МОЖЕ ЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕЖИВЕТИ ПРЕТВАРАЊЕ ЗАВЕТА У ИДЕОЛОГИЈУ?

„Та прича транге-франге, као да ти можеш да мењаш Косово за Републику Српску. Не можеш да мењаш, зато што Републике Српске не би било да није Косовског завета. Не можеш да уништиш сопствене корене”, речи су проф. др Дарка Ђога, изговорене у једном подкасту, које су оставиле снажан утисак на његове бројне поштоваоце.

Верујем да многи нису свесни да је Ђого постао ударник једног идентитетског „транге-франге“ – мењања српства за Завет. Ова подмукла мењажа унижаваног за најузвишеније се уселила у српски национализам и смањује његову, ионако малу, политичку снагу у Србији.

НЕГАТИВНЕ ИДЕОЛОГИЈЕ СРПСКИХ САМОПОРИЦАЊА: ПЕРВЕРЗИЈА КОСМОПОЛИТИЗМА И ДВА КАСТРИРАНА НАЦИОНАЛИЗМА

Само индиректно, о Радомиру Константиновићу, Милу Ломпару и Жарку Видовићу, успут и о митрополиту Амфилохију, Милошу Ковићу, Сретену Угричићу, о. Ђогу, Слободану Милошевићу и „не-Андреју“   

Има околности када људе, део једне заједнице, поседне необична помама. Поверују да нису оно што јесу, и то им постане јако важно. Многи себе, и свет око себе, почну да посматрају очима које нису њихове и постану заслепљени тако створеном причином.

Ова илузија, Мило Ломпар је назвао самопорицање, у Србији је недавно постала важна друштвена чињеница. Убрзо је прерасла идеолошки оквир, на „левици“, у коме се појавила. Временом смо добили још два, битно бенигнија, мање жалосна али подједнако поражавајућа, „десничарска“ самопорицања. Ломпар је идеолог једног од њих.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ У ВЕНЦУ САМОПОРИЦАЊА: ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА КА ИСТРАЗИ СРБА

Има тих ситуација када, бежећи на различите стране од нечега што им се гади, што не прихватају, што виде као претњу или загађење, људи заврше у истој тачки. То је судбина завађених елита у Србији, данас поседнутих са три српска самопорицања.

Она су овде оличена у схватању да темељне одреднице живог српства – један или више његових конститутивних чиниоца и димензија, било идентитетских, упадљивих, било дубоко културалних, које су свеприсутне али се манифестују индиректно, кроз карактеристичне изборе, схватања, тумачења и поступке на које утичу, и чине да им будемо битно више склони него другима – представљају деформације, патологије или неприхватљива одступања од замишљене норме; „нормалности“ која обично бива конструисана кроз нарцисоидну, западноцентричну и/или класно-статусну призму.

Самопорицање је, једноставно, одбацивање дела онога што српство чини српством. Оно укључује и пребацивање стварног у недопуштено, а недостижног у обавезно.

ЛАКШЕ ЈЕ СА НАЦИОНАЛИЗМОМ: ДАВУД И МИЛО УМЕСТО „БОРЕ И РАМИЗА“

Две речи, избори и испити – звуче слично, почињу на „и“, имају шест слова, оцењивање се подразумева. Забраните испите, претворите себе од оцењиваног у оцењивача, и објавите „листу неких од квалификационих критеријума бирања кандидата за листу“, која мора да победи и ако изгуби на изборима који нису заказани.

„Кандидат“, изгубила се множина већ у следећем реду, учинила је да једнина из објаве „Studenata U Blokadi“ на „Твитеру“ буде дочекана коментаром – „Црта се Мило Ломпар“. И у другим реакцијама на ову вест, „кандидат“ (у једнини) је, углавном, добио исто име („Већ видим господина Мила Ломпара који предводи студенте!“) и неколико надимака (од „Коштуница 2.0“ до „резервни Шешељ“). 

