора да покаже да је „лош“, односно да је сам постао лош међу „добрима“. Ако то не учини, подразумева се да је „добар“.
Ми смо схваћени као по себи „лоши“, робови наше окамењене културе, склони злочињењу. Штавише, злочинотвроство је уоквирено као централна димензија наших културалних односно цивилизацијских „фабричких подешавања“. Западњаци су, пак, схваћени као по себи „добри“, произвођачи „праве“, модерне, „културне“ културе, људи који су културално односно цивилизацијски пелцовани од злочињења. Доброчињење, везано за наводно спасилачки импулс, уоквирено је као отелотворење њихових „фабричких подешавања“ – мада данас није схваћено као „терет белог човека“ већ као „терет западног човека“. То саморазумевање, наравно поред интереса и емоција, ако их има, а у случају Срба, Руса и Арапа их има, у позадини је и НАТО агресије 1999. године и огромне помоћи Украјини.
Немци су, каже располућени наратив о извршиоцима масовних злочина, требали само да се денацификују, ослободе окова идеологије, док ми треба да се културно деконтаминирамо – што је уоквирено као немогућа мисија, процес који не може имати крај. Зато Немци не могу бити геноцидни, колико год да је велики геноцид који су извршили, док Срби не могу престати да буду геноцидни.
Оно што је тамо, на Западу, у сенци мита о крају историје уоквирено као случајност, геноцидна грешка једне велике историје, овде, на не-Западу, тумачи се као потврда правила, отелотворење једне геноцидне историје, говори нам та бифуркација кривице и одговорности која цивилизацијске разлике не само вреднује већ их смешта у црно-бели ментални рам.
Реч „геноцид“ се изгубила у конотацијама и изгубила је своју невиност и када се говори о жртвама. Она заједницу из које долазе жртве злочина названог геноцид уоквирава као заједницу-жртву. Та заједница постаје схваћена као не толико колективно невина већ, практично, бива створена слика идентитетске, у суштини онтолошке, невиности заједнице из које долазе жртве злочина названом геноцидом. Невиност постаје схваћена као датост, једна од централних идентитетских одлика те заједнице – налик вероисповести, језику и писму. То схватање се данас примењује на Бошњаке и Тутсије, скоро колико и на Јевреје.
Зато, све чешће и упадљивије, етикета „геноцид“ није слуга добра већ алатка за производњу новог зла – које је склоно да буде поредиво са оним злом које је именовано геноцидом.
Газа је место где се данас сусрећу ружно лице, бифуркација схватања кривице, и још ружније наличје, армирање схватања колективне невиности, овог све популарнијег и све деструктивнијег неологизма. Квалификација „геноцид“ је тако од „непријатеља“ масовног убијања, средства да оно буде заустављено, обесхрабрено или предупређено, постала „масовни убица“ – „дозвола“ за некажњиво масовно убијање и друга злочињења.
За разлику од области Газе, ужас у Босни и Херцеговини одавно није акутни. Многима делује као далека прошлост, али крвава прошлост је само замрзнута у тој несрећној земљи, коју половина становника не доживљава као своју. Не верујем да „мирна Босна“ може преживети рађање следећег светског поретка. Босна живи дугачко примирје, које одржава западна „мировна окупација“. Оно може да потраје, али мора имати крај. Иако је главни повод област Газе, ово је, истовремено, текст о томе зашто је историјски споразум – који би могао да гарантује мирну Босну, без још једног крволиптања – постао немогућ.
Над садашњошћу којој се не назире крај у делу Леванта, који поред области Газе укључује окупирану Западну обалу (реке Јордан), Либан и исечке Сирије, као и над будућношћу Босне, надвије се чињеница да један од страна има ореол жртве геноцида. Зато Босна не може имати светлу будућност и зато становници области Газе немају животну садашњост.
Оно што их масовно уништава није израелско насиље по себи колико чињеница да га врше припадници заједнице која је уоквирена као жртва геноцида – као колективно, вечно, надисторијски невина. Тврдња коју сам одавно изнео – геноцид је убилачка, геноцидна реч – не произилази само из анализе прошлости, механизма „спојених судова“ колективне кривице који карактерише масовне злочине назване геноцид у другој половини двадесетог века на Балкану и у Централној Африци, где су бинарно уоквирене заједнице наставиле да живе заједно, већ се аргументи у прилог ове тезе могу нађи и у стварности Блиског истока.
Зато би суочавање са злочином именованим као геноцид морало да обухвати и суочавање са тим суочавањем; са чињеницом да суочавање са геноцидом трасира пут – да ли новом геноциду да ли неким мањим масовним злочинима, који могу укључивати „етничко чишћење“, остаје техничко питање, више ствар политика називања него живљења.
Чињеница да, пак, израелски злочини у области Газе не могу бити схваћени као „геноцид“ неодвојива је од чињенице да су извршиоци тих масовних злочина претходно уоквирени као део заједнице-жртве геноцида. Стварност, логика, природа и суштина масовних злочина које припадници те заједнице данас чине сасвим је секундарна, ако уопште има било какав значај, када је реч о политикама називања израелских злочина у области Газе.
Та невиност објективно кривих људи је други, подједнако важан, аспект потребе да будемо суочени са последицама називања једног злочина геноцидом – без обзира да ли је неспорно геноцид, као злочин на Јеврејима, где, подсећам, касније нико није био осуђен за геноцид, ни у Нирнбергу ни у Јерусалиму, или се он може оспоравати, као када је реч о општинском, једнополном „геноцидчићу“, где су се парасуд у Хагу и западни медији утркивали у геноцидизацији почињених масовних злочина над бошњачким мушкарцима.
Не треба губити из вида да је прва особа која је проглашена кривом за геноцид био Хуту, политичар и бивши учитељ, 1998. године, на суђењу у Аруши. Прва особа која је у Немачкој осуђена за геноцид је била српске националности, 1997. године. Скоро све, ако не све, особе које су до сада оптужене или осуђене за злочин геноцида су припадници незападних заједница, оних који важе за непријатеље (колективног) Запада.
ИМЕНОВАЊЕ ГЕНОЦИДА И СРПСКО ИМЕ: У Србији и окружењу је одавно заживела обилато финансира „индустрија геноцида“. Њен „производ“ је садржан у једном од бројних слогана – именовати „то“ геноцидом. „То“ је заменица која се у Србији и Републици Српској користи када се говори о Сребреници односно масовном злочину у околини Сребренице – који је ова моћна „индустрија геноцида“, истовремено локална и глобална, уоквирила не само као синегдоху српске историје већ и као синегдоху „српског зла“ као осе балканске историје.
Али, „то“ је заменица која се намеће и када говоримо о злочинима у области Газе, не-геноциду који садржи инверзију политике називања примењене у случају Србренице.
Главни циљ овог текст – иако ми је повод суочавање са злочинима у области Гази, које су за Запад „то“, и улогом етикете „геноцид“ не само у (глобалној) перцепцији израелских злочина у Гази већ и у (локалној) стварности тих злочина – јесте да допринесе суочавању са суочавањем са сваким злочином који је назван геноцидом.
