ПРАВОСЛАВЉЕ И СУМРАК ТЕЗЕ О „СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“: У УКРАЈИНИ, СРБИЈИ И САД – СУКОБИ УНУТАР ЦИВИЛИЗАЦИЈА

како је србија, оптуживана да је била „атентатор“, земља која је прва „пуцала“ у мит о „крају историје“, постала „авангарда“ одумирања тезе о „сукобу цивилизација“

***

„Вера се не стиче расуђивањем. Човек се не заљубљује у жену, нити улази у утробу цркве, као резултат логичког убеђивања. Разум може да брани чин вере – али тек након што је чин почињен и након што се човек обавеже на тај чин“, Артур Кестлер

***

Жаргоном Самјуела Хантингтона, сведоци смо „православног“ крволиптања у Украјини, и звецкања оружјем између „конфучијанске“ Кине и Тајвана, колико и „будистичке“ Северне и Јужне Кореје. Све су трагичнији сукоби на граници Камбоџе и Тајланда, такође „будистичких“ земаља.

У Сирији, Асадову диктатуру је заменила серија покоља алавита, заједнице „необичних“ муслимана. Грађански рат у Судану, најкрвавији оружани сукоб који се данас води, рат је између муслимана, где иза једне стране најснажније стоји Египат, а иза друге Уједињени Арапски Емирати.

Хантингтон је Латинску Америку посматрао као једну од „три главне компоненте“ западне цивилизације, и „изданак“ њене европске, најстарије компоненте, па је Трампову интервенцију у Венецуели корисно посматрати као наставак хладноратовског чишћења западног „дворишта“, његовог потенцијално најисплативијег ћошка.

Ниједан од ових сукоба није хантингтоновски – међуцивилизацијски. Штавише, ако савремени свет, и светски поредак који поново бива преобликован, посматрамо кроз призму „сукоба цивилизација“ разумећемо мало тога.

Ипак, историја, која је одавно свирала крај „крају историје“, није одлучила да оконча „сукоб цивилизација“. Али, на пример, чак и одлука Доналда Трампа да на Божић нареди бомбардовање исламиста на северу Нигерије више је ствар његове „жеље да добије публицитет“ и створи утисак да нешто чини против пробуђене „Исламске државе“, чија су главна упоришта данас у Африци, него одговор на „нападе на хришћане“ – који су много учесталији, и погубнији по хришћанско становништво, у ДР Конго и на северу Мозамбика.

Прве озбиљне пукотине у Хантингтоновој тези, чинило се пророчанској, појавиле су се унутар „православне цивилизације“, у Грузији 2008. године. Али главни повод за њено преиспитивање, па и одбацивање – и то унутар конзервативних академских, медијских и политичких кругова који су јој били склони, неретко се и клели у њу – везан је за брзину и меру у којој је рат у области Газе, који је почео Хамасовим злочиначким нападом на Израел 7. октобра 2023. године, од огледног хантингтоновског, интерцивилизацијског, прерастао у главни интрацивилизацијски – сукоб унутар западне цивилизације.

ЗАШТО ГОВОРИМО О АУТОШОВИНИЗМУ

(ауто)биографија једног појма – од суочавања са аутогеноцидом у Камбоџи до препознавања аутошовинизма у Србији

* * *

Један од првих проблема који се јављају када се суочимо са новим феноменом јесте како га именовати.  У тексту у „НИН-у“, у коме сам 2006. године по први пут покушао да именујем нову појаву, написао сам да је можемо назвати ауторасизам или аутошовинизам.

Склоност префиксу „ауто“ дугујем вишегодишњем интересовању за аутооријентализам. То је појам који је оригинално коришћен да опише клеветнички однос локалних елита, углавном интелектуалних, у бившим колонијама у Азији и Африци према својим младим, сиромашним државама и сиромашнијим, углавном слабије образованим и „мање модерним“ сународницима. Он садржи ружне „оријенталистичке“ стереотипе сличне онима помоћу којих су западни центри академске и политичке моћи правдали колонијализам, који је, сем португалског, окончан шездесетих година прошлог века.

