Amputacija bez anestezije (i posledice)

Amputacija bez anestezije (i posledice)

Zoran Ćirjaković

Zoran Đinđić je smatrao da u demokratskoj Srbiji pitanje Kosova treba da bude demokratsko pitanje. Zapad to nije hteo ni da čuje. Ivica Dačić je verovao da će Srbija u zamenu za (celo) Kosovo dobiti nešto opipljivo, vredno ili trajno, nešto što ne isparava kao čaša vode na pustinjskom suncu. Zapad mu daje samo jedan kvazdatum, pare za penzije i plate na kredit (sa grejs periodom po principu "posle mene potop") i malo mrvica sa stola arapskih autokrata koji plivaju u nafti i dolarima zahvaljujući Petoj floti i momcima iz Lenglija koji vole jeftina odela i skupe naočare.

Zašto kosovsko pitanje nije rešavano kao demokratsko pitanje, kako je to želeo Đinđić? Zašto su na kompromis spremnom Dačiću dali toliko ponižavajuće malo?

Iz zapadnog ugla je i to previše. I Đinđić i Dačić su razgovarali sa moćnicima koji, u suštini, veruju da smo kontaminirana nacija dobrovoljnih egzekutora, leglo teško izlečive patologije od koje se zdravi narodi i države-pupoljci moraju spasavati odsecanjem, bilo samo teritorijalnim (nezavisno Kosovo, još uvek sa nešto Srba) ili i teritorijalnim i etničkim (Hrvatska, praktično bez Srba).

U temelju verovanja da predstavljamo ružan i opasan evropski izuzetak nije samo klasični rasizam – relativno su malobrojni oni koji veruju da su Srbi genetski fatalni i loši. Ali dominatno, kulturalno i sociološko objašnjenje uzroka srpske patologije koja, navodno, stalno proizvodi nove napade ubilačkog besa samo je prividno benigno. Ono obezbeđuje da jedan starovremenski, danas diskreditovani rasizam bude prepakovan u naizgled sasvim racionalnu i opravdanu brigu za ljudska i manjinska prava "drugih".

Ono omogućava i da se amputacija Kosova obavi na najjeftini način, bez anestezije.
Ne treba gubiti iz vida da se iz severnoatlantske vizure tu, u suštini, radi o amputaciji Srbije a ne Kosova. Mi smo, ne samo u Briselu i Vašingtonu, percepirani kao kancerogeno i gangrenozno evropsko tkivo, civilizacijski gnoj o kome treba brinuti samo u meri koja obezbeđuje da ne zagadimo ili ne otrujemo "dobre" narode, "prave" Evropljane osuđene da žive u našem komšiluku. Naš bol se ne računa.

Neorasistička ravnodušnost je poduprta naučnim radovima koji "dokazuju" da Srbi nisu ljudski otpad, zveri ili bolesnici po sebi, već da su ih iz evropske civilizacije, ljudskosti i normalnosti izopštile srpska žrtveno-mitotvoračka istoriografija, srpske klerofašističke elite, srpska nekrofilno-pedofilska crkva i "smrtonosni sjaj" srpske popularne kulture.

Drugim rečima, mi nismo okovani našim lošim genima, već smo ozvereni, kontaminirani i balvanizovani našom lošom kulturom. Iako su posledice u suštini identične, mislim da je važno istaći ovu razliku. Ona pomaže da razumemo cinizam, moralisanje i uvredljivu aroganciju severnoatlantskih "posrednika" i izaslanika, kao i česte kritike za nedovoljno proalbansku politiku kojima su izloženi od javnih intelektualaca, aktivista i novinara na Zapadu.

Svi oni veruju da je Srbija zaslužila da se na njoj primenjuju dvostruki standardi i da, kada se o radi o nama, ni jedno pitanje ne može biti a priori demokratsko. Bojan Pajtić je samo poslednji u dugom nizu zapadnobalkanskih političara koji računaju na politički kapital koji "nekontaminiranim" akterima obezbeđuje ovakvo shvatanje.

Ali neorasističkom argumentacijom legitimisan kosovski nedemokratski presedan koji, povrh svega, podrazumeva kršenje ustava, ne može ostati bez posledica po politički život u Srbiji. On otvara Pandorinu kutiju bezakonja i, praktično, različitim akterima obezbeđuje izgovor ne samo za nedemokratske već i za nelegalne, pa i nasilne postupke. U njegovoj senci delovaće i vlast i, praktično jedina stvarna, nacionalistička opozicija.

Koje su moguće posledice?

Najodgovornije ličnosti u državi biće suočene sa direktnim pretnjama i optužbama za veleizdaju. Oni imaju razloga da strahuju za sopstvene živote. Štaviše, danas je ulog za vladajući trijumvirat mnogo veći nego što je bio za Miloševića 1989. godine. Posle pada Berlinskog zida radilo se isključivo o opstanku na vlasti. Neprijatelji su tada želeli da Miloševića "upokoje" samo politički.

Ne treba gubiti iz vida da su svi ključni ljudi novog režima politički zanat ispekli uz Miloševićeve skute. Zato, s jedne strane, ne čudi da smo već postali svedoci reaktiviranja nekih ključnih mehanizama Miloševićeve autokratske vladavine. S druge strane, fatalističko "spinovanje" teze o neophodnosti ekspresnog odustajanja od Kosova neodoljivo podseća na "olako obećanu brzinu" i sudbinsku odbranu Kosova krajem osamdesetih i tokom devedesetih.

Postoje direktne paralele. Ideološku matricu danas ne obezbeđuje iluzija o borbi za "veliku Srbiju" već pomama za ušećerenom utopijom o "evropskoj Srbiji". Zabrinutost za sudbinu "ostataka zaklanog naroda" zamenila je briga za građane Srbije koji stepen poštovanja svojih ljudskih prava mere razdaljinom do najbliže radnje IKEA-e ili H&M-a ("ha und em", po Veberu). Umesto prebrojavanja izdajnika i stranih plaćenika žigosani su nacionalisti i pripadnici "vampirske Srbije", kako je Aleksandar Vučić opisao noćnu moru svog sadašnjeg, denacifikovanog avatara.

Naravno, i danas važno mesto imaju mediji. Posle par meseci značajno većih medijskih sloboda, svedoci smo kontrole nad medijima koja prevazilazi čak i monopol koji je izuzetno efikasno sprovodio Tadićev kabinet. Ali Vučiću u ponovo uštrojenim "nezavisnim" medijima nisu bili potrebni novi kerberi. Naime, ključni Tadićevi urednici su svojim neoliberalnim srcem oduvek bili mnogo više u evrofundamentalističkom (mada škrtom) LDP-u nego u ideološki zbrkanom (i neuporedivo izdašnijem) DS-u.
Štaviše, nova platforma evropeizovanih Šešeljevih vojvoda savršeno odgovara njihovom političkom ukusu.
Zato Vučić za politiku koja predstavlja skladnu sintezu Latinkine srbofobične ideologije i (još uvek) razblažene verzije miloševićevske pseudodemokratije teško da je mogao da nađe bolje poslušnike od dojučerašnjih medijskih pulena "Mikija" Rakića i "Srkija" Šapera.

Ipak, kada neko mrzi iz srca a ne iz novčanika, to narod oseća. Iskrenost nema cenu. Kako su to, između ostalih, ranije otkrili Slobodan Milošević i Džordž Buš, jedan zavodljivi "korisni idiot" je ponekad mnogo vredniji od skupe armije medijskih poslušnika i plaćenika. Brankica Stanković nam je kosovske Srbe ogadila sa istom onom verom u istinu i pravdoljubivim žarom sa kojim je Milijana Baletić desetak godina ranije satanizovala Hrvate. Zato su Brankicini Kosovci, kao i Milijanine "ustaše", u svesti mnogih građana Srbije ostali urezani kao ljudi čije pominjanje automatski izaziva savršenu mešavinu straha i gađenja, što je velika prepreka za empatiju i razumevanje.

Strasna sklonost prema crno-belim slikama, posvećenost velikom cilju i misionarski žar nisu dovoljni. Bili oni "nacionalni" ili "evropski", prljaviji medijski poslovi se moraju poveriti profesionalcima obdarenim hladnom glavom i oslobođenim od etičkih obzira.

"Blic" iz 2013. predstavlja rimejk "Politike" iz 1989. godine. U novoj verziji, rađenoj u švajcarsko-nemačkoj koprodukciji, ulogu rimskog pape dobio je mitropolit Amfilohije, a Tuđman se sada preziva Koštunica. U novoj podeli, metroseksualnog negativca Ivana Đurića zamenio je muževni negativac Slobodan Samardžić.

Umesto Azema Vlasija uhapšen je Miroslav Mišković. Valjda zato da bi delovali uverljivo u zemlji u kojoj važi maksima "sudim se, dakle postojim", i stari makadamski put do Dobričinog velikosrpskog sna i nova autostrada do Latinkine mikrosrbijanske jave zahtevaju "svog" robijaša.

Dobili smo i nove "jadnike" i samouverene heroine. Slike bosonogog Holbruka u štabu OVK zamenio je video "Patike za Srbije" u kome nastupaju dve "jadnice" iz Batajnice. Ulogu asketske Smilje Avramov, heroine Vučićeve mladosti, dobila je prodorna Borka Pavićević, "Domestos" srpske (ne)kulture i umilni prvi glas zgađenog hora beogradskih NVO devojčica.

Boško Jakšić je ostao nezamenjiv. Štaviše, novi scenaristi su njegovu ulogu toliko raspisali da se stiče utisak da je fabrički ugrađen u televizore koji se proizvode za tržište amputirane Srbije. Da čovek ima talenta pokazuje i činjenica da je u stanju da fašizam i (neo)nacizam u Srbiji prepozna tamo gde ga ne nazire čak ni Sonja Biserko.

Nažalost, ne možemo računati s tim da će se sve završiti na privilegovanju starih i novih saboraca i udbaško-medijskoj satanizaciji protivnika i kritičara. Ovako veliku promenu ne samo politike već, u stvarnosti, i državne granice, potrebno je posmatrati u kontekstu uporedivih situacija u novijoj evropskoj istoriji.

Na primer, davanje nezavisnosti severnom, plodnom delu Alžira – koji nije bio kolonija, već deo Francuske – podrazumevalo je pokolj političkih protivnika režima u samom centru Parizu (Sena je poslužila kao masovna grobnica, što je učinilo nemogućim da se ustanovi tačan broj ubijenih), vanredno stanje i strogu cenzuru. Predsednik koji je odobrio amputaciju je samo čudom ostao živ. Da parafraziram poznatog pesnika, (afrički) Alžir je za Francuze bio neuporedivo "skuplja" reč nego (evropsko) Kosovo za Srbe.

Da li će tako i ostati?

Ako je sadašnja srpska vlast stvarno odlučila da pređe kosovski državotvorni Rubikon – u šta malo ko sumnja, onda možemo očekivati da će pribeći svim merama koje smatra primerenim sopstvenom osećaju ugroženosti. Ne treba gubiti iz vida ni da ima punu podršku Zapada i da "naše" nevladine organizacije uglavnom predstavljaju priručne alatke zapadnih sponzora.

Ljudska prava ovde imaju i nacionalnost i ideologiju i bojim se da se uglavnom ne odnose na "zveri srpske" i ostalu kulturno nedekontaminiranu pravoslavnu menažeriju. U ovu medijski satanizovanu grupu ljudi spadaju i svi oni za koje bi i "najbolja cena" za Kosovo bila premala i patriote koje bi bol osećale i pod najmoćnijom anestezijom. Čini se da među njima ima i onih koji su na sve spremni.