Пошто не само имам српско име и презиме, већ сам почео – између осталог и зато што сам се временом суочио са својом суоченошћу са Сребреницом и политикама њеног називања – да истичем да сам (постао) српски националиста, осећам потребу да истакнем да све што се у овом тексту односи на називање Сребренице односи се и на називање Јасеновца, који је постао симбол масовног страдања Срба у првој хрватској независној држави.
Другим речима, тема овог текста није оправданост називања једног злочина геноцидом већ последице називања било ког злочина геноцидом. Или, да будем још директнији, желим да сугеришем да је пут до Сребренице поплочан (и) сећањем на Јасеновац, а пут до Газе (и) сећањем на Аушвиц. Једноставно, геноцид се геноцидом не избија. Напротив, називање злочина геноцидом наводи на следећи злочин који би могао да буде назван геноцидом.
Желим да уз помоћ једног актуелног, не-балканског, „неопипљивог“, нама далеког случаја масовних злочина у области Газе – који овде немају личне димензије и не тичу се директно људи на овом простору; не обликује наша носећа, „надидеолошка“, идентитетска саморазумевања – сугеришем два повезана закључка.
Први, да ниједан злочин не треба именовати геноцидом, и други, да чињеница да су неки злочини већ именовани геноцидом генерише нове геноциде и „геноциде“, масовне злочине који су налик геноциду или поредиви са схватањем неспорног, „правог“ геноцида. Упоредо с тим, оно охрабрује суштинску равнодушност према жртвама таквих злочина. Раније према Хуту цивилима у источном ДР Конгу, данас према Арапима у области Газе.
Може се, чак, рећи да је претходно именовање масовног злочина над Јеврејима геноцидом, које је, ако га посматрамо из угла чињеница, несумњиво било оправдано, важан део онога што данас у области Газе „убија“ Палестинце у тишини која је заглушујућа.
Исто важи и за жртве „другог руанданског геноцида“, покоља десетина хиљада Хутуа који се 1996. и 1997. године дешавао на истоку Конга – али, захваљујући дипломатским и другим интервенцијама САД, никада није објављен извештај УН о том масовном злочину као, вероватно, геноциду. „Процурео“ је тек 2010. године. Важан чинилац тишине којом су ови злочини били обавијени је чињенице да су их извршили припадници Тутси заједнице, која је две године раније уоквирена као заједница-жртва злочина названог геноцидом, и снаге Руанде, државе над којом је та заједница-жртва преузела пуну контролу.
ЗАЈЕДНИЧКИ АНТИСРПСКИ ПОДУХВАТ: Нажалост, да бих могао да напишем један овакав, јако клизав и деликатан текст, он је морао да садржи не само јасне тезе о питању које је, по себи, јако сложено, вишеструко условљено и контраинтуитивно, већ и одговоре на бар нека од сумњичења која могу да наслутим. Она се тичу тумачења мојих мотива, изнад свега чињенице да овај текст пише неко ко је Србин – „после Сребренице“, што је први пут, у мом случају, искоришћено крајем деведесетих, од стране једног Аустријанца, дакле Хитлеровог сународника, званичника ОХР-а, администратора „мировне окупације“ Босне, када сам неке од ових теза изнео у још неискристалисаној и много блажој форми.
Да бих што јасније изложио тему овог текста, изразићу је индиректно, као серију питања која могу да допринесу бољем разумевању псеудоправне перверзије – која у Гази није само ствар називања већ и убијања:
Зашто, чак и у самој Србији, када се каже Јасеновац, мало ко помисли на Хрвате? Зашто су масовни злочини Хрвата и њихове државе током Другог светског рата схваћени као усташки, деетнификовани, и, практично, ван „српског света“ или не постоје или имају занемарљиво место у свести људи који су склони да размишљају о геноциду?
Зашто се, када се каже Сребреница, пречесто не толико мисли на Србе колико на српску „геноцидност“? Зашто су извршиоци масовних злочина у околини Сребренице етнификовани, и зашто се Сребреница данас нуди као симбол геноцида, његово оличење?
Зашто када кажемо Аушвиц мислимо на Јевреје као заједницу жртву, али не и на Немце као „геноцидаше“? Зашто је њихов масовни злочин деетнификован и везан за идеологију? Зашто Немци и Хрвати, по правилу, нису посматрани као геноцидни, а Срби пречесто јесу?
И, коначно, ту је група новијих питања, која ме навела да напишем овај текст, фокусиран на то како данас бива схваћено и третирано страдање жртава масовних злочина које чине припадници заједнице схваћене као жртва масовног злочина названог геноцидом.
Зашто се, када се говори о масовним злочинима у области Газе, релативно ретко размишља о могућности да је реч о геноциду који траје, док је, на пример, фрљање речју геноцид у случају Дарфура постало ендемско и серијско? Зашто злочини, по правилу, бивају описани као израелски а не јеврејски? Зашто је денквербот промишљати геноцидност извршилаца?
Чини ми ње да је подједнако проскрибована могућност да о геноциду на дискредитујући начин пише један Србин. Овакви српски гласови, и они Срби који их износе, постали су, у суштини, „субалтерни“ – они не могу да буду чути ван миљеа који је дискурзивно озверен, нацификован и фекализован, и тиме дискредитован, без обзира колико су њихови ставови легитимни и засновани на чињеницама које се не појављују само у оку посматрача.
Проблем са сваким српским именом јесте да су српски гласови заглушени и стигматизовани ако не доприносе наративу о Сребреници као не само геноциду већ о Сребреници као злочину онаквим каквим га је не насликао хашки паратрибунал.
А он је, уз подршку НАТО и повезаних антисрпских актера, не само пресуђивао већ је писао једну инструменталну, употребљиву, деформисану и уподобљену „историју“ ратова за југословенско наслеђе, коју нам Запад и његови српски пулени данас намећу као не толико званичну колико једину дозвољену. Та селективна, лажирана историја, у којој је „српско“ зло ботоксирано а антисрпско затомљено или избрисано, постала је једина „историја“ са којом траже да се суочимо. Геноцид, али не онај у НДХ, њен је кључни чинилац.
Део те историје је и конструкција предисторије Сребренице и других злочина, тачније наратив о историјској и културалној позадини „српских“ злочина. Они су уоквирени као, у суштини, предодређени, надполитички, као истовремено злочини српства и, по некима неизбежна по некима очекивана, „кулминација“ српске историје – па и као „име“ српства.
Реч је о подмуклом споју културалног, друштвеног и историјског есенцијализма, који је уткан у кључне пресуде хашког паратрибунала и учинак његове моћне медијске и академске подршке. Судећи појединцима, он је пресуђивао српству. Чак и када је неки Србин проглашен невиним по некој основи, и та пресуда је оснаживала хашку слику Срба као колективно кривог, геноцидног народа. Тај експериментални, дефектни трибунал – који је Сребреницу цементирао као „име српства“ – треба посматрати као важан ослонац заједничког антисрпског подухвата. Мит да међународна политика бива вођена интересима а не емоцијама је будалаштина. Србе је у „нацисте“ претворио спој емоција и интереса.