Директан подстицај да скујем појам аутошовинизам – који се испоставио као најадекватнији назив нове појаве која је подсећала на сродне феномене у другим незападним друштвима, али нисам нашао поредиво велики и екстреман преседан –  дошао је током путовања у Камбоџу, годину дана раније. Посета „пољима смрти“ у близини Пном Пена и Сијам Рипа навела ме да прочитам књигу Камбоџа, 1975-1978: рандеву са смрћу, где се реч аутогеноцид појављује на задњој корици и у прилогу уредника овог зборника научних радова о трагедији земље која се после свргавања крвавог режима Пол Пота једно време звала Кампућија.

По повратку у Србију, у текстовима Петра Луковића, као и у неким објавама на интернет форуму „Замисли Србију“, назирао сам сродну, чинило ми се пол-потовску жудњу за брисањем, за анхилацијом (значајног дела) сопственог народа.

КАКО ЈЕ ПОБЕДИО ОБОЈЕНУ РЕВОЛУЦИЈУ

Тешко је онима који су претходних годину дана рушили Александра Вучића. Неретко (само)хипнотисани, убеђени не толико да ће пасти колико да је већ пао. Није лако дочарати спој разочарања, фрустрација и неверице који је оковао академску и селебрити авангарду друге српске обојене револуције када је, негде половином новембра, схватила да ни Дијана Хрка, спојем свог огромног личног бола и предиво великог једа, није успела да оживи њихову клинички мртву некрополитичку побуну „крвавих шака“ (и шапа).

Могу мислити колико је тешко када поверујете да ће, ако га не оборите, крај света доћи сутра, а онда се, годину дана касније, суочите са чињеницом да није пао, а апокалипса се дешава само у вашој глави. Како ли је тек ономе што је на Сајму нудио лажну Вучићеву књигу – сугеришући да су непобедиви. Да би књига о њиховом поразу била бела, без текста.

Само Вучић може да нам каже како је победио обојену револуцију. Ово је текст о томе како су му помогли да их победи. Трајало је много дуже него што је очекивао, али тако то иде са фундаменталистичким покретима, посебно када су удвојени – с једне стране, командне, секуларно-космополитски, с друге, пешачке, локнасто-исусовски.

СУОЧАВАЊЕ СА НАМА: СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И (НЕ)СЛОБОДА ГОВОРА

слатке илузије Бориса Малагурског и Часлава Д. Копривице, и горчина дубоког српства

 

„Сад ова одисеја кроз Европу показала ми је да не-не, ми смо исто део света, само дајте нам мало времена да се очистимо од свега, да се мало позабавимо собом, и кроз неколико година имаћемо народ који ће бити способан да кроз још неколико година изгради неки систем који је сличан овим државама кроз које смо прошли на нашем путу“, Студент Виктор Ђорђиоски, један од српских (држава то смо ми) „Лејева“, после одисеје бициклом кроз Европу до Стразбура, дуге 1400 километара, 6 држава и 12-14 дана, у „Утиску недеље“, 20. априла 2025.

 

У Србији не постоји друштвена слобода говора – и зато ово није текст о осамнаест људи са седамнаест индекса пред једном камером. Нагласио сам ово друштвена из два разлога.

Први је чињеница да се не (само)цензуришем због режима – он није извор неслободе говора са којом живим. Напротив, верујем да нема много људи којима би се оно што мислим о том непоказаном осамнаестом индексу, а што немам друштвену слободу да јавно кажем, допало више него Александру Вучићу.

Други разлог се тиче твита Бориса Малагурског, који је повод за овај текст:

„Океј је подићи индекс у позоришту.

Океј је не подићи, попут Јездића.

Океј је хвалити оне који су подигли индекс.

Океј је критиковати их.

Океј је хвалити оне који не подигну индекс.

Океј је критиковати и њих.

Кад ово научимо, схватићемо шта значи слобода говора.“

Мало је необичан смисао у коме Малагурски користи појам „слобода говора“, али је јако инспиративан. Наиме, када каже „слобода говора“ он мисли на слободу говора као слободу и од друштвене репресије, не само од државне. То помаже да боље разумемо важан апсект наше различитости у односу на Запад – различитости која редовно бива или инфантилизована (да „научимо“) или представљана као болест (да се „излечимо“).