Nažalost, činjenica da je put do Briselskog sporazuma utaban suspendovanjem demokratskih principa i dehumanizacijom praktično daje različitim akterima za pravo da sami, u skladu sa sopstvenim moralom i pogledom na svet, s jedne strane, odrede granice suspendovanja demokratskih i drugih prava neistomišljenika i političkih protivnika i, s druge strane, definišu meru njihove čovečnosti, njihovog prava da budu tretirani kao (neozvereni) ljudi.

To je ogromno breme. Pod njim ćemo klecati u predvečerje svakih izbora, velike fudbalske utakmice, gej parade... Ali njega na pleća nejake srpske demokratije i još krhkije tolerancije nisu stavili srpski ultranacionalisti, čak ni oni koji su, ne samo na Kosovu, delovali sramno i zločinački.

Njega su Srbiji natovarili oni zapadni i "proevropski" akteri koji već dvadesetak godina dokazuju da u svakom srpskom vladaru, od samoživog i brutalnog Miloševića do pragmatičnog i proevropskog Đinđića, čuči nedemokrata, srpskom kulturom kontaminirani zlotvor kome se, kao i narodu iz koga dolazi, ne može verovati.

Pod ovim teretom se za života saplitao Zoran Đinđić i pod njim, šta god neko mislio o njihovim motivima i odlukama, danas grcaju Ivica Dačić i Aleksandar Vučić. Ne treba zaboraviti da je sa leđa Zorana Đinđića, klevetanog i vređanog i iz "Evrope" i iz "druge Srbije", ovaj balast skinuo tek metak Zvezdana Jovanovića.

Štaviše, verujem da ne postoji bolji način da se ilustruje i težina i prava priroda bukagija koje vezuju ruke srpskih političara od činjenice da je bilo potrebno da jedan Miloševićev zlikovac ubije Zorana Đindića da bi sa imena srpskog premijera mogla da bude sprana ljaga nacifikovanog srpskog nacionalizma, optužba da predstavlja ulepšanog, rezervnog Miloševića.

Srbija će ovaj teret teško skinuti jer on u sebi sadrži samoispunjavajuće proročanstvo. Naime, ne samo svaki pokušaj kazne ili osvete za "veleizdaju", već i svako javno izražavanje sumnjičavosti, otpora ili nepristajanja može biti uzeto kao novi "dokaz" da mu je bilo mesto na srpskim leđima i da ga ne treba olakšavati.

Zato nas, čak i bez Kosova, ista ona (evropska) logika koja je dovela do briselske amputacije bez anestezije, navodno u ime "evropske budućnosti", može udaljiti i od demokratije i od zamišljene Evrope i od boljeg života.

Nedemokratska i dehumanizujuća, ona je već na delu i u strogo kontrolisanim medijima i u pozivima na "upokojenje" vođa koje ti mediji svakodnevno veličaju. Budućnost Srbije će u velikoj meri zavisiti od odgovora na tri pitanja: koliko dugo će ova logika nastaviti da "vlada" našim medijima, da li će se "useliti" i u izborni proces i koliko će nasilja proizvesti.

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Naučni kapitalizam i Čavesova alternativa

Zoran Ćirjaković

Od kraja ,,hladnog rata” veliki broj ljudi veruje da ne postoji valjana alternativa neoliberalnom kapitalizmu. Mnogi naučnici i političari su nas ubeđivali da je konačno pobedio jedan savršeni, racionalni poredak. Ubrzo posle smrti naučnog socijalizmadobili smo naučni kapitalizam.

Elokventni eksperti su nam govorili da samo treba dosledno primenjivati ,,proverene” neoliberalne recepte i da ćemo svi ubrzo stići u potrošački raj. Ovo shvatanje nalazi se u temelju reformi koje susprovođene u Srbiji i mnogim drugim zemljama u tranziciji.

Sve do početka ekonomske krize 2008. većina građana je bila spremna da prihvati da su glavne prepreke na putu u svetlu tržišnu budućnost bili loši lideri, lenji radnici i ostaci samoupravne ,,države dadilje”. Protesti i nezadovoljstvo ovde su uglavnom tumačeni kao žalopojke ljudi koji su ,,sami krivi” – nedostatak solidarnosti i empatije predstavljaju naličje tržišnog darvinizma.

Ali da se ne radi samo o nesposobnim vođama i neradnicima već o ozbiljnim nedostacima neoliberalnog modela, mnogo pre ovdašnjih građana uverili su se stanovnici Latinske Amerike. Neoliberalizam je tamo stigao još osamdesetih. Hronično siromaštvo i rast nejednakosti i kriminala bili su u velikoj meri direktna posledica otvaranja tržišta, privatizacije i smanjivanja izdataka za obrazovanje i zdravstvenu zaštitu, što su neki od aksioma ,,naučnog kapitalizma”.

Stepen beznađa i frustracije ilustruje činjenica da su se pre desetak godina na levičarskim protestima i radničkim mitinzima u Buenos Ajresu, gradu Meksikui Sao Paulu, pored crvenih zastava i Če Gevarinih slika, pojavilii posteri i bilbordi s likom Osame Bin Ladena. Ne samo da nije bilo alternative, već tokom više od dve decenije niko drugi nije ugrožavao poredak koji je životni standard radnika i društveno bogatstvo prelivao u džepove sve manjeg broja ljudi.

Ugo Čaves je pokazao da terorizam i destrukcija nisu validan odgovor i da je moguće ponuditi pravednija i inkluzivnija rešenja. I drugi lideri su, u manjoj ili većoj meri, ubrzo okrenuli leđa tržišnom fundamentalizmu. Štaviše, 2005. godine tri četvrtine Južnoamerikanaca živelo je u državama koje su vodile levičarske vođe.

Ključ Čavesovog uspeha je popularnost među siromašnim ljudima, onima koje najviše pogađa rastuća ekonomska nejednakost i beznađe. Za razliku od levičara u Srbiji, koji su i dalje uglavnom fokusirani na borbu protiv nacionalizmai zamanjinska prava, južnoamerički levičari svoje uspehe duguju brizi za prava marginalizovane i obespravljene većine, onih koji nemaju.

„Druga Amerika” i „dve Amerike” su, slično kao i u Srbiji, važni pojmovi u američkoj politici. Ali i u SAD i u Latinskoj Americi, „prvu” Ameriku čine oni koji su privilegovani i bogati a „drugu” oni koji žive „od prvog do prvog” ili „od usta do usta”. To nekome može delovati staromodno, ali samo iz takvog shvatanjadanas dolazi alternativa ekonomskom sistemu koji, u ime svetle budućnosti, stalno zahteva još odricanja i „stezanja kaiša”.

Naravno, ne od svih. Bogati nikada nisu bili bogatiji nego na dan kada je umro Ugo Čaves – vrednost akcija na njujorškoj berzi dostigla je prošlog utorka najveću vrednost u istoriji. Za njihovo dobro rade apatija i inercija koju proizvodi verovanje u mit o „naučnom kapitalizmu”.

Čaves je u nekim od najuticajnijih svetskih medija prethodnih dana opisivan kao „diktator” i „fašista”. Ali on za života nije postao najveći neprijatelj bogatih i moćnih zato što je ponudio neki novi, „univerzalni” recept već zato što je uverljivije od svih drugih demonstrirao da tu nema ničeg naučnog. Čaves je pokazao da neoliberalni kapitalizam ima alternativu.

O čemu govore kada kažu Srbijanac?

Svakoga koga poznajem i koga sam čuo da kaže Šiptar ubeđivao sam da tu reč ne koristi. Obično su mi odgovarali da "Šiptari sami sebe tako zovu" ili da se tako na srpskom "govori od vajkada" i da ne nameravaju da prekinu sa korišćenjem ove ružne reči. Ovi izgovori nisu prihvatljivi. Albanci su ispravno razumeli u čemu je suština: reč Šiptar jeste uvreda.

Onaj kome nije jasno o čemu govorimo kada kažemo Šiptar može da ode do Kruševca ili Kraljeva i porazgovara s nekim od desetina hiljada kosovskih Srba koji su u centralnu Srbiju stigli tokom prethodne četiri decenije. Naime, kada šumadijski "starosedeoci" žele da uvrede "došljake" Kosovce, kada žele da sugerišu da su to inferiorni i primitivni ljudi koji im uzimaju posao, oni im ne kažu da su Albanci nego da su Šiptari. Njihovu, obično brojnu, decu vršnjaci su podrugljivo nazivali Šiptarčićima.

Nažalost, pojavila se još jedna ružna reč – Srbijanac. Ona je nekada upotrebljavana da označi Srbina iz Srbije. Oko toga se slažu naši najveći jezikoslovci – od Vuka Karadžića do akademika Egona Feketea. Ali bavljenje etimologijom i radovima mudrih filologa nije od velike pomoći za razumevanje savremenog značenja ove reči.

Vremenom je reč Srbijanac prestala da bude neutralna i dobila je uvredljiv prizvuk. Srbijanac je tako Srbinu postao ono što je seljačina seljaku, Turčin (i Balija) Bošnjaku, Šiptar Albancu, ustaša Hrvatu, peder homoseksualcu, crnčuga crncu, arivista došljaku, palanka gradu ili, odnedavno, Šumljanin građaninu Republike Srpske. Ono što reč Srbijanac danas podrazumeva, njeno konotativno značenje, mnogo je važnije od onoga što ona formalno opisuje, njenog denotativnog značenja.

Naravno, to ne znači da nema pristojnog sveta koji kada kaže Srbijanac ne misli na "primitivnu pravoslavnu stoku sa Ovčara i Kablara", kao što postoji i nemali broj Srba koji kada kažu Šiptar ne misle na "prljave muslimanske divljake koji su sišli sa Prokletija". Ali mislim da je to sasvim nevažno – čak i kada je naivna, upotreba ovih reči nije nevina. Srbijanac je, kao i Šiptar, Balija ili Gedža, postala pogrdna reč koju svi oni koji žele da iskažu elementarno poštovanje i budu shvaćeni kao dobronamerni i pristojni ljudi treba da izbegavaju.

Ovakva promena vrednosnog predznaka nikako nije redak slučaj. Tako je, na primer, reč crnčuga (nigger) nekada bila vrednosno neutralni izraz za američke crnce, a danas je jedna od najružnijih reči u engleskom jeziku. Praktično jedini koji se u SAD danas usuđuju da je javno izgovore su crni ljudi. Američki reperi je, međutim, obično upotrebljavaju u žargonskoj varijanti „nigga“, čime se izražava razlika između govora marginalizovanih crnačkih krajeva i privilegovanih gradskih četvrti sa dominantno belačkim stanovništvom.

Veliki broj beogradskih homoseksualaca za sebe, svoje partnere i prijatelje redovno kaže peder (ili pederka), a mnogi klubove u koje vole da izlaze nazivaju pederanama. Ali, kao i jedan od izraza za ženski polni organ, ova je reč u kolokvijalnom govoru ostala sinonim za široku lepezu veoma ružnih osobina. Ipak, danas će se malo ko usuditi da u medijima izgovori ili napiše reč peder.

Nije malo Srba koji upotrebljavaju izraz Srbijanac. Koriste ga neki od onih koji veruju da su Šumadinci marginalizovani i da zemljom vladaju "prečani", došljaci sa Dinarskog masiva i okolnih planina. Oni smatraju da su "srbijanska" politika, kultura i ekonomija danas okupirane od strane Srba koji govore ijekavicu i koji su rođeni zapadno od Drine ili južno od Lima. Pored njih, ovde na reči srbijanski insistira i jedan važan beogradski centar moći, sastavljen uglavnom od ljudi za koje je čak i najmanja "Srbijanica" prevelika.

 

Nažalost, Srbi još uvek nisu jedini koji javno "smeju" da kažu srbijanski. Štaviše, oni koji insistiraju na korišćenju ovog uvredljivog prideva tvrde da im nije jasno šta je tu uopšte sporno i sve one koji nastoje da ukažu na ružne konotacije ove reči optužuju za "velikosrpstvo", što je jedan od najvećih grehova u novokomponovanom "Svetom pismu" političke korektnosti i podobnosti.