Једино суочавање које је Србима и Србији, разједеној аутошовинизмом, неопходно, јесте суочавање са оваквим суочавањем са Србереницом и њеним „пртљагом“, оним што она данас подразумева и сугерише. То укључује и суочавање са кључним речима и логиком коју, свесно или не, примењују предузетници тог високо селективног суочавања, као и са „лековима“ које бивају сугерисани, од којих је кључни „културна деконтаминација“.
Србији је данас преко потребно суочавање са расистичком потком захтева да се Срби суоче са Сребреницом и прикљученијима; са изабраним, не толико ружним колико систематски поружњиваним, страницама српске историје. Суочавање са суочавањем би нам помогло да препознамо расистичку суштину клеветања и серијског озверивања малог незападног народа, који је европски белачки и зато је могао да остане легитимна мета дехуманизујућих и сродних стереотипа – и заврши у загради политичке коректности.
Суочавање са суочавањем подразумева и суочавање са сликом Срба и српских злочина из које је изведена потреба за колективним суочавањем. Једноставно, ако је кривица индивидуална, нема потребе да се Срби суочавају са било чиме. „Суочавање“ је императив која представља лакмус папир схватања о колективној кривици односно одговорности Срба, пошто је у овом политизованом наративу разлика између та два појма неважна.
Наравно, суочавање са суочавањем би морало да обухвати и суочавање са (бе)смисленошћу тог појма, када се говори о злочинима, и са његовом сврсисходношћу. Пошто, све што нам се нуди као „аргумет“ је серија стереотипа, заснованих на логичкој грешци, поистовећивању постојања корелације, повезаности или следа догађа, са узрочношћу, постојањем узрочно-последичне везе („correlation implies causation“ fallacy).
Одличан пример је текст „Наслеђе деведесетих клица новог насиља“, објављен у магазину „Радар“, у коме нема ниједног „аргумента“ који не садржи ову отровну логичку заблуду. Она је један од главних генератора аутошовинистичког и сродних становишта у Србија.
Инсистирање на суочавању је неспојиво са тврдњама да се Хаг бавио само индивидуланим кривицама. Зашто би се колективно суочавали са кривицом ако је та кривица стварно, дакле не само паролашки, индивидуална? Ту је небитно колико је кривих и одговорних појединаца – десетине, стотине, хиљаде или више. Суочавање са Сребреницом је у Србији смислен захтев само ако је кривица схваћена као колективна, све-српска.
Суочавање са таквим суочавањем, и инсистирањем на њему, начин је да се суочимо са механизмима сатанизације, нацификације и озверивања српства, који имају своју погубну унутрашњу димензију – аутошовинизам склон да проклизава у аутонацизам.
Постоје и други проблеми са учинком хашког паратрибунала, кога је корисно посматрати као „копиле“ мита о крају историје, и његове активистичке подршке. Један од последњих који су дошли до изражаја је везан за чињеницу да је геноцид над Србима у Хрватској претворен у општински, „јасеновачки“. То је још један разлог зашто нам је потребно не само суочавање са суочавањем већ и суочавање са оним у шта се изметнула етикета „геноцид“.
ЈОШ ЈЕДНОМ У ИМЕ НИКАД ВИШЕ: Одавно сам схватио да овде, на Балкану, и у Централној Африци, „никад више“ у „културалном“ преводу – у контексту у коме су заједнице жртава и извршилаца наставиле да живе заједно (Руанда и источни Конго) или једни поред других (Босна) – значи „никад више нема“ и подразумева „још једном њима“. То „још једном“ у име „никад више“ може бити, мало је важно, превентивно, одбрамбено или осветничко.
Рационализација тог „још једном“ - деведесетих, у сенци сећања на Јасеновац и Јадовно, колико и данас, у сенци сећања на Сребреницу и Омарску - каже: „Чак ни овца не иде два пута на клање“.
Све у вези геноцида, могло би се рећи инстиктивно, данас бива схваћено као не само као једнодимензионо и колективно – и кривица и одговорност и страдање и невиност – већ и као вечно. „Геноцид“ је квалификација која не налаже само непраштање. Она налаже убијање. Зато именовање једног масовног злочина геноцидом, без обзира да ли је оправдано или не, постало је не толико путоказ ка следећем геноциду, или нечему непријатно сличном, колико „дозвола“ да геноцидолики злочини буду чињени.
(Историјска) Палестина је постала јединствена, незаобилазна дестинацију у глобализацији појма „геноцид“, и она, баш зато, одлично илуструје његово ружно, злочинотворно наличје.
Као и многе друге западне нормативне идеје, посебно оне које имају моћ да преобликују постојеће субјективитете и успостављају нове, „геноцид“ је путујући концепт који не бива само „транспортован“ већ се трансформише у процесима његове глобализације. Он бива реконтекстуализован и преобликован на незападним дестинацијама. Оно што је кључно, дискурс геноцида на Балкану и у Палестини почиње да живи у контексту који није поредив са оригиналним, у коме је заживео као опис динамике масовних злочина у том контексту.
Наиме, ако на тренутак заборавимо меру у којој је Хитлерово односно нацистичко односно немачко „коначно решење“ (јеврејског „питања“) било успешно – ваздушном линијом је раздаљина између Тел Авива и Берлина 2850 километара, а најкраћи копнени пут је дуг 4020 километара. Зато, физички, није могуће никакво јеврејско-немачко „још једном“.
Али, то не значи да је „никад више“ стигло на Блиски исток непромењено, са оним смислом који му нова стварност гарантује у Немачкој и околини – где је „никад више“ цементирано као безусловно, као „никад више“ без субјекта и објекта. Не захваљујући „денацификацији“ Немачке, већ због стварности коју су обликовали логори смрти и бег Јевреја од погрома.
Босна и околина и Руанда и околина су нам већ демонстрирале да је, у Сарајеву јако популарна, теорија Грегорија Стентона о „десет фаза геноцида“ фатално мањкава. Сваки геноцид је прва „фаза“ следећег геноцида, док тај геноцид затим поставља темеље следећег. Наиме, сама квалификација једног масовног злочина као геноцида, његово именовање, постаје генератор следећег, олакшава да геноцид, или нешто што непријатно личи на геноцид, било по коришћеним методама било по последицама, постане стварност.
Именовање не само Јасеновца већ дугачке серије „усташких“ злочина у данашњој Хрватској и Босни и Херцеговини геноцидом, што је неодвојиво од чињеница да је та реч постала расположива и примењива у контексту страдања Срба у Независној Држави Хрватској, прва је „фаза“ покоља мушкараца после пада Сребренице, звали „то“ геноцидом или не.
Чињеница да су злочини почињени после пада Сребреници именовани као геноцид, утрла је пут следећем. То је, истовремено, последња, дванаеста „фаза“ претходног и прва „фаза“ следећег, очекиваног. Поновићу, логику која га чини вероватним оличава схватање, која се може чути у босанским џамијама и око њих – да истог курбана можете клати само једном.
ЛИЧНЕ КРИВИЦЕ ЗАПАДА И КОЛЕКТИВНЕ КРИВИЦЕ ОСТАЛИХ: Из српског угла, још више него из угла становника Газе, значајна су она реална ограничења примењивости етикете „геноцид“ која се тичу поделе света на Запад и не-Запад – односно Оријент, често у западном канону и јавном говору називан „остали“, што је скуп различитих истока Запада.