Историја се не понавља, али корисно је посматрати с чим се све римује. Шта све од наше прошлости одзвања у садашњости, како и колико? Можемо ли да чујемо одјек прохујалих крвавих и обојених револуција? Или, вођени нашим жилавим културним обрасцем, верујемо да је не толико могуће колико да се мора почети од нуле? Да ће „свињску хунту“ заменити народна власт.

СУМРАК СРПСКИХ УМОВА: ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕ УПРОПАШТЕНА АНТИ-НАРОДНА ПРОСВЕТА?

Слободан Антонић је, верујем искрено, забринут за судбину „народне просвете“. Прво је у тексту „Кад се пропусте прилике“ написао да „све више професора заправо увиђа да је државни универзитет пред егзистенцијалном опасношћу да буде упропаштен, а са тим и наша народна просвета“, да би две недеље касније његова велика брига ескалирала.

На почетку следеће колумне, објављене под насловом „Народна просвета на издисају“, најагилнији идеотворац национализма и повезаних српских становишта каже да „свако коме је на срцу српска просвета не може а да не буде очајан кад види шта се с њом дешава“, да би је закључио тврдњом да смо „сада у положају да морамо спасавати макар оно што имамо, а што је озбиљно угрожено. Оно што је преостало од наше народне просвете. А она је буквално на издисају. Један сложен и скупоцен механизам, који нисмо довољно разумели нити ценили, сада је зарибао и стао. И уколико га што пре поново не покренемо, штета по ово друштво биће тако велика да је читаве генерације неће моћи поправити.“

О ПОЛИЦЕНТРИЧНОСТИ СРПСТВА, НАШЕМ НАЈТЕЖЕМ БРЕМЕНУ

Ово је кратaк извод из радног текста књиге коју припремам

Историја, а имали смо је превише, стварала је маглу која је олакшала српским елитама да избегавају суочавање са нашим простором, и да га поједностављују сводећи га на Европу, обично болесну. Главна разлика између елитних националиста и грађаниста је у томе што први тврде да има лека а други да га нема.

Поносно српске елите су излаз из простора, динамичне цивилизацијске локације на коме лежи матица српства, тражиле преко менталне конструкције о некаквом мосту између Истока и Запада и сеоба, што је олакшала чињеница да су оне тема једног од највећих романа српске књижевности. Не треба губити из вида да је нама „Исток“ јужно, а „Запад“ углавном северно. Да се у њему није сместила потреба да се побегне од Балкана, и његове оријенталне самобитности, појам „Југоисточна Европа“ би ми био много прихватљивији.

Мислим да је измишљени историјски мост, у стварности само очајнички зазивани идентитетски мостобран без моста, елитама у Србији требао како би себе пребациле на Запад – из наше оријенталности, док су им сеобе служиле да билдују нарцисоидне илузије о српском европејству. „Матице српска“, још једна пластична, растегљива конструкција, олако је бркана са матицом српства. Хабзбуршки, мителојропски простори, у које је историја изместила делове српства, постали су матица карактеристичног елитизма и иних зала која су, храњена ослобођеном доситејевштином, из њега изникла јужно од Саве и Дунава.

АНОМИЈА ИЛИ АУТОШОВИНИЗАМ: КА СЛИЦИ СРБИЈЕ КАО ПАТОЛОГИЈЕ, СОЦИОЛОШКИМ ПУТЕМ

О посрбљивању аномије или у шта се претвори идеја Емила Диркема када се ње дохвати заробљени ум окован идејама Радомира Константиновића

„ШТА НАМ ФАЛИ?“ Иако се то редовно губи из вида, једна од кључних речи српског аутошовинизма, штавише главна оса око кога се кристалише, јесте модерност – тачније карактеристично тумачење модернизације Србије коме се приклонио важан део елите.

Аутошовинистички однос према (српској) нацији, временом све више и („нижој“) класи, који је добио централно место у култури аутошовинизма, носећи су али, ипак, изведени.