Ne samo da su odrednice Srbijanac i srbijanski postale odomaćene u brojnim medijima širom bivše Jugoslavije, već počinju da se pojavljuju i u apsurdnim konstrukcijama koje, istini za volju, bar pomažu da ukažemo na njihov pravi smisao. Na primer, Radio Slobodna Evropa, američki državni medij koji "emitira program na južnoslavenskim jezicima", nedavno je počeo da govori "srbijanski patrijarh".

Na odrednici "srbijanski patrijarh" najdoslednije insistira „Southeast European Times“, glasilo čiji je "sponzor", kako je navedeno na sajtu, "Američka komanda u Evropi, združena vojna komanda odgovorna za operacije Sjedinjenih Država u 52 zemlje". Istini za volju, Glas Amerike, još jedan američki državni medij koji redovno objavljuje priloge na srpskom jeziku, bar u slučaju patrijarha nije sproveo lingvističko čišćenje.

Ako postoji nešto što zasigurno nije srbijansko, onda je to patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Ali, čak i ako se radi o nesporazumu ili grešci, ona je frojdovska a ne slučajna. Guranje Srba u sve manju Srbiju odavno nije samo verbalno. Štaviše, mnogi veruju da je ovaj proces zaslužen, pravedan i "dobar za ceo region".

Ipak, ako želimo da razumemo šta nam stvarno govore kad nam kažu da smo Srbijanci, ili kad za srpskog patrijarha kažu da je srbijanski, smatram da je od ključnog značaja to što jezički inženjering ima rasističku pozadinu koja je vešto kamuflirana pozivanjem na geografiju i srpske zločine.

Po svemu sudeći, imenica Srbijanac je pežorativne konotacije stekla najpre u Vojvodini u prvim godinama jugoslovenske kraljevine. Pojedini habzburški Srbi su tako nazivali svoje osmanske sunarodnike koji su živeli južno od Dunava i Save kada su želeli da sugerišu da su to ne samo drugačiji ljudi, već inferiorni, primitivni, prljavi i zaostali podanici azijatskih varvara. Naime, kao suprotnost panonskim – navodno gospodskim, kulturnim i civilizovanim – Srbima i drugim podanicima bečkog dvora, izmišljeni su zatucani, šumsko-brđanski Srbijanci čija su obeležja bili, kako kaže pesma, "jelek, anterija i opanci".

Srbijanci tada bivaju predstavljeni kao jedan novi, pravoslavni avatar stare orijentalne opasnosti i zla. U reč sa neutralnim značenjem polako počinje da se učitava slika nehabzburških Srba kao, praktično, (ne)kulturnog nasleđa koje su Osmanlije ostavile severno od Bosfora. Reč Srbijanac ima sve manje veze sa lingvistikom i geografijom, a sve više sa jednim specifičnim rasizmom.

Ova promena značenja odražava prihvatanje stanovišta da su Turci na Balkanu stvorili jednu ne tek drugačiju, već lošu i fatalnu, "neevropsku" Evropu. Drugim rečima, oni su omogućili da se ovde zapati "primitivni" orijentalni duh, da "kontaminira" deo Evrope i, što je najvažnije, (pre)oblikuje kulturu njenih stanovnika, među kojima su bili i Srbi(janci). Takvo shvatanje je kultur-rasističko, izraz rasizma u kome je "obojenu" kožu zamenila "ocrnjena" kultura. Vratiću se na to nešto kasnije.

Kao i za razumevanje srodnih uvreda koje istovremeno izražavaju dehumanizaciju i opasnost, korisni su radovi autora koji su kritikovali orijentalizam. Tvorac ovog pojma je Edvard Said, otac postkolonijalnih studija i neumorni borac protiv zapadnjačkog imperijalizma u njegovim brojnim (i neretko sasvim netransparentnim) inkarnacijama. Po Saidu, orijentalizam je način na koji su na Zapadu – u književnosti, umetnosti, popularnoj kulturi, nauci, javnom govoru i reklamama, između ostalog – opisivani pripadnici drugačijih, istočnih kultura, prvenstveno stanovnici onih država koje su bile meta zapadnih osvajača i kolonizatora.

Said i njegovi brojni sledbenici su se fokusirali na predstave ne-Zapadnjaka kao primitivnih i opasnih ljudi koji su, navodno, okovani svojom okamenjenom kulturom i tradicijom. Nažalost, neiniciranima žargon koji koriste kritičari orijentalizma može delovati rogobatno ili odbojno. Stoga ću pokušati da ga u nastavku teksta izbegnem gde god je to moguće.

Orijentalizam ovde ima jedan specifičan aspekt koji smatram posebno značajnim. Iako ne treba gubiti iz vida narcizam malih razlika, Saidovi sledbenici bi reči kao što su seljačina, palanka, Šiptar ili Srbijanac danas smestili u arsenal unutrašnjeg orijentalizma, onog koji se ne koristi za omalovažavanje naroda koji su upadljivo različiti i žive negde daleko, već se odnosi na (najčešće ne rasno ili fizički) drugačije ljude koji su tu negde, pored ili oko nas.

Njemu su, pored mnogih ovdašnjih šovinista, skloni balkanski "imaginarni Evropljani" koji vole da veruju da se nadirući Orijent, koga se gade i koji preziru, nekako zaustavio baš na njihovom kućnom pragu i na vratima zagušljivog kluba u kome vole da konzumiraju zapadnu modernost. Da parafraziram kneza Meterniha, ultrakonzervativnog austrougarskog ministra spoljnih poslova, za mnoge od balkanskih kultur-rasista Azija počinje iza ćoška, južno ili istočno od ulice u kojoj žive.

Ali njihov unutrašnji orijentalizam ima isti cilj kao i onaj originalni, zapadnjački. S jedne strane, njime se opravdava dominacija nad navodno pretećim i necivilizovanim, "ocrnjenim" grupama ili narodima. Istovremeno, što je još gore, on im oduzima pravo da govore i čini da praktično niko ne sluša ono što ti oklevetani ljudi žele da kažu. Logika ovakvog ućutkivanja je jednostavna koliko i delotvorna: zašto bi neko obraćao pažnju na ono što govore osobe koje su uverljivo predstavljene kao infantilne, zaostale, divlje ili genocidne?

Ista (ne samo) diskurzivna operacija je omogućila i da srpski nacionalizam bude izjednačen sa nacizmom. Štaviše, slušajući neke od naših antiratnih preduzetnica teško je ne pomisliti da je Hitler bio Srbin, da je nacizam bio filozofija srbijanske palanke i da je Aušvic bio Diznilend u odnosu na Srebrenicu. U suštini, one nam sugerišu da se u svakom kulturno nedekontaminiranom Srbinu krije (ne)kulturom programirani koljač.

One su "srbijanizaciju" ovdašnjih Srba uspešno predstavile kao deo projekta kulturne dekontaminacije. Štaviše, u velikoj meri zahvaljujući sve širem prihvatanju i odomaćivanju dehumanizujućeg diskursa dekontaminacije, svaki pokušaj da se strahovi, problemi i frustracije Srba predstave kao racionalni ili opravdani danas s lakoćom može biti prokazan kao još jedan izraz nacifikovanog nacionalizma, najava sledeće faze genocidnog rata za Veliku Srbiju ili nova podvala iz neuništive SANU/SPC/DB kuhinje.

Ali pozivi na "borbu protiv velikosrpske hegemonije", sećanje na nesrpske žrtve i insistiranje na "divljanju" srpskih ekstremista samo prikrivaju pravu prirodu esencijalizacije koja Srbe uokvirava kao večite zlotvore. Naravno, odrednica srbijanski je jedan od benignijih vidova ove esencijalizacije, ali je na ovom primeru moguće videti šta podrazumeva logika koja Srbe pretvara u ružni evropski izuzetak.

Slike pacovizovanih, ozverenih i nacifikovanih Srba uključene su u mnogo stariju matricu koju je krajem sedamdesetih opisao Said. Naime, orijentalistička dehumanizacija i satanizacija utemeljena je na konstruisanju slika dva zla: "divljih" Afrikanaca i "krvoločnih" Azijata, afričkog "srca tame" i večne "zelene opasnosti". Osmanlije i njihovo muslimansko carstvo su pri tom predstavljani ne samo kao najveća pretnja, već i kao sušta suprotnost prosvećenoj i modernoj Evropi.

Ali Balkanski ratovi su Turke uglavnom "vratili" u Aziju, a zatim im je Ataturk uveo latinicu, skinuo im fesove i zarove i uterao ih u frakove i pod cilindre. Milošević i Srebrenica su kasnije "pokazali" da su Srbijanci, Gedže i Srbende, zapravo, "pravi" baštinici i humanoidni ostaci orijentalne pošasti koje čak ni Tito, taj samoupravni Ataturk, nije uspeo da iskoreni, dekontaminira i modernizuje. Pretvoreni smo u poslednje evropske divljake i sinonim za evropsko "srce tame". U nama je "otkriven" spoj najtamnije Afrike i najopasnije Azije, dva bauka na kojima se temelji evropski "civilizacijski" narcizam.

Relevantnost ovog, predmiloševićevskog, orijentalističkog aspekta ilustruje i činjenica da se mnogi od nas sećaju titoističke Jugoslavije i pamte trenutke kada su nas austrougarski Jugosloveni, obično negde na hrvatskom primorju ili u Zagrebu, podrugljivo oslovljavali kao Srbijance i odmeravali našu civilizovanost i kontaminiranost "smrdljivim" orijentom.

Sećam se da sam sredinom osamdesetih morao da odgovaram na pitanja da li volim kavurmu i pihtije i da li pijem koka-kolu uz ribu. Za moje zagrebačke sagovornike, Električni orgazam i Miki Manojlović su bili fantastični, kajmak je bio odličan, kod nekih su mogli da prođu čak i duvan čvarci i šljivovica, ali mi smo, ipak, bili balkanska stoka. Kavurma i koka-kola su bili deo testa "civilizovanosti" i "modernosti" – da bi bili prihvaćeni, Srbijanci su praktično morali da pokažu da su dekontaminirani od svoje tursko-bizantijske (ne)kulture.

To shvatanje su prihvatali i Srbi u Hrvatskoj, posebno oni koji su živeli u velikim gradovima i u Slavoniji. U gradićima i naseljima u podnožju Psunja i Papuka reč Srbijanac je korišćena kao sinonim za niže biće. Baš kao reč nacionalista u žargonu "građanske" Srbije, ona je u svakodnevnom govoru mnogih slavonskih i zagrebačkih Srba postala diskvalifikacija posle koje prestaje svaki razgovor – označavala je (ne)ljude ("što južnije, to gore") koji nemaju šta da kažu i čije reči nije vredno razmatrati.

Doduše, ima i onih koji tvrde da su habzburške Jugoslovenke bile manje gadljive i često spremne da svoj osetljivi centralnoevropski nosić izlože balkanskim opasnostima. Naime, kao i za druge orijentalne "divljake", uz "srbijanske" i "šiptarske" muškarce je vezivan stari stereotip: smrde, ružna im je lobanja, ali su potentni.

Demokratsko, krevetsko bratstvo i jedinstvo je bilo kratak i redak predah od realnosti koju je skrivala Brozova diktatura. Uz Savez komunista i samoupravljanje, kultur-rasizam je bio jedna od stvari od kojih se u nesrećnoj zajednici nije moglo pobeći. Širom države koja se protezala suviše istočno i previše zapadno da bi mogla da preživi jedne demokratske izbore, kultur-rasizam je bio konstanta koja se pojavljivala u najrazličitijim, često prividno nevinim oblicima – jedan od njih su imenica Srbijanac i iz njega izvedena odrednica srbijanski.