(Као не-Западњак, с гуштом практикујем оријенталистику и себе видим као оријенталца. Свако ко ме овде због тога именује као „аутооријенталисту“ је аутооријенталиста који верује да Срби, и припадници други незападних заједница, не умеју сами да мисле; ни о себи ни о другима; већ да смо само у стању да репродукујемо западна мишљења. Оријентализам је домен који припада правим, западним, и замишљеним, српским, Западњацима.)
Чињеница да, с једне стране, само незападни народи могу бити схваћени као „геноцидни“, док, с друге, сви западни и само неки не-западни народи имају реалне шансе да буду схваћени као „жртве геноцида“, тачније да им тај статус буде признат у случају када насиље коме су изложени задовољава интуитивне и квазиправне критеријуме, додатно компликује анализу коју нудим и усложњава примену закључака које изводим.
При томе, аргументација коју износим се у Србија суочава са деструктивном, ослепљујућом илузијом да је Србија западна земља. Њој су командне националне, „десне“ елите у Србији склоне колико и доминантне а(нти)националне, „левичарске“.
Нажалост, мало шта у вези Независне Државе Хрватске, која редовно, обично несвесно, бива сведена на Јасеновац, као и уоквиравања Сребренице као синегдохе српства, можемо адекватно разумети ако не уважимо српску незападност, коју је, по аналогији са „другом Србијом“, корисно посматрати као другоевропејство, и његове ине импликације. Па ни разлоге зашто су „хрватски“ злочини (п)остали „усташки“, а „српски“ остали „српски“.
Без узимања у обзир наше незападности, и природе наших веза са Западом, који је власник механизма називања злочина геноцидом и „животног века“ таквог именовања, не можемо разумети зашто је истекао некрополитички „рок трајања“ много већег броја Срба убијених у Јасеновцу, да на тренутак оставим по страни друга стратишта у НДХ, и зашто се чине бројни напори да, суштински малобројније, сребреничке жртве не добију свој некрополитички „рок трајања“. Те напоре, између осталог, илуструје слоган: „SREBRENICA – IME GENOCIDA“.
Подсетићу „геноцид“ је појам, опис масовног злочина, који добија смисао тек поређењем са другим злочинима, квантитативном колико и квалитативном. Он функционише као англомерација, скуп ратних злочина, без суштински новог облика злочињења, не само када говоримо о конститутивним квалификацијама већ и када је реч о намери. Наиме, материјализована намера да буде уништен део једне заједнице постоји у бројним ратовима и војним операцијама које нико не посматра као геноцидне.
Сребреница, ипак, није „презиме“ српског аутошовинизма – то је достојевштина. Сребреница је нешто много горе – „презиме“ српског аутонацизма, екстрема унутар једног екстрема, који је именовао Слободан Антонић, и аутогеноцидне жудње којом је натопљен. Та жудња углавном није освешћена, иако бива јасно изражена, не само у баналним фразама типа залужујемо да не постојимо / нестанемо / да нас нема. Философија паланке је „Мајн кампф“ наше крвожедне самомржње, не знам има ли јој равне, која је Аушвиц гурнула у сенку Сребренице. И успут избрисала Јасеновац и његове нејеврејске страдалнике.
ИМЕ (ПОЛОВИНЕ) ГЕНОЦИДА: Оно што је истовремено збуњујуће и што открива подмуклу, „цивилизацијску“ бифуркацију, подвајање појма „геноцид“ – Аушвиц је постао само пола „имена геноцида“. Он је данас схваћен као „име“ јеврејских жртава, њиховог огромног страдања, али не и „име“ њихових немачких егзекутора, њихове огромне кривице.
Да на тренутак оставимо по страни „политике именовања“ злочина геноцидом, које су дошле до изражаја у случају Сребренице, а још су упадљивије су у области Газе, и серију повезаних, само привидно техничких питања. Као што су када један злочин постаје масовни или колико је лешева потребно да би једна гробница могла бити описана као масовна, када је „само“ колективна или заједничка. (На то питање није успео да одговори „конзилијум“ западних извештача током ископавања прве масовне / колективне гробнице Бошњака на територији Републике Српске, недалеко од Нове Касабе / Шешељева / Душанова.)
Да заборавимо овде и на два главна аршина која интуитивно, здраворазумски – мада оклевам да користим ту реч, пошто је наш разум, био здрав или не, обликован нашим искуствима и условљен оним што нам је замисливо – везујемо за појам „геноцид“: намеру и број мртвих. Уосталом, никада нећу заборавити јутро када је пијани Војин Димитријевић на радију Б92 објашњавао да нико не мора да буде убијен да би један злочин био геноцид.
(Људи су склони да верују сами да знају шта јесте геноцид – било зато што га сами „виде“ било зато што су чули о њему. Тачније, зато што су видели како им је презентован од стране „сведока“, било медија било актера који имају лична искуства на простору захваћеном оружаним сукобима. Та саморазумљивост је делом последица чињенице да нико није проглашен кривим за први, сасвим неспорни, злочин именован геноцидом – над Јеврејима. Чињеница да сви знамо да је то био геноцид, иако никада није „пресуђен“, сугерише да можемо сами да знамо да је неки други злочин геноцид. Да не улазим овде у саморазумевање (припадника) заједница укључених у сукобе обележене масовним злочинима, и моћ менталних слика прошлости и будућности којима оперишу, ни у важно питање да ли себе и своје виде као жртве геноцида.)
Да на тренутак игноришемо и Хашки парасуд; и сав бућкуриш који је усисао и сву статутарну и псеудозаконску акробатику коју је сам стварао; и ко му је све, и по којим критеријума, сервирао односно ускраћивао доказе; и Дејана Анастасијевића и Флоренс Артман, па чак и Војислава Шешеља – који је свему томе поставио огледало и тако се искупио чак и за оно за шта је био крив, ако је уопште постојало нешто за шта је био крив. Уосталом, један Србин може бити крив само упркос пресуде тог Хашког парасуда – не због ње.
Стварност појма „геноцид“, оно што он јесте – дакле не оно што би требао да буде или што је могао да буде – личи ми на Неродимку, реку која воду шаље у два слива, дунавски и вардарски, и два мора. Она је обележила детињство моје мајке Марије.
Србе, све Србе, незападни народ, етикета „геноцид“ је послала је у „море“ колективне, свенародне кривице, а Немце, све Немце, западни народ, у „море“ колективне, свенародне невиности. Зато нам Сребреница, а не Аушвиц, може бити представљена као име геноцида. И зато у Гази не може бити израелског геноцида – чак и ако неки суд пресуди да га је било.
При томе, иако то није главна тема овог текста, али јесте важно за разумевање онога о чему данас говоримо када говоримо о „геноциду“, вратићу се сада на двоструку, кровну колективну невиност Јевреја – која релативизује или обесмишљава све њихове индивидуалне кривице. Израелци, сви Израелци, и они који буду проглашени кривим, ако буде таквих, у причи о „томе“ што се дешава у области Газе, и када говоримо о релевантним, делотворним политикама називања „тога“ што се дешава, двоструко су колективни невини.