Аутошовинизам се развио из негативног односа припадника левичарске елите према резултатима модернизације Србије. Клеветнички однос према српству, у коме се препознаје и жудња ка (само)уништењу „непросвећене“ нације, изведен је из схватања да овде не само да модернизација није успела, да смо добили „модернизацију без модерности“, већ да је модерност овде немогућа.

Пут до различитих облика самопорицања српске елите, и аутошовинизма, који представља екстремни облик малигног, случајносрпског самопорицања, води преко једног једноставног питања: „Шта је то фалично у нашем друштву?“. У „Утиску недеље“ га је, почетком марта 2025. године, поставио Огњен Радоњић, јавни интелектуалац који је интелектуално стерилан колико и надмен, али то не значи да је без утицаја.

ОД ЗАПАДНОГ КАО „УНИВЕРЗАЛНОГ“ КА СРПСКОМ КАО „ПАТОЛОШКОМ“, ФИЛОЗОФСКИМ ПУТЕМ: ОДГОВОР СЛОБОДАНУ ДИВЈАКУ

Иако ме у једном тексту „нацртао“ важан, мада невољни, учесник полемике - о поносно српским „корисним идиотима“, који верују да нису оно што јесу, и сродним елитним политичким бићима опхрваним супер-егом - недостајао је мој матични број и број ципела, нисам покушао да се диретно укључим и одговорим док нисам поменут именом.

Оно што ме обрадовало у овој полемици, вођеној за време антивладиних протеста крајем 2024. и почетком 2025. године, није само то што су Часлав Копривица и Милош Ковић били лични у својој критици Мила Ломпара већ и чињеница да су, без да, макар симболички, негде помену моје име, преузели моје кључне аргументе – због којих сам остракован (и) међу „антизападним“ снагама.

Много више него политичка коректност, веровање да смо „прави“ Европљани у западноликој једнини и кукавичлук актера јавне сцене, који хране каријеризам и дубоко-културално условљена склоност „сигурици“, наметнули су схватање да полемике не треба да буду личне. Али, фокус на лично је овде често преко потребан. Он нам помаже да разгрнемо маглу начелног и препознамо суштину неких мистификованих проблема.

БЕОГРАД, МАРТ И СВЕТ

„Ми смо бесни зато што смо света свесни“, писало је на транспаренту који је држала ученица, мислим да није стигла до трећег разреда, током подневне блокаде раскрснице Француске и Душанове, једног од носећих стубова београдског „круга двојке“.

Око поносно „бесне“ је било неколико пунолетних особа и њених педесетак другара, који би требало да похађају наставу у оближњој Првој београдској гимназији, једном од два главна инкубатора самопорекнутих елитиста у Србији. Други је „Пета“.

Бес је једно од осећања којим су обележени протести, док је „свет“ не само једна од кључних речи протеста већ га, као и „бесна“ девојчица, блокадери и њихова подршка виде као супротност Србије. У стварности, нисам сигуран да је Србија икада била више свет него данас, када се препознају обриси једног новог, Трамповог и Путиновог света.

МИМОИЛАЖЕЊА УМЕСТО СРЕТЕЊА: ОД СИЛОВАЊА СРБИЈЕ КА ИСТРАЗИ НЕПИСМЕНИХ

 „Не разумем и не желим да разумем било кога ко не подржава студенте – интелигентне, проницљиве, исправне, пристојне, истрајне, непоколебљиве, неустрашиве, јасне, ненасилне… Или подржаваш њихове захтеве или не разумеш баш баш ништа“, написала је на „Твитеру“ Ана Новаковић, новинарка телевизије којој би више пристајао назив „Н(ДХ)1“.

Проблем није у капацитетима њеног мозга већ у томе да се поноси чињеницом да је искључила оно чиме располаже. Уосталом, исто захтевају мегаинтелектуални чланови „ПроГласа“ и Мило Ломпар, „српски глас“ који је постао њихова патриотска икебана.

НАПРЕД У МЕРИТОКРАТСКИ ФЕУДАЛИЗАМ: ОД ОСВИЊИВАЊА ДО СТРАСТИ ЗА ЉУДОКОЉЕМ

Морис и Роберт набили су свињу на мотку, подигли је онако тешку и спремни чекали. У тишини, изнад скореле крви, одједном су изгледали тајанствено.