To su samo neki od razloga zašto većina ljudi koje poznajem – ima među njima i ultranacioanalista i turboliberala – ove reči doživljava kao uvredu i nema mnogo strpljenja za različita objašnjenja, bez obzira da li se oni koji ih nude pozivaju na geografsku korektnost, Načertanije i nacrt Memoranduma ili broj nesrpskih leševa. Slične stavove imaju i mnogi novinari.

Devedesetih je od novinara koji su pravili program koji se zvanično zvao "Srpska sekcija svetske službe BBC-ija" traženo da u svojim izveštajima govore, na primer, "srbijanski predsednik". Većina je odbila da umesto proskribovanog izraza "srpski predsednik" koristi sugerisanu frazu i opredelila se da govori o "predsedniku Srbije", dok su dopisnici iz Beograda koristili izraze kao što je "ovdašnji predsednik". Novinari koji su nastavili da govore "srpski predsednik" su redovno opominjani, ali njihovi prilozi nisu cenzurisani.

Kako pokazuje internet arhiva pokojnog srpskog „BBC-ija“ (1939. – 2011. godine), 891 put je pomenut "predsednik Srbije", a 44 puta "srpski predsednik". Nije bilo "srbijanskog predsednika", mada su 14 puta pomenuti "srbijanski premijer" i različiti "srbijanski ministri". U jednom prilogu se pominje "muftija srbijanski", što je najmanje sporna, mada i dalje neprihvatljiva, upotreba ovog prideva.

Mnogi s pravom ističu da je preciznije i pravilnije reći, na primer, "predsednik Srbije" ili "predsjednik Hrvatske". Ali nije teško ilustrovati da se ovde ne radi o gramatici i logici. Na primer, Slobodna Evropa, medij sklon metastaziranoj "srbijanizaciji", tokom proteklih godinu dana je primereniju frazu "predsjednik Hrvatske" upotrebio 64 puta, dok je etnocentrična odrednica "hrvatski predsjednik" pomenuta u 77 navrata.

S druge strane, ovaj medij je tokom poslednjih šest meseci "predsjednika Srbije" pomenuo 83 puta, "srbijanskog predsjednika" 14 puta, a "srpski predsjednik" im se omakao 3 puta. U istom periodu, novinari Slobodne Evrope koji koriste ekavicu su nekoliko stotina puta pomenuli "predsednika Srbije" a samo jednom druga dva oblika. To sugeriše da za njih važe drugačija pravila i da se ovde ne radi o geografiji i lingvističkim pitanjima. Kada gramatika i logika dobiju nacionalnost i državljanstvo, onda više nismo u sferi jezičke ili političke korektnosti već u domenu kultur-rasizma ili šovinizma.

Katarska „Al Jazeera Balkans“ je nešto uviđavnija. Iako je uporedno korišćenje naziva "srpski predsednik" i "srbijanski predsednik" navodno izazivalo zabunu, redakcija je posle konsultacija sa novinarima poslala uputstvo u kome se, između ostalog, navodi da spikeri treba da čitaju onako kako su novinari ili dopisnici napisali i da svako našeg predsednika i druge ovdašnje aktere može da nazove onako kako smatra za shodno.

Ako na trenutak ostavimo po strani motive i konotacije pojma srbijanski, ovakve zabrane i uputstva deo su standarde prakse u mnogim redakcijama širom sveta i, po sebi, ne predstavljaju cenzuru. Na primer, mnoge velike medijske kuće u SAD imaju priručnike (obično nazvane Stylebook ili Style Manual) u kojima se izričito zabranjuje ili ograničava upotreba određenih reči. Neretko se radi o podebelim knjigama koje periodično bivaju revidirane i dopunjene novim preporukama.

Tako je, na primer, posle 11. septembra jedan broj medija svojim novinarima i urednicima propisao da mogu nazvati "fundamentalističkim" samo one američke hrišćanske crkve i njihove pripadnike koji sami sebe tako nazivaju. Fundamentalizam je pojam koji je dugo bio vezivan isključivo za konzervativne američke protestante – prvi put je upotrebljen u SAD 1910. godine i decenijama su ga i mediji i mnoge nedenominacijske crkve i paracrkvene organizacije koristile kao vrednosno neutralan opis.

Štaviše, mnogi su bili ponosni fundamentalisti. Tokom sedamdesetih, više od polovine hrišćana u saveznim državama na američkom Jugu sebe je opisivalo kao fundamentaliste. Van liberalnih krugova u gradovima na istočnoj i zapadnoj obali, reč je počela da dobija snažne negativne konotacije tek početkom osamdesetih, prvenstveno u kontekstu krize talaca u Iranu. Ipak, mnogi "ponovo rođeni" američki hrišćani i dalje insistiraju da "fundamentalizam nije ružna reč".

Na crnu listu nisu stavljani samo ispolitizovani pojmovi. Na primer, u jednoj od američkih redakcija s kojom sam sarađivao bilo je zabranjeno reći "nadrealno". Urednici su, čini se s razlogom, zaključili da je postala ne samo izlizana, već i da je prilično besmislena.

Nažalost, nema ničeg nadrealnog u objašnjenjima koja su, prema svedočenju bivših novinara, davali ("srbijanski") urednici „BBC-ijevog“ programa na srpskom. Na primedbe novinara da bi u programu moralo da se govori "makedonijanski" i "hrvaćanski" – Hrvati i Makedonci nisu jedini stanovnici ove dve bivše jugoslovenske republike, jedan od urednika je tvrdio da to nije isto i da se ne sme služiti srpskoj hegemoniji. Navodno, neophodno je bilo isticati da predsednik Srbije nije predsednik svih Srba.

Iako sugerisano kao antinacionalističko, ovo objašnjenje se oslanja na esencijalizaciju koju su koristili srpski šovinisti kada su nas krajem osamdesetih i početkom devedesetih ubeđivali da su Albanci i Hrvati večna opasnost, da se radi o "nacionalnom" kulturom zatrovanim ljudima kojima se nikada ne može verovati. Zato reči Srbijanac i srbijanski ne samo da vređaju, one nas na jedan perverzan način vraćaju u ružnu prošlost. U njima opstaje duh devedesetih.

Logika koju su tada primenjivali da bi nas naveli da o Hrvatima razmišljamo kao ustašama počiva na istim premisama kao i argumentacija kojom se danas obrazlaže potreba da se o Srbima iz (nehabzburškog dela) Srbije govori kao o Srbijancima. Jasenovac i Srebrenica, dva glavna kultur-rasistička aduta, uglavnom služe da sakriju šovinističke stavove i opravdaju (ne samo) jezičko čišćenje i inženjering koji je proizveo srbijanskog patrijarha.

Nije na meni da sudim šta druge ljude vređa i ugrožava. Ali verujem da je jedini relevantan kriterijum šta je uvreda predstavlja sud ljudi na koje se ta reč odnosi, bili oni Albanci ili Srbi. Raduje me da smo se u medijima, bar onima koje pristojan svet uzima ozbiljno, ratosiljali Šiptara. Vreme je da se rešimo i Srbijanaca.

Zoran Ćirjaković

Muški snovi, neoliberalne fantazije i zvuk oklevetane modernosti: turbo-folk u raljama subalternosti, preduzetništva drugosti i zločina

Sarajevske sveske br. 39-40

Mitovi aspiracionog društva

Митови аспирационог друштва

Зоран Ћирјаковић

Многи данас настоје да живе изнад својих могућности и понашају се као да су богатији него што јесу. Изазова није мало. Чак и најскупљи брендови су се демократизовали, што је олакшало одржавање бројних статусних илузија. Класа је временом постала старомодна реч – осим када се говори о оној утешној, средњој.

Ипак, концепт класе је проглашен мртвим пре него што је нестала стварност коју описује. Како тврди британски професор Стефан Колини, класни положај, „наша објективна економска позиција", најмоћнија је одредница стварних изгледа у животу. Она је често много важнија од расне, родне, верске или етничке припадности.
После неколико деценија релативно лаке друштвене покретљивости, поново је дошло време у којем је веома тешко уздићи се у класној хијерхији. Чак и остварење пословичног „америчког сна" данас чешће зависи од маме и тате, њиховог статуса, веза и новца, него од напорног рада.

Бројни су начини на које се може компензовати недостатак стварне друштвене покретљивости и градити илузија о „добром животу". Многи су поверовали да су класне баријере пале и да су већ постали оно што желе да буду. Колини их описује као припаднике аспирационе класе. Она је некада била ограничена углавном на САД, а данас се толико проширила да слободно можемо рећи да живимо у глобалном аспирационом друштву.

Свет је постао американизован у још једном, често занемариваном смислу. Богати су и у Србији „суперкласа". Али њима не цветају руже само због тога што су били вредни или имали среће и талента. Они се богате ,,у свету који су срачунато уредили по сопственој мери, вешто мењајући правила игре", пише Николас Леман, професор њујоршког Колумбија универзитета.

Њихове тржишне слободе и успеси нису природни савезници просперитета и политичких слобода огромне већине грађана. Ипак, за прихватање правила игре која намећу супербогати „победници" није потребно примењивати репресију.

На супротном крају друштвеног спектра доминира аспирациона класа, агресивна, такмичарска и, као што би рекли марксисти, контрареволуционарна. Њени припадници се задовољавају показивањем иницијативе. Они не желе да било шта мењају. У свету у коме је највиши идеал успон ка врху, моћници не морају да страхују да ће неко покушати да ствари постави наглавачке.

Прича о „једнаким приликама" и „шансама за све" ствара идеолошку димну завесу која скрива огромне друштвене баријере. Тржишни популизам делује као моћан седатив. Нарочито су му склони они који имају разлога да верују да ће безболно преживети транзицију. И код нас догму о свемогућем ,,тржишном решењу" најуверљивије промовишу људи који очекују да ће их хировита ,,невидљива рука" поштедети.

Друштво сведено на тржиште има своје ружне стране. Иза обоженог ндивидуализма крије се и нажалост неизбежна саможивост припадника аспирационе класе: ,,мој" успех је често могућ само ако неко други потоне. Право ,,да ми буде боље него другима", констатује професор Колини, постало је најважније људско право.

Проблем с овом верзијом победничког менталитета је у томе што многима никада није довољно добро. Чак и за оне који су заиста богати, увек има још неки хотел са седам звездица који се мора пробати, нека јахта или авиончић без ког се не може. Али и међу онима који (сигурно) нису богати све је више људи који „хоће све и хоће сад". Многи „знају" да су све већ заслужили и верују да су узимање мита и различите преваре морално прихватљива пречица до бољег живота.

Постоји још једна ствар коју не треба губити из вида. Оптимистичка америчка изрека „понашај се као да имаш и имаћеш", која храбри оне који се труде и вредно раде, овде се често своди на „пашће с неба". Уврежило се веровање да је живот утакмица чији (пре)срећан крај многи од нас не само да заслужује, већ и наслућују. То је учинило да вишак прошлости, који је обележио деведесете, буде у Србији замењен вишком будућности. Садашњост нам се некако опет измигољила.

Anatomija medijskog samopovređivanja

Anatomija medijskog samopovređivanja

Zoran Ćirjaković

Hibris je gadna boljka. Njeni simptomi su odvojenost od realnosti, nedostatak poniznosti i ekstremna arogancija. Prepoznali su je još stari Grci i predstavili je, poput mnogih drugih važnih životnih lekcija, kroz mit. Boginja Hibris "zavodi ljude da čine djela koja im najposlije dođu glave", piše Darko Milošić, koji bloguje kao "Gospon profesor". Sirotinju od hibrisa obično čuva činjenica da sebi ne može da priušti luksuz da predugo radi u korist svoje štete. Zato ovaj virus, kako podseća mudri zagrebački profesor, obično napada "diktatore, demagoge, lidere, vođe, Očeve nacije, vojskovođe…"

Hibris je pokosio mnogo moćnika. Zbog njega su brojni, po mnogo čemu različiti ljudi doživeli tužan kraj – Milošić navodi Moamera Gadafija, Ratka Mladića i Iva Sanadera. Jedna od često hvaljenih knjiga o "političkim mahinacijama Bele kuće" za vreme ratoborne i arogantne vladavine Džordža Buša (mlađeg) zove se "Hibris: insajderska priča o spinu, skandalima i uvaljivanju rata u Iraku". Listi onih koji su zbog sopstvenog hibrisa "malo ili nimalo" naučili iz istorije, psihologije i antičke mitologije treba dodati Slobodana Miloševića i Borisa Tadića.