Прво, сви Јевреји су невини као заједница мега жртава, жртава над жртвама, жртава не само ур-геноцида већ и геноцида над геноцидима. Њихова колективна невиност је неодвојива од чињенице да су као заједница постали неформална али подразумевана – у суштини неоспорива, пошто свако ко покуша да јој оспори статус еталона жртвености ризикује да тиме оспори себе – јединица страдања, где друге заједнице-жртве могу полагати право само на мањи или већи део јеврејске јединице колективне жртвености.
Друго, мање значајно али и даље јако моћно, штавише довољно за колективну невиност и без узимања у обзир колективне невиности која исходи из невиности жртава холокауста: Јевреји су колективно невини као западњачка заједница, заједница западних, „добрих“ људи, који не могу бити колективно криви, криви као заједница. Западњаци не могу бити „геноцидни“. Тако нису били схваћени Немци и тако данас не могу бити схваћени Израелци.
Понекад се западност Израела губи из вида зато што су Јевреји, вођени својом западном дијаспором, својим Ашкенази огранком, себе колективно уметнули у егземпларно незападно, блискоисточно окружење, из кога су као заједница претходно били изгнани много пре него што је подела на Запад и његове Истоке постала смислена одредница.
Затим су Јевреји своје, углавном касније придошле, незападне дијаспоре систематски окцидентализовали, што, наравно, без обзира на добру вољу и ресурсе, није могло да буде сасвим успешно. Мада, тај неизбежни дубоко културални „неуспех“ је, истовремено, постао важан савезних израелских војних и политичких успеха. Израел је једина западна земља не само на Блиском истоку већ и у Азији. (Мајушни Сингапур, Емирати и Катар, као и, нешто већи, Тајван, Јужна Кореја или Јапан, незападне су земље које спадају у богати „Први свет“.)
НЕВИНОСТ НАСЕРА ОРИЋА: Подсећам, тема овог текста нису јеврејске употребе и злоупотребе дискурса холокауста по себи. Не бавим се идеологизацијом и инструментализацијом холокауста као злочина над Јеврејима, мада она није ни наивна ни бенигна, већ последицама глобализације квалификације „геноцид“, једне од кључних речи дискурса холокауста, асоцијацијама којима је постала оптерећена и мере у којој је не само обесмишљена, инструментализована и девалвирана већ постала контрапродуктивна.
Шта год да су биле намере оних који су 1948. године кумовали несрећној „Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида“, посебно њеном другом члану у коме је тај „злочин над злочинима“ толико широко дефинисан да се поставља питање да ли је уопште могао да избегне инструментализацију и, прилично буквално, „вепонизацију“, као и намере западних, првенствено америчких, моћника који су после 1967. године утискивали тај појам у свест људи широм света – геноцид није (п)остао правна категорија.
Чињеница да етикета „геноцид“ има јуристичку копрену замагљује данас централну, идентитетску димензију те квалификације и њену политичку природу – која је ствар односа моћи у свету и „политика називања“ у служби интереса доминантних, западних актера.
Поновићу, када говоримо о геноциду, ми не говоримо само о колективној кривици односно колективној невиности свих припадника једне од две заједнице – већ и о идентитетској, трансисторијској невиности целе „заједнице-жртве“ и идентитетској, трансисторијској кривици целе „заједнице-извршиоца“ – „геноцидаша“, како воле да кажу у Босни и Руанди, где је заокружен савремени, могло би се рећи надправни, смисао појма „геноцид“, који су међународни паратрибунали касније уоквирили као злочин незападних људи.
Немце је, наиме, „аболирала“ њихова западност, што је у немалој мери везано и за мит о „крају историје“. Наиме, чињеница да су масовни злочин у Босни и Руанди почињени после објаве њеног „краја“ – који је био схваћен као „ресетовање“ историје, брисање прошлости која је претходила паду Берлинског зида – дакле после „почетка“ нове историје, „историје 2.0“, допринела је да злочини у Босни и Руанди буду уметнути у рам колективне кривице односно одговорности заједница које, наводно, одбијају да живе у срећном постисторијском свету већ настављају да пишу, наводно завршену, унесрећујућу „историју 1.0“, оптерећену пред-постисторијским холокаустом, који је, наизглед парадоксално, кумовао савременом наративу о злочину названом геноцид али се тај наратив на њега не примењује, тачније не примењује се на начин на који се примењује у Босни и Рунади.
„Геноцид“ је постао бинарно есенцијализујућа, онтолошка категорија – склона да производи илузије о постојању вечног врхунског зла и вечног врхунског добра, чиме не толико сугерише колико диктира закључак да не могу постојати кривци унутар заједнице-жртве нити невини унутар не-западне заједнице-извршиоца.
Зато Бошњак Насер Орић бива третиран као суштински невин, а чак ни и новорођена српска беба у Републици Српској не може бити посматрана као невина.
„Невиност“ Орића је у великој мери директна последица идентитетски схваћене, у суштини онтолошке, невиности припадника заједнице која је у Хагу, и у глобалним медијима, проглашена жртвом геноцида – који данас може да буде и општински, или на нивоу неке месне заједнице. Оног тренутка када је у својој пресуди хашки парасуд употребио реч геноцид, осудио генерала Крстића, а затим и Караџића и Младића, он није само прогласио све Србе (колективно) кривим, укључјући и оне које је сам ослободио кривице, већ је учинио све Бошњаке (колективно) невиним, укључујући и оне које је прогласио кривим.
Уосталом, Сретен Угричић је овде, у књизи коју је објавила „Лагуна“, паракњижевнички филозофирао о томе да се сви Срби рађају као „онечовечени“. То значи да, ако су заклани као бебе, пре него што постану свесни и дођу у прилику да се „очовече“, по Угричићу њихово клање не може бити третирано као злочин против људи. Поред (ауто)нацификације, (ауто)дехуманизација је кључна манифестација аутошовинистичког становишта у Србији.
Постисторијско схватање заједнице жртава, где је историја ресетована, и тако „очишћена“ од ружне западне прошлости, упарено је са „цивилизацијском“ бифуркацијом коју сам поменуо – чињеницом да се оваква логика не примењује свуда на исти начин, па се говори о западним егзекуторима, као индивидуама, вођеним идеологијама и, евентуално, затрованим, „контаминираним“ институцијама, и незападним заједницама егзекутора, као колективитетима, контаминираних националном културом, где су идеолошке, институционалне и историјске димензије или суштински неважне или само потпорне, било као катализатори наводно културално условљене геноцидности било као њени појачивачи или окидачи. Прво схватање се тиче Немаца и Израелце, друго погађа Србе и Хутуе.
ГЕНОЦИД КАО ДРУГО ИМЕ МОДЕРНОСТИ: Оно што се, не само овде, редовно губи из вида јесте да је слика данашња западне модерности творевина историје Запада – њених мрачних страница много више него светлих. То се односи на све аспекте и димензије модерности, политичке колико економске, обележене обиљем, и све друге. Таква западна стварност је постала потка постисторијске слике света, али она се не може разумети – ни, што је још важније, достићи на не-Западу – ако не узимамо у обзир како ја настала, њену историју, чије брисање је обавила (пост)идеолошка операција. Она је испод тезе о „крају историје“ сакрила „брисање“ западне историје, која је створила глобализовану матрицу модерности.
