ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА

Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илузијама о српству. Малигно, случајно српско, склоно да проклиза у аутошовинизам, сместило се у елитне кругове које је корисно посматрати као против дома спремне. Али, њихове успехе не можемо разумети ако не узмемо у обзир отуђеност дела елите који се поноси својим српством; чињеницу да се насупрот против дома спремних стоје за домовину неспремни.

Главни разлози зашто су једни спремни а други нису су, у суштини, исти. Оно што многе елитне „левичаре“ у Србији гура ка самопрезиру, што је деструктивна емоција, не разликује се много од онога што „десничаре“ води ка самогађењу, које је паралишуће. Нажалост, деловање велике већине политичара и јавних интелектуалаца у Србији је вођено оним што нисмо, и што не можемо да постанемо, а не оним што јесмо.

На први поглед, олакшавајућа околност је да оно што јесмо није једнозначно. Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али оно је подељено, где најважнији аспект поцепаности није везан за упадљиве, државне границе. На просторима српства постоји више „центра“, од којих су данас два у Србији, и препознатљиво је неколико српских културних образаца. Историја је учинила да унутар српске разлике постану дубоке, „цивилизацијске. Нисам сигуран да се у један народ могу уселити много дубље и подмуклије од оних које су учиниле да српство постане троједно. 

ЗАПАД ИЛИ ЗАВЕТ, ЖИВИ СРБИ КАО ПРИМИСАО

Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „За домовину неспремни“

***

… У ћорсокак у коме је завршила, Србију су заједничким снагама угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића. Овај мителојропски Србин је елите у Србији, коју је волео али која му је била страна, усмерио ка мимикрији која подсећа на колонијалну. Србија је Доситеју била недокучива, његовим наследницама је неприхватљива.

Овде постоји и трећи сегмент елите, који се није конституисао као нека „трећа Србија“. Они су, нажалост, углавном само посматрали културни рат између два крила доситејевшина.

Подсете ме понекад на америчке „спасене“, пост-протестантске, „поново рођене“ хришћане – оличава их Џорџ „Даблју“ Буш, млађи од два председника Буша. Они су склони да верују, у суштини, у два и по Христова доласка – што је тумачење до кога су стигли правећи есхатолошку слагалицу од исечака из Старог и Новог завета. Ово „и по“ тиче се тренутка, између два доласка, оглашеном звуком налик труби, када Христ уздиже „спасене“ на Небо – да са „трибина“, удобно заваљени поред Њега, гледају „остављене“ како се седам година муче у „трибулацијама“, пре него што ће бити „спасени“ они међу њима који преживе „партизански“ рат против Антихриста који је завладао Земљом.

Тако отприлике треба посматрати природу небеске, светосавске отуђености овог, трећег дела елите, који је од Србије и Срба одустао не због Запада већ због Завета. Они су, имам утисак, убеђени да су обезбедили места на небеским „трибинама“ и ми, каљави, овоземаљски Срби их не занимамо много. Њихово метастазирано „Ја“ је умотано у Завет па није лако водите колико је нарцисоидно и неспојиво са „ми“ српског национализма. 

Хенри Кисинџер је једном рекао да је проблем Ирана што његове вође, победници у револуцији која је постала исламска, не могу да се определе да ли је Иран нација или циљ. 

Проблем Србије је још већи. Бојим се да су се путовође српског национализма одлучиле и направиле два самопоражавајућа избора. Једни су изабрали оно што не може да буде, православну западну нацију, оличава их Војислав Коштуница колико и Мило Ломпар, други су одабрали циљ, који се изметнуо у заветну идеологију. Оличава их Жарко Видовић. Они лебде изнад Србије.

МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

ЛАКШЕ ЈЕ СА НАЦИОНАЛИЗМОМ: ДАВУД И МИЛО УМЕСТО „БОРЕ И РАМИЗА“

Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.

„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“). 

Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.

СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.

АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.