Џек проговори гласно.

„Ова глава је за звер. То је дар.“

Тишина је прихватила дар и улила им страхопоштовање. Глава је остала на месту, мутних очију, незнатно искежена, зуба поцрнелих од крви. Одједном су сви потрчали што су брже могли, кроз шуму, према отвореној плажи.

Сајмон је остао где је био, попут смеђе сличице, скривен лишћем. Чак и кад затвори очи, видео је крмачину главу. Полусклопљене очи свиње, мутне од бескрајног цинизма живота одраслих, уверавале су Сајмона да је све то лоше.

„То знам.“

Схватио је да је говорио наглас. Брзо је отворио очи и видео главу како се весело цери на чудном светлу дана, не обазирући се на муве, просута црева, чак ни на понижавајући положај на коцу.

Сајмон окрену главу и облиза суве усне.

Дар за звер. Хоће ли звер доћи по дар? Глава као да се слаже са мном, помислио је. Бежи, рече глава немо, врати се осталима. Шалим се – зашто би се мучио? Само си погрешио, то је све. Мало те боли глава, можда од нечега што си појео. Врати се, дете, рече глава немо.

Сајмон подиже поглед, осећајући тежину мокре косе, и загледа се у небо. Горе је, први пут, било облака; велике набрекле куле штрчале су изнад острва, сиве, беличасте и бакарне. Облаци су седели на тлу; лучили су, цедили из часа у час ову загушљиву, мучну врућину. Чак и лептири су напустили чистину где је крв капала с изопачене, искежене главе. Сајмон погну главу, пажљиво жмурећи, и покри очи рукама. Под дрвећем није било сенки, али све је било бисерасто скамењено, па је све оно стварно заправо деловало нејасно, као привиђење. Хрпа црева постала је црна грудва мува што су зујале попут тестере. После неког времена откриле су Сајмона. Преждеране, слетеле су му на поточиће зноја да пију. Голицале су га испод ноздрва и скакутале му по бутинама. Биле су црне и зеленкасте и безбројне. Испред Сајмона, Господар мува је стајао на мотки и кесио се. Сајмон је најзад одустао и погледао; видео је беле зубе, мутне очи, крв. Приковао је поглед за тај древни, неизбежни знак препознавања. У Сајмоновој десној слепоочници крв поче да удара у мозак.

Господар мува, Вилијем Голдинг

* * * * *

У једном од првих извештаја са блокаде Аутокоманде 27. јануара, новинарка „Данаса“, (не)службеног гласника српског аутошовинизма, написала је да студенти „од звука пиштаљки и вувузела не могу да… чују ни сопствене мисли“.

То је, обично, знак да су ствари кренуле погрешним путем; да нешто треба мењати. Но, сведоци смо крвожедне обојене револуције која рачуна на безумље и која је стигматизовала мишљење. Штавише, по Вучића ствари стоје горе него што се може закључити из лапидарног обелодањивања ове, на први поглед, непријатне истине.

МАЖЕ ЛИ СЕ ОБОЈЕНА РЕВОЛУЦИЈА НА ПАЛАЧИНКЕ?

Добили смо нову револуција која траје. За сада, њено трајање се мери недељама. Не деценијама, као у случају претходне револуције која је овде трајала. Обично кажемо да је та револуција, која је имала крвав почетак и мало мање крвав крај, била социјалистичка, мада мислим да је, из српског угла, корисније посматрати као титоистичку.

Она је Србима донела корозивну аутономију Косова и Војводине, док је Хрватима поставила темеље друге независне државе Хрватске. Све нас је частила са неколико деценија „Кока-кола социјализма“, како га је назвала Радина Вучетић, данас једна од водећих професорки пленумашица, идеолошких „мајки“ наше деце која не једу паризер и боре се за „'Волт' неолиберализам“, под слоганом – ум једе суши, снага га доставља по снегу и леду.