Глобализација модерности, обликоване на Западу, по западној мери и уз помоћ западне историје, није била могућа као њено пуко пресађивање – репродуковање садашњости Запада, институционалног и свих других оквира и норми које у њему функционишу, на другим местима и у другачијим контекстима. Модерност, да би постала одржива на не-Западу, налаже понављање различитих, неретко најружнијих, страница историје Запада.
Геноцид односно холокауст су злочини конститутивни за обликовање огледне, оригиналне западне модерности. Зато је модерност, свуда на не-Западу, стизала у сенци геноцида, који је, уз помоћ постисторијских илузија и „међународних кривичних трибунала“, које су породиле те илузије, постао схваћен као злочин незападних људи – обележје не-Запада.
Посматран у историјској стварности, не кроз призму њеног „постисторијског“ ресетовања, геноцид је, као и Запад или капитализам – један од „синонима“ модерности. Геноцид је уписан у срж оригиналне, нормативне и нормализујуће (западне) модерности. Холокауст је једна од оних чињеница које су учиниле да Запад постане Запад. Холокауст је огледало његове суштине, колико и име патологије од које је тешко замислити монструознију.
Зато не верујем да је глобализација модерности, тог тотализујућег друштвеног, економског и политичког оквира развијеног на Западу, била могућа без глобализације западних образаца злочињења, укључујући и ону „мустру“ која је, касније, названа геноцидом.
Није случајно да је – тек пошто га је искористио као „мердевине“, једно од средстава које су му помогле да се, не само економски, „попне“ на развојне висине на којима данас „седи“ – Запад такво злочињење не само именовано и стигматизовао већ и бескрајно „растегао“ несрећном Конвенцијом. Она је допринела стварању илузије да је геноцид одлика не-Запада, а не западна „алатка“ помоћу које „они који касне“ могу да „ухвате корак“ са Западом и постану модерни на начин на који је Запад претходно постао модеран.
Жеља да постану западнолике, да буду богате, „уређене“ и са „чистим улицама“, јесте оно што незападне заједнице – у околностима које постоје у различитим земљама и деловима света, од Обале Слоноваче до Индије, од Бурме до Јужне Африке – гура ка геноциду.
Није на одмет подсетити ни да су Немци (под Хитлером) свету, упоредо са Аушвицом, даривали идеје „чистих улица“ и „нулте толеранције“, и да је идеја о обавезном рециклирању нацистичка. Штавише, реч је о идеји је кумовала стварности концентрационих логора, са којом су се суочиле савезничке снаге које су их ослобађале.
О томе говори књига Тотално смеће: Како можемо да поправимо свој отпад и излечимо наш свет: „Детаљи нацистичке обраде отпада су крвави: ту су папуче направљене од косе и одвратна 'кобасица од смећа' од које је било мука сваком затворенику који је био приморан да је поједе. Постоје сандуци златних зуба и планине одеће и обуће, предмети који су ушли у визуелне записе 1945. као илустрација убилачких планова нацизма. Гомиле наочара и зуба, са којима су се суочиле савезничке трупе које су улазиле у логоре, показују колико су координисани и свеобухватни били напори режима да извуче вредност из отпада, користећи рад оних које је осудио на смрт.“
ДЕЈТОН И ГЕНОЦИД: Нешто слично одвајању геноцида од његове западне, не само историје већ и суштине, покушано је и са национализмом – оперативном идеологијом не само модернизације Запада већ и глобализоване, а тиме и плурализоване, модерности.
Овде је и та „операција“ била успешна. Грађанисти у Србији су, наиме, склони бројним илузијама о Западу, па верују и да његова светла садашњост нема ружну и мрачну прошлост, без које не било тако и толико светле садашњости, већ да је на Западу, у суштини, реч о „безгрешно зачетој“, цивилизацијској датости. Они зато и национализам виде као незападну патологију, зло које је међу Србима доживело метастазу.
„Геноцид“ нису једине развојне „мердевине“ које је Запад искористио и тек онда именовао, да би тако покушао да их ускрати другима. Али на Балкану је посебно важно имати у виду да је то, само на први поглед, нешто неспорно, по себи добро. Нажалост, реч је о „поклону“, именовању убер-злочина, коме се, не само овде, мора „гледати у зубе“.
Проблем није само у томе што нам историја таквог именовања злочина открива да је данас реч о дозираном, инструментализованом напретку, што је нешто чему, можда, не треба „гледати у зубе“, већ што нам област Газе, као и делови ДР Конго уз границу са Руандом, показују да такво именовање злочина није бенигно. Мислим да је само питање времена када ће то (поново) постати јасно и у расклиматаној Босни и Херцеговини, дејтонској крпењачи коју је хашки парасуд учинио неодрживом, тачније запечатио њену неодрживост.
Појам „геноцид“ је допринео и да масовни злочин који је њиме именован добије нову димензију. То више није остао злочин који може да послужи само заједници из које долазе извршиоци да оствари своју државотворну агенду, учини да становништво једне територије буде сведено на њену „праву меру“ односно да та територија буду уклопљена у „праву меру“ државе те заједнице, већ његово именовање постаје адут у рукама заједнице из које долазе жртве, која, пак, жели да оствари своју, неспојиву државотворну агенду.
Босна и Херцеговина – не дејтонска, њу је Запад одавно сахранио, већ „дејтонска“ – не може постојати оваква каква је данас, по својој величини и саставу становништва, и бити истовремено мирна и демократска. Од пресуда којима је злочин у Сребреници оверен као геноцид, нема те редејтонизације и предејтонизације која би могла да учини да Босна престане да буде пример „мировне окупације“ и постане самоодржива.
Да би ова скупа држава-илузија могла да постане истовремено мирна и демократска – или њене границе или њено становништво морају претходно бити сведене на једну од непомирљивих и несамеривих националних „правих мера“. Другим речима, или један део њене територије мора „отићи“ од ње, или један од народа мора „отићи“ из ње. Да ли тракторским приколицама негде другде, или уз помоћ ашова, лопата и багера у масовне гробнице, само је техничко питање; ствар операционализације.
„Мирна Босна“ може постојати само као окупирана и неслободна. Зашто? Зашто више нема другог решења, ако је оно икада постојало? Зашто је компромис постао немогућ?
Одговор је једноставан. Исти је као и одговор на питање зашто се убијању Палестинаца не назире крај и зашто, ако застане, то вероватно неће бити његов крај већ само пауза, дужа или краћа. У босанском примирју, као и у рату против Палестинаца, једна од страна има статус жртве геноцида, што значи да многи подразумевају да је имуна на вршење геноцида.
Примењена у Босни, реч „геноцид“ је запечатила њену судбину, која, вероватно, и без тога не би била много светла, али би постојале шансе да једног дана заживи без да јој претходно буде ампутиран део територије или један од народа. Свуда где се једна од страна може да се позива на искуство жртве „геноцида“, није само мир крхак већ и сви животи.