Ako bi jednom rečju trebali da opišemo poslednje godine vladavine Tadićevog kabineta, čini mi se da od hibrisa nema bolje. Mogli smo da ga prepoznamo na televizijama čije su informativne emisije često ličile na instant žitije hiperkinetičkog predsednika. Još jedan mandat je tada delovao izvesno, a vladanje je za Tadića postala rutina, i to, izgleda, jedna prilično dosadna rutina. Malo veseli seljak, tu i tamo Brisel ili Sarajevo, po koji nasmejani radnik, poneka beba, par histeričnih kokošaka, srećna srpska krava... i tako iz dana u dan. Predsednik je, možda samo zato da bi ubio dosadu, počeo da se šali, a hibris je učinio da ne vidi da onima koji se izveštačeno smejulje tu odavno ništa nije smešno.

Mnogo je primera takve odvojenosti od realnosti. Jedna od antologijskih scena je kada nasmejani Tadić, pred ojađenim i zabrinutim ljudima na obali nabujale Pčinje, meditira o mentalnom zdravlju živine: "Je l' im bilo zima tokom poplave, kokoškama?... Stres je za njih, to su živa bića, pa naravno... Jesu se smirile sada?... Ne dajete im sedative neke?... Kokošiji sedativ, to je." Drugi nezaboravni kadar je bivši predsednik snimio u poslednjim sekundama neočekivano uspešne i dugotrajne političke karijere: "Vidimo se u nekom novom filmu".

Tadićev film je bio kraći nego što je zamišljao, ali mnogo duži nego što su lepuškastom sinu uticajnog oca svojevremeno predviđali ovdašnji analitičari. Ovaj srednjoškolski profesor psihologije je imao ogromnu korist od toga što su ga potcenjivali – sve dok sam nije počeo da pokazuje loše kamuflirani, cinični prezir i prema svojim rivalima i prema građanima koji treba da ga biraju. Ako se držimo nesrećno odabranih filmskih metafora – od kojih suvonjavi bivši vođa odbija da odustane – u demokratiji je vlast koprodukcija u kojoj režira onaj ko obezbedi podršku većine statista.

U Tadićevom viskobudžetnom filmu važnu ulogu su imali mediji. Naravno, u toj balkanskoj melodrami hibris nije izmontirao samo predvidivo neslavan kraj. On je presudno uticao na rad nekolicine marketinških profesionalaca i male grupe lojalnih i ambicioznih amatera koji su efikasno uspostavili kontrolu nad medijima – onima navodno nezavisnim i onima koji su bili transparentno zavisni – kakva se retko viđa u demokratijama.

Na primer, tadašnja vlast je urednika jednog tabloda prvo zatvorila, a zatim prikačila na neke od aparata koji ga u najboljoj državnoj bolnici u Srbiji, navodno, održavaju u životu. Hibris je omogućio tim moćnicima da pomisle da ključ ćelije i dugme na aparatu – kao i tabliod koji ide u paketu – nikada neće kontrolisati neki drugi kabinet. Hibris je, takođe, rezultirao time da gospođa Jasmina "Džesi" Stojanov, šefica Tadićeve pres-službe, postane strah i trepet beogradskih redakcija. Svemoćna pančevačka "Džesi" nije primenjivala samo pristup jako stroge i nestrpljive medijske učiteljice, već se ponašala kao iskusna televizijska kritičarka i samouverena arbitarka estetskih vrednosti koja je, izgleda, poverovala da je u njenom kabinetskom mozgu sjedinjena pamet Slavoja Žižeka, Maršala Makluana i Bogdana Tirnanića.

Stepen kontrole koji se "demokratama" danas obija o glavu ilustruje i primer Tadićeve "desne ruke", što je i ranije često bio sinonim za šefa kabineta. Naime, da li neko stvarno veruje da je bilo lakše fotografisati nage grudi buduće britanske kraljice nego slikati Miodraga "Mikija" Rakića? Moćni Google se godinama mučio da nam prikaže par majušnih fotografija drugog najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Gospodin Rakić je u međuvremenu prestao da bude šef kabineta – postao je, i zvanično, visoki partijski funkcioner, i ubrzo je progovorio za jedan "proevropski" tabloid. "Svoj posao nisam koristio za dnevno prisustvo u medijima", tvrdi novoizabrani potpredsednik Demokratske stranke.

Nadam se da ćemo uskoro saznati šta stvarno znače reči "prisustvo u medijima". Na primer, da li to podrazumeva odsustvo Tadićevog kabineta iz procesa proizvodnje različitih medijskih sadržaja ili se samo radi o odsustvu iz konačnog proizvoda koji su građani Srbije mogli da kupe na kioscima ili pogledaju na televizijama? U svakom slučaju, teško je razumeti uređivačke politike koje su ignorisale postojanje čoveka koji je, zapravo, komandovao svim moćnim službama.

Nezahvalno je suditi o motivima urednika, razlozima zašto su se opredelili za samocenzuru i odlučili da ignorišu neke od temeljnih principa novinarstva. Možda se zaista nisu plašili gospodina Rakića? Možda su samo verovali da za Srbiju nema boljih od "Bokija", "Mikija" i "Srkija", pa su ih zato toliko štedeli i čuvali? Možda su stvarno strahovali od srpskog nacionalizma i Šešeljevih vojvoda?

Ili su se, može biti, neki od urednika ranije jednostavno zaleteli i uzeli previsok kredit za stan u centru Beograda (a ne ide im se nazad kod mame u Blok 61, Zrenjanin ili Šabac)? Možda su, posle nekoliko slasnih godina na izdašnim marektinško-promotivnim sisama nekog od javnih preduzeća, stekli istančan ukus, skupe navike i pogled na svet oličen stavom "zaslužio sam" ili "a ko ne bi, ako može"? Možda su, uljuljkani antinacionalističkim minulim radom iz devedesetih ili opčinjeni dodirom kabinetske moći, i sami podlegli hibrisu? Šta god da je u pitanju, mora da je mnogo jak osećaj kada na ekranu mobilnog telefona ugledate "Mikijev" broj.

Za razliku od gospodina Rakića, neki ljudi su bili česta tema, uglavnom izuzetno negativnih tekstova i priloga u medijima. Mnogi vlasnici i urednici su svoju "evropsku orijentaciju", koja je bila glavno opravdanje za propagandističku "prečicu" na dugom (i krajnje neizvesnom) putu u EU, izgleda razumeli kao blanko dozvolu za zaobilaženje brojnih, ne samo novinarskih, etičkih normi. (Nažalost, nije sve u "evropskim" zakonima, ima nešto i u moralu.) Glavni specijalitet su bila medijska, "karakterna ubistva". Ona su, ako je suditi po rezultatima izbora, bila manje uspešna i korisna nego što su verovali njihovi izvršioci kojima se žurilo u briselsku Uniju ili najbliži Boss-ov butik, ko će ga znati.

Dugo vremena je glavna politička meta kabinetsko-medijske samovolje bio Vojislav Koštunica i brojni poznati ljudi iz okruženja lidera DSS-a. Vođa takozvane "kombi stranke" se već dizao iz (politički) mrtvih, pa je, slutim, trebalo medijski "overiti" politički "leš" bivšeg predsednika. Istini za volju, treba napomenuti da jedan broj medijskih poslenika veruje da je Koštunica, ili neko od njegovih najbližih saradnika, bio umešan u ubistvo Zorana Đinđića i da zato, kada se radi o DSS-u, ništa nije sveto i da nema mesta za bilo kakve obzire.

Slabosti, greške i lopovluci Koštuničinih saradnika su u nekim našim informativnim redakcijama dočekivani na način koji je, bez previše preterivanja, ličio na slavlje kojim je ostatak Srbije dočekivao Đokovićeve pobede. Štaviše, sumnjam da bi omraženi i, u jednom broju medija, praktično "nacifikovani" Emir Kusturica u nekim beogradskim nedeljnicima i televizijama zaslužio pohvalan tekst ili prilog čak i kada bi dodelu Oskara iz "Kodak teatra" premestio na Mećavnik. Na kraju su "Koštunjavi" i "njegovi" nekako preživeli medijski linč. Danas je, čini mi se, glavno pitanje da li će uskoro članstvo jedne druge stranke moći da stane u posprdni kombi.

Da jedan kabinet nije kontrolisao i uređivao skoro sve medije u Srbiji na Tadićevog partijskog naslednika ne bi se sručila lavina korupcionaških afera i svedočanstava o bahatosti koja se taložila dugi niz godina. Da su mediji prethodnih godina bili slobodniji, loše vesti bi curkale i "demokrate" bi imale mnogo više vremena da se dovedu u red i polako otarase mangupa u svojim redovima. Ovako će Đilas platiti cenu Tadićevog hibrisa, kome je, istini za volju, i sam predugo doprinosio. Naime, Beograd nije dobio samo "most na Adi", već i neke od najviše kontrolisanih medija. Talenat i ogromno profesionalno iskustvo sa antirežimske strane ratova devedesetih neki od urednika i direktora su iskoristili za prikrivanje pristrasnosti i poslušnosti "demokratskim" moćnicima.

Čak i najbolji spin se, ranije ili kasnije, sudari sa onom realnošću koje nema na televizijskim ekranima. Za bivšu vlast su počeli mamurni i neveseli dani, kakvi obično slede posle zabave. Dok gledam gradonačelnika Beograda kako crveni objašnjavajući nezadovoljnoj naciji razliku između 100.000 i 54.000 evra, pitam se treba li sažaljevati moćnike koji se samopovređuju? Teško je izbeći zluradost, ali je, s druge strane, Srbiji potrebna opozicija. Zato odgovor na ovo pitanje nije jednostavan.

Na izborima će Đilasovoj stranci presuditi ljudi koje od ovih, za imućnog gradonačelnika izgleda malo važnih, 46.000 evra deli dvadesetak godina mukotrpnog rada. Ali, ne treba zaboraviti da glasanja verovatno neće biti u bliskoj budućnosti, kao i to da su ovdašnji birači političarima ranije praštali i nekoliko desetina puta skuplje gafove. Ono što Đilasa treba mnogo više da brine jeste da će Dačič, Vučić i Nikolić verovatno nastaviti da jadan drugog vraćaju u realnost i tako se međusobno leče od hibrisa koji je Borisa Tadića pretvorio u patetičnog palog anđela.

Vrtoglavica je najopasnija kada čovek poleti mnogo u visinu. Zagrebački "gospon profesor" podseća da je Ivan Gundulić hibris (i odgovarajući tužan kraj) davno opevao u "Osmanu": "tko bi gori, eto je doli / a tko doli gori ustaje… sad na carstvo rob se uzvisi / a tko car bi, rob je sada." Ali, ko danas ima vremena za dubrovačkog pesnika arhaičnog stila i zapetljane antičke mitove? Za Dragana Đilasa bi bilo dobro da nekako nađe vremena u svojoj pretrpanoj korporativno-partijsko-gradonačelničkoj agendi. U suprotnom, samopovređivanje će se nastaviti i novog predsednika Demokratske stranke čeka filmski kraj nalik onome u kome je nedavno nastupio Boris Tadić, poslednji srpski car. Boginja Hibris je nezasita.