ЦЕНА ТРОЈЕДНОГ СРПСТВА

Није добро када елите не пристају на свој народ. Једна од последица је самопорицање, које је у Србији добило неколико облика, саздано на илузијама о српству. Малигно, случајно српско, склоно да проклиза у аутошовинизам, сместило се у елитне кругове које је корисно посматрати као против дома спремне. Али, њихове успехе не можемо разумети ако не узмемо у обзир отуђеност дела елите који се поноси својим српством; чињеницу да се насупрот против дома спремних стоје за домовину неспремни.

Главни разлози зашто су једни спремни а други нису су, у суштини, исти. Оно што многе елитне „левичаре“ у Србији гура ка самопрезиру, што је деструктивна емоција, не разликује се много од онога што „десничаре“ води ка самогађењу, које је паралишуће. Нажалост, деловање велике већине политичара и јавних интелектуалаца у Србији је вођено оним што нисмо, и што не можемо да постанемо, а не оним што јесмо.

На први поглед, олакшавајућа околност је да оно што јесмо није једнозначно. Српство је идентитетски интегрално, јединствено, али оно је подељено, где најважнији аспект поцепаности није везан за упадљиве, државне границе. На просторима српства постоји више „центра“, од којих су данас два у Србији, и препознатљиво је неколико српских културних образаца. Историја је учинила да унутарсрпске разлике постану дубоке, „цивилизацијске. Нисам сигуран да се у један народ могу уселити много дубље и подмуклије од оних које су учиниле да српство постане троједно. 

ЗАПАД ИЛИ ЗАВЕТ, ЖИВИ СРБИ КАО ПРИМИСАО

Овај краћи текст сам издвојио из дописаног за нову верзију јако дугачког текста ИЗМИШЉАЊЕ КОЛОНИЈАЛИЗМА, који приређујем за рукопис књиге „За домовину неспремни“

***

… У ћорсокак у коме је завршила, Србију су заједничким снагама угурали леви и десни баштиници илузија Доситеја Обрадовића. Овај мителојропски Србин је елите у Србији, коју је волео али која му је била страна, усмерио ка мимикрији која подсећа на колонијалну. Србија је Доситеју била недокучива, његовим наследницама је неприхватљива.

Овде постоји и трећи сегмент елите, који се није конституисао као нека „трећа Србија“. Они су, нажалост, углавном само посматрали културни рат између два крила доситејевшина.

Подсете ме понекад на америчке „спасене“, пост-протестантске, „поново рођене“ хришћане – оличава их Џорџ „Даблју“ Буш, млађи од два председника Буша. Они су склони да верују, у суштини, у два и по Христова доласка – што је тумачење до кога су стигли правећи есхатолошку слагалицу од исечака из Старог и Новог завета. Ово „и по“ тиче се тренутка, између два доласка, оглашеном звуком налик труби, када Христ уздиже „спасене“ на Небо – да са „трибина“, удобно заваљени поред Њега, гледају „остављене“ како се седам година муче у „трибулацијама“, пре него што ће бити „спасени“ они међу њима који преживе „партизански“ рат против Антихриста који је завладао Земљом.

Тако отприлике треба посматрати природу небеске, светосавске отуђености овог, трећег дела елите, који је од Србије и Срба одустао не због Запада већ због Завета. Они су, имам утисак, убеђени да су обезбедили места на небеским „трибинама“ и ми, каљави, овоземаљски Срби их не занимамо много. Њихово метастазирано „Ја“ је умотано у Завет па није лако водите колико је нарцисоидно и неспојиво са „ми“ српског национализма. 

Хенри Кисинџер је једном рекао да је проблем Ирана што његове вође, победници у револуцији која је постала исламска, не могу да се определе да ли је Иран нација или циљ. 

Проблем Србије је још већи. Бојим се да су се путовође српског национализма одлучиле и направиле два самопоражавајућа избора. Једни су изабрали оно што не може да буде, православну западну нацију, оличава их Војислав Коштуница колико и Мило Ломпар, други су одабрали циљ, који се изметнуо у заветну идеологију. Оличава их Жарко Видовић. Они лебде изнад Србије.

МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

ЛАКШЕ ЈЕ СА НАЦИОНАЛИЗМОМ: ДАВУД И МИЛО УМЕСТО „БОРЕ И РАМИЗА“

Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.

„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“). 

Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.