Пресуда за геноцид у Сребреници је дејтонски мировни споразум претворила у примирје, тако што је бошњачка страни дала изговор да одбије сваки компромис са Србима. Она хоће оно што види као „плод“ такве хашке пресуде – целу Босну. Зато је Босна данас квази држава на стендбају. Сви који тамо живе могу да очекују да ће сами, или њихови потомци, открити колико ће следећи рат бити геноцидан. Која страна ће више и брже одлазити у масовне гробнице или тракторске приколице.
Геноцид је државотворни злочин коме је Запад, после краја Хладног рата, само променио импликације. Именовање злочина геноцидом данас ради за оне државоградитеље и доградитеље који имају разлога да рачунају на (колективно) убијање својих сународника, уместо за оне који су способни(ји) да убијају. Данас постоје незападне заједнице чији вође имају разлога да рачунају да ће прижељкивану, етнички чисту државу добити масовним умирањем. „Геноцид“ је за њих квалификација налик „џек-поту“ на историјској лутрији.
Зато је за идеологе Велике Бошњакије, националисте, као и за исламисте који сањају босанско-санџачку исламску републику, што су, упркос бројних, упадљивих преклапања, две различите групе људи, главни проблем са Сребреницом то што није била довољно велики геноцид – да би могао да би натерао Запада да се још више, насилније и директније укључи као „бабица“, и „породи“ прижељкивану, довољно велику Бошњакију односно исламску републику. Из њиховог угла, Срби су подбацили; убијено је „премало“ Бошњака.
ОКАМЊЕИВАЊЕ „ЗЛА“ И „ДОБРА“: Реч „геноцид“ данас не ствара само слике две „поларне“, дијаметрално супротне, бинарне суштине, већ закива супротстављене слике те две „есенције“, које је њена примена претходно сама произвела.
Поновићу, именовање масовног злочина „геноцидом“ нам не сугерише само да сада, тачније у временском хоризонту тог злочина, постоје две „поларно супротстављене“ (етничке) суштине већ да су те две суштине, кривица једних и невиност других, вечне, трансисторијске, непромењиве. Наравно, оне могу остати тако схваћене унутар хоризонта будућности омеђеног релевантним маркерима постојећег светског поретка, где је његово трајање непредвидиво, колико год да је његов крај извесна, „позната непознаница“.
Као такав, појам „геноцид“ би требао да буде проскрибован. Нажалост, то није могуће. „Имиџ“ овог неологизма, који се појавио 1944. године, толико је позитиван да отежава покушаје суочавање са његовом убилачком или „геноцидном“ димензијом, чињеницом да та моћна етикета не остаје име једног масовног убијања већ постаје генератор следећег.
При томе, њени потенцијали су на Балкану препознати деведесетих, а у Африци, на пример у Дарфуру, још раније. У свету, у коме од краја Хладног рата постоји само једна суперсила, заједницама које могу да рачунају на подршку Запада, као што су Бошњаци или Албанци, и које своје државотворне циљеве могу да остваре само као жртве – на дуге, историјске стазе се исплати се да буду жртве „геноцида“. Или бар да, уз помоћ глобалних медија и западних „спасилаца“, своје страдање уоквире као геноцидно или само што није постало геноцидно.
Заједнице које, пак, као Палестинци или Хутуи у ДР Конгу, не могу да рачунају на подршку Запада, неће постати жртве геноцида чак и онда када јесу жртве геноцида. Штавише, и једни и други, као жртве заједнице-жртве злочина уписаног у „глобалну“ свест као геноцид, могу да рачунају на још ужасније и убилачкије „радње“ од оних којима су већ изложени.
Та реч-зло је постала неуништива и зато је користим како би истакао о колико великом злу је рече. Поновићу – геноцид је геноцидна реч. Њен очекивани учинак, наравно первертиран и тешко прозиран, лако постаје поредив са учинком најгорег говора мржње.
Именовање злочина „геноцидом“ налаже „још једном“ (њима) да би обезбедили „никад више“ (нама). То „њима“, у области Газе већ и на окупираним територијама Западној обали (реке Јордан), значи Палестинцима, док се „нама“, наравно, односи на Јевреје.
Оно што је деведесетих постало очито на Балкану и у Централној Африци, данас је очито и у Светој земљи – ни тамо не постоји безусловно „никад више“. И Блиски исток је постао талац чињенице да квалификација геноцид даје припадницима заједнице из које долазе жртве, и ентитетима који се за њу везују, дозволу за будућа убијање и друга злочињења, без последица каква она заслужују. Ако исти проблем посматрамо из угла жртава, у области Газе не може бити геноцида над Арапима, без обзира да ли га у стварности има или нема.
ЗАМРАЧИВАЊЕ „БЉЕСКА“: Колективна невиност схваћена као датост, обележје колективног идентитета, налик вероисповести, представља чињеницу коју је неопходно узети у обзир када размишљамо о политичкој парализи у Босни и Херцеговини, па „Дејтон“ више не можемо посматрати као мировни споразум већ као провизоријум који је донео дугачко примирје, о злочинима над Хуту цивилима у источном (ДР) Конгу, у ресурсима богатом делу велике земље који је под контролом руанданске војске и њених локалних Тутси савезника, или о „кланици“ у области Газе, коју спроводи израелска војска.
Али, та слика је настала као последица медијске операције са важним ослонцима у сфери односа с јавношћу и, још више, глобалне реалполитике, где је „међународно кривично правосуђе“ играло секундарну улогу верификатора и оснаживача већ одомаћеног оквира.
Истине изведене из Конвенције о геноциду, и њене селективне, инструменталне примене, и истинитост злочинима обележених стварности широм света не морају бити синоними. Разлика се оригинално јавља као нуспроизвод инструментализације и „вепонизације“ појма геноцид, која креће 1967. године, када је, после јунског Арапско-израелског рата, Израел добио централно место у америчкој не само блискоисточној већ и глобалној стратегији, да би снажан подстицај добила захваљујући укорењивању мита о крају историје.
Механизми којима бива армирана њена најперверзнија страна, чињеница да у колективну свест не могу да уђу, и добију место коју заслужују, ни жртве које су усмртили припадници заједнице-жртве (у Палестини) ни жртве из редова заједнице која је уоквирена као заједница-изршилац (у Босни), постали су на Балкану препознатљиви пре Сребренице.
Рој Гатман, добитник Пулицерове награде за извештавање из Босне, објавио је 1993. године књигу Сведок геноцида. Она је понуђена не само као одговор на питање „Ко су Јевреји у овом рату?“, које су западни спасиоци кренули да постављају убрзо по почетку опсаде Сарајева, већ и на његово подразумевано наличје „Ко су нацисти у овом рату?“.
Колико је одговор на ово друго, углавном имплицитно али ништа мање присутно питање – Срби – био снажно и широко прихваћен међу новинарима западних и глобалних медија, који су извештавали из ратова на простору бивше Југославије и тако уписивали сукобљене стране у, тада хегемону, постисторијску слику света, постало је јасно маја 1995. године, после операције „Бљесак“, када су колоне српских избеглица почеле да стижу у Босну.
Стварност страдања Срба из Западне Славоније садржала је слику која је, у очима западних новинара и других „спасилаца“, била резервисана за заједнице-жртве, за не-Србе – и сматрана је недопустивом када се говори о Србима, заједници која је, практично цела, већ била уоквирена као не толико злочиначка колико геноцидна.