Pravda od milijardu dolara (tekst iz decembra 2005. godine)

Pravda od milijardu dolara

Zoran Ćirjaković

(Tekst je objavljen u nedeljniku NIN 15. 12. 2005. godine)

Od hapšenja Ante Gotovine često se može čuti da je jedini problem Haškog tribunala nekooperativna vlada u Beogradu. Tribunal ipak ima jedan mnogo veći problem. Umnogome zahvaljujući ovdašnjem “prohaškom lobiju” koji je kritiku suda prilično uspešno izjednačio sa podrškom ratnim zločincima, previđa se da je najveći problem tribunala u samom Hagu prvenstveno u tužilaštvu.

Ovaj sud se građanima Srbije najčešće obraća glasom tužilaštva. Čak i kada se oglasi sudsko veće, njegovi dometi su definisani rezultatima tužilaštva. Kada del Ponte govori o “dostignućima” svog tribunala – 84 optužnice, 162 optužena, više od 4,5 miliona dokumenata, 12 000 sati audio i video-snimaka, stotine mapa – to liči na izveštaje sa kongresa SKJ. Mnogo indikativniji su rezultati koji se mogu naći na tribunalovoj internet prezentaciji: nijednom optuženom Srbinu nije izrečena oslobađajuća presuda. Tužilaštvo nije uspelo da dokaže krivicu samo u slučajevima u kojima optuženi nisu bili Srbi. Zejnil Delalić je oslobođen novembra 1999. godine, Dragan Papić januara 2000. godine, a Zoran, Mirjan i Vlatko Kupreškić su oslobođeni oktobra 2001. Prošlog meseca su zbog nedostatka dokaza pušteni Sefer Halilović, Fatmir Ljimaj i Isak Musliu. Alija Izetbegović je umro kao osumnjičeni, Franjo Tuđman nije stigao čak ni do tog statusa.

Ovde se ne radi o tome da li su pripadnici jednog naroda počinili najveći broj zločina ili nisu, već o tome da su ograničeni potencijali tužilaštva prvenstveno usmereni ka dokazivanju krivice pripadnika jednog naroda. Istovremeno, vreme koje je mogla da utroši na dokazivanje krivice optuženih Hrvata, Bošnjaka i Albanaca, Del Ponte je protraćila baveći se navodnim zločinima u Čečeniji i obilascima svetskih metropola. Pripremajući se za samo jedan govor u oktobru ove godine, Del Ponte je imala vremena da “iskopa” citate Erazma, Čerčila, Kanta, Hitlera, Martina Lutera Kinga, Džejmsa Džojsa, Žorža Klemansoa i Solženjicina, ali u novembru nije mogla da dokaže da li je Fatmir Ljimaj imao dugu ili kratku bradu, jedan od glavnih razloga navedenih u oslobađajućoj presudi ovom zločincu.

Petrit Selimi, urednik prištinskog dnevnika “Ekspres”, kaže da je oslobađajuća presuda Ljimaju na Kosovu “shvaćena kao priznanje da su činjeni (pojedinačni) zločini, a ne kampanja”. Haški tribunal, koji stalno pokušava da se nametne i kao sud istorije, ima još tri albanska optuženika da pokuša da spreči da ova laž ostane zapisana kao istina. Možemo samo da nagađamo zašto tužilaštvo nije na isti način tretiralo sve slučajeve i zašto su Del Ponteovoj Rusi zanimljiviji od Albanaca.

Poražavajuće je da posle 12 godina rada suda koji dobija ogroman publicitet, samo 15 posto građana Srbije podržava saradnju sa tribunalom jer veruje da su zločini počinjeni. Problem nije u takozvanom antihaškom lobiju koliko u činjenici da su građani Srbije imali prilike da sami budu svedoci rada tribunala i njegovih rezultata. Oslobađajuće presude Ljimaju i ostalim optuženim ne-Srbima nisu jedini primer. U trenucima kada je imao najveći mogući publicitet – prenosi prvih dana Miloševićevog suđenja su bili najgledaniji program u istoriji televizije u Srbiji – Tribunal je pokazao svoje najjadnije lice.

Uvodna reč tužioca Džefrija Najsa na suđenju Miloševiću ličila je na loš magazinski tekst ili pretenciozni srednjoškolski pismeni zadatak. Taj tekst – prepun poluistina, citata istrgnutih iz konteksta i preterivanja – po rečima dopisnika jednog uglednog američkog dnevnika, “toliko je loš da ne bi mogao da bude objavljen u bilo kojoj poštovanja vrednoj publikaciji” u SAD. U pravom krivičnom sudu tužilac ima pravo da lupa, preturuje i bude ekonomičan sa istinom, ali ne kada se radi o sakatom sudu-presedanu kakav je Haški tribunal koji ne samo da treba da kazni krivce već i da nađe način kako da “proda” skeptičnom balkanskom auditorijumu priču o njihovoj krivici.

Nema opravdanja za odbijanje da se to učini. Naročito ako se ima u vidu da su Del Ponte i njeni saradnici pokazali da im je PR važan, da žele da visoko plasiraju sebe i svoj rad. Za pohvalu je što tužilac vodi računa o osećanjima i potrebama žrtava. Ali, to je samo polovičan uspeh. Aplauzi i pohvale iz zapadnih metropola su zvaničnicima tribunala dali odlično opravdanje za samozavaravanje. Potomci današnjih obožavalaca lika i dela Karle del Ponte u Vašingtonu ili Briselu ipak neće morati da strepe od balkanskih sledbenika današnjih zločinaca koji su umnogome zahvaljujući skandaloznoj aroganciji Del Ponte pretvoreni u svece u svim delovima bivše Jugoslavije. To što je ovdašnja “publika” želela da Hag “propadne”, ne može biti opravdanje. Sud ne samo da nije učinio minimalan napor da ovde plasira svoje istine, već se kroz usta najviših predstavnika tužilaštva opredelio da vređa inteligenciju najglupljih građana.

Ako je to uopšte više moguće, prvi korak ka popravljanju imiya sud-presedana koji je osnovan kao političko sredstvo i budućeg prihvatanja njegovih presuda u Srbiji, moglo bi da bude javno kažnjavanje ili otpuštanje nekoga od najodgovornijih ljudi u tužilaštvu. Poražavajući rezultat dosadašnjeg rada Tribunala je to da je diskreditacija celog suda, ili bar njegovih najeksponiranijih delova, preduslov da suočavanje sa zločinima uopšte postane moguće.

Učinak balkanskih “hagobranitelja” je još jadniji. Umesto da rade na povećanju broja onih koji će prihvatiti neophodnost kažnjavanja zločinaca, oni kao dokaz svog uspeha nude činjenicu da su usamljeni, ugroženi i odbijeni. Većina se umesto da koristi društvu, opredelila da pomogne sebi i tako otvori vrata sve izvesnijem istorijskom trijumfu politike koju sami nazivaju zločinačkom. Njihov glavni argument je neistina da demokratizacija društva nije moguća bez suočavanja. Suočavanje je uvek poželjno, ali ne i obavezno. Kroz istoriju je u mnogim zemljama – i zapadnim i istočnim, od Francuske do Japana – nesuočavanje bilo preduslov demokratizacije. Nekada je odlaganje suočavanja preduslov da suočavanje uopšte postane moguće. Ovo posebno vredi kada je sve u nijansama sivog, kada kao na Balkanu devedesetih nema ni apsolutno crnog ni snežno belog.

Oni koji insistiraju na suočavanju odmah i po svaku cenu i tvrde da je ovde sve “crno-belo”, u najboljem slučaju su neodgovorni saveznici onih koji su devedesetih činili najcrnje stvari. Beogradski drveni advokati Haškog tribunala Srbiji odriču pravo na budućnost jer sugerišu da se zemlja nalazi u začaranom krugu koji isključuje mogućnost i demokratizacije i suočavanja sa prošlošću. Ono što obično nude kao jedino rešenje su forme prinudnog suočavanja koje se svode na ispiranje mozga i sprovodive su samo pod okupacijom ili u diktaturi. “Ljudi moraju da znaju šta se ovde dogodilo... to treba prikazivati na sve strane i to kao obavezno... Treba to raditi kao Paton u Aušvicu. Celo selo dovede – niste znali, evo sada znate, gledajte i ispaštajte”, izjavila je nedavno Biljana Kovačević-Vučo. Bogdan Ivanišević tvrdi da su se “političke elite” odnosile prema tribunalu kalkulantski i sugeriše “rad na... vaspitavanju političke javnosti... u Srbiji”.

Na odbijanje građana Srbije da se suoče sa prošlošću pojedini “denacifikatori” odgovaraju uvredama, lepljenjem stereotipa i dehumanizacijom Srba koja podseća na najgore izjave srpskih šovinista o Albancima krajem osamdesetih. Najperverznije od svega je da se iz njihovih postupaka i izjava jasno vidi da oni uopšte i ne pokušavaju da stvarno “dekontaminiraju” navodno nacifikovanu Srbiju. Ako se Srbija bude suočila sa zločinima, to će biti prvenstveno uprkos, a ne zbog njihovog javnog delovanja.

Petar Luković sugeriše da smo nenormalna zemlja, “ludilo, ali apsolutno ludilo, jedna vrsta kolektivne poremećenosti”. Ne znam kako čoveka možete ubediti da nešto prihvati ako ga pri tome vređate. U kolekciji uvreda i besmislica na veb-sajtu takozvane “Inicijative mladih (sic!) za ljudska prava” nalaze se i tvrdnje da u Srbiji “aktivnost razmišljanja nije na visokoj ceni” i da je “negacija genocida genocid”. Tu je i kulturrasistički biser: “Poslednji utisak putnika iz posrbljenih Potočara je drvena tabla ispred porodične kuće na dan obeležavanja srebreničke tragedije, pored koje je tog dana moralo da prođe oko 70 000 Bošnjaka. Na njoj se bešćutno nudi: ‘Prasadi na prodaju. Cena 3,80 KM’.” Samo najekstremniji islamski fundamentalisti negiraju nemuslimanima u Bosni pravo da konzumiraju ili prodaju prasetinu.

Kada se građanima sugeriše nešto što ne prihvataju, ili ne prihvataju u dovoljnoj meri, dežurni denacifikatori po pravilu iznose još neprihvatljivije tvrdnje. Strašan zločin nad šestoricom srebreničkih muslimana čiji je snimak prikazan na suđenju Miloševiću, karikirali su i zloupotrebljavali akteri sa oba pola srpske političke žabokrečine. “Jer, pre svega, reč je o genocidu i čak nad tom šestoricom reč je o genocidu, jer po međunarodnim konvencijama, genocid je, bez obzira na broj, namera da prema grupi drugačijeg etničkog, rasnog, verskog porekla, vi osećate potrebu za fizičkom likvidacijom i egzekucijom”, rekla je u emisiji “Peščanik” Latinka Perović, jedan od najviših funkcionera titoističkog režima. Tvrdnja da ubistvo šest ljudi druge vere predstavlja genocid sugeriše da se na Balkanu devedesetih dogodilo na hiljade genocida i predstavlja uvredu za žrtve svih genocida u istoriji.

Ipak, verovatno najsramotnija rečenica se nalazi na veb-sajtu Inicijative mladih: “Opasan je paradoks da mnogo mladih ljudi (u Srbiji) koji, iako zbog svojih godina ni na koji način ne mogu biti odgovorni za bilo šta što je učinjeno u vreme ratova, nasedajući na laži nacionalističke demagogije koja je usmerena protiv procesa individualizacije krivice, prihvataju breme kolektivne krivice i time ukidaju sopstveno pravo na budućnost u prosperitetnom i demokratskom društvu.” Da je ovako nešto napisao bilo ko od haških optuženika o pripadnicima drugog naroda, verujem da bi to tužilaštvo na sudu upotrebilo kao dokaz. Naime, mens rea (mentalni element) mora biti dokazan da bi se govorilo o odgovornosti za genocid. Svaljivanje krivice na nerođene i na one koji “ni na koji način ne mogu biti odgovorni”, jedan je od važnih elemenata u pripremama za najteži zločin.