Наиме, у очима „ангажованих“ ратних извештача, „хуманитараца“ и других активиста, укључујући и растући броје селебрити „спасиоца“ чије су каријере биле клинички мртве, Срби, практично сви Срби, представљени су као анти(пост)историјски злодух ружне прошлости која је завршена – ако не у целом свету, пошто је злочин именован геноцидом у Руанди окончан десет месеци раније, онда, веровало се тада, сигурно у Европи.
Слике страдања српских избеглица из Хрватске подривале су већ успостављени, црно-бели наратив и, што је кључно, отежавала „спасилачку“ НАТО интервенцију, који су „ангажовани“ видели као једини начин да нацификовано српско зло буде заустављено.
Најугледнији западни извештачи су се тада обрушили на дописника радија Би-би-сија, и потписали петицију његовој редакцији, зато што је верно пренео слике стварности – које су страдање Срба, схваћених као културални односно менталитетски „геноцидаши“, ставиле у исту раван са страдањем Бошњака, „жртава геноцида“, који није био „судски“ именован али је од 1993. године редовно узиман као (панбосанска) чињеница. (Многи су касније сматрали да је Запад изневерио и издао бошњачке жртве зато што, поред Сребренице, није парасудски установљено још бар седам српских геноцида у Босни током деведесетих.)
Важно је истаћи да овог новинара, тада „паушалаца“, дакле некога ко није имао заштиту коју обећава „стално запослење“, нико није оптуживао за непрофесионалност, претеривање или стварање неке искривљене слике стварности већ за бескомпромисну професионалност – чињеницу да је ствари представио онаквим какве јесу, и тако замаглио црну-белу слику која је погодовала отпочињању „спасилачке“ војне интервенције НАТО-а.
Како је ово ново, „ангажовано“, „спасилачко“ вјерују (западних) ратних извештача касније формулисала Кристијан Аманпур: „Увек морамо бити искрени, а не неутрални. Научила сам из рата у Босни да никада не извлачим лажну моралну еквивалентност.“
Већ тада, дакле пре Сребренице, постало је јасно да остале жртве, оне које нису жртве злочина уоквиреног као „геноцид“, могу постати не толико другоразредне колико непостојеће. Колико год да су стварне и велике, оне се не рачунају. Такве жртве су деведесетих били Срби и Хутуи а данас су то Палестинци у области Газе. Злочин именован „геноцидом“ је, нажалост, постао једини злочин чије се жртве безусловно рачунају.
Штавише, оне данас, у зависности од односа западних сила према сукобљеним странама, могу постати моћније од дивизија. Главно питање у многим данашњим ратовима није, следећи моћну Стаљинову мисао, колико једна страна има дивизија већ има ли она геноцида – и колико. Бошњаци нису успели да се договоре да ли им се у првој половини деведесетих „догодио“ десети или једанаести. Косовски Албанци, пак, верују да су Срби над њима починили безброј геноцида – крајем деведесетих и по неколико њих дневно.
Палестинци, пак, пошто их ем убијају актери који су везани за заједницу која је схваћена као највећа жртва геноцида, ем немају Запад на својој страни, не могу бити уоквирени као жртве геноцида чак и ако су, или ако постану, жртве лако препознатљивог, очитог злочина геноцида. Нажалост, та квалификација, а с њом и злочини над Палестинцима, изгубила се у конотацијама и асоцијацијама које су постале пртљаг именовања злочина „геноцидом“.
„Геноцид“ је постао инструментална квалификација, разлабављена и релативизована цивилизацијски колико и геополитички – и у њој данас нема места за палестинско страдање. „Геноцид“ је етикета која се изгубила у лавиринтима западних интереса и не толико хијерархијског колико бинарног цивилизацијског (само)разумевања. То треба имати у виду када размишљамо о Аушвицу и Гази, колико и о Јасеновцу и Сребреници.
ДЕТЕ И 17000 ДЕЦЕ: Зло је у области Газе заглушено морама и реповима западне историје. Западношћу пресађеном на Блиски исток, колико и терористичким чином отписаних, људи заробљених у области-логору, гету за заједницу осуђену на животарење без будућности, обележено понижењима и само мрвицама наде. Јаја Синвар, вођа њиховог отпора, одлучио је да, ако већ морају да нестану, из животности колико и глобалне свести, онда неће нестати у тишини.
„Не браним Синвара. Браним палестински народ. Браним право палестинског народа да буде слободан… Да нисмо имали израелску окупацију, да нисам одрастао целог живота под израелском окупацијом, не бисте видели Синвара или Хамас. Да је Израел прекинуо своју окупацију и прекинуо систем насељеничког колонијализма и зауставио злочине, укључујући етничко чишћење више од 70 посто палестинског народа од 1948. године, не бисмо били у овој ситуацији. Дакле, ако мене питате, рекао бих вам да је последња ствар коју неко треба да уради јесте да окриви жртву. И последња ствар коју треба учинити је не видети нас Палестинце као равноправна људска бића. Ако је јеврејски живот драгоцен, живот Палестинаца такође треба да буде драгоцен. Ако није прихватљиво убити израелско дете, апсолутно је неприхватљиво убити 17.000 палестинске деце“, рекао је Мустафа Багрути, председник Палестинске националне инцијативе, на Си-ен-ену, у емисији „Аманпур“.
„Реалност је да палестински отпор постоји јер смо потлачени, под окупацијом, лишени живота, лишени наше слободе, лишени нашег права да будемо напредни и имамо мир. Борили смо се цео живот, било да се боримо на миран начин или на друге начине, увек смо потлачени, и то је оно што свет мора да разуме. Реалност је да 7. октобар, понављам, није био узрок, био је резултат, исход, бескрајне окупације, колонијализма насељеника, угњетавања и система етничког чишћења“, рекао је Багрути утицајној америчкој новинарки, медијских арбитарки именовања масовних злочина, у којој су јеврејске жртве Хамасовог терористичког напада 7. октобра пригушиле емпатију према палестинским жртвама.
Некажњивост у Палестини, и равнодушност према страдању Палестинаца, неодвојива од чињенице да супротна страна има ауру жртве геноцида, што је, пак, неодвојиво од чињенице да су заједнице које су биле жртве геноцида постале схваћене као невине по себи. Невиност је постала, неизречена али подразумевана, одредница њиховог идентитета.
Етикета „геноцид“ успоставља бинарну, неиздиференцирану, црно-белу слику заједница које се укључене у сукоб у коме су злочини једне стране именовани као геноцид. Она јесте, у принципу, постала доступна свима, али нема поредиву моћ када је користе, на пример, Израелци и Палестинци на Блиском истоку или Срби и Бошњаци на Балкану.
Насупрот заједница „геноцидаша“, Срба или Хутуа, којима ништа не треба дати, нити је с њима упутно преговарати, стоје заједнице „жртава геноцида“, која хоће све, што пре. У Руанди су Тутсији одавно узеле све, апсолутно све. Бошњацима у Босни то (још) није пошло за руком. Чини се да је у Палестини, пошто им могу узети све само ако обаве нови холокауст, циљ је да Палестинцима не остане ништа. Само спржена земља на којој се не може живети.
Зоран Ћирјаковић