“Vaše napore više prihvata međunarodna zajednica nego vaša zemlja u čiju korist radite”, izjavila je Karla del Ponte na skupu koji je u Beogradu početkom ovog meseca organizovala Inicijativa mladih. Da se potrudila da pročita sa čim ova inicijativa i njeni predstavnici istupaju u javnosti, bilo bi joj jasno i zašto.

Ali čak i kada se iznose uverljiviji dokazi, oni dovode do daljeg udaljavanja zakrvljenih zajednica. Kada u Srbiji nije bilo očekivane reakcije na slike zločina pripadnika “Škorpiona”, one su u Bosni postale krunski argument za dehumanizaciju i dokazivanje zločinačkog karaktera Srba. I za ovo odgovornost snosi prvenstveno Karla del Ponte. Ona je propustila priliku da promeni odnos javnog mnjenja u Srbiji prema postupcima u Hagu, i za to, nažalost, neće platiti cenu. Diskreditujući ovdašnje kritičare, razne “inicijative” i “komiteti” su predstavili sve napade iz Beograda kao dokaz uspešnosti tribunala i obezbedili alibi neodgovornoj i bahatoj glavnoj tužiteljki.

Del Ponte misli da joj malo nedostaje do potpunog trijumfa. “Još nisam uspela da ubedim Harija Potera da se priključi mojoj kancelariji. U suprotnom, Karadžić i Mladić bi se davno stvorili u mojoj kancelariji”, izjavila je u septembru. Ali tribunalu u Srbiji verovatno ni veštičarenje više ne može da pomogne. Haški sud-invalid koji je osnovan kao eksperiment i sredstvo političkog pritiska, postao je deo balkanskog problema, a ne deo rešenja krivicom onih koji su ga vodili. Način na koji Tribunal i njegovi balkanski saveznici nameću suočavanje sa prošlošću obećava nove ratove u budućnosti. Za milijardu dolara, koliko je sud potrošio od osnivanja, imali smo pravo da očekujemo mnogo više.

TRANZICIJA PROTIV VRAČARA

Ulica Strahinjića Bana na Dorćolu, poznata i kao "Silikonska dolina", bila je jedan od simbola devedesetih. To je bilo doba kada su na političkoj sceni vladali crvena ruža i četiri crvenkasta slova "S". Na ekonomskoj lansirnoj rampi carevali su primitivna akumulacija i četiri pepeljasta "P" – pištolj, pejdžer, plavuša i "Padžero". Novo vreme je, pored demokratskih vladara, donelo nove statusne simbole i novu oazu niskih potrošačkih strasti. Vračar je slika prve decenije dvehiljaditih, naše ružnjikave tranzicije.

Ako izuzmemo slabu izlaznost i ljutitu Vesnu Pešić, glavni razlog zašto su Boris Tadić i proseda ekipa sa basketa izgubili izbore krije se u zgradama koje su počev od 5. oktobra jedna za drugom nicale po "novom Vračaru". Na Neimaru, oko Kalenića, Hrama i Krsta zbrinuti su ljudi kojima je partija dala mnogo više nego oni njoj, elokventni govornici na stranačkim skupovima i estradno-umetnički fikusi na predizbornim binama. Ti srebroljupci, naravno, uglavnom "nisu članovi nijedne stranke". Ali neformalna koalicija samoživih ljudi koji boluju od različitih etičkih anomalija pretvorila je Vračar u enklavu svega lošeg što nam je donela smrt Jugoslavije i samoupravnog socijalizma.

Krunsku i okolne ulice su, pola veka posle proleterskih, okupirale tranzicione brigade. Slični ljudi valjda vole ista mesta. Dorćolska padina nije previše zanimljiva novim oslobodiocima. Istini za volju, kuće oko Jevremove i Jovanove nisu onako stare i oronule kao straćare na Krstu i Čuburi, pa se ne daju tako lako gurnuti pod buldožer evropeizacije i modernizacije. S druge strane, za mnoge od geografskih ili ideoloških arivista prestižni Blok 11a je nekako suviše zabačen, betonski i novobeogradski. Zeleno Dedinje je pak previše skupo – ne samo po aru i kvadratu, već i po danu života. Ni po cigare i jogurt se ne može peške, a neko mora i da pričuva kućicu u senovitom šumarku dok se preplanula gazdarica sa svojim anđelčićima baškari na kolonijalnom suncu.

Na Dedinju je bar sve, manje-više, tansparentno. Ljudima sa viškom para i plodnim deficitom morala koji stanuju oko Titove bombardovane avlije obično na čelu – i pozlaćenom antreu – jasno piše ko su i šta su. Mnogima od njih je, međutim, Vračar bio moćna odskočna daska. Ne može, ipak, sve odjednom. Uostalom, i Milošević je, pre Tolstojeve i Užičke, na Vračaru čekao na red.

Naši novi ne-Miloševići evropeizovali su proverene recepte za punjenje džepa kome se ne vidi dno i usporili "ekonomiju destrukcije". Prethodnih godina, naučili smo da korupcija, pored stare, istorijske verzije – koja je transparentno netransparentna i jako žilava – danas ima brojne legalne eufemizme. Često se, na primer, zove "donacija" ili "marketinška usluga", a mnogi vole da joj tepaju, pa je nazivaju "patriotizam", "nacionalni interes", "doprinos izgradnji demokratije" ili "podrška evroatlantskim integracijama".

Na novom Vračaru ništa nije onako kako izgleda. Na Kaleniću praktično nema seljaka. Oni koji oko podneva svrate naoružani fensi cegerima i pletenim korpama retko kad uključuju šporet i uglavnom ih ne zanima ukusno povrće. Pijaca ima čak i svoju Knez Mihajlovu, kratku promenadu na kojoj je sve dvaput skuplje, ali su mnogo veće šanse da se bude viđen. Obližnji art kafe nema veze sa umetnošću. K2 je smešten na vračarskim Himalajima, u ulici koja privlači instant biznismene koji nisu u stanju da "oplode" čak ni kapital koji su prisvojili, ali su zato sigurni da je sve "ekstra" i "vrh" u njihovim malograđanskim životima tapaciranim obiljem. Tamo je i endemska livada u (su)vlasništvu bivšeg ministra na kojoj ne može da se napase čak ni jedna mršava koza – ali može da se smesti par stotina kvadrata svetlog evroatlantskog stambenog prostora.

Tranzicione iluzije se kriju i na trpezi. Malo ispod Krsta vas čekaju evropeizovani leskovači uštipci sa vešto kamufliranim crnim lukom. Doduše, porcije su ostale prilično obilne, po meri nezasite ciljne grupe. Na belom megatanjiru možete da očekujete više kalorija nego što tipično etiopsko selo unese za praznični vikend. Za razliku od obroka, enterijeri su postali minimalistički i dozirano rustični, dok spoljašnjost nosi snažan pečat tradicije koja kaže da je najjeftiniji zidar najbolji arhitekta. Novi ugostiteljski objekti, međutim, često nisu u vlasništvu ljudi čije je ime istaknuto na ulaznim vratima. U obližnjoj piceriji će vam, ako ste novajlija, neko od redovnih gostiju ubrzo, u pola glasa, verovatno promumlati ime "pravog gazde". Šta će čovek, ubi ga imovinska karta.

Mnogi od novih Vračaraca su pažljivi i, na izvestan način, suptilni. Oni ne voze preskupa kola i ne idu privatnim avionom na letovanje na Mikonosu. Zadovoljavaju se skijanjem u Austriji i letovanjem u Turskoj – hotel, "praktično", ima šest zvezdica, ćevapi su, "da ne poveruješ", ukusni čak i kad su bez svinjskog mesa, a i baklava je bre baklava. Naravno, na more se ide samo sa par dadilja, Armani peškirima i Bikenberg papučama.

Uspon do alpskog snega i vračarskog vrha često kreće od Slavije i Cvetnog trga. Nova, tranziciona verzija sladunjave himne ušminkane titoističke urbanosti danas bi govorila da "Njegoševom ulicom devojke idu" i sanjaju da postanu kreativne direktorke u nekoj od marketinških agencija kojima gazduju dva penzionisana idola. Tri decenije pošto im je na jednom koncertu "crko Maršal", ljutite devojke koje su prošle neoliberalno sito i rešeto "gledaju u sliku" njihovog novčanika.

Izgleda da nije bilo lako odoleti iskušenju. Čak je i televizijski Mile zavoleo tranziciju. Ima se tu šta voleti. Neki od tih, danas uglednih i imućnih, građana tvrde da su se za sve to sami borili još devedesetih. Dok su "svi drugi" ovde ili ćutali ili bubnjali po šerpama, oni su hrabro ratovali za partijske kioske i nadgradnje. Zaslužili su, kažu, i više, ali narod je nezahvalan. Drugima su sekira ili, mnogo češće, kum i školski drug "upali u med".

Zato korupcionaško-tranziciona elita koja živi na novom Vračaru ima nekoliko glavnih grana. Jedan od podskupova novog vračarskog sveta čini druga liga direktora parajavnih preduzeća i vlasnika paraprivatnih firmi, što će reći partnera uz čiju pomoć, ako se čovek ne zanese, može "laganica" da se kraducka a da se "sigurica" ne ode u 29. novembra. Zatim, tu su vlasnici šaltera na kojima se izdaju dozvole – ljudi koji su privatizovali franšizu da lupe državni pečat. Najživopisnija je, ipak, "b'ate" grana u kojoj su gore pomenuti kum i stari drug, slučajni partneri u krađi zbog kojih se, ako "pukne" u nekom tabloidu ili partijskom komitetu, obično gubi samo obraz, ne i sloboda.

Različiti ogranci nove elite, ipak, nisu jasno razdvojeni. Ne može čovek danas da se osloni samo na jednu varijantu. Pored toga, mnogi od nas nisu svesni koliko koštaju Swarovski tapete, zebrano furnir i sve drugo što je "mast" oko Kalenceta. Ipak, u stanovima tranzicionih elita caruje skupoceni minimalizam. Istaknuta pravim linijama i oštrim ivicama, praznina je bezbedna – ne može čovek da pogreši i "ispadne seljak". Pravo lice će se pojaviti ako zagrebete sofisticirane glazure onih koji su uspešno evropeizovali svoj garderober i vozni park i uselili se u "pametan stan" sa "eko-sistem maskiranom" klimom i "finger-touch" bravom.

Evro ne poznaje religiju niti ideologiju. Roditelji dece ovdašnjeg postidejnog, pravoslavno-ateističkog izdanja jagme za neoliberalnim kolačem vole jedno francusko katoličko obdanište i vračarske osnovne škole nazvane po velikim srpskim levičarima. Ali kada bi proveli bar petnaestak minuta na roditeljskom sastanku u nekoj od ovih ustanova, Svetozar Marković i Vladislav Ribnikar bi se verovatno prevrnuli u grobu. Kamo sreće da se u zadnjim klupama oblizuje neki novi Nušić ili Sterija. Bila bi grehota da ostanemo uskraćeni za dramski spomenik postkomunističkom vašaru malograđanske taštine u kome svako malo zablista poneko rumeno dete tranzicije ili njegovi bahati roditelji.

Mnoge od njih strašno iritira postojanje javnog prostora, izuzev, naravno, parkića u kome može da se istrči rasni cuko. Želja da sve bude privatizovano često biva izražena komentarima tipa: "Šta ima neko da se parkira ispred moje avlije?" Zato svaki dan na ulicama novog Vračara možete gledati svojevrsnu izložbu različitih skalamerija koje se koriste u velikoj borbi "samo ja i moje pare" bratije sa vozačima-uljezima koji su toliko bezobrazni da žele da se parkiraju na "moje" javno parking mesto. Na njemu, naravno, sme da bude samo arivistički Land Roverov megamodel Range Rover, luksuzni džip koji je "grub spolja, raskošan iznutra" i nikada ne ide kroz blato – baš onako kako sebe vidi gabaritni evro-demokratski i rusofilski kadar koji je savladao društvenu uzbrdicu i popeo se na vrh.

Skoro pa dedinjski, Neimar je s razlogom dobio specifično mesto u klasnoj geografiji Beograda. Vračar je bio prijatan i, nekako, lepo i pametno skrajnut deo Beograda – izdvojen, ne pretrpan, a ipak blizu centra. Neimar je uvek bio njegov najidiličniji deo koji je omogućavao još udobniji "pogled sa strane" na vrevu gradskog života. Zato ne čudi da su samo neki od najimućnijih dobitnika u tranziciji mogli da se dokopaju njegovih uskih ulica i u to vreme niskih porodičnih kuća sa zelenim dvorištem. Cvetne bašte su u međuvremenu uglavnom nestale, a stare kuće su porasle – i u visinu i po dubini. Viši ešalon vračarske elite danas živi u ulicama-tunelima u koje se teškom mukom probijaju zraci sunca.

Tako je to u svetu ljudi koji hoće "ful sve". Oni su na nekada ušuškanom Vračaru stvorili našu najveću demokratsku palanku. Ali, nisu sasvim sami u toj fensi oazi egoizma i nadmenosti. Na prostoru najmanje beogradske opštine je zbijeno i mnogo "stare" arogancije i elitizma koji neguju ljudi koji nisu profitirali od musave evropeizacije ili ruskog fosilnog goriva. Uz tranzione cvećke, oko tezgi na Kaleniću tiskaju se namrgođeni i, što bi se reklo u postkosovskoj Srbiji, samoproglašeni pripadnici druge, treće ili – to, ipak, ne postoji samo u filmovima – četvrte generacije urbanih. To su građani koji na Internetu dobijaju redovno sledovanje mudrosti koja ih utvrđuje u mišljenju da je "sve strašno" i da "to ima samo ovde". Ovi "Evropljani" svim srcem mrze i novi Vračar i ostatak Srbije.

Reč urbano je tamo dobila onaj ružni prizvuk koji je patriotizam stekao u godinama antibirokratskog žara i letećeg jogurta. Kada mi je neko danas pomene, dođe mi da se mašim poslovične veze praziluka i da je ostavim da ponosno viri. Ipak, nije mi teško da razumem mrzovoljnike koji idealizuju dušu onog Vračara od koga nije mnogo ostalo. Tamo nije umro samo stari i bolešljivi rock 'n' roll, već skoro sve ono što se ne može lako prevesti na jezik novca.

Prethodni, mirni i neodoljivo izmešteni Vračar se smanjio i deluje nekako skvrčeno, kao povrće u "Malom Kaleniću" koje čeka neke od onih koji su ponovo prespavali pijačni dan. Ako ste nostalgični za prijatnom, skoro intimnom atmosferom "starog Vračara", možda je bolje da se prošetate po nekom drugom kraju. Dvanaest godina posle 5. oktobra, nešto od onoga što je Vračar izgubio sačekaće vas čak i oko ozloglašene dorćolske "Silikonske doline". Tranzicija je čudo.

(Autor ne stanuje niti je ikada stanovao na Vračaru.)

Zoran Ćirjaković

Srpska plemena

Zoran Ćirjaković

U Podsharskoj Africi postoji četrdesetak multietničkih država. U velikoj većini nijedno pleme nema apsolutnu većinu i stanovništvo je izuzetno izmešano. Na primer, u bivšem Zairu, danas većem od dva Konga, živi više od dve stotine etničkih zajednica - najbrojnija čini samo oko pet posto stanovništva. Neka afrička plemena rasuta su u preko od deset država, a najmanje sedamnaest ih ima više pripadnika nego što Srbija ima stanovnika. Zato ne treba da nas čudi da u Africi ima malo zajednica koje žele da se otcepe, ili koje sanjaju da svi saplemenici počnu da žive u jednoj državi.

To ne znači da afričke države nisu plemenska svojina. Iza fasade modernih institucija i predstavničke demokratije kriju se stare plemensko-klanovske veze. Ne samo najbrži, već često i jedini put do moći i boljeg života vodi preko saplemenika. I vlast i opozicija su, po pravilu, etnički definisane kategorije, a izbori obično više liče na popis stanovništva nego na finale najvažnije političke utakmice.

Ulog ne može biti veći. Po skoro svim relevantnim merilima životnog standarda, podsaharske zemlje već decenijama zauzimaju poslednja mesta. Za mnoge stanovnike ovih hronično gladnih država vlast je bukvalno pitanje života i smrti.

Ali politika je u Africi uglavnom ostala igra sa nultim zbirom, koliko jedni dobiju toliko drugi izgube. Promena režima obično znači da je konačno došao "njihov" red da gladuju, a "naš red da jedemo" – i krademo. Deo "plena" koji će podeliti novi ("naš") režim čine bogati rudni resursi, korumpirana birokratska mašinerija i obilna zapadna razvojna pomoć. Ovakav odnos prema vlasti, koji polazi od shvatanja "mi smo država", zadovoljava i grabljivu elitu i one njihove saplemenike koji životare u kartonskim naseljima. Zaposlenje i redovna "državna" plata predstavljaju glavnu nagradu za lojalnu plemensku glasačku mašinu.

Klijentilističke mreže malo toga ostavljaju po strani. Ni organizacije civilnog društva u nisu imune na grabež, nepotizam i plemenske "politike identiteta". Kako piše Žan-Fransoa Bajar, vodeći francuski afrikanista, najprofitabilnije nevladine organizacije "osnivaju ministri kada dođe njihov red da prevare davaoce pomoći". Ali ne samo NVO, već državne agencije i cela ministarstva bivaju osnovani prvenstveno s ciljem da od donatora bude uzet novac koji će biti iskorišćen za lične ili saplemeničke potrebe.

Sve to nekako zvuči poznato. Razlika je uglavnom u tome što se ovde obeležje identiteta koji obećava bolji život ne vidi u krštenici ili ličnoj karti, već u partijskoj knjžici. Stranke su naša plemena. Porodično stablo je važan indikator moći i prestiža u podsaharskom neopartimonijalnom poretku, sistemu u kome je plemenski princip zamaskiran izbornim i parlamentarnim ritualima. Njegov ekvivalent u žargonu naše partokratije je "lobi lista", spisak stranačkih moćnika koji dele kolač vlasti.

Zato ovde, kao i na žarkom jugu, obično biramo bez da imamo mnogo izbora i prisustvujemo smenama vlasti bez pravih promena. Ogromna frustracija izazvana ovakvim stanjem i njegovim posledicama - prvenstveno siromaštvom i izostankom razvoja, izražena je u Podsaharskoj Africi kroz shvatanje da je "neophodno da ubijemo pleme da bismo izgradili državu". To je nemoguća misija. Ali ako ovaj afrički moto ipak "prevedemo" na jezik naših okolnosti dobićemo podjednako jednostavan recept: "treba ubiti stranke da bi izgradili demokratiju". Ni ovaj zadatak nije ništa lakši. Ali bar ilustruje zašto je danas u Srbiji tako teško biti optimista.

Predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu

Genocid je genocidna reč

Živeti u senci genocida

Zoran Ćirjaković

U tekstu koji su prošlog meseca preneli mediji širom sveta Timoti Viljam Voters, profesor prava na Indijana Univeritetu u SAD, zalaže se za ukidanje genocida kao krivičnog dela. Voters, koji je u Haškom tribunalu učestvovao u pisanju "kosovske optužnice" protiv Miloševića, smatra da ne samo da suđenjima za genocid treba reći "nikad više", već da je "pravni koncept genocida toliko nekoherentan i toliko štetan po ciljeve kojima služi međunarodno pravo, da bi bilo bolje da ga nikad nismo ni izmislili".

Za genocid, po Votersu, "iskupljenja ne može biti" iz najmanje dva važna razloga: "defektan je u svojoj definiciji i ima uznemirujuće moralne i političke posledice". Optužba za genocid sudski proces preusmerava sa činjenica na motive, koji su čak i kod mnogo jednostavnijih zločina izuzetno složeni i višestruki. S druge strane, što je mnogo opasnije, iako prividno deluje u interesu žrtava i pravde, u stvarnosti legitimiše razmišljanje u kategorijama kolektivnog i pogoduje stvaranju začaranog kruga viktimizacije, fatalizma i osvete.

Izbacivanje genocida iz sudnica ne znači davanje amnestije ljudima koji su naredili ili sproveli sistematska masovna ubistva pripadnika druge zajednice. Sva zlodela koja čine zločin genocida ostaju podložna krivičnom gonjenju."Ne postoji čin genocida koji istovremeno nije i neki drugi zločin. Genocid je zločin karakterizacijom, jedna interpretacija," piše profesor Voters.

Ali ta karakterizacija skriva dvosekli mač, klatno zločina koje nije uvek lako zaustaviti. Raspad Jugoslavije je pokazao koliko je mali korak od shvatanja o "genocidnom narodu" do verovanja da se nad njegovim, navodno hronično nesuočenim i nacionalnom kulturom "kontaminiranim" pripadnicima mogu vršiti preventivni, odbrambeni zločini.

Problem se ne tiče samo Zapadnog Balkana. Insistiranje na genocidu destabilizuju Bliski i Daleki istok i Centralnu Afriku. Na primer, uprkos upornom jermenskom inistiranju i snažnim pritiscima iz zemalja EU, Turska odbija da optužbu za genocid tretira kao pravno pitanje ili nešto što ima veze sa pravdom, iako je spremna "čak i da uputi izvinjenje za masakre" nad Jermenima.

Ovakvo odbijanje ne podrazumeva bezosećajnost ili šovinizam. "Zločin nad zločinima" ima ogromnu političku moć. Genocid je postao jedini zločin koji je važan. On danas nema veliki državotvorni potencijal samo za zajednicu iz koje dolaze izvršioci, već sve češće i za kolektiv kome pripadaju (najbrojnije) žrtve. U eri humanitarnih intervencija jednonacionalne države se ne grade samo ubijanjem, već i stradanjem.
Došli smo, kako piše profesor Voters, u "moralno perverznu" situaciju u kojoj se "svaka grupa čija patnja nije nazvana 'genocidom' oseća kao žrtva drugog reda". Zato ne treba da nas čudi da je predednik Tomislav Nikolić pomenuo opasnost od genocida kada je govorio o sudbini preostalih kosovskih Srba. Ugrožene zajednice koje nisu u stanju da uvere zapadnu publiku da im preti "vrhovni zločin" danas nemaju mnogo šansi da zaštite svoja prava i osiguraju egzistenciju dostojnu čoveka.

Kada ubijanje prestane, prva "žrtva" zločina genocida je politika. Sudski ili naučno verifikovan genocid predstavlja moralno privlačan, praktično savršen izgovor za depolitizaciju složenih problema koji se mogu rešiti samo na dva načina – politički ili (novim) genocidom. Nažalost u Bosni, kao i u Ruandi, potraga za bolnim, ali preko potrebnim kompromisma prečesto biva gurnuta pod tepih genocida. Ispod leševa nevinih lako je sakriti opasne lične ambicije i velikodržavne političke ciljeve.

Zato genocid treba izbaciti iz pravne sfere i ostaviti ga onima koji je ova reč postala opsesija ili profesija. Naravno, prebacivanje "ultimativnog zločina" u ropotarnicu pravne istorije neće ukinuti mogućnost da neko ponovo krene da ubija ljude koji se, na primer, mole "pogrešnom" bogu. Ali bar će senka u kojoj žive mnoga heterogena društva postati manje tamna i preteća. Genocid je odavno postao genocidna reč.